01.05.2017.

Неподношљива лакоћа постојања пролетаријата



Први мај је међународни празник рада, тако да га ни Србија никако не може избећи, како год рачунала време. Уколико слику о животу стварате гледајући телевизију, празник рада у ствари служи да се лакше преброди период између Ускрса и Ђурђевдана - таман на време је стигао повод за још мало прасића и јагњића на ражњу, или бар за роштиљ. Прилози о препуним излетиштима, необезбеђеној ватри усред шуме, гајбама пива, припитим излетницима од раног јутра, тј. уранка, преплавили су телевизијски програм. Дају изјаве новинарима, блажено срећни, раднички солидарни у окретању ражња.




За то време, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања упорно позива послодавце да исплате радницима празничне дневнице уколико данас раде. Иначе, у Србији никада ниједан послодавац није кривично одговарао због неисплаћивања зарада запосленима (не празничних, него оних редовних). 

Према неким подацима преко 300 000 запослених у Србији не прима плату на време, а кашњење се негде мери и годинама. Други извори тврде да око 70% запослених  у Србији плату не прима на време.


Радник фабрике "Гоша" извршио је самоубиство због лошег материјалног стања. У тој фабрици се радницима дугује двадесетак плата. Директор је напустио Србију након самоубиства радника, а Вулин је из медија сазнао ко је власник "Гоше".

Самоубиства радника у нашој земљи више нису реткост.
Болестан радник не иде на боловање, јер ни од пуне плате не може да прехрани породицу.
Најтеже оболели немају новца за лечење, јер у Србији лечење није бесплатно нигде, осим у неким медијима.
У кући српског радника деца се смрзавају, јер нема пара да се замене дотрајали прозори или уради изолација. Шта се поквари, то се не поправља, а пара за ново нема.

Никада се нико није потрудио да направи анализу месечних трошкова радничке породице и утврди како се та породица храни, облачи, лечи, греје. Подразумева се да су у максимално дозвољеном минусу у банци, да су им сви чекови већ искоришћени, да су новац већ позајмили од свих од којих су могли.

Огромна већина радника у приватном сектору нема радно време, нема слободне дане, не поставља питања, нема права на синдикално организовање, а отказ могу добити и само зато што је газда устао на леву ногу. 
У државном сектору има радног времена, слободних дана и синдиката, али и то има своју цену - капиларне гласове, партијску књижицу да би се добио посао, вожњу аутобусом с митинга на митинг, мобинг од стране незналица и неписмених партијских кадрова који су по правилу на највишим функцијама. Синдикалне руководиоце плаћа држава, па је велико питање за кога они у ствари раде. Неписано правило је да се свуда у свету ради за послодавца, односно за онога ко те плаћа.

Србија има један од најбруталнијих Закона о раду у Европи.
Као да то није довољно, послодавце нико не контролише, пропусти се опраштају а повластице деле капом и шаком. Наравно, и то има цену. По најновијој моди, приватници су пред последње изборе радницима удељивали по неколико "црвених" ако донесу доказ да су гласали за... Знате већ кога. Газде су се прерачунале и закључиле да им се то и те како исплати.

Мај је пролећни месец. Долази период у којем нема грејања, креће сезона воћа и поврћа, а и са летњом гардеробом се некако лакше пролази. Највећа мука обично долази на јесен. Празник рада се савим лепо угнездио између две јесени, а ми кратко памтимо.

Зато ни данас незадовољни радници, армија незапослених и обесправљени пољопривредници неће блокирати аутопут или највеће саобраћајнице у својим градовима. 

Дан је леп и сунчан.
Највећи непријатељи српског радника су крпељи.
Највећи револт се изражава ако вам је неко заузео место на коме сте прошле године распалили роштиљ.
Улице су празне, али су излетишта пуна.
Да нас гледа неко, могао би само да закључи да нам је добро, много добро.

И зато, српски радниче, води рачуна - највише крпеља има у високој трави и хладовини. Лакше ћете их приметити ако носите светлу одећу. Добро се прегледајте вечерас, нарочито превоје на кожи, пазух, космати део око ушију. Не мажите крпеља смрдљивим супстанцама да би сам изашао из коже. Тако може само да вам се исповраћа у крв, па да зарадите неку болест.



А ако зарадите болест, не можете на боловање јер ће вам у најбољем случају одбити 35% од плате, а у горем случају добићете отказ. У најгорем, нећете имати пара за лечење, што је сасвим, сасвим небитно, зар не?

На крају, ево неких сасвим небитних података:

  • уочи 1. маја 1886. године, око 50 000 чикашких радника било је у штрајку
  • наредног дана им се придружило још 30 000 радника
  • трећег маја је полиција убила четири радника током демонстрација
  • четвртог маја је у великим сукобима страдало седам полицајаца, због чега је осморо људи осуђено на смрт
  • четворица су погубљена новембра наредне године
  • 250 000 радника је на улицама Чикага испратило погребну поворку

Захтеви радника у штрајку били су бољи услови рада и осмочасовно радно време.




П.С. У тренутку док завршавам овај текст, на телевизији је пренос обраћања Александра Вучића, из "Колубаре". На крају обраћања по надимку најављује Милана Ђорђевића Ђокина, председника синдиката запослених у Електропривреди Србије, онако лепо, ортачки, уз широки осмех. Овај прихвата шалу, наставља у истом тону, зеза се, смеје, изјављује да је задовољан сарадњом са Владом, призива Бога да се тако и настави. Честита Вучићу нову функцију. Вучић му на крају аплаудира.

У том тренутку фотографији изнад додајем црну траку.

1 коментар:

  1. Kad se pojavio AV osetila sam neodoljivu potrebu da ga išamaram. Kao i posebnu potrebu da išamaram predsednika sindikata. I Vulina. I sve one koji su samozadovoljno stajali iza leđa premijera i predsednika (2 in 1). Gde žive ti ljudi?

    ОдговориИзбриши