16.03.2017.

Да ли је наставник у Србији глинени голуб?




Данас у аранђеловачким школама није одржан први час, у знак протеста због инцидента који се пре неколико дана догодио у једној основној школи. Наш колега је физички нападнут, уз дављење и претње смрћу. Напао га је родитељ једне ученице. Помислио би човек да се наставник ко зна како и колико огрешио о дете, а он је само поступио по правилима - након што је неколико пута опоменуо ученицу да не користи мобилни телефон на часу, одузео јој је телефон и рекао да га родитељи могу преузети код одељењског старешине.




Према Члану 113. важећег Закона о основама система образовања и васпитања, једном од девет тежих повреда обавеза ученика сматра се употреба мобилног телефона у сврхе којима се угрожавају права других. Како је право на учење једно од основних права ђака у школи, ометањем наставе употребом мобилног телефона на часу угрожава се то право осталим ученицима у одељењу. У Члану 17. Правилника о оцењивању ученика у основном образовању и васпитању, дефинишу се параметри по којима се оцењује владање ученика. Ти параметри подразумевају и однос ученика према школским обавезама, другим ученицима и запосленима у школи. Даље свака школа својим интерним правилником регулише ову материју.

Широм Србије пракса је да по телефон, одузет због недозвољене употребе на часу, може доћи родитељ и преузети апарат од директора, стручне службе или одељењског старешине.

Половином јануара ове године министар Шарчевић је за медије изјавио да би ученицима требало одузимати мобилне телефоне на почетку наставе и враћати их на кају наставног дана. Позвао се на немачки модел по коме ђаци смеју да имају мобилне телефоне, али апарат мора бити искључен за време наставе, или предат наставнику на почетку часа. Министар је том приликом додао:

"То је добра идеја, па јел треба ученик све време у школи да користи мобилни телефон уместо да пази на часу? Или још горе, јел то дете треба да снима наставника мобилним? То о чему ја причам је толико нормално да не треба ни додатно објашњавати. Паметне школе све то паметно раде. Иако има добрих модела по иностранству, и у Србији има паметних школа из чијих примера можемо учити. Има толико добрих средина, а има и ових изопачених."


У ситуацији у којој постоји овакав законски оквир и овакво мишљење министра просвете, један изузетно примерен наставник, који ужива велико поштовање ђака, колега и родитеља, доживео је да му бахати родитељ забија прст у јабучицу на врату и прети убиством. Инцидент је пријављен полицији, наставник је прегледан у здравственој установи и очекује се да ће насилник бити даље оптужен по службеној дужности. Школа као правно лице није предузела никакве мере против насилника.
Школске управе су немоћне јер не постоји механизам за заштиту наставника, већ само ученика.

Како је изостала реакција свих надлежних инстанци, окупили су се запослени у тој школи, осудили напад на колегу, позвали остале школе да данас не одрже први час у обе смене у знак протеста, и припремили протестно писмо које ће упутити локалној самоуправи, министарству, а надам се и медијима.

Друга страна није седела скрштених руку, па је решила да тужи школу због психичког злостављања детета.

Моменат је да се сви запитамо шта ми то радимо.
Да ли је наставник у Србији постао глинени голуб за сваког бахатог родитеља?
Да ли је психичко злостављање ђака одбијање да му се поклони оцена за одличан успех?
Захтев да у школу долази са књигом, свеском и оловком?
Захтев да не користи мобилни телефон на часу, да не омета остале у наставном процесу?
Да учи, ради домаће задатке, преписује са табле, не преписује на тесту или писменом задатку?
Не уништава школски инвентар, не малтретира другу децу, не вређа наставнике и ученике?

Да ли је психичко злостављање сваки прекор упућен ученику, колико год био оправдан?

Хоће ли нам родитељи одређивати шта и како треба да радимо?
Хоће ли родитељи редовно боље од нас знати за коју оцену њихово дете зна?

Да ли ћемо добијати тужбе и батине за свако неиспуњавање жеља размажене деце и бахатих насилних родитеља?

Да ли ће директори ћутати да не покваре добар глас о школи?
Да ли ће школске управе само слезати раменима?

Колики нам то тепих треба да под њега гурнемо све девијантне појаве које су толико узеле маха да је школа обесмишљена, да се никакав ред не зна, да се не зна ко је учитељ а ко ђак?

А онда ће се дежурни експерти опште праксе и душебрижници саблажњавати над тим што деца из школе излазе функционално неписмена и са недовољно знања!

За 350 евра треба да сачувамо нечију децу да се међусобно не осакате, да их нечему научимо и да истрпимо сва малтретирања од стране неких родитеља? И да сва одговорност буде наша? Родитељ може да не васпита дете, а наставник не може да му након пете опомене одузме телефон на часу? Онда може да физички нападне наставника, па да га тужи за злостављање? Јер родитељ је познат у граду као насилник коме нико ништа не може, на пример? А ми смо убоги просветни радници који за нечији вечерњи цех у кафани раде месец дана?

Министре Шарчевићу, учините нешто.
Председниче општине, учините нешто.
Јавни тужиоче, учините нешто.

До сада су се тукли међусобно и паркирали на пешачком прелазу.
Сада су прешли границу.


8 коментара:

  1. Kada se roditelji ovako ponašaju jedino rešenje su ozbiljni zakoni i njihova primena ili srpski rečeno po džepu, pa onda sud da radi svoj posao, pa da se objavi presuda u svim medijima i da više nikome ne padne na pamet da nekome preti i hvata za vrat. Mi drugi jezik ne razumemo. Od kada se plaća 5000din za pojas ako nisi vezan u autu, niko se više ne vozi a da nije vezan. Mislim da u Nemačkoj postoji precizan zakon a i sankcija.Ako ne znamo sami, onda da prepišemo od onih koji znaju!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Има за шта треба по џепу, али има и за шта би требало у затвор.

      Избриши
    2. Za mobilni na času po džepu, a za hvatanje za vrat u zatvor.

      Избриши
    3. То би било једино исправно.

      Избриши
  2. Kada bi sve škole poštovale ovaj Zakon, kakav god da je, do ovakvih situacija ne bi dolazilo. Trebalo bi na svaki povišen ton od strane bilo kog lica, koje dolazi u školu, pozivati policiju. Trebalo bi da zaposleni pišu prijave protiv nasilnika, što se nažalost kod nas izbegava. Trebalo bi novčano kazniti roditelje učenika, koji na bilo koji način ugrožavaju zaposlene u školi, a koliko znam u Zakonu postoji odredba o visini novčane kazne. Ali, ljudi moji, moramo biti dosledni.
    U ovom slučaju, druga strana je tužila školu zato što se nije postupalo po Protokolu u odgovoru na nasilje, to jest, nije hitno održan sastanak Tima za zaštitu, nije upućen dopis Grupi za zaštitu od nasilja i diskriminacije, nastavnik nije podneo prijavu protiv siledžije, škola nije uputila dopis Centru za socijalni rad... A trebalo je sve to...

    ОдговориИзбриши
  3. Nije na odmet uvesti i novčane kazne, ali nije baš rešenje, ima bogatih roditelja koji bi sve na taj način zataškavali. Obezbedjenje koje će da se brine za opštu bezbednost, a ne samo bezbednost dece, pa krivične prijave protiv roditelja, pa prijava da je roditelj psihički neuravnotežen i nepodoban da se brine o detetu, pa da vidimo... Huligani koji u školu dodju da se kočopere nisu neka inteligencija, lako je s njima. Teško je kad nastavniku prete privatno, posle nastave... nemam još ideju šta sa tim. Seminar i obuka samoodbrane, preventivno... možda. Daleko odoh, ali baš me uznemirava problem. Lep pozdrav, Ljubinka.

    ОдговориИзбриши
  4. Улазили су на час преко портира да наруче оцене!

    ОдговориИзбриши