19.02.2017.

Земља скуваних жаба




Више ни не питамо да ли је могуће да је ово тај живот - живот који пролази мимо нас, где су сви дани и све године исте, где време лети, а ми стојимо у месту. Ако се и сећамо својих младалачких снова, када подвучемо црту знамо да у најгорим ноћним морама нисмо замишљали овакав живот. А сањали смо само да живимо пристојно и достојанствено.

Убедили су нас да је луксуз изаћи бар једном месечно с породицом на ручак. Убедили су нас да је нормално трпети, немати, зајмити, бити хронично жељан свега. Убедили су нас да је луксуз отићи с породицом на летовање, и то на рате. Убедили су нас да је разбацивање имати више од два пара ципела, а да је нормално бирати коме ће се у породици које јесени купити нове. Постали смо нација гојазна од хлеба, јер за месо пара нема. Постали смо земља исфрустрираних родитеља јер деци не можемо да приуштимо стоти део нормалних ствари које бисмо желели. Постали смо земља посвађаних супружника, јер смо стално под стресом, стално нервозни, хронично несрећни.




Постали смо губитници, а није нам јасно зашто. Поштено смо завршили школе, поштено радимо свој посао, али ова држава није задовољна - цеди нас док не поцркамо и убеђује да тако мора. Да тако треба. Да је то савршено нормално. Сахранили би нас најрадије, али не могу док плаћамо порезе и доприносе. Уместо да урламо "Хоћемо боље!", ми шапућемо да може и горе. Нема тежње ка срећнијем животу, већ страха од веће несреће.

Срамно називају минималцем најнижу плату у овом делу света, са којом се минимални трошкови не могу покрити. Двоје родитеља на минималцу, са двоје деце у кући, за куповину зимске јакне се спремају онако како је нормално спремати се за куповину новог аута. Наши су радници најобесправљенији у Европи. Немају пара да се лече, да поправе зубе, да закрпе ципеле. Штеде на огреву, крпе једну рупу док се друга отвара, дугују за струју, за воду, долазе им извршитељи, страхују да ће остати и без то мало сиротиње коју су стекли. А онда побољевају, па и болесни раде, јер је луксуз отићи на боловање. За то време се цена рада подиже за три-четири динара. Убедили су нас да је и то нормално и да тако треба.

Понизили су нам родитеље у старости, натерали их да копају по контејнерима, уместо да након 40 година рада бирају бање у којима ће мало ојачати, смањити болове, побољшати здравље. Уместо да се играју са унучићима, гледају их преко Скајпа, јер је из ове земље побегао свако ко је могао.

Деца нам одрастају у уверењу да је нормално овако живети, јер за другачије не знају. За разлику од породица у нормалним земљама, код нас не можете да испланирате да са децом за празнике негде отпутујете, да вам деца упознају и другачије културе, обиђу знаменитости из уџбеника.

И све то не би било толико трагично, да се ми нисмо са тим помирили.

Убацили су нас у лонац са хладном водом почетком деведесетих.
Затим су сви од реда лагано појачавали ватру.
Учинило нам се да смо почетком новог миленијума могли да промрдамо, онако овлаш обарени.
Убрзо су и они појачали ватру.
Вода је прокључала, а ова последња власт је додала запршку.
И не само то! Ова последња власт нас грди што, тако скувани, не радимо дванаест сати за минималац, што смо алави, што се не понашамо као протестанти, што хоћемо плате, пензије, боље школство, јефтиније и боље организовано здравство, независно правосуђе, безбедне улице...

Не одговара им да подигнемо главу.
Поручују - тишина тамо! Не крекећите кад сте скувани!

Па зар да и на то пристанемо?




15 коментара:

  1. Анониман19/2/17 20:38

    KAKO BI BILO LEPO RECI DA OVO NIJE NAS ZIVOT NEGO SAMO NOCNA MORA KOJA TRAJE, TRAJE , TRAJE .......

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман19/2/17 21:31

    Bravo koleginice, to je ta prica, na žalost potpuno verodostojna...

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман19/2/17 23:10

    Узрок наше несреће и јесте у схватањима које намеће аутор текста,зато Вучић и може да ради шта хоће. Значи,није крива држава ,него режими и диктатори тих ЕУ и НАТО режима. Наша несрећа није кренула ,,90-тих,, него 1945. Када схватите на дупе и стомак нису основни биће боље.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Мислим да нисте разумели текст, али ми је драго да и поред тога имате мишљење о њему. То вам је као то дупе које сте поменули. Свако га има. Мислим, мишљење.

      Избриши
  4. Ипак, кад имам времена од борбе да преживим и не будем несрећна, ја крекећем! И још се смејем ... јер још се надам! И нису ме убедили, посебно не ови што ми на главу сипају запршку у тежњи да ми сагоре све мождане вијуге! Смејем се њиховом покушају док срце стежем што и друго дете почиње да размишља о одласку из моје земље, наше земље чије су небо потамнели и избраздали осионом вожњом ултразагађивачких авиона!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Нисам мислила на убеђивање кога смо свесни, него на апатију коју живимо, а која је последица тог неосетног крчкања.

      Избриши
    2. Знам да си мислила на апатију. А апатији је јако тешко одупрети се кад су сви около тебе апатични. При том, с правом апатични! Припадамо генерацији која је имала идеале и борила се за нешто, а сад се осећа преварено, глупо и беспомоћно ... с једином надом - да не буде горе! Ужас!!!

      Избриши
  5. Kao i uvek rekli ste pravu istinu :(

    ОдговориИзбриши
  6. Анониман20/2/17 10:38

    A ako krekećeš puno izbace te iz lonca... Tj, izgubiš posao jer uvek ima neko ko će za manje da radi na tom vašem radnom mestu.

    ОдговориИзбриши
  7. Sve više mi se čini, neka mi oproste ako grešim, da su nastavili da krekeću samo oni koji više i nemaju šta da izgube - čast retkim izuzecima. Neka je i za parče hleba samo, ima d aćuti i da čeka da drugi krekeće umesto njega. I sve dok je tako - još lošije nam se piše.
    I da, sa svim napisanim se slažem.
    Ne slažem se jedino sa onima, a čini mi se da su baš ti najviše krivi zbog ove preglasne tišine i mirenja, koji su izburgijali nekakvu crkavicu kolko da prežive a da ne rade ništa i koji i svoju decu navikavaju na to da čekaju da im se udeli. Jednoga dana ovo ima da postane zemlja socijalnih slučajeva, jer se, naravno, više isplati da sediš i da primaš kukajući onoliko koliko neko zaradi, rintajući čitav mesec. Zato seljaci ne mogu da nađu radnike koje bi platili u jeku poljskih radova, zato na plantažama nema ko da obere rod i zato, kad onu koja prosi pozoveš da ti pomogne nešto u kuću za dobru dnevnicu, dobiješ odgovor - neću da se mučim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Чак не мислим ни на храброст коју човек који нема шта да изгуби има, а остали немају.
      Проблем је више у прихватању ове и овакве реалности, јер многи за боље и не знају.
      За социјалну помоћ већ не знам. Знам да се на северу Европе од ње може живети, а овде не верујем да може.

      Избриши
  8. Mada, iskreno, mislim da njih ne zanima naše kreketanje. Oni kobajagi traže tišinu. Zapravo, nije ih briga. Mislim da su shvatili da ljudi više nemaju snage. Uopšte nije teško shvatiti ni sa delićem mozga koji im je preostao. A onda su počeli da ''tupe'' sve više.



    ОдговориИзбриши
  9. Za mene je ovo poenta:" Уместо да урламо "Хоћемо боље!", ми шапућемо да може и горе. Нема тежње ка срећнијем животу, већ страха од веће несреће."
    Ćuti i čuvaj svoje dupe. Ćuti i uživaj u mentalnom silovanju. Za bolje i nisi kad ćutiš!

    ОдговориИзбриши