29.11.2016.

Дневник просветног радника, мај 2026 - студијско путовање

Не, не, нисам ја ишао.

Одавно је утврђено да најбоље резултате доносе студијска путовања на која не иду наставници, већ представници Министарства, Завода, локалне самоуправе и Савета родитеља Републике Србије. Захвалан сам им на томе што су и овог пута били спремни да се жртвују за нас и отпутују у пријатељску Африку. Обишли су неколико земаља, упознали се са њиховим образовањем, видели у каквим условима раде школе, ђаци и наставници, видели да су код њих деца срећна у школи. Онда су, крајње добронамерно, пожелели да и наша деца буду срећна у школи. Заседали су две недеље на Златибору, три у Дубровнику и на крају отишли на месец дана у Карлове Вари, да би могли на миру да анализирају ситуацију и донесу закључке. Хвала им што су били спремни да се одвоје од својих породица толико дуго зарад општег добра. Ако је ико икада крваво зарадио своје дневнице, то су они.

Јуче је у школу стигао допис у коме нас Министарство обавештава о донетим закључцима и препорукама. Као и увек, дали су нам разуман рок да све припремимо и од наредне недеље кренемо у нове радне победе, под слоганом "Афрички модел образовања за срећну децу у Србији".



Допис вам преносим у целини, онако како је и нама стигао:

14.11.2016.

Просветни галиматијас

У последњих 15 година у српске школе су ретко када стизала доречена упутства из Министарства. Све је могло да се тумачи на бар два начина. У Министарству никада није постојао службеник задужен да се јави на телефон и појасни збуњеним наставницима оно што их занима. Довијали смо се како смо знали и умели, најчешће консултујући се са колегама из других школа. Школске управе су по правилу биле бескорисне, међусобно неусаглашене, па је оно што одобравају у једном округу, у другом бивало дочекано критикама. О њиховим мазохистичким поривима и иживљавању да и не говорим, али то је већ до нас.

"Просветни радници су полако постајали исцрпљени због захтева који су по обичају стизали средином септембра, након што урадимо и предамо све планове." 

Наше припреме за наставу су редовно падале у воду. Кораци у реформисању образовања су се смењивали по нама непознатој логици, често непримењивој у учионици. Оно што би једне године било строго забрањено, следеће је било исто толико строго обавезно (пример педагошке свеске за праћење напретка ученика). На моменте се чинило да се неко опкладио колико ћемо дуго издржати. Неки су у међувремену отупели и сада мирно прихватају сваки небулозни захтев који нам стигне, и не занима их претерано исход; други су толико преморени од покушаја да схвате шта се од њих очекује, да једноставно игноришу све што се ново од њих тражи; трећи су збуњени већ 15 година, а желели би да свој посао обављају како треба.

Осим што поигравање са реформом образовања малтретира наставнике, и те како иде и преко леђа ученика. Тешко да од генерације рођене 1996. године  наовамо има и једне која је неки циклус образовања завшила на начин на који је планирано при упису. Уз ученике су на исти начин малтретирани и родитељи, којима одавно више ништа није јасно.

Сви заједно трпимо експерименте Министарства и два завода већ 15 година. 

Навешћу само неколико бисера: од пре две године туристичким техничарима смањен је недељни број часова географије и страног језика. Шта ће то туристичким радницима? Конобари су до јуче имали физику, која је од суштинске важности за служење пића. Када ученик има колико хоће неоправданих изостанака, дође пијан у школу, опсује професору матер, истуче друга, отима новац - не може бити искључен из школе, него се против њега покреће дисциплински поступак, уз појачан педагошки надзор. И најважније је о свему водити детаљне записнике. Постали смо просвета у којој су само записници и папири важни.

Са сваким новим министром, а у последњих  15 година их је било осам са овим последњим, почињала је нова ера. Скоро као "пре и после Христа". Нигде усаглашености, нигде дугорочних циљева од стратешке важности, којих ће се сваки министар држати. Кад смо код стратегије, тек нам је Стратегија образовања добар виц. Писали су је неки необични људи, који живе у некој другој Србији.

Тако је и сада почела Шарчевићева ера, амбициознија од свих досадашњих.

11.11.2016.

Поштована руководства цењених синдиката

Прошао је протест пензионера, мимо синдиката просветних радника.
Прошао је протест лекара и фармацеута, нас опет нигде.
Прошао је и Дан просветних радника, ако је уопште некога брига за то.

Сада најављујемо обележавање празника - Дан почетка великог штрајка.
Обележићемо празник радно и свечано, пригодним штрајком упозорења. Разумем. Подржавам.
Штрајкачке захтеве нећу да коментаришем. Није ми намера да опструирам.

Али нешто морам да вас питам.

Колико вас је? Четири репрезентативна?
Хајде нећемо ни о репрезентативности. Око тога се довољно и сами свађате.

Због чега вас је више од једног?
Ви нисте партије, па да имате различите идеологије и програме.
Синдикати сте.
Циљ је борба за бољи положај радника, зар не?
Циљ вам је заједнички, зар не?

06.11.2016.

Да нам децу не би јели скакавци - ДРЖАВА И ДРУШТВО



Наше друштво је изразито неподстицајно за одрастање, исправан развој личности, усвајање добрих модела понашања, стицање знања, постављање нормалних циљева. Могло би да нас не буде брига за то, али ако знамо да окружење утиче на то да ли ће дете развити своје потенцијале или не, паметније би било да се ипак забринемо.

Шта је то што држава дозвољава друштву да ради?

05.11.2016.

Гостовање у Кажипрсту


Након текста "Деца коју су појели скакавци", објављеног на овом блогу, неколико дана је трајао циркус, јер су текст развлачили на све стране, објављивали га у таблоидима и дневним новинама, на порталима и разним сајтовима, у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, а да ме скоро нико није питао да ли желим да се мој текст тако објављује.

Врхунски домети новинарства блистали су у прирепцима типа "потресно писмо наставнице", "писмо које тресе Србију", "потресна исповест наставнице"...

Нимало пријатно искуство.

"Потресно тресем Србију", а поред мог текста певаљка која се још више потресла јер јој је пукао рајсфершлус на хаљини, на наступу у Кгагенфурту.

Онда су уследили позиви за гостовања на телевизијама, од емисије "Јутро са Јованом и Срђаном", преко "Правца", до "150 минута", "Тако стоје ствари" и "Кажипрста".

Да се премијер не би наљутио јер ме је три дана било више него њега у новинама, одбила сам све позиве. Занимало ме је и да ли некога од тих новинара заиста занима тема, или их само занима тренутна актуелност потенцијалног госта.

Изгледа да је Сузану Трнинић занимала тема, па је позив поновила након месец дана.
Овога пута сам прихватила, што из поштовања према новинарки, што због свести да не треба одбацити могућност да се чује просветни радник који није ни на каквој функцији, кога заиста занима само учионица, који није и неће бити у дослуху ни са Министарством, ни са синдикатима, а можда има шта и да каже.

И тако сам у петак, 4. новембра, била гошћа Кажипрста.

Снимак можете погледати овде:




Иначе, студио је диван, екипа професионална, Сузана оштра, али изузетно пријатна и културна.
Праве и добар нес у кафићу-ресторану који деле Б92 и Прва ;)