23.03.2016.

Да ли насиље у школама сме да буде само наставничка одговорност?

Откад је човека, од тад је и насиља, бар спорадичног.

Дете може да има скоро све особине одраслог човека - љубазност, учтивост, правдољубивост, али и агресивност, злонамерност, суровост. Чини се, ипак, да је дечје агресивности и суровости било мање и то у не тако давној прошлости. Чак не мислим да је била мање видљива, него да је заиста била неупоредиво ређа појава.

Сада бисмо могли нашироко да распредамо о разлозима који су довели до повећане агресивности, о амбијенту у друштву, ратовима у којима нисмо учествовали али родитељи неке од те деце јесу, о немаштини и потреби да родитељи раде од јутра до сутра да би прехранили децу, о скарадним телевизијским програмима и погрешним идолима, о девалвираности знања и лепог понашања, о родитељима који децу васпитавају скупим поклониа, а не разговором и постављањем граница. Рачунам да су то већ добро познате ствари и да нема потребе да их даље детаљно претресамо.

Међутим, у последње време медији објављују стравичне приче о стравичном вршњачком насиљу које се, по правилу одвија у школи. Не ради се ту о класичном дечјем кошкању, већ о правом иживљавању, тортури, болесном понашању. Никоме не иде у главу како дете од десет или дванаест година може да тера школског друга да пије урин, да га свлачи до голе коже, пребија му прсте, туче га свакодневно. Даљи је сценарио или такав да жртва обавести родитеље, родитељи школу, а школа не реагује, или да дете не обавести никога и да се за цео проблем сазна када он добрано узме маха, а некада и прекасно да би се реаговало.

У првом случају, одговорност школе је неоспорна. Недопустиво је да просветном раднику, одељењском старешини, школском педагогу, психологу, директору дође родитељ и каже да његово дете трпи насиље, а да се тај случај не испита детаљно и да се схвати неозбиљно. Исти случај је и уколико се пожали сам ученик. Недопустиво је. У том случају сви актери који су игнорисали проблем треба да буду кажњени и то озбиљно.

У другом случају, не може бити крив наставник, ако се испостави да дете нема поверења ни у сопствене родитеље и не повери им шта му се догађа. Како онда очекивати да се повери наставнику? Ту је родитељ дебело заказао јер је одгајио неповерљиво дете, дете које се из неког разлога боји или стиди да изнесе проблем који има. Неко ће рећи да одговорност наставника ипак постоји, јер није приметио иживљавање других ђака. Тај неко не зна како изгледа један дан у школи. Не зна како изгледа школска зграда и колико има места и у згради и у дворишту на којима се насиље може непримећено спроводити. Ниједна школа не може да обезбеди онолико дежурних наставника колико има учионица, тоалета, ходника, спратова, делова дворишта. Могло би једино ако би у сваком тренутку дежурали сви запослени, а то није могуће. Мали одмор ми је довољан да испратим ђаке из учионице, закључам кабинет, сиђем са трећег спрата до зборнице, заменим дневник и попнем се поново на трећи спрат. И тако више пута дневно, између часова на којима треба у пуној концентрацији да држим пажњу ученика 45 минута и нечему их научим.

Да ли су камере решење? Јесу, уколико покрију све могуће и немогуће ћошкове, укључујући и тоалете, а све то под условом да постоји запослени који без секунде одмора прати све камере у обе смене и међусмени. Да ли је то изводљиво? Тешко. Не кажем да је немогуће, али је толико тешко изводљиво да је скоро немогуће.


*****

А сада о другој страни медаље.
На пример, наставници су одреаговали правовремено и на протоколом предвиђен начин. Обављени су разговори са децом и родитељима (при чему родитељи насилника по правилу негирају кривицу свог детета), укључена је стручна служба, упознат Центар за социјални рад, насилници су кажњени. Како су кажњени? У основној школи одговарајућим укорима и смањењем оцене из владања. То је све. Натерао је друга да пије из флашице у коју је претходно уринирао и добио је смањење оцене из владања. Тешко да је добио грижу савести, али је свакако добио бес и прави план како да се освети. Добио је и свест о томе како је казна слаба, нарочито ако су родитељи на његовој страни и минимизирају тежину његовог понашања. Једноставно, охрабрен је да чини шта му је воља. 

У средњој школи може бити и искључен из наставе, али ће га у 99,99% случајева нека виша инстанца у односу на наставничко веће вратити у школу, на основу жалбице срочене у два-три реда.

Да ли ова неозбиљна држава има свест о томе да је дете које се иживљава над вршњаком, или убија комшијске мачке, потенцијални психопата који ће сутра урадити ко зна какво нељудско дело? Како га прати? На који начин му помаже да оздрави и постане неризичан члан друштва када одрасте?

Ко ће бити крив када насилници наставе са својим насилничким радњама?
Опет наставници?
Е па, не може!

Наставницима су, као што видите, даље везане руке. Могу насилнику дати и јединицу из владања, па ће ипак успешно завршити разред, и тако из разреда у разред. Млађи малолетник је у нашем систему недодирљив, таман и да осакати некога, убоде га ножем или, далеко било, одузме му живот. Недодирљив је јер је мали. Мали је за казну, а довољно велики за насиље и злочин. И да одмах појасним - дете од 12 година није само такво настало. Допринела му је пре свега породица. Наставници сигурно нису. У том смислу, кривица није само његова, и то је јасно. Али, шта је решење? У пракси је то најчешће пребацивање жртве у другу школу. Жртва постаје кривац и сноси последице, а насилник се провлачи и наставља са својим проблематичним понашањем. Систем не нуди друго решење. Не нуди никакво решење. Систем поспешује размажено, бахато, а изгледа и насилничко понашање, везује нам свима руке, чини нас немоћним пред насиљем, али зато тражи нашу одговорност.


*****

Хајдемо о трећем углу гледања - превентиви.
Све је боље спречити, него лечити.
Шта школа може урадити на превенцији насиља?

Имамо у школама одговарајуће тимове. Форма је тиме задовољена.
Имамо Грађанско васпитање и Верску наставу, али не и смањење вршњачког насиља.
Имамо часове одељењске заједнице и одељењског старешине, као и ђачке парламенте. Ту би се већ нешто могло урадити. Уместо суманутих семинара на којима откривамо топлу воду и рупу на саксији, зашто нам Министарство не уведе обавезно бесплатно усавршавање у самим школама, специјално за одељењске старешине? Зашто нас педагози за малолетничку делинквенцију, психолози па и психијатри, социјални радници, правници и припадници МУП-а, као тим не науче како да препознамо жртву која не пријављује насиље, како да препознамо потенцијалног насилника који је на часу миран ко бубица, како да препознамо дете које трпи насиље у породици и на путу је да и само постане насилник? Они приручници - којима не можемо да поставимо питање - су опет задовољење форме. Ето, да се каже да се нешто ради, али то је недовољно озбиљно. Ја сам на факултету имала и психологију и педагогију, али овакве проблеме једва да смо загребали, ако уопште и јесмо. Шта очекујете? Да сама знам све то? Па ја сам студирала језик и књижевност! Немам уско стручна знања из ове области, а тражите моју одговорност. Као и код инклузије треба да се ослањам на сопствени осећај? Могу, али то је непрофесионално. Треба ми помоћ. Треба нам помоћ, пре него што тражите нашу одговорност. А онда је потребно много стручно вођених разговора са ђацима, да причамо док нам се уста не осуше, да стално понављамо и с децом о томе дискутујемо.


*****

И на крају, да не заборавимо на четвру страну - родитеље. Какву одговорност сноси родитељ чије дете свакодневно малтретира и иживљава се над неким другим дететом? Доћи ће у школу, можда ће му бити непријатно, а можда ће и сам бити непријатан негирајући кривицу свог детета, а неретко и претећи свима осталима. Можда ће се код куће издрати на своје дете, вероватно ће га истући јер је већина насилника некада била жртва насиља, узеће му мобилни телефон на два дана. Или можда неће прстом мрднути јер рачуна да је од тренутка када пошаље дете у школу, оно брига наставника, а не родитеља.
У најекстремнијим случајевима, Центар за социјални рад ће одузети дете таквим родитељима и сместити га у старатељску породицу. Мислим, чула сам да у пракси постоје такви случајеви, али не знам ни за један.
Где је кривична одговорност родитеља за занемаривање детета у погледу васпитавања?
Како то да ја због пропуста могу остати без посла, а дете му виђам сат и по недељно, а он не трпи никакве последице иако му је обавеза била да од тог детета направи човека?
Да ли последице треба да сноси и родитељ који није развио такав однос са својим дететом да му оно може слободно рећи када има неки проблем? Ја могу бити проглашена кривом јер нисам приметила насиље, а он не може што му се рођено дете није поверило?
Просветном раднику је наметнуто да исправи све родитељске пропусте, а ускраћени су му сви механизми којима може васпитно да делује, јер је истеран са позиције наставника и постао је шегрт у образовно-васпитном процесу. Ђак је мајстор, родитељ калфа, а наставник шегрт. Мали од палубе.



ЗАКЉУЧАК

Школе немају пара за камере, Министарство нема пара за плаћање службеника који би по цео дан буљио у екран и гледао шта камере преносе, родитељи немају пара да из свог џепа плаћају професионално обезбеђење школа, МУП нема пара да нам обезбеди по школског полицајца у свакој смени, а само просветни радник треба да је крив и одговоран!
Извините, али ми у таквим околностима кривицу треба да прихватимо једино ако смо о насиљу обавештени, а нисмо ништа предузели. Када предузмемо оно што је до нас, а насиље се понови, нека кривицу сносе доносиоци закона, школске управе које обарају наше одлуке, Центар за социјални рад и родитељи.

Морамо сложно да одбијемо наметнуту обавезу амортизера свих тешких последица транзиције. То што држава не зна шта ће са дететом које заврши на улици, није разлог да ми пристанемо да нам такво дете по десети пут враћају у школу, охрабрено да се још горе понаша. Наше је да их образујемо, а ако хоћете и да их васпитавамо обезбедите нам механизме, уместо што нас саплићете на сваком кораку.

И на крају, колеге, никада не игноришите пријављени проблем. Никада! Упознајте се са Протоколом о насиљу у вашој школи. Испоштујте сваки детаљ процедуре. О свему имајте писану белешку. Обавестите Центар за социјални рад и МУП. Не водите сами битке којима нисте дорасли и које, на крају, и нису само ваше битке. У противном, остајаћемо без посла без по муке, јер држава чини све да нас и само нас прогласи одговорним за све.
Будимо паметнији од тога.

На првом месту заштитимо своје ђаке.
Али морамо заштити и себе, јер нас не штити нико!


09.03.2016.

Такмичење је мртво! Живело такмичење!

Кад се нешто лоше деси, стара народна каже - ко зна зашто је то добро!
Кажу и да у свакој несрећи има неке среће.

Било би добро да то буде епилог скандала око организовања такмичења из биологије, у коме су главни актери они који су, о апсурда, на Биолошком факултету задужени за методику и дидактику. Тест је био крајње непримерен узрасту, деца и наставници су измалтретирани, њихов рад је понижен и погажен.

Да ли смо нешто научили из овог искуства? Да ли ће се наћи неко ко ће озбиљно размотрити наш систем такмичења, његову сврху, последице - позитивне и негативне? Да ли ће макар доћи до предлога да се нешто промени и да такмичења буду суштински другачија из већине предмета?

Ја спадам у противнике такмичења, али то је заиста мој лични став, истина поткрепљен стручном литературом, али постоји и литература која је на страни такмичења. Међутим, да ли је на страни такмичења која се организују на овај наш начин? Тешко.

Од колега често чујем да деца много, али баш много воле да се такмиче, док од ђака чујем да их много нервира кад их наставници одреде за такмичења, а да их нису ни питали. Има чак и оних код којих нема петице без учешћа на макар школском такмичењу. Истина је вероватно негде на средини. Верујем да нису сви ђаци који се такмиче срећни због тога, а верујем и да има колега којима је мотив постизање личног успеха. Не спорим да је тај успех велики и да долази као последица огромног труда, али мислим да постоје и други начини да се одскочи и истакне, када су наставници у питању.

Имала сам често увид у тестове на такмичењима из разних предмета, што преко колега, што преко ученика, или деце мојих пријатеља. Имала сам прилике и да од деце чујем шта се проверава на такмичењима из појединих предмета, и остала сам у чуду. Испоставило се да су најуспешнији ученици често они који су у стању да запамте највећи број појединачних података или информација. Не да их повежу, анализирају, примене, већ запамте.

Значи, за такмичења из многих предмета ђаци се спремају добрим старим бубањем.

Да ли је то онда такмичење из наставног предмета, или се такмиче у бубању? Да ли је способност бубања (намерно понављам реч која би требало да нас све нервира) заиста мерило по коме проглашавамо и награђујемо најбоље ђаке? Зашто се онда не такмиче у брзини учења телефонског именика напамет? Требало би да сви добро знамо који је квалитет знања код набубаних података (назива, датума, класификација, рогобатних дефиниција и сл), колико дуго у памћењу ти подаци остају, а требало би и да се запитамо чему то тачно служи. Истина, требало би да се запитамо и чему служе освојена места, ако нису прва три са највишег ранга такмичења, а могли бисмо и да се запитамо чему служи давно девалвирана Вукова диплома.

Има колега који кажу да су припреме за такмичење дивне и да је њима то најважније, јер тако деца бивају склоњена с улице, баве се нечим смисленим и лепим, продубљују знања из области које их интересују, имају прилике да одлазе у друге градове, упознају своје вршњаке и друже се са њима, виде друге школе... Убих се размишљајући за који је од наведених аргумената неопходно такмичење. Шта се од наведеног не може урадити и без такмичења? Једино што ми пада на памет јесте мотивација. Могуће је да су деца мотивисана једино ако сав њихов труд води ка могућности да буду први. Да ли су онда заиста толико заинтересована за неку област, или су заинтересованија за прво место? А шта ћемо тек са децом која су за област и те како заинтересована, али не желе да се такмиче, не зато што не верују у себе, већ зато што их такмичење само по себи не занима? Да ли имамо уопште свест о томе колико има таквих ученика? И још важније - да ли су просветни радници свесни тога да је такмичење у било чему мотив само дотле док сви имају подједнаке шансе да победе, али да након првог неуспеха следеће такмичење је више мучење, него мотив?

Постоји још нешто што импровизујемо, ако уопште и импровизујемо.
Колико озбиљно третирамо суочавање детета са неуспехом? Да ли неко, и ко, врши озбиљне припреме на ту тему са потенцијалним такмичарима? Колеге се уредно похвале освојеним местима и честитам им на успеху, али скоро никада не говоре о уплаканој деци, о разочараној деци, о деци која су се неприпремљена сусрела са неуспехом, којима је подгревано мишљење да су најбољи, а на следећем такмичењу су били последњи (мислим, мора неко и последњи да буде). Не причају ни о томе да су им родитељи пред полазак на пут у велики град рекли да је дете повраћало, имало пролив, било нервозно, слабо јело, лоше спавало. Још горе је ако им родитељи то уопште нису ни рекли јер је прошли пут неки наставник уз смех рекао детету "Ма, ајде, шта ти је, шта има да повраћаш? Нема треме! Супер знаш, идемо да победимо!", мислећи да нешто добро чини детету.
Шта је са осећањима деце која не брину због неуспеха на такмичењу, већ због тога што ће разочарати наставнике или родитеље? Да ли баш сви радимо на томе да се дете не осећа тако и да ли уопште знамо како се то ради? Или ћемо само одговорити да деца много, али баш много воле да се такмиче, а онда ћемо кукати што не уче за знање, него за оцену?

Следећа веома спорна ствар јесте оптерећеност такмичара. Често се припремају у школи викендом, или остају по два-три сата у школи након завршетка наставе, а при том обично имају и задато градиво за рад код куће. Ако се дете такмичи из само два предмета, месец дана пред такмичење има радно време дуже од радног времена одраслог човека. Аман, чему све то? Зар заиста вреди икоме осим ономе ко освоји прво место?

И на крају, читала сам ових дана о такмичењима у другим земљама.
Зачудили бисте се бројем земаља у којима се деца такмиче пројектима, а не набубаним подацима. Пројектима, у чијој се основи налази и велико познавање теорије, али за које је неопходно истраживати, повезивати, анализирати, примењивати знање. Можда би вас чудило и то што у многим земљама уместо такмичења постоје ревије, смотре, изложбе истраживачких и уметничких радова. То су прави мали празници за децу, растерећену притиска због освајања места, празници за поносне родитеље и наставнике, места сарадње, а не борбе.

Док Вукове дипломе не постану заиста вредне, док се не врате критеријуми по којима не може да буде више од два-три вуковца у просечној школи, и док се такмичењима не приступи на макар хуманији начин, у складу са нашим претпостављеним познавањем дечје психологије и педагогије, гласам да се оваква каква су данас такмичења укину!
Нарочито такмичења у бубању!


П.С. Јавно похваљујем наставнике биологије зато што су имали довољно професионалног и личног инегритета да устану против бесмисла. Ово није ни прво ни једино такмичење које је имало небулозне тестове или пропозиције, али су они први и једини сложно устали против тога. Свака част, колеге!









07.03.2016.

Пачворк реформа

Српско образовање се у континуитету реформише већ добрих петнаест година.

Ако прочитате Стратегију развоја образовања у Србији до 2020. године, а коју је донела Влада још 2012. године, сазнаћете да је до сада било двадесетак покушаја реформи, али да су биле неуспешне јер се реформа обављала парцијално, несистемски, да су се само преправљали постојећи сегменти (планови, програми, уџбеници). Нико пре њих није схватио да образовни систем треба, у тренутку када у Србији знање не значи ништа, "да ствара популацију модерно образовану, креативну, за учење мотивисану и оспособљену за примену стеченог знања."

Ова најновија реформа је почела с Гашом Кнежевићем (ГСС), који је хтео све и одмах, наставила се са Љиљаном Чолић (ДСС) која је хтела да укине Дарвина, Слободаном Вуксановићем (ДСС) који је поправио стандард просветних радника али није до краја расветлио аферу Индекс, па су затим просвету преузимали Зоран Лончар (ДСС), Жарко Обрадовић (СПС), Томислав Јовановић (СПС). Последња тројица нису оставила неки печат, као да се нису превише бавили својим послом. Од њих тројице, најснажнија политичка личност био је Обрадовић, па је у складу са тим у говорима о просвети најчешће низао испразне политичке флоскуле.

На крају је српску просвету задесио још увек актуелни министар Срђан Вербић, као нестраначка личност, а на предлог премијера Вучића лично (СНС). Увео је праксу довођења сарадника директно из наставе, загребао по тржишту уџбеника, прочитао закон и схватио да се бројем часова закон крши, променио малу матуру, појаснио наставницима шта од папирологије морају да раде и у којој мери, увео нове дневнике учитељима (чиме им осмех није враћен), дозволио смањење фонда часова општеобразовних предмета, прешао Вучића кад је објаснио да је дуално образовање у ствари занатско и српском образовању познато, донео неке силне правилнике који су углавном најављивани као чудо невиђено, покушао да уреди спискове запослених у образовању, покушао да укрупни норме, покушао...

Оно што није ни покушао јесте да колеги министру објасни да просветни радници немају кратко радно време јер близу 50% свог рада обављају код куће, да озбиљно ревидира идеју о инклузивном образовању (без обзира на то колико је пара ушло у земљу због инклузије), да спречи да се ионако најниже плате у јавном сектору смање запосленима у образовању, да не дозволи да се не испуне тачке Споразума о прекиду штрајка, да се до краја разреше питања спорних диплома и доктората највиших функционера у земљи... Није списак коначан, али довољно је и оволико.

Оно у чему ни један једини министар није успео јесте озбиљна реформа образовања. Многи се тиме нису ни бавили, рачунајући на министарку из сенке која је, седећи у Заводу, повлачила конце онако како је замислила још пре петнаест година. Они који су желели нешто да промене морали су прву половину мандата да потроше на распетљавање замршених односа и ублажавање утицаја сивих еминенција у Министарству, који су фино разгранали своју мрежу кроз школске управе, ови кроз директоре, сви заједно кроз просветне инспекторе, па све до локалних властодржаца. Мало је ту било места за озбиљан рад.

Опет, да би се одржавао утисак да се за ових петнаест година образовање ипак реформише, увођене су бројне новине, од којих на прсте једне руке можеш да набројиш оне које су заиста ваљале (хм, тренутно не могу ниједне да се сетим). Те промене су увођене стихијски, кад год би неко битан из Министарства или једног од завода отишао пословно у иностранство. Тамо би видео да нешто успева, па би по повратку наредио да то успева и код нас. Срећа је велика да нису радили у Министарству пољопривреде, јер бисмо сада муку мучили са производњом банана, кафе, манга, папаје, пиринча, куркуме, маслина, док бисмо паркове пошумљавали палмама. Срећа је и да нису радили у туризму, јер би се сада инсистирало на успевању скијања у Војводини и сурфовања на Морави. Међутим, у образовању није имао ко да им стане на пут. Ко веле - деца тамо, деца овде; учионице тамо, учионице овде. Зашто не би успело? А онда, удри по просветним радницима да разне небулозе спроведу у дело. Никога није бринуло на стотине недоречених питања, јер су одабрали тактику "пеглања у ходу".

Када се данас погледа наше до сада реформисано школство, највише нам реформа личи на пачворк неуке шваље. Све закрпа до закрпе, не слажу се међусобно ни по боји, ни по облику, лагано пришивене, конац се пара, рашива се на све стране. И даље сам убеђена да тимови који нешто прописују, међусобно не говоре и у озбиљној су завади. Не могу се договорити о датуму такмичења, а камоли да се договоре бар о хоризонталној повезаности градива.

*****

Зимус ми је један шармантни десетогодишњак који не живи у Србији објашњавао како је у његовој школи. Каже, обрађивали су месец дана Титаник. Из историје су учили о друштвеним и економским околностима с почетка 20. века. Из географије су се бавили рутом којом је брод ишао, а из биологије климом. Онда су поделили улоге по групама. Једна група је представљала бродоградитељску фирму и ту су се дотакли издржљивости различитих материјала који се користе у бродоградњи, као и сасвим новим технологијама које су се у то време појавиле. Друга група је заступала интересе наручиоца посла, била задужена за разлоге из којих су доношене одлуке о начину изградње брода, трошкова, компромиса, руте којом ће брод пловити и слично. Трећа група се нашла у улози капетана. Четврта у улози бродског официра, пета се бавила путницима и њиховим надама и мотивима за путовање, и тако редом. На крају теме имали су приредбу.

Следећег месеца су обрађивали древне цивилизације Средње Америке, тачније, бавили су се Мајама. Опет из историје историјски део, из географије су обрађивали ту географску регију од тадашњег времена до модерног доба, из уметности су се бавили уметношћу Маја, а из наставе религије религијом Маја. На часовима вођеног читања читали су, наравно, текстове о тој цивилизацији, тражили значења речи и синониме, учили како да пронађу одређене информације у тексту. На крају је била опет приредба.

Узгред, сви учествују на приредби, а не само они који најлепше глуме и певају. То је права инклузија.

Зашто је код нас немогуће повезати градиво? Зашто је немогуће дати смисао ономе што се учи, показати деци да то нису информације које служе да се бубају, а да и даље висе у ваздуху?
Зато што имамо пачворк реформу, на коју нико не гледа погледом одозго, свеобухватним, визионарским, већ је све распарчано и свако реформише део нечега као да целина не постоји.

*****

Ближе се избори и већ се питамо ко ће нам бити следећи министар. Ако настави са оваквом реформом, свеједно је. Може и Марјан Ристичевић, а може и Рајна Драгићевић. Небитно је.

Ако је будући кандидат паметан (мушки род је употребљен генерички), морао би само један предуслов да тражи пре него што ступи на дужност: да се донесе по хитном поступку неки лекс специјалис који ће све запослене у министарству, школским управама, заводима и агенцијама, а који имају икакве везе са наставом, сместа послати у наставу; да даље предвиди да се њихова места попуне из редова садашњих наставника, на две године, па нова ротација - ови назад у наставу, а на њихова места нови наставници. Тек када буду имали свест о томе да ће и сами морати да раде по ономе што прописују, биће и памети и озбиљнијег размишљања. Дотле ће нам салонски стручњаци продавати маглу, а ми ћемо бити грбави што магла није кристално провидна или бар розе.