26.12.2016.

Дневник просветног радника, пред крај 2016.године




Ближи се крај још једне дивне године.
Када размислим о томе каква нам је била, заиста ми је жао што није дуже потрајала.

У овој години нам је повећана плата.
Најављено је још једно повећање за почетак наредне године.
Знам да нам сви завиде, али то није оправдано. Да су и они учили школу, завршили факултете као ми, да раде одговоран посао попут нашег, имали би и они веће плате. Да ме не схватите погрешно, али заиста није могуће да завршиш само основну школу, или неку трогодишњу средњу, па да се запослиш као чистачица у неком јавном предузећу, или као возач, и да онда имаш већу плату од просветног радника.

Затим, уведен је ред не само у школи, већ у читавом друштву.
Сада су дневнице за шамарање професора напокон законом регулисане, и износе 30 евра по шамару, а не као некад за џабе. Ово је велико охрабрење за младе предузетнике.

Хулиганима је саопштено да држава нема снаге да се обрачуна с њима, што је многе дивне младе људе охрабрило да се окрену овом племенитом занимању, и да након успешно обављеног посла могу мирно да спавају. Мислим да ће то значајно допринети спречавању одлива песница из наше земље.

15.12.2016.

Када држава тетоши силеџије




ПО ПРВИ ПУТ У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ:

Ученик је из опкладе ошамарио професорку, истог дана се исписао из те школе, па је брзо примљен у нову школу.

Деца од 12 година запалила су два бескућника. Један није преживео.
 Недавно смо гледали снимак девојчице из Шапца у коме објашњава шта би све урадила некој другарици.
Избоденима и претученима по школским двориштима више се и не зна број.
 Чујем да се и у вртићу договарају да некога измлате данас.
Сећате се пребијања Раше Попова?

С друге стране, моје колеге остају без лиценце за рад у веома сумњивим и до краја неразјашњеним околностима, чистом бахатошћу директора, а пре завршених судских процеса.
Ништа лакше него оставити човека без посла.
Ништа лакше него имати разумевања за насилничко понашање деце.


ЧЕМУ ЛИ СЕ НАДАМО?

29.11.2016.

Дневник просветног радника, мај 2026 - студијско путовање

Не, не, нисам ја ишао.

Одавно је утврђено да најбоље резултате доносе студијска путовања на која не иду наставници, већ представници Министарства, Завода, локалне самоуправе и Савета родитеља Републике Србије. Захвалан сам им на томе што су и овог пута били спремни да се жртвују за нас и отпутују у пријатељску Африку. Обишли су неколико земаља, упознали се са њиховим образовањем, видели у каквим условима раде школе, ђаци и наставници, видели да су код њих деца срећна у школи. Онда су, крајње добронамерно, пожелели да и наша деца буду срећна у школи. Заседали су две недеље на Златибору, три у Дубровнику и на крају отишли на месец дана у Карлове Вари, да би могли на миру да анализирају ситуацију и донесу закључке. Хвала им што су били спремни да се одвоје од својих породица толико дуго зарад општег добра. Ако је ико икада крваво зарадио своје дневнице, то су они.

Јуче је у школу стигао допис у коме нас Министарство обавештава о донетим закључцима и препорукама. Као и увек, дали су нам разуман рок да све припремимо и од наредне недеље кренемо у нове радне победе, под слоганом "Афрички модел образовања за срећну децу у Србији".



Допис вам преносим у целини, онако како је и нама стигао:

14.11.2016.

Просветни галиматијас

У последњих 15 година у српске школе су ретко када стизала доречена упутства из Министарства. Све је могло да се тумачи на бар два начина. У Министарству никада није постојао службеник задужен да се јави на телефон и појасни збуњеним наставницима оно што их занима. Довијали смо се како смо знали и умели, најчешће консултујући се са колегама из других школа. Школске управе су по правилу биле бескорисне, међусобно неусаглашене, па је оно што одобравају у једном округу, у другом бивало дочекано критикама. О њиховим мазохистичким поривима и иживљавању да и не говорим, али то је већ до нас.

"Просветни радници су полако постајали исцрпљени због захтева који су по обичају стизали средином септембра, након што урадимо и предамо све планове." 

Наше припреме за наставу су редовно падале у воду. Кораци у реформисању образовања су се смењивали по нама непознатој логици, често непримењивој у учионици. Оно што би једне године било строго забрањено, следеће је било исто толико строго обавезно (пример педагошке свеске за праћење напретка ученика). На моменте се чинило да се неко опкладио колико ћемо дуго издржати. Неки су у међувремену отупели и сада мирно прихватају сваки небулозни захтев који нам стигне, и не занима их претерано исход; други су толико преморени од покушаја да схвате шта се од њих очекује, да једноставно игноришу све што се ново од њих тражи; трећи су збуњени већ 15 година, а желели би да свој посао обављају како треба.

Осим што поигравање са реформом образовања малтретира наставнике, и те како иде и преко леђа ученика. Тешко да од генерације рођене 1996. године  наовамо има и једне која је неки циклус образовања завшила на начин на који је планирано при упису. Уз ученике су на исти начин малтретирани и родитељи, којима одавно више ништа није јасно.

Сви заједно трпимо експерименте Министарства и два завода већ 15 година. 

Навешћу само неколико бисера: од пре две године туристичким техничарима смањен је недељни број часова географије и страног језика. Шта ће то туристичким радницима? Конобари су до јуче имали физику, која је од суштинске важности за служење пића. Када ученик има колико хоће неоправданих изостанака, дође пијан у школу, опсује професору матер, истуче друга, отима новац - не може бити искључен из школе, него се против њега покреће дисциплински поступак, уз појачан педагошки надзор. И најважније је о свему водити детаљне записнике. Постали смо просвета у којој су само записници и папири важни.

Са сваким новим министром, а у последњих  15 година их је било осам са овим последњим, почињала је нова ера. Скоро као "пре и после Христа". Нигде усаглашености, нигде дугорочних циљева од стратешке важности, којих ће се сваки министар држати. Кад смо код стратегије, тек нам је Стратегија образовања добар виц. Писали су је неки необични људи, који живе у некој другој Србији.

Тако је и сада почела Шарчевићева ера, амбициознија од свих досадашњих.

11.11.2016.

Поштована руководства цењених синдиката

Прошао је протест пензионера, мимо синдиката просветних радника.
Прошао је протест лекара и фармацеута, нас опет нигде.
Прошао је и Дан просветних радника, ако је уопште некога брига за то.

Сада најављујемо обележавање празника - Дан почетка великог штрајка.
Обележићемо празник радно и свечано, пригодним штрајком упозорења. Разумем. Подржавам.
Штрајкачке захтеве нећу да коментаришем. Није ми намера да опструирам.

Али нешто морам да вас питам.

Колико вас је? Четири репрезентативна?
Хајде нећемо ни о репрезентативности. Око тога се довољно и сами свађате.

Због чега вас је више од једног?
Ви нисте партије, па да имате различите идеологије и програме.
Синдикати сте.
Циљ је борба за бољи положај радника, зар не?
Циљ вам је заједнички, зар не?

06.11.2016.

Да нам децу не би јели скакавци - ДРЖАВА И ДРУШТВО



Наше друштво је изразито неподстицајно за одрастање, исправан развој личности, усвајање добрих модела понашања, стицање знања, постављање нормалних циљева. Могло би да нас не буде брига за то, али ако знамо да окружење утиче на то да ли ће дете развити своје потенцијале или не, паметније би било да се ипак забринемо.

Шта је то што држава дозвољава друштву да ради?

05.11.2016.

Гостовање у Кажипрсту


Након текста "Деца коју су појели скакавци", објављеног на овом блогу, неколико дана је трајао циркус, јер су текст развлачили на све стране, објављивали га у таблоидима и дневним новинама, на порталима и разним сајтовима, у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, а да ме скоро нико није питао да ли желим да се мој текст тако објављује.

Врхунски домети новинарства блистали су у прирепцима типа "потресно писмо наставнице", "писмо које тресе Србију", "потресна исповест наставнице"...

Нимало пријатно искуство.

"Потресно тресем Србију", а поред мог текста певаљка која се још више потресла јер јој је пукао рајсфершлус на хаљини, на наступу у Кгагенфурту.

Онда су уследили позиви за гостовања на телевизијама, од емисије "Јутро са Јованом и Срђаном", преко "Правца", до "150 минута", "Тако стоје ствари" и "Кажипрста".

Да се премијер не би наљутио јер ме је три дана било више него њега у новинама, одбила сам све позиве. Занимало ме је и да ли некога од тих новинара заиста занима тема, или их само занима тренутна актуелност потенцијалног госта.

Изгледа да је Сузану Трнинић занимала тема, па је позив поновила након месец дана.
Овога пута сам прихватила, што из поштовања према новинарки, што због свести да не треба одбацити могућност да се чује просветни радник који није ни на каквој функцији, кога заиста занима само учионица, који није и неће бити у дослуху ни са Министарством, ни са синдикатима, а можда има шта и да каже.

И тако сам у петак, 4. новембра, била гошћа Кажипрста.

Снимак можете погледати овде:




Иначе, студио је диван, екипа професионална, Сузана оштра, али изузетно пријатна и културна.
Праве и добар нес у кафићу-ресторану који деле Б92 и Прва ;)





28.10.2016.

У сајамској недељи мало о лектири

Да млади у Србији све мање читају и није нека новост.
Да такав тренд постоји и у свету, такође није непознато.
Ипак, важно је нагласити да смо овога пута стварно међу лидерима и да је тај тренд код нас много израженији него у свету.

За разлику од нас, "свет" се труди да проблем решава пре него што нечитање постане укорењена навика. У жељи да сазнам како то они раде, прочитала сам силне спискове препоручене литературе за читање током распуста, обавезне литературе која се тестира на завршним испитима, листе наставних предмета, силабусе и курикулуме (о, ружних ли речи!).

22.10.2016.

Да нам децу не би јели скакавци - РОДИТЕЉИ

(Текст јесте дуг, али и детињство траје)



Родитељи, окружење, школа.
То су три главна фактора која од детета праве оно што јесте.
Ако је дете сјајно, ту тражимо узроке.
Ако дете није како треба, опет ту тражимо разлоге.

Све креће од породице и то је ваљда свима јасно.
Онима који су тек постали родитељи препоручујем да на интернету пронађу текстове и видео записе у којима о васпитању и улози породице говоре Милица Новковић и др Ранко Рајовић. Ја за боље на српском језику не знам.

19.10.2016.

Министре, небитна је боја противпожарног апарата



Када неко преузме ресор у коме је толико нагомиланих проблема, није сасвим неразумно и несхватљиво да крене да их бар набраја: појачан инспекцијски надзор, унифрме - да или не, родитељска одговорност - новчана или кроз друштвено-користан рад, родитељи који оцењују наставнике - да или не, улога екстерне евалуације, предметни надзор, улога привреде у управљању школама, дуално образовање, велика матура, видео-надзор, спорт сваког дана, концептуални модел наставе, ПИСА тестови и функционално знање... Тиме доказује да се разуме у свој посао, показује решеност и енергичност, оставља утисак и на стручну и на лаичку јавност.

Истина, не иде да помене друштвени амбијент у коме нам ђаци расту, колеге са плагираним докторатима са којима седи у Влади, председника са купљеном дипломом, законе којима од ђака правимо неодговорне људе, факултете које студенти поспрдно зову "Институт за мајку и дете", јер катедре држе родитељи и њихова деца. Не иде да помене да дуално образовање у суштини служи страним инвеститорима који ће тако добити не само раднике по својој мери (у чему нема ничег лошег), већ и једине раднике у Европи који ће радити за мање од 200 евра, ако треба и десет сати дневно, шест дана у недељи. Глупо би било и да се осврне на разлоге из којих се за наставнички позив одавно не опредељују најбољи ђаци. Неће ваљда да се замера лобијима и клановима па да гласно изговори да основци не смеју да имају онолико предмета и онолико часова дневно. Надам се да зна да ни средњошколци немају када да имају секције и развијају своје таленте и интересовања, јер једноставно нема слободног часа или учионице након редовне наставе, осим у контра-смени. У осињак издавача уџбеника не знам да ли ће дирнути.

08.10.2016.

Дневник просветног радника, октобар 2024.

Док сам имао времена и новца за улазнице, редовно сам одлазио у позориште. Срећом, остао сам и без времена и без новца, јер да нисам, постао бих позоришни зависник. Нисам имао мере. Сви су ме жанрови занимали, сви позоришни ансамбли одушевљавали. Дивио сам се глумцима и стално замишљао како те представе стварно настају. Замишљао сам како редитељ ради са глумцима, како почињу оним пробама читања текста, па пробају костиме, вежбају сценски покрет, користе реквизите, намештају сценографију. Замишљао сам како се редитељи ослањају на инспицијенте, а глумци на суфлере. Сањарио сам о томе како сам славни редитељ који с првацима драме поставља светски репертоар у нашој земљи, док ме Талија и Мелпомена благонаклоно гледају.

Можете замислити како сам се згрануо када сам сазнао да је пре осам година постојала могућност да ми се снови остваре!

Наиме, недавно сам прочитао да је тада постојала идеја да се настава одржава тако што би наставник режирао, а ученици изводили лекције. Ох, како бих ја у томе уживао!
Питате се како је та идеја пропала и зашто није заживела? Да вам не бих препричавао, погледајте сами чланак из једних школских новина, из 2017. године, који вам овде преносим у целости:

29.09.2016.

Деца коју су појели скакавци

Тешко ми је да започнем овај текст јер ми је тешко да напишем да су нам ученици све мање интелигентни. Мучно је и страшно да један просветни радник, родитељ, човек то напише. Још је мучнија могућност да је то истина.

Већ неко време, тачније неколико последњих година, борим се са прихватањем чињенице да сазнајне способности мојих ђака опадају из генерације у генерацију, да расте равнодушност, незаинтересованост, отупелост. Концентрација се мери секундама, интересовања своде на два-три, и то обично два-три површна, за њихове године погрешна. Наравно, говорим о просеку и знам да има сјајних изузетака, али знам и да их је из године у годину све мање.

02.09.2016.

"Тамо где је страх, тамо живи мрак" - док Горана Херлинга батинама ућуткују





Горан Херлинг је мој колега, наставник енглеског језика. Предаје у гимназији "Михајло Пупин" у Ковачици. До недавно је био в.д. директор те школе.

Након смене и постављања Татиане Брткове за в.д. директора, указивао је на бројне неправилности рада органа школе и директорке. То је чинио и на фејсбук страници Нова нада. Оно што је писао документовао је званичним записницима и одлукама органа школе. Над њим се за то време вршио класични мобинг, који укључује и одузимање старешинства без икаквог образложења.

01.09.2016.

О финском образовању, али није то што мислите

Крајем шездесетих година прошлог века, Финци су схватили да им се ни привреда, ни друштво не налазе тамо где би желели да буду. Размишљајући о томе које би мере најбрже допринеле побољшању и напретку, схватили су да је кључ у систему образовања.

Године 1971. одлучили су да се значајан напредак у образовању може најбрже постићи уколико примене следеће три мере:

  • смањење броја ђака у одељењу
  • значајно повећање плате просветних радника
  • ригорозна селекција и образовање будућих наставника

Све што је тада испланирано, у потпуности је спроведено до 1979.

31.08.2016.

Зашто просветним радницима смета да их оцењују родитељи?





Нови министар образовања као да је укључен у струју. За првих десетак дана мандата успео је да се састане са скоро свим релевантним организацијама и макар начне већину озбиљних проблема. Пошло му је за руком чак и то да Влади наметне тачку дневног реда која се тиче враћања отетих пара просветним радницима, оних које су нам "техничком грешком" узете од надокнада за годишње одморе. Повукао је Правилник о формирању одељења који је заиста могао да направи огромну збрку у школама. Најавио је да ће се рад директора строго контролисати и да ће технолошки вишкови бити збринути. Све саме лепе вести, додатно подгрејане популистичким изјавама да ће се борити да просветни радници не буду сиромашни и непоштовани у друштву.

Просветни радници су, поучени искуством, већину ових изјава примили с резервом, мада ће се ускоро показати да ли су нека обећања била празна или не.

Општи утисак о новом министру је за сада позитиван. Зна о чему говори, познаје посао, енергичан је, чини се да не трпи празан ход, што је веома битно у тренутку када се просвета буквално из дана у дан сурвава и урушава. Времена за губљење нема, а он, изгледа, не воли да губи време.

Просветне раднике је обрадовала вест да ће се повећати одговорност родитеља. Напокон је неко с врха јавно изговорио да не сме да не постоји одговорност родитеља када ученик има више од 20 неоправданих изостанака. Истина, могло би то и мало оштрије. Могли би кривично да одговарају када им малолетна деца почине теже повреде дисциплине у школи, могли би да одговарају за занемаривање детета ако има више од три недовољне оцене, и слично. Просветни радници би се и томе обрадовали.

Међутим, нимало се нису обрадовали када су чули да ће и родитељи оцењивати њихов рад. Да оставимо у овом тренутку по страни то да ли нам је опет бачена коска, јабука раздора, тема која ће нам исисати енергију тако да заборавимо на материјални и друштвени положај. Много ми је занимљивија реакција мојих колега, а реакција је као да их је змија ујела.

Због чега?

12.08.2016.

Док скандинавски ђаци "разбијају" енглески језик, наши га једва натуцају. Зашто?

Скандинавци не само да течно говоре енглески језик, већ скоро да немају страни акценат док га говоре. Наши ђаци га уче од првог разреда основне школе, а често га и у вртићу имају као факултативне курсеве и школице језика. После 12 година учења, они који имају петицу говоре га солидно, али не тако добро као њихови скандинавски вршњаци. Они са четворком се већ мало слабије сналазе, а они са тројком ваљда неће остати гладни и жедни кад негде отпутују. О двојкама нећу, јер је бар половина њих за чисту јединицу.


СЛИЧНОСТИ ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И СКАНДИНАВСКИХ ЗЕМАЉА


Основна сличност је у томе што се и њихови језици, баш као и наш, говоре на релативно малом простору, што значи да су матерњи језици тек за неколико милиона људи.

Друга важна сличност је доступност енглеског језика, која је данас пре свега условљена доступношћу интернета. И нашем ђаку су доступне серије и филмови без превода, или, што је још боље, уз могућност додавања титла на енглеском језику. Већина најпопуларнијих видео игара је на енглеском језику. Већина популарне музике, такође. И све је доступно и једнима и другима. Уз то постоји мноштво сајтова за учење енглеског језика, као и видео материјала на јутјубу.

Трећа је чињеница да се ни код нас не надсинхронизују филмови, серије и документарни програми на енглеском језику, већ се титлују, баш као и у скандинавским земљама.

Ако и постоји четврта сличност, ја је се не могу сетити.



РАЗЛИКЕ


Разлике су већ бројније.

28.07.2016.

Шта ако вам је у одељењу будући премијер?

Сећам се да ми је недељу дана пред порођај мајка рекла да прошетам до оближње школе и добро погледам сву децу која трчкарају около. Намера је била да ми смањи страх од порођаја, уз поруку да су сву ту децу родиле мајке, што ће рећи - природна ствар, да природнија не може бити. Упалило је, признајем, и хвала јој на савету.

А сада погледајте своје одборнике, посланике, министре, премијера и председника. Осим што су и њих родиле мајке, сви су имали учитеље, наставнике и професоре. Кад их мало боље погледамо, питамо се ко је ту заказао - мајке или учитељи. Факат је да неко јесте.

У нашим учионицама седе будући поштари, ватрогасци, полицајци, медицинске сестре, лекари, судије, председници судова, начелници полиције, продавци, фризери, бескућници, криминалци, наркомани, хуманитарни радници, мајке и очеви, усвојитељи и хранитељи, директори, научници и ратари. Заједничко им је то да су деца и ђаци. Неко од њих ће можда задужити свет неким својим проналаском, а неко ће постати убица. Шта год да постану, то се неће десити само од себе. Биће ту наслеђених особина, њиховог сопственог залагања, али и много утицаја породице и друштва, при чему је утицај школе све само не занемарљив.

06.07.2016.

Е, баш лепо да су сви завршили основну школу!

Погледах минимум бодова ученика који су уписали школу у којој радим. 
За четворогодишње профиле просек 63 поена. Таман помислих да се обрадујем, кад ме искуство лупи по ушима. Да је све нормално, имали би вероватно 43. Значи, опет од септембра по десетак ђака у сваком одељењу који од енглеског језика знају штампана слова латинице. Након осам година учења. А онда ћемо се чудом чудити што нам земљу воде људи стручни само за хватање кривина и лов у мутном. Негујемо пролажење на фору, а после се згражавамо.



Шта ли радимо, чему ли се надамо, да ми је знати.
Да ли ће неко поново да размотри ту наметнуту и наређену попустљивост у основној школи? Да ли ће некоме пасти на памет да смањи број ђака у одељењу, смањи обим градива, прецизно пропише механизме оцењивања напретка (и провери њихово спровођење), заиста наћи начина да се ради на остваривању стандарда који су за сада мртво слово на папиру?
Да ли смо стварно учинили услугу основцу који се провукао и уместо заслужене јединице добио бедну климаву двојку? Све што смо му тиме поручили јесте да се може провлачити до краја школовања. Да је једном понављао, можда би схватио да ипак мора мало и да се потруди.

25.06.2016.

Први пут с Вођом на јутрење

Ближи се та зора када ће сваки Пинки моћи да види вољеног Тита.
Жива нисам, а пола ме нема, нокте гризем, нови нокти расту.
Да л' ће ико отићи?



Замислите ту ноћну мору - он устао, умио се, очешљао, упарио одело и кравату, наместио наочаре на нос и стигао у Владу, а тамо ништа! Обезбеђење на улазу, крмељава чистачица, кафе-куварица и шеф кабинета. Шеф кабинета сада већ нервозно координира шофере страначких аутобуса - један заглавио у Сићевачкој клисури, други стоји у колони на Ибарској магистрали, трећег зауставила полиција и тражи му доказ о јутрошњем прегледу тахографа, пошто тврди да вози екскурзију.
Полиција?
Брзо зове министра.
Овај се не јавља ни после трећег звона, а клео се на полагању заклетве да ће даноноћно бдети над безбедношћу грађана. Каква лопужа - помисли шеф кабинета.

За то време Он достојанствено крупним корацима иде низ празан ходник. Бат сопствених корака ослушкује неприродно пажљиво, осврћући се сваки час и вребајући која ће се врата нагло отворити уз узвик из хиљаду грла - SURPRISE! Ништа не помаже. Мук је са свих страна.
Улази у кабинет, шеф га дочекује скрушено, покушава да му објасни да грађани само што нису, ево сад ће, али Он само одмахује руком уморно. Уморан је од разочарања у сопствени народ.

Наређује да га нико не омета, седа за свој скромни премијерски сто, с презиром погледа у комјутер, отвари нови рис папира и вади повећи штос. Из унутрашњег џепа сакоа потеже плајваз и почиње да пише ауторски текст за Политику:

Драги моји суграђани,

15.06.2016.

Дневник просветног радника, јун 2016.

Не памтим да је школа икада изгледала живахније него ових дана.
Све врви од наставника и родитеља.

У фискултурној сали су поставили мрежу за одбојку - са једне стране терена су вреће за спавање наставника, а са друге родитеља наших ђака. Дивно се дружимо! Мало је фалило да неки синоћ поваде паркет, па да запалимо логорску ватру. Срећом, несрећа је спречена на време.



Откад је Министарство послало допис директорима да нам омогуће да преко административне забране купимо вреће за спавање, живот нам је много лакши. Наставници су свесни колико им то доноси уштеда у кућном буџету, јер сада не троше своју струју и воду, већ школску.

На улазу у фискултурну салу поставили смо велике столове из зборнице и на њима раширили дневнике. Родитељи су прексиноћ на свечаном извлачењу извукли редне бројеве и сада, како ко дође на ред, прилазе дневницима и уписују жељене оцене. Тиме је наставницима значајно олакшан посао. Једино Комисија за жалбе и представке има пуне руке посла, јер се родитељи оправдано жале на то да уопште није лако наћи имена њихове деце по оноликим дневницима, нарочито ако их нико није обавестио о томе у ком су им разреду и одељењу деца. Радимо на отклањању ових недостатака. Ја сам, на пример, ноћас добио радни налог да научим напамет имена деце и распоред по дневницима за осам одељења, тако да ћу данас усмеравати родитеље, са још неколико колега.

Очекујем да ће се до недеље одржати састанци Родитељских већа и да ће све оцене бити утврђене.

08.06.2016.

Увек нам је неко други крив

Крај школске године, мада се она формално завршава 31. августа, доноси исте теме као и претходних година. С обзиром на то да нам се исти проблеми понављају из године у годину, и да ништа не учимо из искуства, мало фали да се запитам да ли ми стварно јесмо паметни, или само имамо дипломе.







НАСТАВНИЦИ ТРПЕ ПРИТИСАК ПРЕД ЗАКЉУЧИВАЊЕ ОЦЕНА



Дешавало ми се да када пред просветним радницима поспрдно коментаришем ову тему, добијем силне увредљиве коментаре из којих испада да сам самољубиви лажов који мисли да је изнад осталих, јер ето само на мене нико не врши притисак. Временом сам научила да такве коментаре игноришем и сматрам их изразом немоћи оних који подлежу притисцима, а онда су им неки други криви. Дакле, довољно је да једном одреагујете како треба на покушај притиска, па ће се покушаји проредити. Поновите то и следећи пут, па ће покушаји вршења притиска престати. Да, толико је једноставно. 

Разумем да није свако по својој природи довољно борбен и спреман да гласно (а ако треба и бучно) устане и одбрани своје лично и професионално достојанство. Ипак, ако нисте спремни на то, није вам неко други крив што се баш на вас врши притисак. Једноставно сте погодан материјал за вршење притиска. Није ми жеља да вас вређам, али немојте ни ви вређати интелигенцију нас осталих хроничном кукњавом од краја маја до половине јуна.


ПОПРАВЉАЊЕ ОЦЕНА НА СЕДНИЦИ ОДЕЉЕЊСКОГ ВЕЋА



На ово се жалимо у хору. Силно се згражавамо над том појавом и кукамо ли, кукамо. Опет нам је неко други крив, а ти који подижу руке и прегласавају наше оцене јесу просветни радници. То су колеге са којима пијемо кафу, радимо у тимовима, договарамо се, смејемо се њиховим вицевима, саосећамо са њиховим проблемима. А онда нам на седници кажу "Ништа лично, али ја предлажем да се твоја оцена поправи".


02.06.2016.

Штројење мушица у образовању



Листајући канале у јутарње доба и тражећи да видим негде најновије вести, налетим на Јутарњи програм телевизије са националном фреквенцијом, познате по истраживачком новинарству, честим гостовањима премијера, још чешћим гостовањима највећег истраживачког новинара модерног српског новинарства, који нас редовно обавештава о надолазећим кризама, катаклизмама, апокалипсама и државним ударима. У том тренутку је на екрану била фина госпођа, потписана као директорка једне београдске основне школе. Помислим - опа, ево нешто о просвети!
И одгледам цело гостовање.

Друга гошћа у студију била је госпоја у тренду негована, на равно исфенирана, благо напућена. Запитах се на кратко откуд и она ту, пошто знам да просветне раднице одавно нису у тренду, али се успешно ваде на то да имају стила, па не морају да терају моду. Енигма је разрешена чим је водитељ најавио тему: фенг шуи уређење школе.

15.05.2016.

Најбољи наставници у Србији


Стручњаци тврде да се свачији рад да измерити, да је радни учинак мерљива категорија, да је могуће утврдити механизме којима се мере остварени резултати. Истина, стручњаци тврде и да је нормално мотивисати најбоље раднике да би били још бољи и да би постали узор својим колегама, као и да треба демотивисати нераднике. Што би рекао наш човек - одвојити жито од кукоља. То је у реду. То је праведно. То заиста доприноси бољем радном учинку, успешнијем обављању посла, напретку заједнице у којој појединац ради и ствара. Ако је систем онолико слаб колико је слаба најслабија карика у њему, јасно је да треба унапређивати читаву радну средину и амбијент.

Зашто би се просвета разликовала од остатка радног света? Заиста, не постоји ниједан добар разлог. И у просвети треба препознати најбоље, наградити их, мотивисати. Добро, то код нас подразумева једнократну награду, често симболичну, и уручивање неке плакете коју појединац може о свом трошку да урами, а онда да је окачи о реп оном истом мачку о чији смо реп диплому већ окачили.

Како је наше друштво формирало механизме за награђивање најбољих, а како за демотивацију најлошијих, или недовољно добрих? Никако. Тачније, наврат-нанос, као и све остало. Још тачније, највећи нерадници и најлошији радници примају исту плату као и они који "остављају срце на терену", који изгарају на послу, несебично се дају, свој посао обављају изврсно. Било је неке приче о томе да ће се такво стање променити, али видели смо ми и макету Београда на води, па ипак нисмо луди да поверујемо баш у све што се прича. Док не буде, не верујем.

С друге стране, већи је труд уложен у препознавање и једнократно награђивање најбољих наставника. Две су награде најпрестижније - Светосавска награда и награда за најбољег едукатора "Живојин Мишић". Јесте, едукатора. Знам, безвезе је, али шта да се ради.

На основу којих критеријума се ове две награде додељују?

На сајту Министарства стоји да су услови за добијање Светосавске награде, када је реч о наставницима, следећи:

1.  Изузетно залагање и значајна постигнућа у раду са децом, ученицима, односно студентима
2.      Учествовање у развијању и јавном представљању примера добре праксе
3. Успешна примена савремених достигнућа, метода и технологија у образовно-васпитном, односно образовно-научном раду
4. Допринос унапређивању квалитета рада установе у настави и ваннаставним активностима, односно прописаним областима стандарда квалитета
5.     Развијање позитивне атмосфере у установи и допринос њеном угледу у домаћим и међународним оквирима
6.      Број и квалитет стручних и научних радова објављених у часописима 

Прилично сувопарно, уопштено, непрецизно, зар не? Оставља могућност да се тумачи по потреби и за једнократну употребу.

Да не анализирам тачку по тачку - знамо да се све најчешће своди на личне контакте. Најчешће од тога зависи која ће школа добити пројекте, иновативне програме, који ће наставници бити позивани на јавне и стручне скупове да презентују оно што раде (наравно да је обавезно да то што раде буде уз примену ИКТ). Укратко - семинари и ИКТ у настави.

Оно развијање позитивне атмосфере у установи ми је нарочито симпатично. Претпостављам да Министарство има мерни инструмент и за позитивну атмосферу. У супротном би критеријум био потпуно бесмислен.



На сајту удружења "Живојин Мишић" има мало креативнијег приступа. Шта су њима критеријуми за одређивање најбољих едукатора? Преузимам их са сајта:


INOVATIVAN I KREATIVAN

  1. Stalno primenjuje nešto novo i drugačije u nastavi, što će zainteresovati učenike i doprineti boljem razumevanju gradiva.
  2. MAJSTOR SVOG ZANATA

    On savršeno vlada materijom svog predmeta i spreman je da odgovori na sva pitanja ili ako odgovor u tom trenutku nema, da ga potraži.
  3. MOTIVISAN
    I POZITIVAN

    Posvećen je, radi sa voljom i entuzijazmom, voli svoj posao. Samo tako, interesovanje i lepota predmeta će se preneti i na učenike.
  4. SPREMAN NA
    DOŽIVOTNO UČENJE

    Konstantno se usavršava, prati promene u obrazovanju, odgovara na potrebe novih generacija učenika i u toku je sa trendovima.
  5. KOMUNIKATIVAN
    I ELOKVENTAN

    Izražava se jasno, precizno i tačno, poseduje jezičku kulturu, nadahnuto govori, ume da prenese znanje. Lako privlači pažnju svojih učenika, ostvaruje interakciju i interesovanje za gradivo.
  6. ORGANIZOVAN

    Zna da organizuje rad na času, u svakom trenutku zna koji mu je cilj, ume da uspostavi radnu disciplinu, ima jasan sistem rada.
  7. PRAVEDAN

    On je pricipijelan, objektivan i realan
    u ocenjivanju, ima jednak odnos prema svima, dosledan je, drži datu reč.
  8. OHRABRUJUĆI

    Učenici će pogrešiti mnogo puta pre nego što nešto nauče. Najbolji edukator mora biti spreman da im pomaže i da ih ohrabruje bezbroj puta. On će svakom učeniku posvetiti onoliko pažnje koliko je njemu potrebno da savlada gradivo.

Браво! По овим критеријумима је логично бирати квалитетног наставника.

Али...

Која тачно научна студија показује да стална примена новог и другачијег, обавезно доводи до боље заинтересованости ђака и бољег разумевања градива? Нико није урачунао време потребно за прилагођавање на ново и другачије. Нико није размишљао о потреби за неким константама у настави које ученику пружају сигурност. Значи, није проблем у иновативним наставним методама. Проблем је у осећају за меру. Проблем је у "стално".

Наставник, даље, треба да је мајстор свог заната. Дивно! Како се то мери? Како то неко може да зна уколико не проведе бар пола школске године у учионици наставника, и не види како се овај сналази у најразличитијим ситуацијама?

Треба да је мотивисан и позитиван. Ко треба да га мотивише? Или се мисли на самомотивацију? На непресушни извор ентузијазма који би, по неком дифолту, требало да постоји у сваком просветном раднику, неокрњен без обзира на јадне плате, лоше услове рада, лош однос друштва према нама, ненормало обимну бирократију, лошу опремљеност школа... Ах, да, чувена мантра - ко хоће, нађе начин, ко неће нађе изговор. Најбољи едукатори сами купују наставна средства, укључујући и уређаје и техничку опрему. О позитивности стварно не бих, јер је то тако неодређена категорија да је прво што ми пада на памет неко ко се стално блентраво смеје, никад му ништа није тешко, и без поговора испуњава све налоге директора, ма колико они били понекад неутемељени.

Наставник треба да је спреман на доживотно учење. Ту не рачунамо стручну литературу коју прати, не рачунамо напоре које улаже док озбиљно размишља о проблемима са којима се суочава у настави, не рачунамо безбројне покушаје које чини док не нађе оно што датом одељењу највише одговара. Не. Рачунамо само акредитоване семинаре за које се има пара, или које школа доведе по ко зна којем критеријуму, а који можда том наставнику нису нимало потребни. Потребни су му само бодови.

Преостала четири критеријума су најзанимљивија. Осим организованости, која би се још и дала проверити и измерити, наставник треба да је елоквентан, комуникативан, праведан и охрабрујући. Механизми за мерење, господо, где су вам механизми? Како ћете да измерите да ли ја држим дату реч? Како ћете измерити да ли говорим надахнуто? Како знате да је наставник принципијелан? На његову часну реч? Ону за коју знате да је увек држи? И на крају, како то мислите да наставник посвети сваком ученику онолико пажње колико је њему потребно да савлада градиво? Да ли знате да имамо по бар 30 ђака, најчешће два часа недељно, један час допунске наставе недељно за све разреде и сва одељења којима предајемо?

Наравно да знате, али мртво слово на папиру тако добро звучи.

Када саберемо све критеријуме за обе престижне награде, дођемо до тога да су најважнији семинари и презентација примене ИКТ у настави, јер се одавно ништа друго не признаје за квалитетан рад.

И онда се један сада већ формирани круг наставника међусобно предлаже, награђује и тапше по рамену. Одмах да се разумемо: ниједног тренутка не сумњам да међу њима има заиста сјајних наставника. Напротив! За неке од њих сигурно знам да су одлични. Једино не знам да ли су заиста сви награђени и најбољи.

Зашто?

Зато што познајем божанствену учитељицу у једној шумадијској сеоској школи, која децу учи како се правилно поставља сто и користи прибор за јело, да се не би обрукала у гостима; чија деца од свега могу да направе приредбу, која могу до Београда да оду и само да би видела новогодишњу расвету, која умеју од свега да направе мала уметничка дела. При том су бескрајно васпитана, пуна паметних питања и радозналости, живахна онако како деца и треба да буду, а вредна као пчелице. Немам појма да ли та учитељица има хиљаду сати семинара, да ли је објављивала научне радове и презентовала примере добре праксе. Знам да је ненаметљива и да свој посао ради сјајно и потпуно посвећено. За њу не знате, сигурна сам.

Знам и за наставницу ликовног која кроз свој предмет ђацима утиче на формирање личности, моралних ставова, вредносних судова. Веома је креативна, али не тетоши ђаке, не поклања оцене, не трпи неправду. Семинари је, овакви какви су, не занимају. Сматра много значајнијим за сопствено усавршавање одлазак на изложбу, прочитану добру књигу. Успева да заинтересује ђаке за предмет, али и за живот. Уме да одступи од предвиђених норми када препозна изузетност у ђачком поступку. Само што се такав приступ не налази на листи подобних иновација, а нема ни светог ИКТ-а.

У мојој школи ради колега који не признаје ове савремене новотарије. Не користи их. Не занима га ИКТ у настави и не пада му на памет да буде забављач деце. Кад га видиш, знаш да је професор. Стара гарда. Међутим, није му тешко да својим колима дође до центра града, повезе онолико ђака колико може да стане у ауто, и одвезе их до своје куће (баш далеко живи), и онда са њима проведе дан учећи их, помажући им да се спреме за пријемни испит, појашњавајући им до изнемоглости све што треба, у своје слободно време, бесплатно, наравно. Његови су ђаци успешни и на такмичењима, и касније на факултету. И обожавају га и поштују бескрајно. Без иједног часа са ИКТ. Све на онај старински начин.

Навела сам само ова три примера, а има их сигурно на хиљаде.

Ти људи никада неће примити престижне награде, а што је најлепше, чини ми се да их је баш брига за награде. Њих нема ко да предложи. Мислим, ја би их предложила, али систем и додељивачи награда не препознају њихове поступке као изузетне. Уз образложени предлог би требало да напишем све семинаре којима су присуствовали, објављене научне радове, презентације примера добре праксе, а они се нигде не гурају да свој рад презентују. Ћуте и раде, одлично раде.

Јасмина, Снежана и Булатовићу, што се мене тиче ја бих вам данас доделила награду за изузетност у обављању наставничког посла. Сматрам да сте сјајни и жао ми је што сте за систем невидљиви. Мени су наставници попут вас најбољи и неопходни у овим временима несталних вредности. Мислим да ваши ученици одлично знају да у вама имају онај стуб стабилности, који их не забавља и не изводи шарене керефеке, него их учи и животу и предметима које им предајете.



И за крај, да не губимо време на неке коментаре: не, не пишем ово зато што ја нисам примила ни једну од ове две награде. Не, није ми кисело грожђе. Ја своју награду примим сваке године када ученицима дам анонимну анкету у којој се изјасне о мојим часовима и начину рада. Добијам је и овде кад погледам читаност текстова. Да, могла сам да се нађем у том "затвореном кругу", позвана сам, али у њему добровољно нисам. Радије сам на страни реалности у српској просвети, него на тој другој страни.

Мени је само бескрајно жао што су изузетни напори изврсних наставника потпуно невидљиви, јер сте за најбоље прогласили оне који су заљубљени у новотарије. Не у иновације, него баш у новотарије. Том својом заљубљеношћу вам дају осећај да стварно правите крупне кораке у српском образовању, држе вас у илузији да се ствари покрећу са мртве тачке, помажу вам да се херметички затворите у ИКТ зону комфора, док нам је просвета никада гора и неуређенија.

Што се мене тиче, када би ми се хтело, нашла бих корелацију између мог предмета, ексера, шљиве, стратуса и кумулуса. Повежем два, три предмета, направим двочас на два језика, пустим два видео-клипа, поделим два пута по 30 шарених листића, два групна рада, три у пару, и једно скајп укључење некога из Енглеске или Америке (стицајем неких околности, то могу да обезбедим за пет минута). Не само угледни, него и огледни час би испао. Не би ми требало више од три сата припреме. Нађем некога да све сними, и шта? То би ме чинило изузетним наставником?

Изузетан наставник је онај који свакога часа, са најограниченијим наставним средствима, без обзира на тему наставне јединице, тера ђаке да мисле својом главом, да траже решења, да повезују и закључују. 

То нема везе ни са пројектором, ни са ПП презентацијом, ни са горе поменутим скајпом и везом између енглеског и ексера. Још само да нађете начин да ТО мерите.

INOVATIVAN I KREATIVAN

Stalno primenjuje nešto novo i drugačije u nastavi, što će zainteresovati učenike i doprineti boljem razumevanju gradiva.

MAJSTOR SVOG ZANATA

On savršeno vlada materijom svog predmeta i spreman je da odgovori na sva pitanja ili ako odgovor u tom trenutku nema, da ga potraži.

MOTIVISAN
I POZITIVAN

Posvećen je, radi sa voljom i entuzijazmom, voli svoj posao. Samo tako, interesovanje i lepota predmeta će se preneti i na učenike.

SPREMAN NA
DOŽIVOTNO UČENJE

Konstantno se usavršava, prati promene u obrazovanju, odgovara na potrebe novih generacija učenika i u toku je sa trendovima.

KOMUNIKATIVAN
I ELOKVENTAN

Izražava se jasno, precizno i tačno, poseduje jezičku kulturu, nadahnuto govori, ume da prenese znanje. Lako privlači pažnju svojih učenika, ostvaruje interakciju i interesovanje za gradivo.

ORGANIZOVAN

Zna da organizuje rad na času, u svakom trenutku zna koji mu je cilj, ume da uspostavi radnu disciplinu, ima jasan sistem rada.

PRAVEDAN

On je pricipijelan, objektivan i realan
u ocenjivanju, ima jednak odnos prema svima, dosledan je, drži datu reč.

OHRABRUJUĆI

Učenici će pogrešiti mnogo puta pre nego što nešto nauče. Najbolji edukator mora biti spreman da im pomaže i da ih ohrabruje bezbroj puta. On će svakom učeniku posvetiti onoliko pažnje koliko je njemu potrebno da savlada gradivo.

INOVATIVAN I KREATIVAN

Stalno primenjuje nešto novo i drugačije u nastavi, što će zainteresovati učenike i doprineti boljem razumevanju gradiva.

MAJSTOR SVOG ZANATA

On savršeno vlada materijom svog predmeta i spreman je da odgovori na sva pitanja ili ako odgovor u tom trenutku nema, da ga potraži.

MOTIVISAN
I POZITIVAN

Posvećen je, radi sa voljom i entuzijazmom, voli svoj posao. Samo tako, interesovanje i lepota predmeta će se preneti i na 




učenike.

SPREMAN NA
DOŽIVOTNO UČENJE

Konstantno se usavršava, prati promene u obrazovanju, odgovara na potrebe novih generacija učenika i u toku je sa trendovima.

KOMUNIKATIVAN
I ELOKVENTAN

Izražava se jasno, precizno i tačno, poseduje jezičku kulturu, nadahnuto govori, ume da prenese znanje. Lako privlači pažnju svojih učenika, ostvaruje interakciju i interesovanje za gradivo.

ORGANIZOVAN

Zna da organizuje rad na času, u svakom trenutku zna koji mu je cilj, ume da uspostavi radnu disciplinu, ima jasan sistem rada.

PRAVEDAN

On je pricipijelan, objektivan i realan
u ocenjivanju, ima jednak odnos prema svima, dosledan je, drži datu reč.

OHRABRUJUĆI

Učenici će pogrešiti mnogo puta pre nego što nešto nauče. Najbolji edukator mora biti spreman da im pomaže i da ih ohrabruje bezbroj puta. On će svakom učeniku posvetiti onoliko pažnje koliko je njemu potrebno da savlada gradivo.

11.05.2016.

"Професорка, нама је данас тешко да се некоме дивимо. Немамо коме"

Када се каже средњошколац, ја помислим на младу особу која управо улази у свет одраслих, која унајвеће размишља о свету око себе, која много тога разуме, мада понешто погрешно тумачи. Помислим на особу пуну радозналости, великих снова, жеље да свет буде њен. Помислим на те деликатне године у којима се формирају вредносни судови, постављају координате за добро и зло, и уз мало бунта много тога доводи у питање. Помислим и на то да, што се природе тиче, могу да буду и родитељи, а што се историје тиче могу и да гину у бесмисленим ратовима (смислених, ако се ја питам, нема и никад их није било). Знам да дете у њима жури да одрасте, а да им је свет одраслих и даље досадно место у коме их неко спутава ограничењима.

Углавном, мислим да су то дивне године и надам се да су и даље наивне и у души невине. Ако им на нечему завидим, то су ти велики снови и отворени путеви, то што још увек имају велике наде и оправдано огромна очекивања од живота. Кад, ако не тад?

И тврдоглаво се држим те романтичарске слике о последњим тинејџерским годинама, иако ме је до сада рад са баш тим узрастом небројено пута демантовао. Један у низу хладних тушева догодио ми се пре неколико дана.

Пре лекције о храбром дечаку који је са 13 година изгубио руку и ногу, а затим постао најмлађа особа са инвалидитетом која је успела да у истој години на скијама стигне до Северног и Јужног пола, питам ја моје ђаке да ли у њиховим животима постоји неко коме се диве, ко их мотивише, на кога помисле када мисле да им је у животу тешко. 

Тајац. 

10.05.2016.

У ишчекивању новог министра просвете



Озбиљно ћу схватити ону Владу која буде озбиљно схватила образовање.
До сада се скоро ниједна није квалификовала за моје поштовање, а верујем ни поштовање већине просветних радника у Србији.




Након последњих редовних ванредних избора, у медијима се наговештава да Врховни Вођа, између осталог, није задовољан ни радом министра просвете, Срђана Вербића. Ето, сложисмо се у нечему. Нисам ни ја. Много хтео, много започео, ништа није довео до краја, мада, истини за вољу, није ни имао пун мандат. И даље му замерам оне две ствари - то што се није јасно и гласно борио против смањења плате просветним радницима док се не изједначи са платама одговарајућих запослених у другим секторима буџетских корисника, и то што није заказао хитну конференцију за новинаре након што је његов колега изјавио да ионако имамо кратко радно време, па можемо да нађемо и допунски посао.

Међутим, много му више замерам то што није имао петљу да пресече неке ствари и уради оно што је у интересу образовања, па чак и ако није у интересу сваког појединачног просветног радника. Популистичке одлуке, повлачења, недостатак одважности, можда чак и прећуткивање информација о притисцима лобија - све то не приличи министру образовања. Чак ми се и не чини да није знао шта треба да уради. Више ми се чини да или није умео, или није смео. Опет, ни једно ни друго не сме да "краси" министра образовања.

Замерам му и навијачке одлуке, по којима најбоље пролазе они који тренутно имају најјачи лоби. Такве одлуке нису у корист образовања, већ у корист интересних група, разних струковних друштава и удружења, или напросто тренутно утицајних појединаца. Све је то наопако, неозбиљно и према образовању неодговорно.