24.12.2015.

Дневни ред: веронаука и грађанско васпитање

У последње време из Министарства стижу вести које могу да похвалим. Јесте да сам се начекала, али дошао је и тај тренутак. Након онолико промашаја, хаотичних најава, јесте-па-није ситуација, недоречених "објашњења" и сличног, стижу нормалне, логичне вести, које јесу у интересу ђака.

Нажалост, претходних година је направљено такво замешатељство, да интереси ђака и просветних радника нису увек исти. На чијим год леђима да се сломе кола, неће ваљати за оне који ће лично бити погођени. С друге стране, јасно је и да није нормално да немам када да одржим ЧОС јер нема слободног седмог часа - или га има моје одељење, или га имам ја. Није нормално ни да из истог разлога нема термина за секције и друга могућа интересовања ученика. О основној школи да и не говорим. Знам за школе где се деца за такмичење припремају викендом, а и њима и нама је законом прописана петодневна радна седмица.

Ових дана смо у ситуацији да се против најављених промена буне наставници који ће лично бити погођени, пре свега они који предају грађанско васпитање и верску наставу. Па да кренем баш од њих.



Министар каже да би било довољно да се ова два предмета изучавају само четири године, уместо свих 12. Као обавезни изборни предмети, за сада се уче током читаве основне и средње школе, с тим да се могу мењати само на почетку новог образовног циклуса. Заступљени су једним часом недељно. Већина просветних радника поздравља ову идеју, има оних који су за то да се ови предмети потпуно укину јер су политички уведени (ако се добро сећам, веронаука под политичким притиском ДСС-а, а грађанско васпитање као противтежа, на предлог Грађанског савеза). Наравно, противе се углавном колеге које предају ове предмете.

Оно што могу да разумем, јесте негодовање због могућег губитка часова. Плате су мале и са пуним фондом, а у данашње време потпуно изгубити посао, без изгледа да се нађе други, страшно је за читаву породицу. И ту се моје разумевање завршава. Када крену аргументи у прилог овим предметима, не слажем се скоро ни са једним. Прочитала сам неки коментар да би се губитком ових предмета изгубила васпитна улога школе. Пре 15 година ових предмета није било, а деца су била 15 пута васпитанија. Мени више од тога не треба.

А онда крећу манипулације чињеницама.

Оно што се редовно може чути од присталица верске наставе у школама, јесте да се веронаука учи у свим европским земљама. Као прво, то није тачно. Не учи се у Француској, Словенији, Црној Гори и Албанији. Као друго, некако заборављају да напомену да се у многим државама прави озбиљна разлика између изучавања религија и конфесионалне верске наставе. Затим, заборављају да напомену да у неким државама постоје, на пример, католичке школе, где је нормално да школски дан почне молитвом. Али у тим истим државама постоје и класичне државне школе, где се о религијама говори у оквиру дисциплина као што су историја, књижевност, историја уметности, социологија, географија... Следеће, не говоре ни о великој аутономији коју регије унутар држава имају, па се негде изучава једно, негде друго, а негде ништа. Не, они све те земље подводе под "има верске наставе свуда и тачка".

Истина је да је слика веома шаренолика и у Европи и у свету. Изучавање религије је, из разумљивих разлога, потпуно забрањено у Кини (а претпостављам и у Северној Кореји). Међутим, и у срцу Европе, у Француској, се инсистира на потпуној одвојености цркве од државе, и ту верске наставе нема - сматра се да се њоме могу бавити породице и конфесије у сопственом аранжману.

У Шведској и Грчкој, религија се у школи изучава у организацији државе. У Немачкој и Аустрији постоји сарадња државе и цркава по том питању. У Мађарској је потпуно под окриљем цркве. У Естонији и Данској се учи о свим важнијим конфесијама, па се то сматра образовањем о религији као историјском и цивилизацијском феномену. На Кипру и Малти је, с друге стране, верска настава строго конфесионална.

Тачно је и да постоје државе, или бар делови неких држава у којима је верско образовање обавезан предмет, па чак и случајеви где је заступљено са два, чак и три часа недељно.

Да напоменем и то да су у тренутку увођења веронауке у нашој земљи, против тога били Веће Универзитета у Београду, сви ректори универзитета у Србији, Савез педагошких друштава Југославије, Образовни форум и око 90 невладиних организација (које ја лично баш нешто и не волим). Тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић, предлагао је увођење предмета који би се бавио историјом религије, док је проф. Иван Ивић сматрао да увођење веронауке у најмању руку неће имати никаквог ефекта на културу младих, бар не позитивног. Ок, већ чујем аргумент да су то све гарант комуњаре и издајице непатриотске.

Узгред, код нас су и  веронаука и грађанско васпитање уведени одједном и свуда. Нису се поштовале законске одредбе по којима постоји процедура за увођење нових предмета, са двогодишњом експерименталном применом и стручном анализом након тога.

Што се тиче грађанског васпитања, тачно је да предвиђено да се на часовима обрађују веома корисне теме, које ће помоћи да се ученик развија у толерантну, асертивну и саосећајну особу. Међутим, не видим ни да би нетачна била тврдња да се то може регулисати добрим приручником за одељењске старешине, и обавезним темама које се морају обрадити на ЧОС-у. Ионако се квалификације за предавање овог предмета стичу на курсу.

Читам коментаре да бисмо без овог предмета имали армију непросвећених појединаца, који не мисле својом главом, не знају за слободе и да је баш то циљ власти, не би ли лакше владали и манипулисали нама, као својим поданицима. Иде се чак дотле да се наглашава да без овог предмета нема социјализације деце, да служи упознавању ученика са васпитно-образовном улогом школе, медисјком описмењавању и неговању културе говора. Не знам какво је ваше искуство, али моје говори да ти исти ученици који су овај предмет одабрали за обавезни изборни предмет, даноноћно гледају ријалитије, псују и вређају се међусобно, учествују у вршњачком насиљу с апетитом.

Нажалост, постојање обавезног изборног предмета, како год се он звао, не може да амортизује негативне ефекте транзиције, ерозије система вредности, и не може да створи грађанско друштво на силу. Не бива! Могу имати и пет часова грађанског васпитања недељно, али ће и даље живети у држави у којој је председник купио диплому, у којој је министар (још увек!) керамичар, ученици генерације раде за касом локалног супермаркета, земљи у којој постоје универзитети на којима ћеш стићи до дипломе самим тим што уредно плаћаш школарину, где ће посао наћи онај ко има везу, а не онај ко највише зна, и где нечији син може да прегази девојку и ником ништа!

Не знам да ли је направљена озбиљна стручна анализа ефеката увођења овог предмета у српске школе, али знам да је статистика из године у годину све више поражавајућа: расте вршњачко насиље, број малолетничких трудноћа, малолетничка делинквенција. Сад би неко могао да устврди да би било још горе да нема овог предмета, али нико то не би могао и да докаже.

Што се искуства европских земаља тиче, постоје земље у којима се ученику, уколико не припада ниједној од конфесија којима се верска настава бави, омогућује да похађа наставу из етике. Зар етика није филозофска дисциплина? Зар је већ нема, бар у средњим школама?

На овом линку можете погледати озбиљну студију Европске комисије и Еуридике о грађанском васпитању у Европској унији. Довољно је да баците поглед на садржај, па да видите да се озбиљно баве и евалуацијом и мониторингом. У овом тексту ћете наћи и то да јесу све земље за грађанско образовање (не називају га васпитањем, већ образовањем - Citizenship education), али и то да се оно углавном изучава тек од средње школе, и да се може обрадити на три начина: као самостални предмет, као део део неког другог предмета или области изучавања, или као комбинација ова два модела. Да не говорим о томе што се овај предмет бави и политичким животом, где одређене политичке структуре чак могу да у школама организују форуме, док је код нас најстроже забрањено да се у школи зуцне о политици. При том, ако се ради о обавезном предмету, оцене нису описне, већ су чак важне и за прелазак на виши ниво образовања. Али, истовремено, врло озбиљно се проверава оствареност образовних циљева наставе, ништа другачије него код математике или матерњег језика, на пример. Постоје јасне грађанске компетенције које треба постићи кроз ову наставу. Значи, ако постоји као издвојени предмет, не своди се на опуштене радионице, већ на озбиљан рад и ученика и наставника.

*****

И на крају, шта ћемо са тим што су верска настава и грађанско васпитање постављени као алтернативе једно другом, па су самим тим супротстављени међусобно? Зар грађанско друштво не чине и верници? Зар верник не може да верује и у грађанске вредности? Православно хришћанство, као најзаступљенија конфесија у Србији, заговара двополне бракове и стварање потомства као главне улоге брачне заједнице. Грађанско васпитање негује толеранцију и слободе, претпостављам и сексуалне. Та два детета, која иду на два различита предмета, у учионици на осталим часовима седе заједно. Зар то није конфликт у најави?

Да ли се неко пита шта се збива у глави детета које под истим кровом учи да је Бог створио свет и учи о коацервативној капљици (не бих о теорији о еволуцији, јер ни мени није баш најјаснија, а трудила сам се, није да нисам)? Како да основац помири у својој глави креационизам и теорију о еволуцији? Нека се сам носи са тим или нека пита родитеље?
Ето решења!

Што се мене тиче, могу да остану оба предмета, као факултативни. Таман да се провери и колико их заиста ученици сматрају корисним.

Мислим и да би пре било какве одлуке о смањењу броја разреда у којима се ови предмети изучавају, о остајању на истом броју разреда, о изменама садржаја или било чега другог, требало озбиљно анализирати шта су нам ови предмети донели, осим радних места колегама. Требало би анкетирати и ученике и родитеље. Да требало би, јер колико год да нам некада то не одговара, школе ипак постоје због ученика. Свесна сам тога да је ово изузетно осетљив друштвени тренутак, да се на сваку најаву промене гледа само као на могућност за давање отказа, па ипак, као наставник енглеског језика, нигде не помињем да би требало да енглески језик буде заступљен са најмање четири часа недељно током целог образовања. А мислим тако и имам и аргументе за то, и знам колико ми је тешко да у одељењу од 30 незаинтересованих ученика најразличитијег предзнања, постигнем било какав успех када се видимо два пута недељно по 45 минута. Знам да би то водило или додатном оптерећењу ученика, или смањењу фонда из неких других предмета, и зато ћутим о томе.

Како? Могла сам и о овоме да ћутим?
Па, вероватно сам могла, али ето нисам.








03.12.2015.

Свети Сава - драмски текст

СВЕТИ САВА                                                                                                                          Љубинка Недић

Овај драмски текст је намењен обележавању Светог Саве. Обилује подацима, али је згодно то што глумци у оквиру сценографије пред собом имају папире са подацима о Светом Сави, што треба искористити тако да глумци не морају све да знају напамет.

Лица:
Наратор, ђак или конферансије приредбе
Нађа
Ђорђе
Смиљка              ђаци
Тодор
Јанко
Теодора


Сценографија: на сцени се налази дечја соба – табуреи, лејзибегови, или двосед, лежај, струњача са јастуцима за седење, радни сто и ... столица, нека комода или полица. По жељи се може додати и неки реквизит попут лопте, тениског рекета, гитаре и сл. Може и постер на зиду, географска карта Србије, неки глобус... У зависности од сценографије, ђаци ће седети око радног стола, или на табуреима, јастуцима...

Н а р а т о р: Учитељица (или наставница) је поделила одељење у неколико група и задала им за домаћи задатак да пронађу што више занимљивости о Светом Сави. Чланови групе у којој је Нађа су се договорили да се једног поподнева окупе у њеној кући и упореде све што су нашли, поразговарају о томе и напишу групни рад за школу. Нађа их управо очекује.

Нађа мало поспрема собу, када се зачује звоно на вратима. Отвара врата и у собу улазе њени другари.

Н а ђ а: Ћао, другари! Упадајте!

Сви јој се јављају, понеко је пољуби у образ. У рукама носе папире или фасцикле с папирима и пернице.

Н а ђ а: Седите где год вам одговара. (Сви се смештају, тако да су бар делимично окренути ка публици) Да кренемо одмах јер изгледа да нас много посла чека.

Ђ о р ђ е (отвара фасциклу и вади папире): Е, да знаш да нас чека. Шта сам све нашао на интернету! Само на једном сајту сам нашао дванаест страна!

С м и љ к а: Мени се чини да је Свети Сава живео неколико живота! Уопште ми није јасно како је све стигао да уради за један људски живот.

Т о д о р: Па, нормално када му је отац дао да са 15 година управља... само да нађем (кратко тражи по својим папирима) ... Хумском облашћу.

Т е о д о р а: Где ти је то?

Т о д о р: Чек да нађем. (Опет кратко тражи по папирима) Е, то је било у делу данашње Далмације и Херцеговине, значи Хрватска и Босна и Херцеговина.

Ј а н к о: Стани мало! Имао је 15 година кад му је отац дао да управља том облашћу?! Мој брат има 15 година и не уме јаја да испржи! (сви се насмеју)

Н а ђ а: Изгледа да су се тадашња времена много разликовала од данашњих. И ја сам свашта сазнала читајући ових дана о Светом Сави. Али, морамо да кренемо од почетка. Ко зна нешто о његовом рођењу и родитељима?

Ђ о р ђ е: Ево ја то имам! Свети Сава се родио као Растко Немањић, али изгледа да се не зна тачно када. Претпоставља се да се родио око 1175. године. То је пре скоро 850 година! Родио се у Расу, а умро у Трнову. (кратка пауза) Где ли је сад па то? (чешка се по глави)

С м и љ к а: Тата ми је рекао да је Рас био негде код данашњег Новог Пазара, близу манастира Сопоћани. А Трново, у коме је Свети Сава умро 1236. године, налази се и дан-данас у сред Бугарске. А што се родитеља тиче...

Ј а н к о (упада јој у реч): Е, то ја имам: отац му је био Стефан Немања, велики жупан, а мајка му се звала Ана. Његова браћа су била много старија од њега и били су краљеви – Вукан и Стефан Првовенчани. Деда му се звао Завида.

Ђ о р ђ е: Како?

Т е о д о р а: З-а-в-и-д-а. Негде сам записала још нека необична имена на која сам наишла читајући ових дана (кратко тражи по папирима и извлачи један папирић са кога чита). Ево! Страцимир, Манојло, Евдокија, Војслава (без „и“), Сандаљ, Тољен, Јефимија, Предислав, Комнина. Јесу ми чудна, али су и лепа и баш старинска.

Н а ђ а: Много је занимљивости, али ако овако наставимо, никада нећемо завршити. Хајдемо даље. Значи, знамо када се и где родио и умро, ко су му били родитељи и браћа и да му је отац поверио Хумску област на управљање када је имао само 15 година. Шта је после било?

Ђ о р ђ е: Зна се да, не само да је био писмен, него је и много волео да чита. Занимала су га дела ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Прочитаћу вам део из Житија Светог Саве, које је написао Теодосије.

Ј а н к о: Шта су житијa?

Т о д о р: То ти је књижевни жанр. Њима се описују животи светаца и старих владара. Зову га и животопис. То нису обичне биографије, него је баш требало да се заслужи да неко то напише.

Ђ о р ђ е: Јесте, али су писана неким старинским језиком. Слушајте сада (чита са папира, споријим приповедачким темпом): „Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Једног дана дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком. А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.“ (Подиже поглед) И одмах да вам кажем, инок је црквенословенска реч за усамљеника, пустињака, монаха, калуђера.

Ј а н к о: Хтели су да га ожене кад је имао 17 година?

Ђ о р ђ е: Да. А он је уместо тога отишао на Свету Гору, то вам је у Грчкој на Халкидикију, с намером да се замонаши.

Ј а н к о: Одустао од тога да буде принц, да се ожени, можда наследи свог оца, и одлучио да уместо тога постане монах?

Т е о д о р а: Да. Толика је била његова љубав према Богу и жеља да му посвети свој живот.

(Тајац. Сви су замислили над овим неколико секунди.)

Н а ђ а (замишљено): Његовом оцу то вероватно није било баш по вољи.

Ђ о р ђ е: Па и није. Теодосије Хиландарски, који је написао то житије, каже да су Расткови родитељи послали потеру за њим, претпостављајући да је отишао на Свету Гору. Међутим, ипак је успео да се замонаши, и поручио (чита): „Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.“

Ј а н к о: И тако је Растко постао Сава?

Н а ђ а: Да. Његово световно име је било Растко, а када се замонашио у грчком манастиру Светог Пантелејмона 1191.године, на Светој Гори, постао је Сава. Убрзо је прешао у манастир Ватопед и ту је остао седам година.

Т е о д о р а: А да ли знате да му се после неколико година придружио и његов отац, Стефан Немања, који је престо препустио средњем сину, Стефану Немањићу?  Савин отац се такође замонашио, и то у Студеници, која је била његова задужбина. Добио је монашко име Симеон. Затим се придружио Сави и неколико година су заједно боравили на Светој Гори, а онда су одлучили да тамо оснују српски манастир, и по добијању дозволе почели да обнављају Хиландар.

Т о д о р: Значи, Сава и Симеон су у ствари били Растко и његов отац Стефан Немања? И они су основали српски манастир на Светој Гори – Хиландар?

Ђ о р ђ е: Баш тако! Мој ујак сваке године одлази на Хиландар, али ујна не може, јер је женама забрањено да посећују Свету Гору. Иначе, Симеон је и умро у Хиландару, а Сава је наставио да ради на организацији манастира.

С м и љ к а: Ја сам прочитала да је Сава био изузетно поштован на Светој Гори због своје посвећености Богу, али и због великог образовања. Све се више осамљивао и водио је испоснички живот испуњен молитвом. Од калуђера је временом постао ђакон, а затим и свештеник. Касније је постао архимандрит, што је тада био највиши калуђерски чин и додељивао се само старешинама једног или више манастира. Успео је да 1219. године добије од Васељенске патријаршије дозволу за стварање потпуно самосталне српске цркве. Зато се српско православље често назива „светосавље“. Сава је био први архиепископ Српске православне цркве.

Ј а н к о: Смиљка, а шта је (сриче) ауто-ке-фал-на црква?

С м и љ к а: Па то ти значи самостална. Одвојила се од Охридске архиепископије, под којом су Грци били владике у све три српске епископије.

Ј а н к о: Јао, што је то мени компликовано!

Ђ о р ђ е: Па не мораш све да разумеш, а ни баш све да запамтиш. Важно је да знамо да Српска православна црква можда не би ни постојала да је Свети Сава није створио у XII веку. А то није било лако. Требало је проучити и црквено право, и направити целу организацију и донети црквене законе. После прве три, основао је још осам нових епископија, а Жича је постала седиште наше цркве. 

Ј а н к о: Е, то ми је већ јасније. Него, ја сам се више бавио оним што се дешавало у Србији, након што се Стефан Немања, Савин отац, замонашио. Он је престо оставио средњем сину, Стефану Немањићу, иако је обичај налагао да то буде најстарији син, Вукан. Због тога су се Стефан и Вукан једно време свађали, па чак и ратовали. У једном тренутку је Вукан уз помоћ Угара преузео престо, али га је касније Стефан повратио. И да знате, Сава је много патио због тога.

Т е о д о р а: У међувремену је Симеон, Савин отац, умро у Хиландару, тако да је Сава кренуо на дуго путовање у Србију, носећи мошти свога оца и надајући се да ће помоћи да му се браћа помире.

Ј а н к о: Шта су мошти?

Т е о д о р а: Мошти су или посмртни остаци, или нешто што је припадало неком светитељу. Верници много поштују мошти светитеља, па и данас путују у манастире и храмове који чувају неке мошти, да им се поклоне. Иначе, сам Сава о свом доласку у Србију са моштима свог оца, пише (свечаним приповедачким тоном): „И дођох са часним моштима у Хвосно. Када је сазнао владалац син његов Стефан Немањић, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.“

С м и љ к а: Мени је занимљиво то што су сва три брата заједно и сложно мошти свог оца сахранили у Студеници, где се и данас налазе, а Сава је затим постављен за игумана овог манастира. Ту је написао Житије светог Симеона, о животу свога оца. То житије се сматра једним од важнијих дела средњовековне књижевности.

Ђ о р ђ е: Да ли је Сава још нешто написао?

Н а ђ а: О, да! Сматра се да је он зачетник самосталне српске књижевности. До тада су Срби само преписивали туђе књиге и записе. Житије Светог Симеона је прво оригинално дело српске књижевности. Осим житија написао је и три манастирска типика - то су вам правилници о начину и редоследу вршења црквених служби. Затим је написао Службу Светом Симеону, Посланицу игуману Спиридону, Устав за држање ‘Псалтира’ и Номоканон или Законоправило. Ово последње представља скуп црквених и световних закона и прописа, па га сматрају и неком врстом првог устава.

Ј а н к о: Значи, Свети Сава је био и књижевник и, у неку руку, правник. И законе је писао.

Т о д о р: Па, да. Тада није било много писмених и образованих људи, а он је био изузетно начитан и све то знање које је годинама сакупљао сада је могао да искористи за озбиљне ствари.

Т е о д о ра: Био је он и дипломата! Ево, записала сам да је у договору са братом Стефаном ишао у две важне дипломатске мисије, у покушају да од наших непријатеља направи пријатеље. Затим, изузетно је важна његова мисија у Никеји. Никеја је била важан византијски град, а налази се у данашњој Турској. Тамо је Сава, својим личним угледом и дипломатским вештинама, успео да се избори за осамостаљење српске цркве, док је он проглашен првим архиепископом наше цркве.

С м и љ к а: Није само тиме задужио цркву. Био је и велики ктитор!

Ј а н к о: Јао, опет нова реч! Шта је ктитор?

С м и љ к а: То ти је оснивач и заштитник манастира, или велики дародавац. Ктитор је грчка реч, а наша би била задужбинар. Сава је најпре даровао манастир Ватопед у коме је провео седам година на Светој Гори. Затим је, заједно са оцем, подигао Хиландар. Помогао је још три светогорска манастира, као и манастире у Цариграду и Солуну. У Србији је најпре помогао да се заврши манастир Студеница, а онда је, заједно са својим братом Стефаном, подигао Жичу, која је била прво седиште наше цркве. Помагао је и изградњу манастира Милешева. Важно је знати да су многи од тадашњих манастира у Србији уједно били и болнице.

Ђ о р ђ е: Мени је нарочито било занимљиво да читам о његовом ктиторском раду у Палестини. Сава је два пута тамо боравио. Та путовања се називају ходочашћа, односно путовања из верских разлога, која су подразумевала обилазак Свете земље. Сава је обишао Јерусалим, Витлејем, Јордан.

Ј а н к о: А да ли људи и данас иду на ходочашћа?

Н а ђ а: Да. Када обиђу Христов гроб и свети град Јерусалим, имају право да испред свог имена ставе „хаџи“. То је велика част!

Ђ о р ђ е: Када је био први пут у Светој земљи, подигао је конаке за српске монахе близу Јерусалима. Онда је откупио земљу на брду Сион, и ту саградио прави манастир. Купио је и још неке конаке и цркве, а међу њима и (чита са папира) Сионску Горницу, у којој је одржана Тајна вечера! Када је други пут обишао Свету земљу, што је познато као Друго ходочашће Светог Саве, све своје задужбине је поклонио... само да нађем како се тачно зове... Ево га!  Великој православној Лаври Светог Саве Освећеног.

Ј а н к о: А шта је та...

С м и љ к а (упада му у реч): Јанко, ово је XXI век! Можеш слободно и сам нешто да потражиш на интернету. Неће те ујести!

(Сви се насмеју, па на крају и Јанко)

Т о д о р: Зар није Сава умро у повратку са тог другог ходочашћа?

Т е о д о р а: Да. Умро је у повратку, враћајући се кроз Бугарску. Тачније, преминуо је 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. После годину дана његове мошти су пренете у манастир Милешева. Убрзо затим, Сава је канонизован, односно проглашен за свеца. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. У доба турске власти, Срби су га називали својим учитељем и просветитељем.

Т о д о р: А онда је Синан-паша његове мошти отео из Милешеве и однео их у Београд, крајем XVI века. Спалио их је на Врачару. Народно предање каже да је спашена рука Светог Саве и да се и дан-данас налази у манастиру Свете Тројице, код Пљеваља, на северу Црне Горе. На месту где су спаљене мошти, након ослобођења од Турака подигнута је црква у част Светог Саве, а на њеном месту се данас налази Храм Светог Саве, који је један од највећих православних храмова на свету. Тај се храм градио од... (кратко тражи по папирима)... 15. септембра 1935, са мањим и већим прекидима, и још увек није сасвим завршен.

(Кратка пауза. Сви глумци су замишљени. Тишину прекида Јанко бојажљивим питањем)

Ј а н к о: Ја морам да питам. Зашто ми данас обележавамо Дан Светог Саве баш 27. јануара?

С м и љ к а: Зато, Јанко, што је преминуо 14. јануара по јулијанском календару, а то ти је 27. јануар по овом нашем, грегоријанском календару.

(Јанко значајно клима главом и поново сви замишљено ћуте неколико тренутака. Прва проговара Нађа, озбиљним и свечаним гласом)

Н а ђ а: Значи овако: ако сам добро записала (чита с папира), Свети Сава је био српски принц, монах, оснивач Хиландара, игуман манастира Студеница, ктитор, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве?

Т е о д о р: Да, да. (значајно клима главом) И све то за шездесетак година живота. Иначе, као светац Свети Сава је поштован и међу римокатолицима и муслиманима, а у доба владавине руског цара Ивана Грозног, био је нарочито поштован у Русији. 

Т е о д о р: Дан Светог Саве, или Савиндан, је постао датум за обављање разних важних догађаја. Тако је на Савиндан 1826. основана Матица српска. Од тада се све више сматрао заштитником српских школа. Једино се у време Тита није прослављао као школска слава.

Ј а н к о (подиже обрве забринуто и зачуђено): И ми сада треба све то да опишемо и напишемо за школу?

С м и љ к а (одлучно): Него шта него да ћемо да напишемо. Гледај шта је све урадио за све нас, а нама да буде тешко да напишемо!

Ђо р ђ е (свечаним гласом): И да напишемо, и да научимо, и да запамтимо! И да знамо због чега је Свети Сава школска слава!

С в и (устају и свечаним гласом говоре): УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ!

Затим поново седају за сто и почињу да пишу, озбиљно и посвећено.


К Р А Ј