24.11.2015.

О, каква су ова данашња деца!

Ово је реченица која се често чује у зборници, а и ван ње. Нисмо матори (као), него дуго памтимо, па се сећамо какви смо ми били када смо били у годинама наших ђака, или какви су ђаци били када смо почели да радимо пре двадесетак година. Тако упоређујући, долазимо до закључка да су нам данашња деца незаинтересована, безобразна, неваспитана, дрска, ништа не уче, не пазе на часу, ометају оне који би пазили, не доносе уџбенике, не раде домаће задатке...

О, каква су ова данашња деца!

Каква су то? Нису иста као она од пре десет, петнаест година?
А ми смо као исти? Не знам за вас, али ја нисам онаква каква сам била 1994, када сам почела да радим у школи. Много сам се променила. Оно што тада нисам могла да поднесем, сада могу да разумем и прихватим. Не могу увек да оправдам, али могу да толеришем. Оно што тада нисам знала, сада знам. Данас правим другачије грешке од оних које сам правила на почетку. 


Нисам ни исти човек. Многи ставови су ми се кориговали, а неки из корена променили. И неке пријатеље сам заменила новим. Живим у другој кући. Имам другачије навике. Тада сам једва умела да користим рачунар, а данас на њему радим скоро све што ми падне на памет. Тада се нисам дружила с интернетом, а данас умем да га употребим за јако корисне ствари.

"Ма, пусти сад то, него видиш ли ти каква су ова данашња деца?"

Каква су? Променила су се?
А друштво у коме расту је као остало непромењено?
У односу на ђаке од пре петнаест година, ови данашњи живе у другој држави. Живе у другачијем друштву. Расту уз другачије песме, филмове и серије. Ја сам расла уз ЕКВ, а они уз Стоју. Ја сам гледала школски програм, Беламија, чекала до дубоко у ноћ да на хрватској телевизији у ноћном програму видим спот. Спот, живота ми! То је била велика новина. Ови нови ђаци сами праве видео клипове и постављају их на Јутјуб. Ја сам недељом поподне чекала филмове Бет Дејвис, а ови данас чекају Леу Киш.
Прашинарила сам по библиотекама и држала књигу на столу за време породичног ручка. Ови данас су васпитанији, па за време ручка само једу.
Смејала сам се уз Монти Пајтоновце, а ови данас уз Курсаџије.

Родитељи су ми рекли да учим школу да бих кад порастем живела ко човек. 
А-ха! 
Шта ћемо сад? 
Хајде да данашњој деци то кажемо, па да се искидају од смеха.

"Ма, пусти, бре, то! Шта си запела! Видиш ли ти уопште каква су ова данашња деца? Срамота!"

Јесте срамота, али чија?

Наша, драге колеге. Наша! Твоја и моја.

Ми смо дозволили да они расту у оваквом друштву. Нас треба да је срамота што смо дозволили ерозију свих вредности, мешетарење као стил пословања, бахаћење полуписмених као стил живота, Цецу и Кристијана као идоле. Бирали смо лоше, или смо се гадили бирања. Ћутали смо, или смо мрмљали себи у браду. Нисмо се бунили када је кренуо увоз сомова из Аргентине, када су нам стигле Несле чоколаде од ГМО састојака, пластичне играчке из Кине којима се радују и Гајгер и Милер. Нисмо се бунили док је Жељко Митровић уводио и на крају наметнуо "пинк културу" (какав оксиморон!). Нисмо се бунили када су нам смањивали права и товарили бесмислене обавезе. Ћутали смо када су уводили политички изнуђене предмете. Ћутали смо када су се из године у годину повећавала ученичка права, иако смо знали да су многа од њих на штету васпитања, или бар васпитне улоге школе.



Да ли је једна једина школа у Србији замандалила врата и оштро протестовала када је школска управа вратила у школу ђака кога је наставничко веће пре тога искључило, јер је мртав пијан у јутарњој смени псовао професору мајку? Па, наравно да није.

Подвијали смо репове и послушно трпели СВЕ и УВЕК, уз светле примере другачијих међу нама, који су толико ретки да су на нивоу статистичке грешке.

А сад бисмо мало да кукамо на то каква су ова данашња деца.

Деца, па и млади људи пред крај средње школе, немају довољно година да би потпуно сама сносила одговорност за то каква су. Одговорност је много више на њиховим породицама, амбијенту који им је друштво створило за одрастање, на систему образовања који није у стању да препозна, прати и прихвати промене које нам се одвијају испред носа.

Да објасним на примеру књижевности.

Кукамо што данашња деца не воле да читају, при чему нарочито не читају лектиру, а не размишљамо о томе колико тинејџера занима љубавни троугао у Ани Карењиној; колико га занима да чита Шекспира који је писао на архаичном енглеском језику, а преведен архаичним српским језиком. Не пада нам на памет да схватимо да децу не можемо да натерамо да читају. Довијају се на све могуће начине и успевају да нам доскоче: одгледају екранизацију неког класичног дела, пронађу књижевне анализе на интернету, омиљена тетка им напише састав за писмени задатак. А ми и даље кукамо. И спремни смо да кукамо наредних тридесет година, радије него да видимо како се проблем може решити. У међувремену ћемо извести тридесет генерација нечитача, јер им је читање под принудом пресело.

И шта ћемо сад?

Да се жалимо на децу и перемо руке од личне и колективне одговорности, на пример. Ето решења!

И стварно, каква су ова данашња деца, па то је страшно! Ко ли их је направио, васпитавао, учио и својим нечињењем уронио у друштво кич-политике, кич-медија, кич-бизниса и кич-вредности?

Стварно, баталите више ту причу.
Једино би фер било да им се извинимо што им нисмо створили праведнији и вреднији свет од овога у коме живимо - они, а да то нису заслужили, и ми, а да смо за то потпуно одговорни.

Показујмо примерима, а не кукњавом.
Покажимо им да се ми боримо за боље друштво, а не да пристајемо на ову каљугу по којој се сви заједно ваљамо.
Покажимо им, да би сутра они бар мало довели у ред оно што смо ми упропастили, а јесмо!


Рекла бих да бољу децу треба да заслужимо, а овој на коју кукамо да отплатимо дуг. Дугујемо им срећније, смисленије и испуњеније одрастање.


18.11.2015.

РТС и просвета

У јавном медијском сервису Србије, популарном РТС-у, ради 3300 запослених. Овако мали број запослених таман оправдава онолики број реприза серија од пре двадесет година.

У систематизацији радних места налази се велики број стручних послова, али и послови попут хостеса, туризмолога, прехрамбеног технолога, преписивача нота, дебатног стенографа (РТС је, иначе, познат по дебатним програмима)...

Последња цена рада коју сам нашла у њиховој документацији износи 13 500 динара, и примењује се од новембра 2013. године. Ако и постоји нека новија, тешко да може бити мања.

Основна просечна плата наставника у Србији је око 40 000 динара. Висока стручна спрема се подразумева.

Већу плату од наставника, у РТС-у имају:

* са средњом стручном спремом и коефицијентом 3, што је без минулог рада и било каквих додатака 40 500 динара:

- контролор саобраћаја
- кран мајстор - возач
- аутомеханичар
- рецепционар
- сарадник за спортска права (?)
- асистент костимографа
- асистент сценографа
- стилиста (?)

* са средњом стручном спремом и коефицијентом 3,7 (49 950 динара), што је близу плате директора школе:

- водитељ аниматор
- туризмолог
- прехрамбени технолог
- певач у хору 2
- уредник најаве програма

* са високом стручном спремом и коефицијентом 4 (54 000 динара):

- психолог
- хорски певач 2
- пословни секретар
- вајар
- сликар

На овом списку се, као што видите, не налазе водитељи, аутори емисија, уредници, менаџери, директори...
Највиши коефицијенат у РТС-у је 8 (108 000 динара). Минули рад приде. Дневнице и плаћени трошкови, такође. 

Медијски јавни сервис који свој посао обавља како треба, даје објективне и правовремене информације, негује културу изражавања, отворен је за покретање кључних и горућих проблема у друштву, нема листу неподобних гостију, води рачуна о квалитету програма, има квалитетну сопствену продукцију документарног, уметничког, образовног, серијског и филмског програма - без сумње је изузетно значајан за свако друштво.

Образовање је, како рече премијер, основа и срж једног друштва, јер без јаког образовања нема стабилне економије и напретка. 

Закључујем да је за стабилну економију и напредак друштва подједнако важан аутомеханичар на телевизији, контролор саобраћаја на телевизији, рецепционар на телевизији, стилиста на телевизији и, мени омиљени, сарадник за спортска права на телевизији.

Још важнији за стабилну економију и напредак друштва свакако су туризмолог на телевизији, прехрамбени технолог на телевизији, а нарочито је важан уредник најаве програма.

Сви од реда са завршеном средњом школом!

Не сумњам да су њихови послови изузетно тешки и одговорни. Убеђена сам да се сатиру од рада. Одајем им признање за временску прогнозу. Сваке вечери прилично тачно известе о томе какво је време било тог дана.

У име просветних радника, наше деце, наших ђака и будућности Србије, користим ову прилику да им захвалим на огромном доприносу који сви ми, признали то или не, осећамо на сваком кораку.

Живела обавезна такса за РТС!
Живело финансирање хостеса и туризмолога, преписивача нота и дебатних стенографа!


Уа образовање!

П.С. Да ли треба увести таксе по глави ученика? Можда би нам онда забавни програм у школи био квалитетнији, па бисмо и ми аванзовали до водитеља аниматора.


13.11.2015.

Минхаузену од просвете, с љубављу

Није лако бити напредњак у земљи у којој уопште постоје школе.
Није лако не волети школоване људе, када је и за твоје радно место диплома неопходна.
Није лако дичити се дипломом, кад не смеш да је покажеш.
Није лако запамтити на ком си факултету, на ком департману, у којој области и на коју тему урадио дипломски рад. Мислим, вама није лако.

Тешко је то само по себи, а још теже када мораш пред камерама да уважаваш образовање, његов значај, рудиментарну улогу у квалитету друштва. Пред камерама је образовање кључно за раст економије и стабилност привреде. Пред камерама је дубок уздах, уздрхтала брада и забринути поглед ка некој недостижној светлој будућности, лево од главе камермана.

Када се камере угасе, огољена истина је да бисте нас најрадје укинули, само да смете.

Просвету нису нарочито разумели ни они пре вас, ни они пре њих. Међутим, ви постављате сасвим нове стандарде, бар у лицемерју и патетици. Хвалећи, уз сасвим видљив подсмех, просветне раднике који су пристали (!) на жртву и храбро је поднели, уделили сте нам социјалну помоћ у висини прошлогодишњег подстицаја пољопривредницима за једну овцу. Тиме сте нам наговестили где ћемо се наћи у новим платним разредима, када буду заживели.

Затим сте на типично напредњачки начин одржали фарсу од седнице Народне скупштине на којој сте објаснили колико смо радосни. Маниром професионалног лажова сте саопштили да је износ био предлог синдиката. Да иронија буде већа, амандман на допуне Закона о буџету, којим би се омогућило социјално давање за просвету, поднео је Бабић, алфа и омега писмености и културе српске политичке сцене. А онда је ваш министар, који нажалост није и наш и то све чешће показује, дошао до лаконског решења - коме је 7000 мало, нека их врати. 

Оно што сте пропустили да кажете то је да сте лично били гарант за извршење тачака априлског Споразума о прекиду штрајка, а које су у ваше име потписали ваши пулени Удовички и Вербић. Пропустили сте да напоменете да ништа од потписаног нисте испунили, што чини да тоалет папир има већу употребну вредност од онога што се са данашњом Владом потпише.

С друге стране, нисте пропустили патетичан ламент над тешким стањем у привреди, уз поруку да је само због вашег несебичног залагања јутрос сунце освануло. Зато што сте ноћас спавали само седам минута, ипак сте пронашли начин да нам (можда) од наредне године повећате плате за четири процента. 

Напредњаци, све је то лепо, али заборављате да смо ми, за разлику од вас, писмени - и формално и функционално.






Брига нас за Курир и Информер и ратове гмазова, које користите да нам баците прашину у очи и замајавате нас полусветом. Не пали! 

Ми због вршњачког насиља треба да дежурамо пет пута недељно, а ви да промовишете и толеришете криминалце у прајм тајму националних телевизија? Тада се позивате на своје демократско немешање у уређивачке политике. Не пали!

Лажете, напредњаци, како зинете! Нашли сте се у расцепу између онога што мислите и осећате, и онога што је пожељно да јавно изговорите. Сврбе вас сви који су образованији од вас и проналазите перфидне начине да нас унизите због тога. 

Отимате од нас, да бисте се после хвалили како сте нам нешто дали јер сте најспособнији, најпоштенији и најбољи откад је света и века!


Минхаузенов синдром је узнемиравајући психопатолошки поремећај, где старатељ преувеличава, фабрикује и индукује болест друге особе како би добио похвале и дивљење када жртви укаже бригу и помоћ. Назив је добио по немачком барону Минхаузену који је волео фантазирати, преувеличавати и лагати. 
Минхаузенов синдром на послу је појава при којој неки запослени сеју семе раздора између својих колега, да би се касније доказали као они који решавају конфликте и доприносе организацијској ефикасности, или измишљају проблеме, а своја, такође измишљена, решења презентују својим надређенима и за то примају похвале. (Википедија)

И још нешто: уместо што Ђоганија ангажујете за описмењавање народа, повећајте недељни фонд часова српског језика, и одвојите га у средњој школи од књижевности; уместо што Маји Гојковић плаћате вођење љубавника по иностранству и енормне телефонске рачуне, вратите библиотекаре у школе; уместо финансирања породичних екскурзија председника државе, опремите све учионице рачунарима и интерактивним таблама. Почните да се хвалите прочитаним књигама, уместо мезотерапијама.

И још нешто: не смета нама пет милиона евра за Сребреницу. Смета нам што нас лажете да нема за нас. Смета нам што на ивици беде у Србији живи близу пола милиона деце. Смета нам што се ваши бахате, док нашима искључују струју, воду, грејање.

Лажете како зинете и упетљавате се и даље у своје лажи. То, нажалост, није само ваш проблем, али неће заувек бити и наш. 
Осим уколико не почнете и интернет да цензуришете.