29.09.2015.

Штрајк куца. Да ли да отворимо или да прво питамо ко је?

За 28. октобар четири брата, четири ока у глави, најављују меру од којој се властима већ тресу гаће - у обе смене први час неће бити одржан! Молимо да се упозорење озбиљно схвати! Молимо и захвалницу за то што нисмо желели да тако озбиљно натрљамо властима нос док траје мигрантска криза. Тако смо у могућности - увек великодушни, пуни разумевања за све, да се не замеримо, "ћути, добро је". Али нема смисла ни да баш ништа не предузмемо, па зато дижемо револуцију 28. таман по нашој мери.


Наговештава се ту и нови штрајк, јер смо запрепашћени тиме што Влада (хеееј, Влада!) није испоштовала оно што је потписала. Боже, Боже, а ко би то од њих очекивао... Ми изгледа нисмо. Прво нису они што су први изашли из штрајка (они су поверовали за све паре), а онда ни они други, што им се штрајк угасио ко извиђачка ватра на летњем пљуску. Пљуснуше нас по плати и подвисмо репиће.

Шта је спорно? Прво, обећали су нам неку једнократну помоћ од које ни фрижидер не може једнократно да се поштено напуни, а друго обећали су да ћемо учествовати у доношењу закона о платним разредима. Онај је још обећао и да ћемо први да се препородимо од повећања плате, у знак захвалности што смо пуни разумевања. 

Мене би било срамота да обрву подигнем за ту једнократну помоћ, а камоли да се бакћем с неким штрајковима.
Што се платних разреда тиче, Удовички има преча посла. Прохујаће с вихором због неких ветрењача. Од платних разреда од 1. јануара 2016. нема ништа, а ми да штрајкујемо што нас не укључују у преговоре!

Принцип да се казни Влада што не поштује потписано могла бих да разумем, да се не ближе избори. Ближе се, па изволите казните их тамо. 

Али, ако штрајка ипак буде, шта да радимо?

За почетак, били бисмо нејединствени као и до сада. Неки не би штрајковали зато што не смеју, други из ината, трећи зато што их је срамота да учествују у ујудурми са каснијим писањем плана надокнаде. 

Ја, на пример, смем да штрајкујем, инат не бих терала, а план надокнаде не бих писала. Па опет, нећу да штрајкујем. 

Зашто?

Прво, нећу да играм утакмицу којој се резултат зна унапред. Не тврдим да је утакмица намештена, али резултат се зна. Све да и крене мало масовније, осуће се очас посла, а кад крене са одбијањем од плате угасиће се зачас. То знамо ми, то зна Министарство. Показало је да зна и зезнуло нас је на фињака. Ништа није помагало што је било нас који смо тврдили да ће новац на крају бити враћен. Људи су у страху јер имају кредите, школују децу, плаћају лекове, помажу родитељима... Не смеју да ризикују и нико нема права да их осуђује. Страх се увукао у кости и сада је то ствар егзистенције, а не интелекта. Синдикати не могу да обећају да ће надокнадити новац који нам Министарство узме, тако да смо у том смислу препуштени сами себи.

Друго, да бих кренула за неким (у овом случају за синдикалним вођом), потребно ми је да ме убеде да знају куда иду. Желим да знам која је прва фаза штрајка, која је друга, каква је завршница, докле идемо и да ми дају гаранције за то, јаче од оних горе Владиних. Рећи ће сада - па ми све то имамо испланирано, али не можемо на силу да терамо чланове кад се они попишмане. Наравно да не можете, јер чланство више не верује. Сада стварно не осуђујем, већ констатујем. То је једноставно тако. Имали сте огромно расположење за штрајк зимус, и Министарство вас је надиграло. Испали су већи мангупи.

Треће, нећу у штрајк са онима који ништа нису научили из претходног искуства. Извините, али мени је то неинтелигентно понашање. Тај образац штрајк упозорења с првим часом - једнодневна обустава наставе - скраћење часова на 30 минута - одузимање од плате - крај штрајка очигледно не врши посао, а ви опет идете тим путем.

Четврто, просто сам љута што не капирате да скраћење наставе само изазива бес јавности према нама. Ништа друго! Градиво се ипак како-тако обради, ђаци се оцене, посао се заврши, а нама скину од плате и још испаднемо нерадници у очима јавности, јер једва чекамо да раније одемо кући.

Има и пето, и шесто, и седмо, али мислим да је и ово довољно.



*****



У каквом ћу штрајку учествовати?

У штрајку са три штрајкачка захтева, од којих ће један бити повећање плате за бар 15%, а друга два ће се тицати побољшања образовања. Нећемо се за враћање достојанства просвети изборити кроз повећање плата. Зар вам то није јасно? Полицајци могу имати колику год хоћете плату, али неће имати достојанство у друштву док завршавају тромесечне курсеве и праве дилове с криминалцима. Јавно мњење је исувише важна ствар, да бисмо је ми, овако образовани, игнорисали. Не продаје се кока-кола зато што је добра, него зато што има добар маркетинг, колеге синдикалци. Наш је очајан.

Учествоваћу у штрајку који ће се одвијати кроз масовне уличне протесте, а не кроз скраћење наставе. Да ли је могуће да не разумете да њих само улица може да заболи? Боли их уво и за наставу и за ђаке. Политичари одлучују о нашим судбинама, а не струка. И нема осипања енергије у уличним протестима по свим градовима. Ту може по неки духовити "перформанс", једном-двапут и ништа више. Протести се броје кад се затвори нека београдска улица, и нигде више! Ту излазе камере, одатле фотографије завршавају у новинама. Протести суботом, нерадним данима. Часове држимо, јер нам је стало до ученика, стало нам је до нашег позива, није нам мотив да раније идемо кући. А суботом затварамо саобраћај, плански, да се зна које суботе који градови шаљу пуне аутобусе, да се трошкови расподеле, да никога не кошта превише, а да нас увек буде довољно.

Учествоваћу у штрајку коме ће претходити родитељски састанци у свим школама, у којима ћемо се са родитељима договорити како да побољшамо школовање њихове деце, а наших ђака. Родитељи нам нису непријатељи, а ми их упорно гурамо на супротну страну. Одвојите мало синдикалног новца и одштампајте флајере. Делите их родитељима, убацујте у поштанске сандучиће, закупите термин на некој телевизији, ако треба, објасните људима да ми ЗНАМО шта не ваља у просвети, али нас нико не пита (или нас пита форе ради).

Учествоваћу у штрајку који ће доказати да смо најобразованији сектор. Шта то значи? Духовити и луцидни транспаренти, билборд ако треба (немојте ми рећи да четири синдиката не могу да поделе трошак једног билборда на месец дана), интелигентне и врцаве идеје, озбиљан приступ интернету као изузетно моћном медију, духовити текстови, песме, карикатуре, СВЕ!

Наслутим ли такве планове код наших синдиката, штрајковаћу из свег срца и подржаваћу штрајк на све расположиве начине.

Другачије нећу, јер нисам магарац.

27.09.2015.

Петница је за понекога, а библиотека за свакога

У свим мукама које су снашле просвету почетком ове школске године, чини ми се да проблем библиотека у основним школама није изазвао довољно пажње, можда чак ни пробудио довољно солидарности код колега, а ни забринутости код родитеља. Можда смо у свим најављеним отпуштањима ово видели као кап у мору. Нека не замере друге колеге које су остале без посла или дела норме, али проблем основношколских библиотека превазилази појединачне проблеме губитка посла.

Могуће је да су библиотеке у школама почеле да губе на значају када су постале место за допуњавање норме, односно када се престало са запошљавањем особа којима би то био једини и основни посао. Колико год то користило колегама након губитка часова у настави, идеја је потпуно наопака. Довела је до тога да у библиотекама раде и наставници физике, хемије, па и физичког, и то не у стручним школама за ове области. Таква је пракса у средњим школама, ако не свим, а оно многим. Остале улоге библиотекара су се изгубиле, те у том смислу да вам изда лектиру може свако ко зна где књига стоји и писмен је да то изнајмљивање негде забележи. Верујем да има и другачијих примера у средњим школама, али верујем и да су све ређи.

Са основним школама је другачије. У њима су најчешће библиотеке заиста "места сусрета са књигом и књижевником", али и културним животом једне школе. Уместо да се њихова улога јача кроз законе, неко је смислио да у овој земљи образованих појединаца, начитаног народа и културног препорода, улогу библиотеке треба додатно умањити. Уместо да оплеменимо библиотечке просторе, уведемо ИКТ новине, окупљамо децу око књиге од најранијег узраста, када је природно да се неко задоји љубављу према књижевности, ми пребројавамо одељења (не књижни фонд, не планове рада, не резултате, не стручну обученост библиотекара) и доносимо поражавајуће правилнике.




Чувеним Правилником о критеријумима и стандардима за финансирање установе која обавља делатност основног образовања, неко је препаметно закључио да је основној школи са мање од 25 одељења довољно пола библиотекара (док другу половину радног времена остварује у ко зна колико школа, летећи ваљда од једне до друге). У исто време, то правило не важи за средње школе. Која је памет нашла логику у оваквој одлуци - не знам, али сумњива јесте. Нема чак ни постепеног процентуалног умањивања норме, већ за мање од 25 одељења следи оштри рез.

И док се средње школе најчешће налазе у центру града, где и градска библиотека, мале основне школе се налазе на периферији, у приградском насељу или на селу. 

Како вас није срамота да закључите да је тој деци библиотека мање потребна, иако је јасно да је једино место на коме могу доћи до књиге, до сусрета с писцима, до стицања навике да читају? Са којег год стручног аспекта да анализирате проблем, ни један једини не иде у прилог вашој одлуци да основне школе имају мање библиотекара од средњих. Ко уопште у Министарству доноси овакве одлуке?! Да ли ви радите за добробит деце, или сте плаћени да све докусурите? 

Захваљујући вашим преписаним идејама из свих земаља у које сте службено путовали имамо накарадну реформу и функционално неписмене ђаке. Сада очигледно закључујете да то није довољно и да су нам потребни млади људи који после чувене Беле гриве нису ништа прочитали. Или, још горе, прочитали су Педесет нијанси сиве и аутобиографију Сузане Манчић. Хоћете да утврдите и учврстите будућност у конзумеризму, лишену сваке духовности и уметности. Па да кренете на време? Од основних школа? 

Хоћете да докусурите мале школе, сеоске школе, да сељак прода шта има велепоседницима-у-настајању и дође у град да би могао да школује децу?
Хоћете лопатама на нас да товарите инклузију, а да нам укидате и психологе, дефектологе, педагоге? Да вам у школи решавамо социјалне проблеме читавог друштва и боримо се са дисфункционалним породицама, а без додатих садржаја који би могли децу да окупљају и задрже у школи? Да се борите против осипања ученика, осипањем кадрова?

Ма, браво!

Нека има за петнице, развионице и остала "чаробна" места.
Нека нема за сву децу, која би у школи требало да буду равноправна и имају исте могућности у којој год школи похађала наставу, у центру Београда или у Галибабинцу.

Колеге и родитељи, октобар је месец књиге, а 5. октобар међународни празник учитеља - Дан просветних радника. Верујем да сте приметили да нам све више одузимају право да васпитавамо и подучавамо. Доносе нам новотарије неразрађене, неприлагођене, збуњујуће, недоречене... Сваке године измењене. Све раде да упропасте образовање и унизе и школу и нас.

Маргинализују библиотеку као место које детету може бити омиљени простор у школи.




Да закључамо све и масовно одемо у Петницу? Или да дигнемо руке од свега и производимо шрафове за фабрике страних инвеститора, кад се већ рекламирамо као јефтина радна снага?

Или да за почетак подржимо колеге библиотекаре, чувајући право на књигу, на навику да се свакога дана нешто прочита, да нам деца расту у мислеће људе, а не у климаче главама?









15.09.2015.

Енглески језик у млађим разредима основне школе, или Заводов полигон за играрије

Као наставник енглеског језика у средњој школи, годинама размишљам о томе зашто се редовно догађа да ми у први разред стижу ученици који не знају личне заменице (често не схватају ни појам личних заменица на матерњем језику), не могу да самостално саставе најједноставније и најкраће реченице, не знају да читају бројеве, чак ни да употребе помоћни глагол и кажу "ја сам, ти си , он је...". Проблем је утолико већи ако знамо да су енглески језик у основној школи учили у свих осам разреда. Ако неко у деветој години учења не зна да каже "Ја сам Пера. Живим у Параћину и имам 15 година. Имам млађег брата. Зове се Жика", нешто дебело не ваља.

Покушавајући да схватим у чему је проблем, потражила сам на сајту Завода за унапређивање васпитања и образовања Наставни програм за остваривање овог предмета. Наишла сам на исте пропусте на које наилазим у Наставном програму за средње школе. Основни утисак је да особе које пишу за различите разреде међусобно не комуницирају, или да не постоји неко ко ће на крају све прегледати и усагласити. 

За први и други разред основне школе једва сам пронашла Препоруке за остваривање програма страног језика као факултативног наставног предмета, негде при дну документа који се односи на те разреде. Потпуно је другачије организован од докумената за трећи и четврти разред. Зашто? Немам појма! Дефинитивно су аутори у свађи! Препоруке су дате крајње уопштено, без довољно конкретних садржаја, тако да се нисам изненадила када сам прешла на документ који се односи на трећи разред, и стигла до захтева према ученику који се никако не могу надовезати на прва два разреда. 

Четврти разред је тек прича за себе. Након две године цртања и прављења постера уз учење песмица и бројалица и треће године са седамдесетак модела реченица, у четвртој години учења треба да разликују изражавање у прошлом, садашњем и будућем времену, разумеју прочитани текст од 50 речи, пишу текстове од 20 речи, разумеју ниво формалности комуникативне ситуације и ко зна шта све још!

Да скратим причу и поштедим вас детаља о мукама са читањем, упоредном анализом онога што пише у неколико докумената (а без назнака типа "ово више не важи, пређите на оно друго") и покушајима да схватим шта је писац хтео да каже, општи утисак је јако лош. Апсолутни хит је да се у једном те истом документа на најмање два места понављају до у реч идентичне табеле о комуникативним функцијама.

Још је већи хит то што се трећи разред третира као прва година учења, четврти као друга, а страни језик се учи од првог разреда. Мислим да би за овај део текста из документа Наставни програм за четврти разред основног образовања и васпитања, неко требало да одговара:

Овај програм страних језика за четврти разред основне школе исти је за ученике који страни језик уче четврту годину и за ученике који га уче другу годину. С обзиром на то да су програми за први и други разред били усмерени на сензибилизацију ученика на стране језике и развијање вештина разумевања на слух и говора, већ у трећем разреду уочава се јасна тенденција да се програм за трећи разред као почетни и за трећи за трећу годину учења усагласе. Теме су у трећем разреду за оба курса готово идентичне и форсирају се све четири језичке вештине (говор, разумевање, читање и писање). У складу са узрасним, развојним и спознајним карактеристикама ученика, у четвртом разреду очекује се да ученици, уз неколико и допунских часова, могу да до краја четвртог разреда достигну исти ниво компетенција у језику који уче.

Заиста не могу да разумем који је мозак ово смислио и да ли зна о чему говори. Што је најгоре, ово је сигурно био наручени посао са добрим хонораром. Да ли тај неко зна шта за учење језика значи узраст до 10 година?

Да ли је ико од наставника добио ове програме на увид пре него што су објављени и прописани? Ако јесте, да ли је и Завод бирао те наставнике по принципу "ти си ми другарица/кума/сестра - ај' баци поглед на ово"? Може ли се у просветном систему једна једина ствар поставити на здраве ноге, уместо што се увек пегла у ходу, док десетак генерација ђака буду заморчићи нестручних и неспособних "стручњака"?

Да ли је заиста толики проблем сабрати све што се односи на предмет на једно место, а онда то на организован и прегледан начин објавити на сајту, да свима буде доступно, да то могу прочитати и схватити и наставници, и стручни сарадници, али и родитељи? Подсећам да ти исти заводи нама редовно измишљају административне обавезе, док продужене руке Министарства по школским управама и те како оцењују уредност и прегледност разне документације коју ми морамо да исписујемо. 


*****


Након што сам се детаљно упознала са овим проблемом, у доброј мери сам добила одговор на питање како ми може доћи ђак у девету годину учења, а да не зна ама баш ништа. Други део одговора је вероватно у чувеној препоруци да се у основној школи не понавља, трећи у тетошењу ученика којима је школа продужетак забавишта, четврти у честом уваљивању млађих разреда "најслабијим" кадровима (срећом, не увек!).

За мене су учитељи били и остали најбољи методичари и дидактичари. Мислим да им ми, из предметне наставе, не можемо прићи. Јесте да се специјализујемо за предметну методику на наставничким факултетским смеровима, али школе су пуне оних који нису прошли методику, педагогију, психологију на факултету. У реду, спремали су те области за испит за лиценцу, али то није баш исто.

Ако смо и ти и ја завршили исти факултет, а ја предајем у средњој школи где ми најстарији ђаци имају 19 година, а ти у основној, где ти најмлађи ђаци имају седам година, мени то није нормално. Мислим да је рад са најмлађим узрастима изузетно сложен и да тражи најбоље методичаре међу нама. Огромна је заблуда да се са тим узрастом треба играти. До десете године живота траје оптималан период за учење и усвајање страног језика. После тога је све другачије. Наш Завод то очигледно не зна, или они које ангажује не знају. Њима је свеједно да ли је трећи разред прва или треће година учења, јер прва два разреда ионако служе само за језичку сензибилизацију (!).

Шта нам је чинити?

Искористићу ову прилику да јавно признам следеће: откад нам убрзано уводе новотарије и измене, а под маском реформисања школства, и откад примећујем да то раде или они који нису ушли у учионицу, или неки људи веома сумњивих наставничких квалитета, селективно се односим према прописаним захтевима. Много ми је важније да посао урадим добро, него да слушам разне лезилебовиће по цену да оштетим ђаке. 

Претпостаљам да у томе нисам усамљена и да већи број искусних наставника тако поступа, не из отпора према новотаријама и реформи, већ зато што се реформа ради стихијски, неплански, неусаглашено и ненормално. Са великим задовољством прихватам нове технологије (у мери у којој ми неопремљеност школе то дозвољава), неке методе активне наставе, допада ми се и формативно оцењивање, интегративна и пројектна настава (када и где може, наравно). Међутим, док не промене начин на који се од почетка ради у основној школи, не занима ме претерано шта пише у стандардима за основни ниво. На пример.

У том смислу, молим колеге који раде у млађим разредима основне школе да игноришу оно што им Завод прописује, док не пропишу нешто паметније. Ми бар можемо без проблема да пратимо страну стручну литературу. Највећа одговорност је на онима који први уведу страни језик у живот детета. Много је корисније да тада ухвате мелодију језика, да се измотавају и имитирају гласове и изговор, уче фразе и кратке реченице, него да знају 20 боја и нијанси, 20 врста воћа и поврћа, и све делове гардеробе. Не пуните им главе пасивним знањем тематских речника, већ реченицама, изразима, упитним и одричним обликом. 

Сигурна сам да има вас који баш тако радите, али изгледа да има и оних других. Због тих других ће неко дете вући двојку до краја школовања и никада неће самостално саставити реченицу. Ако бисте ми сада рекли - па научи их ти! - одмах да вам кажем да бих радо, али прво погледајте шта је све нама у средњој школи прописано. Имам утисак да нас понекад терају да радимо погрешно, јер њихова је одговорност на папиру, који трпи све. Наша је у раду са живим малим људима.

И на крају, мала препорука за читање.



06.09.2015.

Идемо сви: АПЛАУЗ!

Гледам како ових дана нараста поларизација између оних који одушевљено аплаудирају царевом новом оделу и оних којима је непријатно да гледају у голог цара, пошто баш и није за гледање. Покушавам да објективно проценим постигнућа, иако нема стандарда, и да не кудим оно што је за похвалу. 

А шта је за похвалу? 

Чек листа за учитеље, уместо бесомучног писања, свакако јесте. Међутим, недостају дневници рада. У реду, стићи ће.

Конкретна адреса на коју треба пријављивати директоре који опет лове у мутном? Биће за похвалу, кад прочитам у новинама да је бар двадесетак директора изгубило посао због закулисаних радњи. 

Цветићи уместо оцена у првом разреду? Хајте молим вас. Уозбиљимо се бар мало. 

Нови Правилник о оцењивању у средњој школи? Видећу кад будем видела какав нам је то помпезно најављивани алат министар припремио. Ако и даље буде могуће прегласавање оцена на седницама одељењских већа због одличног успеха или "очувања потенцијала вуковца" у првом разреду - правилник ће бити безначајан.

Правилник о финансирању је прича за себе. 
Направљен је зарад боље рационализације, да би држава знала шта и због чега финансира. На први поглед, намера заиста делује разумно. Колико год да нам је жао дивних колега које лично познајемо, а који су на путу да изгубе своје радно место, ваљда нам је јасно и да број извршилаца зависи од броја норми, а број норми од броја ђака, односно за нека занимања од броја одељења. Ал' не лези враже! Они у Електропривреди Србије схватају да бандера мора да се подигне и ако у засеоку постоје само две куће. Зашто? Па зато што у 21. веку и те две куће имају право на струју. Ови у Министарству другачије схватају тај засеок, па чак и читаво село. Ваљда мисле да бисмо се увредили ако би нас третирали као бандере. 

Са стручним сарадницима и ненаставним особљем још пажљивије поступају. Мудра глава је израчунала да је обим послова са 17 одељења двоструко већи од посла са 16 одељења. И то је у реду уколико 17. одељење има бар 400 ђака.

Библиотекари су потребнији средњим школама, него основним. Ово већ врца од логике! Хајде да прескочимо оптимални период за везивање детета за књигу, развијање љубави према читању, стварање читалачких навика, па да после лепо кукамо кад у средњој школи скидају анализе књижевних дела са интернета и читају само "Педесет нијанси сиве" и биографије полусвета.

Логопеди нам, логично, не требају, јер смо увели инклузивно образовање у редовне школе. Молим оног сарадника што држи таблу са натписом АПЛАУЗ да обрне два круга. Мало је један.

На уређено тржиште уџбеника чекамо још увек.

Убедљиво најлошија ствар коју је Министарство урадило јесте објављивање дуго и предуго очекиваних листа технолошких вишкова, наставника са непуном нормом, потреба школа. Опет, нешто што је по својој суштини требало да буде исправно и неопходно, јер систем са пет наставника који у истом граду деле једну норму није одржив. Ал' не лези враже по други пут! Пошто је прасе угојено пред сам Божић, тачније на Бадње вече, оно сада има озбиљних стомачних проблема. Зар је могуће да тај посао није могао бити обављен у јуну?! Зар је могуће да стање није било довољно јасно након уписа у први разред основних и средњих школа, и чувеног потеза министра да из средњих стручних школа протера најквалитетније профиле јер му је премијер рекао да нам привреда незаустављиво срља у прогрес? Шта се то променило у јулу и добром делу августа, па да се на листе морало чекати безмало до почетка школске године?

Чему оволики хаос на почетку школске године? Зашто да људи не знају ни у првој недељи септембра да ли раде, где раде, на колико процената норме? Да ли стварање овакве неподношљиве атмосфере за узрок има само неспособност одговорних да исправно делегирају задатак и поставе здраве рокове, или се иза брда још нешто ваља?

За здравље синдиката боље и да не питам. Ставили су по представника у комисију при свакој школској управи, створили привид и себи и нама да се за нешто озбиљно питају и да ће штитити наше интересе, и сада смо сви намирени. Нема везе што стање у образовању никада није било хаотичније.

И на крају, да се вратим на почетак. У таквом општем лудилу у коме други пију, а ми уредно плаћамо и бивамо мамурни, јављају се групице наставника који оркестрирано аплаудирају голом цару јер је заденуо цветић за уво или је ставио кравату на голо тело. (Ова ментална слика да се избрише одмах након читања!)

У чему је ствар? Због чега само та групица види ружичасто? Ко су ти људи? Шта је то што они виде, а десетине хиљада наставника не види? Каква су то супериорна бића? На основу чега је њима све одлично, а ми једва преживљавамо? Јесмо ли се то поделили у оној чувеној премијеровој - једнима добро иде, а осталима је непријатно?

Или су разлози ипак много приземнији? Да ли је могуће да се колегијална солидарност купује ситним уступцима (ако су ситни) - ти води пројекат, ти два семинара, тебе ћу да пошаљем у радну групу која иде у иностранство да нас усагласи са Куртом и Муртом, а ти не брини - бићеш директор чим Пери истекне мандат. Како вас није срамота? Разумем да похвалите ону једну и по ствар која је урађена како треба. Наравно да не треба све критиковати и пљувати по дифолту. Али од онако улизивачког понашања пристојном човеку заиста буде мука. Зар да се ботовски манири и код нас увуку? Скоро да могу да замислим њихове договоре - трчи тамо и пиши позитивно јер су нам "они" напали ментора!

А исти хлеб једемо, само што ћете ви за то климање главом можда добити и мало путера. По глави.

Разумем жељу да нам буде боље. Ко је нормалан нема? Али ово што се дешава је корак напред, па три назад. Назовимо ствари правим именом, похвалимо оно што ваља колико год да се ретко појављује, али не иритирајте нас више тим паљењем бакљи и ватрометом за сваку ситницу која је нечији посао, плаћени посао, а не епохално откриће.