17.08.2015.

Vrednovanje rada učenika i nastavnika

Ocenjivanje je suviše složena oblast da bi bilo tema običnog blog teksta. Brojevi od jedan do pet su, na žalost, sve čime nastavnici raspolažu i u tih pet numeričkih ocena treba smestiti sve nijanse, specifičnosti učenika, okolnosti i sve ostalo što nastavnik primeti u radu svojih đaka. Pri tom je opterećen Pravilnikom o ocenjivanju, ishodima, ciljevima, standardima, koji često nisu međusobno usaglašeni, pa nastavnik ne zna da li da posluša Ministarstvo kada kaže da je za dvojku na pismenom zadatku potrebno uraditi 50% zadataka, ili kada kaže da je za dvojku dovoljno prepoznavanje gradiva. 

Prave muke nastaju tek kada se ispostavi da su roditelji, učitelji i nastavnici preambiciozni i insistiraju na takmičarskom karakteru obrazovanja. Čak se takmičenja dodatno cene i kod vrednovanja rada nastavnika i pri upisu đaka na fakultete. Zaboravljaju da je jedino zdravo takmičiti se sa samim sobom, dok je sve ostalo nehumano, i proizvodi više štete nego koristi po učenike. Opet, i to je složena tema i sa ovom se samo donekle preklapa.

Još je teže izgleda vrednovati rad nastavnika. Sistem je tako nakaradno postavljen, da radio, ne radio sviraće ti radio. U svakoj se školi s kolena na koleno prenose utisci đaka, koji kroz anegdote prepričavaju kako je taj i taj četiri godine mrmljao sebi u bradu, a onaj četiri godine diktirao, treći nikad ništa nije umeo da objasni, četvrti nikada nije dao veću ocenu od trojke, peti računar isključuje iz zida, i tako redom. Kada to traje godinama, pa i decenijama, sklona sam da poverujem proceni đaka.

Sistem ne prepoznaje anomalije u radu nastavnika koji imaju divnu pedagošku dokumentaciju i ništa više. To je i inače ono što se proverava i vrednuje. Da li treba uopšte napomenuti da papir trpi sve, pa i prepisivanje i ostala dovijanja? Postoji i ideja da se nastavnik vrednuje kroz stručno usavršavanje. Kakvi su nam seminari, pre bih ocenila najvišom ocenom one koji ne pristaju da gube vreme na takvim "skupovima". Držanje uglednih i oglednih časova bih već ozbiljnije razmatrala, ali pod uslovom da se ne drže jednom godišnje, već jednom mesečno.

I onda je krenula priča o standardizovanim nacionalnim testovima. Priznajem da sam i sama jedno vreme mislila da bi to bio odličan pokazatelj rada nastavnika. Više ne mislim tako.

Kratko pojašnjenje za čitaoce koji nisu iz struke: testiranje standardizovanim nacionalnim testovima bi značilo da se u jednom trenutku identični testovi iz nekog predmeta podele svim učenicima istog razreda i istog tipa škole, u čitavoj zemlji. Testovi bi se oslanjali na propisane nastavne sadržaje i ciljeve, odnosno ishode obrazovanja. Iz njih bi se videlo da je prosečna ocena mojih učenika drugog razreda 3,29, na primer, a koleginice koja predaje istom takvom odeljenju u Beogradu, na primer 4,18. Zaključak je jasan: ona radi bolje od mene, odnosno bolji je nastavnik.

Da li je baš tako?

Šta ćemo s tim što je njena škola opremljena tako da bar jednom nedeljno koristi multimedijalne sadržaje u nastavi, dok ja nemam ni CD plejer (recimo)? Šta ako su njeni đaci motivisaniji od mojih jer žive u gradu sa više šansi za nalaženje posla, ili sa fakultetom ispred nosa, pa im je studiranje izvesno ako su dobri đaci, i ne zavisi od finansijskih mogućnosti roditelja? I na kraju, šta ćemo s tim što je minimum bodova na upisu u njenoj školi bio 79, a u mojoj 61, na primer?


Dok postoje takve neujednačenosti i nejednake startne pozicije, mislim da se uspeh đaka na stadardizovanim testovima ne može uzeti kao kriterijum pri vrednovanju rada nastavnika.

Zaista, ispada da nijedan mehanizam nije dovoljno dobar, ili da traži potpunu promenu okolnosti da bi bio dobar. Ispostavlja se da je veliko pitanje i da li učenike dobro ocenjujemo, kada sve što rade i što jesu treba smestiti u pet ocena, koje treba dodeliti nakon procene stepena savladanosti gradiva, samostalnosti u radu, sposobnosti povezivanja i tako dalje. Poznati su i slučajevi da nastavnik kaže da bi petica iz ovog odeljenja jedva bila četvorka u onom drugom, što znači da učenike ocenjuju i u odnosu na kolektiv. O pojavi da u istoj školi nastavnici istog predmeta ocenjuju potpuno različito bi napokon mogli i direktori i stručne službe malo da razmisle.

Šta bi, na kraju, bilo ispravno ocenjivati, ako ocene već moraju da postoje? Kažem "ako moraju" jer zaista ničemu ne služe u državi koja ne zapošljava prvo one sa najboljim uspehom, ili u državi u kojoj se kupuju i diplome i razna akademska zvanja.

Moje je mišljenje da je pri ocenjivanju učenika najvažnije ocenjivati njegov napredak u odnosu na njegovu startnu poziciju. Takmičenje sa samim sobom, a ne sa gradivom ili drugim učenicima.

Ako se ocenjuje samo stepen usvojenosti gradiva, ocenjujemo mu, ni krivom ni dužnom, i ono što je rođenjem dobio. Sadašnje ocenjivanje ne uzima u obzir to da nisu svi rođeni sa podjednakim potencijalom i kognitivnim kapacitetom. Ne uzima u obzir ni finansijske mogućnosti roditelja, gde je jedan učenik bio u prilici da uči privatno jezike, na primer, od treće godine života, a ovaj drugi tek sa polaskom u školu. Ovakvim ocenjivanjem ih u startu kažnjavamo ili nagrađujemo zbog okolnosti, a ne zalaganja.

Najkorektnije bi prema detetu bilo utvrditi inicijalnim testovima njegovu početnu poziciju, a onda meriti napredak u odnosu na početak. Nebrojeno puta sam dala peticu učeniku koji je zahvaljujući pomenutim okolnostima znao sve, a da smo i on i ja bili svesni toga da jedva da je "pipnuo knjigu". S druge strane, dala sam trojku nekome ko je uložio ogroman trud da do nje dođe, samog sebe prevazišao, stigao do svog maksimuma. U pravičnoj školi, onaj prvi bi dobio trojku, a ovaj drugi peticu. Ali mi ne možemo tako, jer je naše delovanje ograničeno propisima, standardima, ujednačenim kriterijumima. Mi moramo da rangiramo upotrebljivost tog deteta ili mlade osobe na sutrašnjem radnom mestu. Mislim da je to sramotna tekovina civilizacije.

O pravičnom vrednovanju rada nastavnika, naravno po mom mišljenju koje nije merodavno, već krajnje lično, pisaću nekom drugom prilikom.

Sada ću samo da napomenem da je naš posao neviđeno lak, bez ikakvih dilema, promišljanja, razmišljanja, preispitivanja i učenja.
Mi beše samo uzmemo dnevnik i idemo na čas?
Ništa lakše!

P.S. Nauka o ocenjivanju zove se dokimologija. Koliko nastavnika zna za dokimologiju?

P.S. 2 Setih se da sam o vrednovanju rada nastavnika pisala u januaru. Tekst pod nazivom "Kako izmeriti nastavnika a da nije na kilo", možete pogledati ovde .

01.08.2015.

Obrazovanje u kome se ne zna ni broj zaposlenih

Ministarstvo zna za oko 20 000 nastavnika bez pune norme, a sindikati za oko 35 000. Razlika od 15 000 izleda da ne brine nikoga.

U sistemu koji barata podacima ispred kojih stoji "oko", mi govorimo o Razvionici, IKT u nastavi, inovacijama, obaveznim elektronskim dodacima uz udžbenike... Glumimo 21. vek, a ne znamo koliko je tačno ljudi u sistemu.

Ne znamo ni koliki je višak zaposlenih - 102 ili 1000. Pardon. Oko hiljadu.
Kladim se da Ministarstvo 20. avgusta neće znati ni koliko je tačno časova manje u Srbiji nakon ukidanja profila i odeljenja, ili spajanja manjih odeljenja. Fingiraće se sve što se može, a posledice će ići po leđima nastavnika koji su uredno zasnovali svoj radni odnos kroz konkurse, uz odgovarajuće diplome, stručnost i znanje.


Opstaće oni koji su ušli u sistem bez konkursa, kroz zamene, na brzinu odrađene prekvalifikacije i dokvalifikacije, kojima se časovi obezbeđuju kroz deljenje odeljenja na grupe, čak i kada jedva ima đaka za jednu grupu.

Čudi me da Ministarstvu nije palo na pamet da prvo to proveri u svim školama, da traži konkursnu dokumentaciju, ispita uslove pod kojima su ne neki, već mnogi nastavnici kroz mišju rupu postali deo prosvetnog sistema.

Ko je odgovoran za ono "oko" u proceni broja zaposlenih?
Niko osim direktora mi ne pada na pamet.
Da li će ikada odgovarati direktori za to što selektivno prijavljuju manjak ili višak časova, ne vrše bodovanje nastavnika kada procene da bi moglo da ugrozi njihove pulene i još tvrde da to rade jer brinu o nastavnicima i njihovim normama? Da li Ministarstvo ima načina, mehanizme i ljudstvo da to preispita pre najavljenih otpuštanja? Naravno da nema, a sve mi se čini da nije ni zainteresovano za otvaranje te Pandorine kutije. Nije im u interesu da saznaju kakve su sve direktore (čast retkim izuzecima) postavljali, koliko su neobavešteni, ili koliko su pristajali na neobaveštenost. 

Otpuštanje će se svesti na tehničke detalje ali ne i na traženje odgovornosti za ovakvo stanje. I dalje je najbolji direktor onaj koji ćuti i sluša, a direktoru je najbolji radnik onaj koji sluša i ćuti. Neregularnosti su poželjne, jer su idealne za kratki povodac na kome treba držati i jedne i druge.

Ostaje jedino da se uzdamo u žalbe i tužbe onih koji će ostajati bez posla uz saznanje da se to dešava samo zbog toga što su neki drugi zaštićeni. Svi smo jednaki, samo su neki jednakiji. I onda će se isplaćivati odštete i silan novac će biti bačen samo zbog toga što se nepotizmu i neograničenim pravima direktora nije stalo na put. Kada bi se samo iz sistema isterali direktori koji se ovako ponašaju godinama, došli bismo do toga da maltene i nema potrebe za dodatnim otpuštanjima.

Ali, ne. To su oni poslušni što ćute, da bi zauzvrat vršljali kako žele. Idealna situacija. U slučaju, nedajbože, nekog štrajka, Ministarstvo podseti direktore na "dug", a direktori svoje pulene, i eto rešenja!

Za to vreme, ministar se kune u želje za kvalitetnijim radnicima i kvalitetnijim obrazovanjem. Ponavljam, proverite kvalifikacije zaposlenih i način na koji su primljeni u radni odnos. U uslovima za prijem radnog odnosa imate i kvalifikacije. Gde god se nastavnik nalazi pod drugom, trećom, osmom kvalifikacijom, a konkursa nije bilo, tražite da se on raspiše, pa neka najbolji pobedi. I eto mladih obrazovanih ljudi u prosveti!

Ali, ne. Šta ako bude štrajka najesen? Ko će da završi posao oko slamanja štrajka? Sigurno ne oni sa krnjim normama, nego oni kod kojih je sve osim norme okrnjeno od prvog dana.

Iskustvo života u ovoj zemlji nas uči da će nadrljati najbolji, a tihi. Uvek, oduvek i zauvek! A onda će zbog namnoženih kukolja prosveta i dalje biti na lošem glasu. Takvi će nam graditi imidž, a mi ćemo ćutati. Neko iz solidarnosti, neko iz straha, nego iz već odavno narasle ravnodušnosti.