25.07.2015.

Uvek loša rešenja za prosvetu, ovog puta na štetu mladih kolega

Nesreća nikada ne ide sama. Taman nas je ministar nadmudrio u štrajku (al' je ipak trajao pet meseci), kad su ga snašli oni pritisci s udžbenicima, a sada najviše brine zbog mladih nastavnika koji će ostati bez posla, jer se "najkrupnije" boduje radni staž.


I meni je žao mladih kolega. Ima među njima sjajnih nastavnika, entuzijasta, mada bi ih entuzijazam prošao već za nekoliko godina, kada bi uvideli da predan rad u ovoj zemlji niko ne ceni. Žao mi je i što će neke starije kolege biti zaštićene, a jedini im je kvalitet taj što su se ranije rodili. Greh na dušu onima koji su ih zaposlili. Međutim, i među mlađima ima onih koji od prvog dana hvataju krivine. Mogu misliti kakvi će biti kroz desetak godina. Tako da, sve u svemu, niti su godine staža garant za kvalitetan rad, niti je mladost garancija kreativnosti i entuzijazma. 


Ministar se zalaže za raspisivanje konkursa u budućnosti, na kojima bi svi bili ravnopravni: mladi, stari, početnici, oni s nepunom normom... Tada bi do izražaja došao kvalitet, tvrdi on. Kako? Tako što bi i tada o svemu odlučivali oni isti direktori koji su na mala vrata uveli svoju bližu i dalju rodbinu na četiri, pa na osam, pa na osamnaest časova? Ili svoje prijatelje kada koleginica ode na trudničko bolovanje, a direktor ima diskreciono pravo da pozove koga hoće na zamenu? Pa zamena potraje dve godine, u međuvremenu se neko razboli, zamena se prebaci na njegove časove, i tako se mikeri dok neko ne ode u penziju, pa zamena postane nezamenljiva? U međuvremenu taman ima vremena da diplomira posle osam godina studiranja, dok neki odlikaš čami na birou. Ili ostane, "kad se već godinama tu zatekao", a da konkurs nije ni raspisan, dok su mu kvalifikacije od onih "u slučaju da se ne nađe nastavnik sa prethodno navedenim kvalifikacijama". I onda na mala vrata uđe neko sa nekom visokom strukovnom školom ili čudnim petim stepenom, dok oni sa fakultetom nisu imali prilike ni da stanu na crtu.

Dok se malo ozbiljnije ne promeni ZOSOV, ti divni mladi stručnjaci neće imati šanse, taman koliko ih ni sada nemaju. Direktorovo diskreciono pravo je veoma sporno. Ne obezbeđuje platu, ne mora da dokazuje menadžerske sposobnosti, ukoliko kolektiv čine većinom odgovorni i savesni ljudi, direktor ne mora skoro ništa da radi. Još ako pedagog ima dobre organizacione sposobnosti i poštovanje kolega, stvarno ne mora ništa da radi. A opet, neprikosnoven je pri zapošljavanju, čime u ogromnoj meri odlučuje o budućnosti škole. Toliko su se izveštili da će i u ovoj rundi oglašavanja manjka i viška časova, manjka i viška nastavnika, mnogi uspeti da zamaskiraju stanje onako kako odgovara njima i njihovim pulenima.

S druge strane, pozdravljam samu ideju o ukrupnjavanju norme. Situacija koju trenutno imamo je ne samo neodrživa, nego i malo nenormalna. (Mada me čudi da se nije došlo do rešenja da se i doprinosi mogu plaćati u skladu sa delom norme, pri čemu bi tri nastavnika koja dele jednu normu državu koštala koliko i jedan nastavnik - svima po trećina plate i trećina doprinosa. Za jednu školsku godinu trećina radnog staža! Bar ne bi potpuno ostali bez posla. Da, da. Onda bi morali još neki zakoni da se menjaju, a to je u našoj državi nemoguće.)


Ono što najviše začuđuje jeste činjenica da se redovno biraju po prosvetu najgora rešenja. Kao da stoji stalna zabrana na pametna rešenja.

Šta bi ministar mogao da uradi, kada već iskazuje toliko žaljenje zbog ukidanja šanse mladim kolegama i onima koji su tek završili školovanje?


Mogao bi da:


  • iskoristi novonastalu zainteresovanost premijera (nije valjda predizborni trik u pitanju?!) i objasni mu zbog čega je nastava mnogo kvalitetnija u odeljenjima sa 20 do 24 učenika, na primer;
  • upozna premijera sa činjenicom da je u mnogim zemljama nedeljni fond manji u srednjim školama, dok je u osnovnim kao i kod nas - do 20 časova, na primer;
  • napomene da ima zemalja u kojima nastavnici nakon 20 godina staža imaju manji broj časova u punoj normi od mlađih kolega, na primer.

Premijeru, naravno, jer je sistem kancelarski, a naginje i ka diktatorskom.


"U Danskoj, Mađarskoj, Islandu, Japanu, Poljskoj i Turskoj, smatra se da nastava čini manje od 40% ukupnog vremena koje nastavnik provodi radeći.To praktično znači da ako naš nastavnik ima 20 časova nastave nedeljno, država procenjuje da još 30 časova nedeljno provodi u nenastavnim aktivnostima. U 12 zemalja se smatra da je za nenastavne aktivnosti potrebno više vremena u srednjoj školi, nego u osnovnoj."

"Primetno je da većina zemalja pravi razliku između osnovne i srednje škole, kod propisivanja broja sati u nastavi, i to tako što je nedeljni fond časova uglavnom veći u osnovnoj školi. Taj broj je za 30% viši u Francuskoj, Češkoj, Grčkoj, Izraelu i Južnoj Koreji, dok je u Indoneziji čak viši za 71%."

Ovo je sve po istraživanjima OECD-a. Ništa napamet! 

Kada bi bar nešto od navedenog bilo primenjeno, začas bi se otvorio prostor za nova zapošljavanja, pa ne bi bilo razloga za lament ministra nad sudbinom mladih kolega.


Ah, da! Ne da MMF.

Pa kad nam već MMF uređuje prosvetu, onda bi možda bilo korektno da se ministar ne oglašava tražeći krivce u sindikatima za svoju nemoć da se izbori za kvalitetna rešenja. Nisu tek tako sindikati krivi što će se prazna mesta najpre popunjavati s liste tehnoloških viškova. Nije ta lista beskonačna. Ukrupnite normu, ponudite motivišuću otpremninu, objasnite usijanim glavama u Vladi da retko koji nastavnik može da održi disciplinu, a kamoli isprati tehnološke inovacije u 65. godini života, pa neka ljudi normalno odu u punu penziju, a možete ih i posle 60. godine života rasporediti na drugačije radno mesto - mentora, nekog internog savetnika,  i - otvoriće se prostor za divne mlade ljude. 


Drugačija rešenja postoje, ali treba neko da se za njih izbori.





22.07.2015.

Prosveta i zdravstvo će biti najveća briga premijera. U međuvremenu nema plate za sve.

U državi u kojoj se prosvetni radnici razboljevaju zbog hroničnog stresa, nedovoljno kvalitetne hrane, nemogućnosti da prigvire lekovitoj slanoj vodi ili planinskoj nadmorskoj visini bar jednom godišnje, u državi u kojoj se medicinska sestra postaje u najneverovatnijim srednjim školama koje vrše prekvalifikaciju po kriterijumima jednostavnijim od onih kada hoćete da postanete nanosilac pene za brijanje, premijer je odlučio da u najnovijem nastupu brige brine baš o ovim sektorima. Ali, dogodine. Sada se oporavlja od atentata.

Potpuno u skladu sa njegovom brigom za obrazovanje i najavom da će naredna godina biti u znaku prosvete i zdravstva, ovih dana veliki broj prosvetnih radnika nije primio platu. Novčanici već ispošćeni, najpre smanjenjem plate, a zatim odbijanjem novca zbog zakonskog štrajka, po svoj prilici mogu još jedino da računaju na fotografije dece ili članova familije, ispražnjene kreditne kartice i neki neplaćeni račun. Para nema. 

Većina zaposlenih u prosveti ne razmišlja o godišnjem odmoru, mnogima su isekli struju, nekima gas, a neki nemaju para ni za lečenje. O stambenim kreditima da i ne govorim. Oni koji ne žive u univerzitetskim gradovima a deca im stasala za fakultete, verovatno noćima ne spavaju dok im srce polako poboljeva, a hronični stres ih tiho i podmuklo grize. Za sve su krivi naši roditelji i njihova čuvena "Uči, sine, školu, da sutra živiš kao čovek"Mislim, država nije kriva ni za šta, jer ona naročito brine o nama. Tako su kazali na televiziji.

Ono što na televiziji nećete čuti to je da srednja škola iz Mionice nije dobila platu zbog toga što šest dana duguje 1 085 dinara. Rekla bih da se radi o propustu računovodstva, koje nije na vreme platilo neki račun. Stvarno i nije neka vest. Međutim, nećeti čuti ni to da zaječarske škole duguju oko 17,5 miliona dinara, a niške preko 49 miliona. Ovih dana platu nisu dobili radnici 187 škola, koje ukupno duguju oko 115 miliona dinara.


Kako? Zašto? Nisu valjda jeli slonove i žirafe, kolektivno išli na mezoterapiju, vodili supružnike u Milano, kupovali kompletiće od 10 000 dolara, ili ešarpe od dve hiljade?!



Nisu. Koristili su struju, vodu, grejanje, telefon, internet, kupovali krede i flomastere, papir i tonere, sredstva za održavanje higijene... Možda bi pojedini računi bili manji da nije propisano zivkanje roditelja telefonom za sve i svašta, slanje pisama za svašta i sve, štampanje i kopiranje hiljada strana svega i svačega da bi nas ŠU pomilovala po glavi.

Ko podmiruje sve te troškove, s obzirom na činjenicu da škole nisu dohodovne organizacije i da mogu imati samo nešto malo sopstvenih sredstava od vanrednih ispita (onu gore školu što prekvalifikuje medicinske sestre ne računam)?


Materijalne troškove škola podmiruju lokalne samouprave, što znači - opštine na čijoj se teritoriji škole nalaze. Naravno, one neće biti kažnjene zbog nebrige, jer sistem ne predviđa tu vrstu čvrste obaveze i posledice za neispunjavanje obaveza. Opštinske birokrate su zaštićene kao svete krave! Njima je dozvoljeno da budu nestručni, neodgovorni, nesposobni, i nikom ništa! Njihove plate za izmišljena radna mesta stižu tačno u dan, a zaposleni u školama neka malo pričekaju i pasu travu u međuvremenu. I neka im rastu kamate na sve neplaćene račune i zaostale rate kredita.

To je ta win-win situacija u kojoj je dobro državi i bankama, i samo njima. To su ta Potemkinova sela koja nam serviraju na čuvenim konferencijama za novinare, na kojima nam mnogo dobro ide. To je ono kad te premijer pohvali zato što podnosiš ličnu žrtvu da bi nam sutra svima bilo bolje. To je ono kad je škola prepuštena na milost polupismenim estradnim menadžerima na čelu opština.

Srećom, nema mesta očaju jer će decembar 2015. biti mnogo bolji od decembra 2014. godine. Opšti boljitak će doneti 3 000 radnih mesta manje u prosveti nego što ih je bilo. U penziju će otići 1 131 radnik, ministarstvo smatra da su 102 radnika tehnološki višak ali za otkaze ne predlaže nikoga, dok Kori Udovički traži da se otpusti još 1 767 zaposlenih, preko onih što idu u penziju. Pri svemu tome, ministar izjavljuje da su spremne otpremnine za 1 000 zaposlenih u prosveti. Ne brinite što vam sada ništa nije jasno. Nikome od nas nije, ali ne treba da brinemo, jer za nas brine ON. Njemu je valjda ova matematika jasna. On nas vodi u švajcarski model, istina ne životnog standarda, već dualnog obrazovanja. Jer On se i u to razume.

Očekujmo ga u reklami za treš margarin sa sloganom "U sve se meša!".
A vi slobodno pustite prenos zasedanja Skupštine i shvatite šta je zaista težak i odgovoran posao, za koji se prima preko 100 000 dinara mesečno. Slobodno.