27.05.2015.

Znači - otpuštanje!

Zamišljam našeg ministra kako na sednici Vlade lupi šakom o astal i vikne "Sram vas, bre, bilo! Od bibliotekara, psihologa i pedagoga ste krenuli, a onolike agencije vam zvrje besmislene, dok po opštinama službenici nemaju gde da sede!" Zamišljam ja ponekad i Jetija, pa mi nije zameriti.




Dobro. Srđan neće lupiti šakom o astal i podviknuti Kori Udovički, Sertiću, Vujoviću. Prosveta je delatnost drugog reda, pa je i Srđan ministar drugog reda. Dobro, de... Prosveta je delatnost četrnaestog reda. Svi znamo gde se mogu kupiti diplome i koliko koštaju, pa ta prosveta stvarno i jeste baš bezvezna.

Moraće ministar u redovima prosvete da uvede red i otpusti prekobrojne. Ne da MMF da se zbog manjeg broja dece smanji broj đaka u odeljenjima i time utiče na kvalitet nastave. Ne da, a kao što znamo, oni vode prezaduženu Srbiju, dok se ovi naši slikaju, drže press konferencije i prave lapsuse.


Pomislio bi mudar čovek da u svakom zlu ima i nešto dobro - evo prilike da se prosveta stvarno pročisti. Međutim, kod nas mudar najčešće ispadne glup! Sve mi se nešto čini da će i ova prilika biti prokockana i da će iz prosvete biti oterani oni koji nemaju zaleđinu - političku, rodbinsku, komšijsku, poltronsku...


Trenutno nam prebrojavaju sate usavršavanja van ustanove, tzv. - seminare. Razumem ja da je potreban neki opipljivi instrument, nešto što se može izraziti brojkama, ali ne kapiram kako loši seminari nastavnike čine boljim prosvetnim radnicima. Neka bude i da nisu baš svi seminari loši, mada mnogi jesu, ali je i dalje nekorektno kažnjavati ljude koji nisu imali iz svog džepa da daju za seminare koji su im potrebni, već su mogli da idu samo na one koje su im škole organizovale, bez ikakve selektivnosti. Poznajem mnoge kolege koji zbog ličnog integriteta nisu pristajale na tu besmislenu igrariju, a nisu protivnici stručnog usavršavanja. Naprotiv! Da ironija bude veća, najbolja usavršavanja koja sam dobila bili su besplatni vebinari koji, avaj!, nisu akreditovani. Najkvalitetnije obrazovanje sam dobila na Coursera-i, ali to se ne boduje. Ministarstvo kaže da 24 boda vredi nazovi-seminar neke gospoje, koja je to smuvala u jedno popodne i prikazala PP prezentaciju koju sam uz pomoć podataka sa interneta mogla i ja da napravim za dva sata. Ko je prisustvovao, dobio je 24 boda. Mi koji smo nedeljama pratili predavanja profesora vrhunskih svetskih univerziteta, učestvovali u diskusijama, pisali neke domaće zadatke - dobili smo šipak.


O kolegama sa master studija (onih pravih, ne krnjih) i doktorandima (onim pravim, ne ovim "modernim") da i ne govorim. Više vredi ogledni čas nego cele master studije!


Da li će bez posla prvo ostati oni koji su bez valjanih konkursa, preko nekih zamena, na mala vrata ušli u prosvetu i u njoj ostali? Da li će bez posla prvi ostati oni koji nemaju kvalifikacije, ali pošto nije bilo konkursa, nije bilo ni kvalifikovanijih protivkandidata? 


Da li će bez posla prvi ostati oni koji provedoše radni vek diktirajući, i tako će i do penzije stići? Ili oni koji provode časove mrmljajući sebi u bradu, dok odeljenje luduje? Ili možda oni koji rade u običnim a ne specijalizovanim školama, sa prosečnom decom, a prosečna ocenama im je godinama oko dvojke ili petice? Da li će bez posla ostati kolege koje imaju po dvadeset jedinica ili petica po odeljenju (na isto mu dođe)?

Šta ćemo sa onima koji ne umeju da uključe računar? Ili sa nastavnicima informatike koji od učenika očekuju da nauče (u 2015. godini) sledeće:


"DOM (objektni model dokumenta) omogućava da skriptovi vide Veb stranicu u koju su umetnuti kao hijerarhiju objekata koji se odlikuju svojim svojstvima koje je moguće menjati i metodama koje je moguće pozivati, a sve u cilju dinamičke promene Veb stranice."


Šta ćemo sa nastavnicima koji vuku prstom po udžbeniku i ako promašiš reč nema petice? Šta ako su baš takvi bili na 15 seminara? Sakupili bodove, i ministarstvo ih vidi kao sjajne, usavršene nastavnike XXI veka?!


Da se razumemo, i te kako među nama ima onih koji ne bi trebalo da rade u školi. Ima i onih koji ne bi smeli da rade u školi! I provući će se, svi od reda, jer ni ovoga puta neće biti moguće odvojiti žito od kukolja. Stradaće oni koji ćute i rade, čiji đaci stiču ozbiljno znanje na časovima, koje poštuju i đaci i roditelji, kod kojih se zna red, koji ne koketiraju sa glupostima za koje je jasno da odmažu procesu obrazovanja. Stradaće, jer nemaju zaleđinu ili nisu pristali da od njih neko pravi budale na šarenim seminarima sa papirićima u boji, na kojima se masiramo u krug i crtamo kako se osećamo.


Ministre, smognite snage, iskoristite priliku, nađite bolje instrumente, isključite iz sistema one zbog kojih smo svi na lošem glasu.


Pa taman to ne odgovaralo MMF-u, Tomi-diplomi i Vučićevoj ideji o jeftinoj radnoj snazi. Hajte bar vi budite na strani ozbiljnog obrazovanja.





A zašto nećete?


15.05.2015.

U susret zaključivanju ocena



Kolege,


Ne sve, već one zbog kojih smo SVI na lošem glasu: 



1) Sramota me je kada vidim neke rubrike u dnevniku, ili od drugih čujem za njih.


2) Kako je moguće da učenik od prvog septembra do kraja maja ima samo jedinice u vašoj rubrici, a da mu u junu zaključite dvojku?


3) Da li znate da ne radite na fakultetu (a i tamo se prati kontinuirani rad) i da je jedan od elemenata ocene i odnos prema obavezama?


4) Kako vas nije sramota da decu koja koliko-toliko redovno uče ponižavate time što se sve jedinice mogu anulirati u junu?


5) Zar vam nimalo nije neprijatno kada devalvirate i svoj i učenički rad?


6) Zar ne osećate nikakvu grižu savesti kada delite petice kapom i šakom onima za koje i vi i ostatak odeljenja znate da ne zaslužuju ocenu veću od trojke?


7) Da li je moguće da niste svesni odgovornosti koju imate pri ocenjivanju?

8) Zar vam baš nikada ne pada na pamet da će neko zbog vaše "velikodušnosti" upisati fakultet, dok će dete sa mnogo više znanja samo zato što nije imao ko da urgira za njega, biti ispod "crte"?


9) Da li uopšte imate svest o tome kakvu medveđu uslugu činite detetu koje ne motivišete da se potrudi i zaradi svoj uspeh?


10) I na kraju, odakle vam pravo da bacate ljagu na sve nas?


Htedoh nešto i roditeljima da poručim, ali neću. Ako neko misli da ga dobrim roditeljem čini to što će na kraju školske godine malo da "poradi" na ocenama, da opseda školu i pojedine nastavnike, da nalazi veze i vezice, dolazi do brojeva telefona, ili čak i nudi novac - to se mene ne tiče. Mene su poslednji put pozvali iz takvog razloga u mojoj prvoj godini rada, a sada mi je dvadeset prva.


Ako neko ne shvata kakav primer daje svome detetu takvim ponašanjem i ne uviđa kakvog čoveka pravi od svog deteta - ni to me se ne tiče.


Želim samo da naglasim da ta ulica nije prohodna dok nastavnik ne podigne rampu. Zato mislim da je sva odgovornost za ovakve pojave na onima koji rade u školi. Volela bih da i to bude jedan od kriterijuma pri proglašavanju tzv. tehnoloških viškova (mada znam da neće). Istruliće i ono malo zdravog tkiva u prosveti, dok je takvih prosvetnih radnika.


P.S. Da ne trošimo džabe reči u komentarima: patetika tipa "jadna deca, pa zašto im ne bismo pružili šansu i u junu", ili "zašto da mu moja ocena kvari prosek kad ima sve petice" ne prolazi! Davanje šanse u junu onome ko se zevzeči od septembra do juna niti je pedagoški, niti je ljudski. Neljudski je prema ostalima. Poklanjanje petice detetu koje ima sve ostale odlične ocene, teško da može da postoji. Takvo dete ulaže maksimalan trud i ozbiljno radi, tako da se njemu petica i ne poklanja. Mislim da je prilično jasno da se moje primedbe odnose na sasvim drugačija poklanjanja.



12.05.2015.

Srđan Nejaki protiv predatora i osmog putnika

Kome dati srpsku prosvetu u ruke, pa da ima petlju da se obračuna sa nekim devijantnim pojavama u društvu, a svim u sopstvenim redovima?




Najpompeznije najavljivan zakon, koji je trebalo da bude kruna rada aktuelnog ministra, povučen je iz skupštinske procedure. Dobro, smislilo se tu i neko obrazloženje, ali nismo valjda ludi da poverujemo!

Nakon što je to propalo, ministru je preostalo još samo da se diči novom upisnom politikom, usklađenom sa potrebama srpske privrede. Oksimoron ko planina! Valjda jedino ministar ne vidi šta je sporno u izrazu "potrebe srpske privrede".


Od dva najavljena spektakla (očekivanja mi nisu bila ništa manja od onih kod proslave Milanskog edikta!), dobili smo dva debakla!


Za prvi spektakl zaslužni su verovatno lobiji - izdavački, autorski, recenzentski, lektorski... Srđan Nejaki je posustao u borbi.


Za drugi, lobiji direktorski udruženi sa školskim upravama. 

I pored najava da će ministar razbucati ta maligna čvorišta srpske prosvete, tresla se gora, a rodila se još gora upisna politika. 

(U školi u kojoj radim postoji profil Konobar, trogodišnji, sa decom koja ništa drugo nisu mogla da upišu jer su jedva završila osnovnu školu (i to samo zbog toga što je ponavljanje razreda u osnovnoj školi teška jeres u današnje doba). U drugom razredu ih imamo dvanaest u odeljenju, u trećem - osamnaest. Ministar je taj profil ostavio, jer je procenio da u mom gradu nema dovoljno konobara, iako ih "proizvodimo" decenijama. Šta će privreda bez konobara?! Samo u crno da se zavije. 

Sledeća napredna odluka bila je da se uvede profil Poslastičar. Ako nema hleba, dajte im kolače! Razumljivo i nerazumno. Umesto da je ukinuo konobare, pa uveo poslastičare, ukinuo je najbolji profil - Poslovni administrator. Konobar garant neće na fakultet, a bogme ni poslastičar. Poslovni administrator često hoće, i to uspešno, a ako i neće posao može da traži gde god hoće. Svaka firmica ima kancelariju i treba joj kvalitetno obučen službenik. Razumljivo i nerazumno - šta će nam fakultetski obrazovani ljudi?! Ako mi ne verujete, pogledajte reklamu na CNN-u. Srbija je zemlja prirodnih lepota i blesavih ljudi koji rade za nadnicu najnižu u Evropi.)

Treći preobražaj spektakla u debakl očekujemo sa platnim razredima. I tu će neka ala napasti ministra, garant. Boriće se on, nije da neće. Sve će mu u glavi biti jasno. Znaće on kako to treba da bude, ali će u realizaciji ponovo omanuti, jer će biti opkoljen brojčano nadmoćnim neprijateljem, naoružanim do zuba.


O reformi visokog školstva ne smem ni da razmišljam. Onoj reklami na CNN-u može se dodati i "zemlja najstarijih docenata, najprevaziđenijih udžbenika, katedri u privatnom vlasništvu, besplatnog školovanja koje košta đavo i po"! Ah, da - i zemlja najneverovatnijih privatnih fakulteta sa ispostavama na ledinama, u straćarama po sokacima i tržnim centrima.


Srđan Nejaki ne može da uredi čak ni oblast koja je direktno od njega zavisila - upisnu politiku. Zaključujem da su lobiji opasna mafija, rame uz rame uz trgovce drogom i oružjem. Jakuze im nisu ravne.


Ne znam da li bi Plavi šlemovi mogli da nam pomognu. Da naprave jednu tampon zonu između svih aspida, ala i karakondžula s jedne strane, i slabašnog obrazovanja s druge.


Bar kad bi nam Terminator priskočio u pomoć, il' ona Sigurni Viver... Vajdica bi bila.

09.05.2015.

Škola nakon pet meseci bolovanja

Nakon skoro pet meseci bolovanja, počela sam da radim pre dve nedelje. Ako se izuzme porodiljsko odsustvo, ovo mi je bilo jedino bolovanje u školi. Potrajalo je dovoljno dugo da sam očekivala da ću uspeti da uočim bar neku promenu po povratku na posao. Dok je škola i dalje na istom mestu, prosveta je zakoračila još malo unazad.





Štrajk je bio i prošao. Novac je uzet i biće vraćen. Dnevnik je išpartan svuda osim po koricama: upisuju se nadoknade od 15 minuta za nastavne jedinice održane u februaru i martu. "Deco, sećate se kad smo ono radili one jednačine u februaru? E, sad ćemo da provežbamo još dva zadatka na tu temu." Deca se, naravno, ne sećaju, jer nam je školstvo i dalje štrebersko, besmisleno, bez suštinskog horizontalnog i vertikalnog povezivanja gradiva. Ako su se u februaru radile jednačine, sada se ladno radi neka geometrija. Jednačine su se malo naučile pred pismeni, a onda su isparile iz glave da bi se napravio prostor za neko novo bubanje koje će potrajati do novog pismenog i, u najboljem slučaju, dva dana posle toga. Tako je sa većinom školskih predmeta. 


Kolektiv se prethodnih meseci podelio na štrajkače i štrajkbrejkere i ta se podela još uvek oseća. Ne gledaju se kolege baš preko nišana, ali se gledaju drugačijim očima. Štrajkači više ne veruju štrajkbrejkerima ni kada im ovi požele dobar dan ili im kažu koliko je sati. Jedan nula za državu.



U međuvremenu su se podelili i po liniji 'za koji obrazovni profil glasati'. Pomislili su da će se stvarno nešto pitati. Ni sada nisu shvatili da ih niko ne plaća da misle i da ima ko će misliti umesto njih. Ministar je smislio da ukine najkvalitetnije profile (ili su deca baš luda što žele baš to da uče?!), jer školstvo treba usaglasiti sa potrebama privrede. Moj predlog da svaka škola upiše dva odeljenja profila "partijska knjižica" nije prošao. Rešili smo da se svi pravimo ludi i da verujemo da imamo privredu, da stižu nova radna mesta i da će biti dovoljno da deca upišu neke zaboravljene profile, pa da sebi osiguraju svetlu budućnost. Besna deca, besni roditelji, besni nastavnici, a država - obesna! Kolektiv opet polarizovan. Dva nula za državu. Ček, ček! Zeznute su i želje malih maturanata?! Tri nula za državu!



Kad smo kod malih maturanata, kaže neka statistika da su učenici škola koje su štrajkovale pokazali slabije rezultate na probnim maturskim testovima. Ispade da je testirano samo gradivo osmog razreda, i to od novembra do aprila. Taman posla da je Ministarstvo glasno reklo da se i tu vidi koliko su nastavni programi očajni i nepovezani, preobimni i usmereni na bubanje. Taman posla da su uvideli koliko je način testiranja u raskoraku sa načinom obrazovanja. Taman posla da su primetili da su učenici čiji su nastavnici štrajkovali pobeđivali na republičkim takmičenjima. Naročito taman posla da su pomislili da je za štrajk kriva i država. Taman posla! 



Približava se kraj školske godine. I da ne znam koji je datum, znala bih da je tako po hodnicima koji postaju teško prohodni. Roditelji su se setili da im deca idu u školu. Dolaze svakog dana da razgovaraju sa predmetnim nastavnicima kod kojih je čedo naređalo tarabice u dnevniku od septembra do danas. Čude se čudom! Prosto ne veruju da njihovo dete nije dolazilo na dopunsku nastavu, dok je na redovnu svraćalo samo kad nema ama baš nikakva pametnija posla. 


Veliki maturanti su tek posebna priča. U mojoj školi u poslednjem polugodištu srednjoškolskog obrazovanja, svraćaju u školu samo kad treba da odgovaraju. I to im se toleriše godinama. Još se nije desilo da neko ne dobije diplomu, bude upućen na razredne ispite, ili, nedajbože, ponavlja četvrti razred. Kako da ih ispratimo, a da im ostanemo u lošem sećanju? Prioriteti se moraju znati! Najvažnije je da nas se sećaju po dobroj duši, razumevanju i toleranciji. To što će nam sutra pominjati majku kad (i ako) se zaposle, pa vide da ne znaju ništa, to izgleda nikome nije bitno.

(Ne mogu a da se ne zapitam kako uspevaju da odgovaraju kada nisu bili na predavanjima? Da li su toliko pametni da mogu samostalno da spreme sve predmete? Ili je školovanje toliko besmisleno da ovakva nastava zaista nikome nije potrebna?)



I opet, sve i da ne znam koji je datum, znam da se približava matursko veče. Maturantkinje prolaze kroz čuvenu metamorfozu - svakog dana su sve tamnije. Do maturske večeri će postići onu poznatu braon-zelenu nijansu reš pečene kože u solarijumu. Novu boju kose i dalje kriju, pa će nas njome iznenaditi te večeri kada se pred svojim profesorima budu pojavile sa šlicevima do dupeta i dekolteima do pupka. Ne sve, naravo, ali mnoge, nažalost. Nisu one krive. One misle da to tako treba. Misle da je to lepo, a za bolje ne znaju.



Popustljivije kolege već kukaju jer trpe pritiske sa svih strana. Već se frizira uspeh snalažljivijih đaka (ili onih sa snalažljivijim roditeljima). Prebrojavaju se ocene u dnevniku, preračunava još koliko viših ocena treba upisati da bi se stiglo do željene zaključne ocene. Nokte grizem, živa nisam od brige da li će uspeti! A oni kukaju jer ih stalno neki zivkaju telefonom. Za razliku od prethodnih godina, ove godine ih ne podbadam jetkim komentarima. Zašto? Zato što poštujem predsednika države. Ako može on, mogu i naši đaci! Na koga deca da se ugledaju ako ne na najboljeg sina "naših naroda i narodnosti"? U zdravlju im bilo!



U međuvremenu je objavljen i novi Pravilnik o finansiranju ustanova osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ako škola ima manje od 24 odeljenja, ne treba joj pedagog, psiholog i sekretar sa punim radnim vremenom! Ministarstvo, ovog puta si samo sebe prevazišlo! Svaka ti čast! Umesto da zaposlite i po jednog specijalnog pedagoga, vi lagano ukidate i onog jednog. Škole pune problematične dece sa neograničenim pravima i slobodama, sve više đaka radi po IOP-u, a vi ste došli na genijalnu ideju da tek sa 720 đaka škola ima pravo na "celog" pedagoga ili psihologa. Deset nula za državu! O sredstvima za materijalne troškove da i ne govorim. Hoćete razigranu i šarenu nastavu, a nećemo imati ni dovoljno papira da đacima štampamo dodatni nastavni materijal. Nadate se da će nastanici ponovo da plaćaju fotokopiranje iz svog džepa, ili da sve štampaju kod kuće? Ja bogami neću. Na pamet mi ne pada!



Sto nula za državu! Ne 100:0, nego stotinu nula! I dalje uporno radite na srozavanju prosvete, na obesmišljavanju obrazovanja i proizvođenju jevtine radne snage. Što reče neko, loši đaci beže iz škole, a dobri iz Srbije. I lekari beže iz Srbije. I sve što valja odlazi iz ovog kala. Bravo, državo.


A sad odoh da se raspitam kad će mi stići martovsko sledovanje 65% od plate preko socijalnog. Da, treba i banci da javim da nisam umrla, i da ne brinu - zelenaška rata za stambeni kredit će biti uplaćena, istina sa malim zakašnjenjem, a od kamate nek popiju vitamin C a moj račun.