21.04.2015.

Ućorsokačeni štrajk

Kad uđeš u slepu ulicu i vidiš da ne može dalje, okreneš se, vratiš na glavni put, pa na sledećoj raskrsnici biraš neko novo skretanje.

Mislim da je vreme da štrajkači u prosveti urade baš to.

Među onima koji su članovi sindikata koji ne štrajkuju od februara, ima mnogo razočaranih. Među ovima koji štrajkuju i dalje ima besnih, uplašenih, nesigurnih, onih koji se dvoume, ali i razočaranih. Ima i onih koji su bili vatreni štrajkači dok se samo odlazilo ranije kući. Čim je trebalo podneti neku žrtvu u borbi za ostvarenje ciljeva, postali su najglasniji kritizeri i pljuvači, ili tiho prekinuli štrajk i otišli negde da ćute. Ni na jedne, ni na druge pošten čovek ne može da se osloni. I ne treba.

Činjenica je da Ministarstvo trenutno postupa pametnije od nas. Istina boli, ali je takva. Činjenica je i da su sindikati pravili brojne propuste, počev od formulacije zahteva, preko slabog informisanja članstva, nedovoljnog broja akcija, šturih i okasnelih uputstava... Tek je neosporna činjenica da usitnjenost sindikata nigde nije donela nikakvo dobro. To znamo mi, ali to znaju i oni s druge strane pregovaračkog stola.

Usput, o čemu ono beše pregovaramo? O nadoknadi časova da bi nam vratili ono što je odbijeno od plate? O sedam i po hiljada dinara pomoći? O eventualnoj pomoći u iznosu DO visine plate, ako bude i kada bude?


I dva sindikata koja su još uvek u osipajućem štrajku počinju sa nekim međusobnim previranjima. Nije bara mala, ali krokodila ima previše. Fakat!


I šta sada da radi jedan prosečan štrajkač koji je pristao na sve pritiske, podneo ih i nezadovoljan je načinom na koji se stvari odvijaju? Pristaje da mu novčanik bude lakši za nekoliko hiljada dinara (ujudurma oko načina obračunavanja je tek skandalozna!) i stalno postavlja pitanje šta dalje. On hoće dalje, ali pita šta treba da radi. Njemu je preko glave ponižavanja, povlačenja, zavlačenja, i spreman je da podnese sve posledice svoje borbe, ali ne zna za šta se trenutno bori, koliko ima istomišljenika i koji su naredni koraci. Sindikati su već poslovično šturi u saopštenjima i uputstvima, a može se čuti da i unutar istog sindikata informacije baš i ne moraju da se dele među najbliskijim saradnicima. Zato je trenutno najteže tom "običnom" štrajkaču, koji je prešao preko imaginarne ivice, odlučio da podnese sve što treba i ne treba, i da ne odustane. Teško mu je jer ne zna s kim se bori. Velika je nepravda učinjena svakome ko je zbog svog ljudskog dostojanstva rekao "Uzmite! Dajte ovima u pravosuđu! Popijte piće na naš račun!", bez obzira na današnje stanje na računu i u frižideru.

Negde na početku štrajka napisala sam tekst u kome sam predložila sindikalcima da kovertiraju ostavke unapred. Izgleda da je svaka funkcija slatka i da je manje bitno da li je fotelja ministarska ili sindikalna. Obe se brane po svaku cenu i to je poražavajuće. Reče neko da kad bi izbori išta menjali, političari bi ih već do sada ukinuli. Pa opet, ne znaš dok ne probaš. Preispitajmo svi ko u našim školama vodi sindikat, ko ga vodi na opštinskom ili okružnom nivou. Uz nekolicinu sporadičnih slučajeva, svih ostalih malih i velikih predsednika se bezmalo stidim. Sramota me je kad vidim ko govori u moje ime. Verujem da nisam usamljena u takvom utisku.


Prošlo je vreme nabavke jabuka i krompira, i organizvanja radničkih sportskih igara (a čujem da ni ove godine nisu izostale). Prošlo je vreme iskompleksiranih sindikalaca koji nikada nisu uspeli da dobace do neke važnije uloge u životu, pa na sindikalnim sastancima satima uživaju u boji svog glasa, dok prežvakavaju iste priče po stoti put, po mogućstvu uz rakijicu ili vinjak. Prošlo je vreme sindikalaca koje ne zarezuju ni zaposleni, ni direktori. Svako vreme traži ljude po svojoj meri. A ovo je vreme strašno ne samo po naše džepove, već po budućnost prosvete uopšte. Srpsko obrazovanje je već neko vreme pod najezdom skakavaca koji su samo prošli pored škole.


Ne znam kako vi gledate na taj problem, ali mene izjeda koliko i prazan džep. Prazan džep me izjeda zbog mog deteta, a uništavanje srpskog obrazovanja zbog dece koju će moje dete jednom imati. 


Nije da ne razumem one koji ćute. Razumem ih, ali ih ne opravdavam. Ja ne ćutim. Ponekad i preterano larmam. I pitam sebe šta će mi to u životu. Sve češće to sebe pitam, naročito gledajući neke kojima laktovi služe za napredovanje. Meni laktovi služe da na njih progovorim, ako drugačije ne mogu. Lakat defekt! Teška bolest. Međutim, mislim da ovo nije vreme u kome smemo povlađivati svom ličnom komformizmu, ali ni konformizmu. Ne možemo ni onako kako je nama najudobnije, ali ni onako kako većina kaže. Utabane staze i strah od drugačijeg mišljenja su za neka mirnija vremena. Sada je vreme da branimo ovo malo zdravog razuma što je ostalo i u društvu i u prosveti. Godinama trpimo i poslušno realizujemo sve gluposti koje nam se nameću i za koje znamo iz prakse da uništavaju obrazovanje. Zar nije vreme da pomislimo na sramotu koja će baš nas pratiti, jer smo ćutanjem postali saučesnici u uništavanju srpske prosvete? 


I sad, kakve to veze ima sa ćorsokakom sa početka teksta?

Napisah - kad si u ćorsokaku, vrati se nazad, nađi glavni put i na sledećoj raskrsnici odaberi ispravno skretanje.

Moje je mišljenje da ovu sramotu od štrajka treba prekinuti, priznati nesposobnost, neodgovornost, kolebljivost, nesolidarnost i sve ostale slabosti koje smo pokazali. Do kraja školske godine treba promeniti predsednike sindikata u školama koji su ćutali, lagali, šurovali s direktorom, prikrivali informacije, davali poluinformacije, ili koji jednostavno nisu dorasli trenutku svojim ličnim autoritetom koji bi u štrajku morali da imaju. Ponavljam, ovo nije vreme jabuka, krompira i svinjskih polutki. 


Zatim treba promeniti većinu opštinskih, a verovatno i okružnih predsednika (koordinatora, ili kako se već zovu), i to naročito one koji su se zasedeli u tim foteljama pa im se usladilo, koliko god kukali zbog napornog rada. Eto prilike da malo odmore. 


Ne gajim iluziju da će se stvoriti jedan jedinstveni sindikat jak kao stena, ali nekada je dovoljno promeniti glavne igrače i doći do kvalitetnijih rešenja i međusobnog približavanja raznih sindikata.


Treba razgovarati sa roditeljima, tražiti sastanke sindikata i saveta roditelja. Treba napraviti ozbiljnu listu trendova koji obrazovanje vode u propast. To treba da bude osnov pri formulaciji sledećih štrajkačkih zahteva.


A onda, uz podršku roditelja, sredinom avgusta najaviti štrajk, ovoga puta bez skraćenja časova. Ne predavati ni jedan jedini papir i ne raditi ništa osim držanja redovnih časova. Tada će i roditelji imati više razumevanja za nas.


Ne znam zašto, ali čini mi se da bi Beograd bio pun na nekom zajedničkom protestu nastavnika, roditelja i bar punoletnih đaka (mogu i oni drugi ako ih roditelji povedu), na kome bismo svi zajedno branili pravo naše zemlje da ima kvalitetno obrazovanje, bez obzira na želje bezobzirnih, nepismenih plagijatora koji nam vode državu. 


Pravo da vam kažem, meni onih 10% više i ne znači mnogo. Kao što vidite, živimo i bez 20, 30 odsto od plate. Mnogo mi više znači da radim u normalnim uslovima i da se ne stidim svog posla. Međutim, kako u normalne uslove spada i normalna plata, predlažem da sledeći put tražimo povećanje od bar 30%, ali i provetravanje prosvetnih redova i izbacivanje svih onih koji su bez kvalifikacija, na mala vrata ušli u sistem i svojom nestručnošću i neradom bacaju ljagu na sve nas.

Stoti blogpost na Klotfrketu!

Od jula prošle godine nastalo je 99 tekstova, a ovaj je jubilarni - stoti!
Ne znam da li se to računa kao rođendan :)



U slučaju da se računa, želim da zahvalim svima koji čitaju moje tekstove, komentarišu ih, dele, hvale, osporavaju...


Hvala i onima koji mi dovoljno veruju da sa mnom podele proverene podatke, koji posle osvanu na blogu.



Mami, tati, frizeru, butiku koji me oblači i šminkeru zahvaliću u nekom drugom životu ;) U tom drugom životu se neću stideti nakaznog društva u kome živim, nego ću živeti pristojnim životom kakvim žive moje kolege po belom svetu. Ili ću prati čaše na Aljasci. Još nisam odlučila. Sao Tome i Principe sam otpisala zbog pretople klime i onog Tome u nazivu. 

Dok me život bude ovako žuljao, piskaraću tekstove po ovom blogu. Kad prestanem da pišem, značiće da se život sredio, ili da ga nema više. Znači, il' pokojnik, il' pukovnik! A u međuvremenu Klotfrket, sve u šesnaes' :)

15.04.2015.

Direktiva ili savest?

Najavljen je novi sastanak predstavnika sindikata i Ministarstva. Nastavlja se i nastava nakon prolećnog raspusta. Možda su tenzije malo popustile, glave se ohladile, a one već ohlađene još jednom razmotrile mogućnost ponovnog zagrevanja. Do kraja nedelje će sigurno biti donete neke važne odluke u školama.

Danas su penzioneri organizovali protest. Kažu da ih je bilo koliko i nas 17. marta. Da smo tada ili danas bili zajedno, bili bismo korak bliže cilju.


U međuvremenu, dežurna gunđala gunđaju, kritizeri kritikuju, revolucionarnijima nije jasno šta se čeka. Ministarstvo vuče poteze mudrije od sindikata, diktira tempo pregovora, ignoriše kad mu se ignoriše.


Nedavno se premijer požalio da nema podršku elite. Nisam sigurna da on i ja imamo slične kriterijume pri definisanju elite. Ako je mislio na intelektualce, ni tu se verovatno ne bismo usaglasili. Njemu je i Toma Nikolić intelektualac, a ja smatram da sam srela 5-6 intelektualaca u životu.


Ako je mislio na nas sa fakultetskim diplomama, mogu samo da mu kažem "Svaka ti čast, Vučiću!". Zakazali smo. I to ne samo nedovoljnom svešću, već i nedostatkom savesti.





U Srbiji se unajveće organizuju sastanci prosvetnih radnika, članova SNS-a. Dok jedni štrajkuju po cenu umanjenja plate, drugi su na strani onih koji nas ponižavaju. Dok jedni bukvalno nemaju čime da plate račune i školuju decu, jer su u kreditima, imaju ispisane čekove mesecima unapred za osnovne namirnice, neke druge naše kolege, iz naših škola, odlaze u partiju po mišljenje i uputstva. I onda nam štrajk ne uspeva? Pa, stvarno, kako to?


Da li kolege članovi bar imaju obraza da javno kažu da su na strani mera štednje, smanjenja plata nastavnicima, koje su bile i ostale najniže u javnom sektoru, da su na strani kupljenih diploma, plagiranih doktorata, Dragičinih kompletića, Beograda na vodi? Da li imaju obraza da nam javno kažu da izdržimo, jer će nam 2098. biti bolje? 


Ako nemaju petlju da ustanu i glasno brane svoj stav da je Vlada u pravu, da je sve u redu, da tako i treba biti, zbog čega je nemaju? Šta vas, kolege članovi, sputava u nameri da obelodanite svoju podršku toj strani? Nije vas valjda, nedobog, sramota?


Da li je u pitanju direktiva ili savest?




P.S. Da sprečimo uzaludno trošenje reči, naravno da ne mislim da su svi koji nisu za štrajk članovi SNS-a. Tačnije, iako lično poznajem samo dva člana SNS-a, mogu da razumem različita politička opredeljenja. Ono što ne razumem jeste činjenica da neko danas, nakon što smo u najgoroj poziciji od 2000-te naovamo, odlazi na sastanke SNS nastavnika. I pri tom to krije, kao zmija noge.





14.04.2015.

Školujmo đake za nepostojeću privredu!

Srbiji je potrebno 50 tesara.
Došao strani investitor u neki zabačeni gradić u Srbiji i traži 20 preciznih mehaničara.
Firma iz Nemačke želi 29 varioca.

Šta je rešenje?


Hajde da prepakujemo čitavo srednje stručno obrazovanje, zbog mogućih 100 radnih mesta! Hajde da ukinemo obrazovne profile koji su učenicima privlačni, za koje vlada ogromno interesovanje jer se posao nakon školovanja može naći u najrazličitijim granama ekonomije, i nakon kojih može uspešno da se upiše i završi fakultet i to državni!


Hajde da pravimo obrazovanje po meri tržišta rada i privrede u Srbiji!


Već zvuči kao loš vic. Srbiji ide toliko dobro, da joj je neprijatno! Njena privreda ima potrebe za mladim radnicima. Obrazovanje se usklađuje sa potrebama ispražnjenog tržišta rada!






Poštovani ministre, ako želite da uobličite obrazovanje po meri tržišta rada i privrede u Srbiji, ostavite ove godine po jedno odeljenje tesara, preciznih mehaničara i varioca, a ostale srednje stručne škole zatvorite na najmanje desetak godina. To bi jedino bilo razumno i potpuno u skladu sa prenatrpanim tržištem rada i nepostojećom privredom u Srbiji.

Najbolje đake zakonom obavežite na to da upišu gimnaziju, bez obzira na činjenicu što i đaci i njihovi roditelji znaju da neće moći da ih školuju nakon srednje škole. Znate, ne žive svi najbolji đaci u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Mnogim najboljim đacima je potrebno 7-8 hiljada evra da bi se besplatno školovali u gradu u kome im roditelji ne žive. Deca bogatih roditelja po pravilu upisuju privatne fakultete, bez obzira na to kakvi su đaci.


Da li je moguće da ne vidite nelogičnosti u nalaženju takvog rešenja? 


Da li je moguće da ćete na silu osnaživati gimnazije, a pri tom biti svesni činjenice da roditelji ne mogu finansijski da izdrže nastavak školovanja svoje sjajne dece?


Da li je moguće da ćete ukidati odeljenja zato što ima nekoliko procenata manje osmaka ove godine, nego prošle? Ma, da li je moguće da vam nije palo na pamet da je to idealna situacija da se smanji broj učenika u odeljenju i tako poboljša kvalitet rada? Ne čini vam se da je to bolje od ukidanja odeljenja?


Da li je moguće da vam je opravdanje za ukidanje izuzetno popularnih profila to što su isuviše popularni, a da se ne zapitate zbog čega su popularni?




*****

U kakvu nas propast vodite opisaću na način koji mi je najlakši, kroz primer iz moje škole.

U srednjoj stručnoj školi u kojoj ja radim, najpopularniji profil je POSLOVNI ADMINISTRATOR. Najmanje popularan profil je KONOBAR. 

Prvi je četvorogodišnji, upisuju ga najčešće vrlodobri i odlični učenici i odeljenje se popuni već u prvom upisnom roku, pri čemu je učenicima to prvi izbor na onoj listi želja. Najmanje popularan profil je trogodišnji. Upisuju ga dovoljni i po neki dobar učenik, jedva se popuni u drugom upisnom roku (i to do neophodnog minimuma za formiranje odeljenja), a broj učenika se tokom školovanja osipa, pa imamo u starijim razredima odeljenja sa 18, ili čak i 12 đaka.

Po najavama koje čujemo iz intervjua, ministar će po svoj prilici u našoj školi ukinuti poslovne administratore.

Ono što njega ne zanima je sledeće: ovaj profil je popularan zato što priprema za rad modernog kancelarijskog službenika. Moderan kancelarijski službenik zna dva strana jezika i još izučava i poslovni engleski jezik. Tokom školovanja ima veliki broj časova praktične nastave, odnosno obuke u biroima u kojima se simulira radno okruženje i realne potrebe i situacije. Škola ima kabinete opremljene za ovu nastavu. Ima i visokoobrazovani stručan kadar za rad sa učenicima. I u državnom i u privatnom sektoru, i u kompanijama koje se bave primarnom, sekundarnom ili tercijarnom delatnošću, potrebni su kvalitetni moderni kancelarijski službenici. Učenici koji završe ovu školu veoma uspešno polažu prijemne ispite na ekonomiji, FON-u, pravima i srodnim fakultetima, i neretko ih završavaju u roku. 

Ministra ne zanima ni to da profil 'konobar' upisuju učenici koji nisu imali šta drugo da upišu, i kojima to nikada niji prvi izbor na listi želja. Pri tom su to učenici tako slabog uspeha da ne mogu da shvate razliku između obima i površine kafanskog stola, a o obraćanju gostima na stranom jeziku da i ne govorim. U tim odeljenjima po pravilu ima najviše neopravdanih izostanaka, najviše izrečenih vaspitno-disciplinskih mera, najviše đaka problematičnog ponašanja. Nastavni kadar koji predaje stručne predmete nema visoko obrazovanje, a često ni tzv. više obrazovanje, već peti stepen (koji se, uzgred, završava u našoj školi, vanredno i začas).

Sudeći po najavama ministra, u školi poput moje, ukinuće se profil 'poslovni administrator', a ostaće 'konobar'. 

Zašto?
Nemamo pojma!

Sve i da razumem potrebu za negovanjem starih zanata, sve i da se složim sa tim da su nam neophodni kvalitetni radnici u proizvodnji, ne mogu da razumem da ministar ne razume da ne obrazuju sve stručne škole zanatlije. Po kom onda kriterijumu ukida profile u tim drugim stručnim školama? 


*****

Što se tiče potreba privrede, potreba trenutno postoji samo za partijskim knjižicama, ali možemo i da se pravimo blesavi pa tvrdimo da je važno tržište rada.

I dok se tako pravimo blesavi, neko će ukinuti pravo učenicima da biraju ono što žele. Da, da. Odgovorna država bolje od njih zna šta treba da žele, pa ih čistim čojstvom brani od neuspešne budućnosti. U Srbiji. Budućnost.

Da nije pretužno, pa da se čovek i nasmeje.

Osim veštačkog održavanja velikog broja gimnazija (u zemlji sa 5 odsto visokoobrazovanog stanovništva i takvom materijalnom situacijom roditelja da ne mogu decu da šalju na fakultete u druge gradove) i favorizovanja privatnih fakulteta, ja u najavama ministra ne vidim ništa drugo, naročito ne nešto dobro.

08.04.2015.

Dnevnik prosvetnog radnika, april 2024. godine

Odavno mi ništa od obaveza ne pada teško. Navikao sam. Ćutim i radim sve što mi se kaže, jer nije moje da mislim, već da radim. U uređenoj zemlji se mora znati ko misli, a ko radi. Jedino mi april malo teže pada, jer nam početkom meseca uvek stigne jedno uputstvo od Ministarstva.





Stiglo je pre neki dan i direktor ga je odmah umnožio i postavio na sve oglasne table u školi, u sve dnevnike, i još ga je poslao i na kućne adrese. U uputstvu se kaže:

"Poštovani prosvetni radnici,


U skladu sa PKU, Član 2317. i ZOSOV, Član 1248, podsećamo vas da tokom ovog meseca treba da organizujete štrajk. Po školskom kalendaru, predviđeno je da štrajk upozorenja bude održan 14. aprila. Molimo vas da tog dana obustavite nastavu. Kako se radi o nedelji, otkažite sve aktivnosti sa učenicima, planirane za taj dan.


U toku sedmice od 22. do 26. aprila, neophodno je da svi štrajkujete. Po Zakonu o štrajku, Član 7324, organizovaćete minimum procesa rada, tako što ćete skratiti veliki odmor za 10 minuta i u toku te sedmice nećete pomagati učenicima u izradi domaćih zadataka.


Da su vaši štrajkački zahtevi odbijeni, saopštićemo vam na Dan radosti Srbije, 27. aprila.


Želimo vam uspešan štrajk, a u znak dobre volje, Ministarstvo je i ove godine odlučilo da vam za dane štrajka odbije samo 17% plate."



Odavno mi ništa od obaveza ne pada teško. Navikao sam. Ćutim i radim sve što mi se kaže, jer nije moje da mislim, već da radim. U uređenoj zemlji se mora znati ko misli, a ko radi. I ovu radnu obavezu ispuniću sa istim elanom kao i sve druge. Ipak sam ja srećan jer imam posao i to državni. Privatnik mi nikada ne bi dozvolio da skratim odmor za deset minuta.

06.04.2015.

IOP 3 u bermudskom trouglu

Kada je svojevremeno na insistiranje nekih lobija uvedena verska nastava kao obavezan izborni predmet, da bi bio izborni i da bi vuk bio sit, a ovce na broju, uvedeno je i građansko vaspitanje.

Kada je svojevremeno na insistiranje još jačih lobija uvedena inkluzija, da bi vuk bio sit, a ovce na broju, uveden je i takozvani IOP 3.





Za nedovljno upućene, IOP 1 i IOP 2 odnose se na decu sa smetnjama u razvoju (fizičkim ili mentalnim). Pri tom IOP 1 znači da ćete postojeći pogram donekle prilagoditi učeniku koji je obuhvaćen inkluzijom, ali da nećete menjati ciljeve i ishode, i da ćete ga ocenjivati kao i ostale učenike. Verovatno će imati dvojke i trojke. Može se desiti i da učeniku nije uopšte potrebno prilagođavanje gradiva, već samo drugačiji fizički uslovi (rampa za invalidska kolica, na primer) i da će takav učenik bez ikakvih problema ređati odlične ocene.

IOP 2 znači da ćete za tog učenika napraviti potpuno novi program sa nastavnim sadržajima različitim od onih po kojima radi ostatak odeljenja. U praksi to znači da ćete sa učenikom koji je drugi razred srednje škole, a radite sa njim po IOP 2, ako treba raditi gradivo iz petog razreda osnovne škole. Ocenjivaćete ga u skladu sa tim gradivom, i verovatno će imati četvorke i petice. I nastavnici i roditelji znaju da to nema veze sa peticom, ali učenik ne zna i srećan je što dobija lepe ocene.


Da bi IOP 2 lakše "prošao" uveden je i IOP 3, za nadarene učenike - da ovce ostanu na broju (vuk je ovde manje bitan - njega interesuje samo IOP 2).


Svaki iole kvalitetan nastavnik je, i bez uvođenja ove novotarije, u odeljenju oduvek prepoznavao đake koji su izuzetno nadareni za njegov predmet. Davao bi mu drugačije zadatke, radio sa njim na dodatnoj nastavi, dovlačio mu svoje knjige, zbirke, udžbenike od kuće. Svaka iole normalna škola je, i bez uvođenja ove novotarije, prepoznavala đake izuzetne na bilo kom polju, i trudila se ne samo da im omogući da neometano napreduju, već da im u tom napretku i pomogne. Vrhunskim sportistima se oduvek omogućavalo da više izostaju s nastave, vrhunski matematičari su imali ekstra časove dodatne nastave i tako redom.


Čemu onda služi IOP 3, osim za besomučno popunjavanje formulara i pisanje izveštaja? Možda za održavanje privida da ova zemlja naročito brine o najboljima?


Dok u novinama i na televizijama redovno nailazite na potezanje pitanja inkluzije od strane roditelja dece ometene u fizičkom ili mentalnom razvoju (stvarno mi ne pada na pamet da se bakćem sa eufemizmima i političko korektnim nazivima), nadarenom decom se ne bavi niko! Iza njih ne stoji nikakav moćan lobi. Međunarodna zajednica ne šalje nikakva sredstva da se takav projekat razvija. To nikakve komisije ne prate.





Takvom decom se bave samo dobri nastavnici i niko više. Zbog njih se ostaje duže u školi, dolazi i subotom i nedeljom na posao, priprema dodatni materijal, ali to nije vest za novine. Nije ni za direktore, školske uprave, Ministarstvo. Niko vas neće pitati zašto niste napravili IOP 3 za nekog učenika, ali će vam se na glavu popeti ako ste nešto propustili kod IOP 1, a naračito IOP 2. Smatraće da je sasvim u redu da provedete sate pripremajući materijal (tačnije, izmišljajući ga, bez ičije pomoći i bez dovoljno specifičnih znanja) za dete koje ide u redovnu srednju školu a ne zna polovinu slova, ili provodi čas vičući na ostale. Smatraće i da je sasvim u redu da provedete polovinu časa sa takvim učenikom jer mu tog dana ne odgovara da mu posvećujete manje pažnje. Uopšte vas neće pitati šta su ostali naučili na tom času.


Probajte samo da se na redovnom času posvetite nadarenom učeniku, i očekujte opomenu stručne službe, direktora, a možda i peticiju roditelja. 


Da napomenem i to da ukoliko u odeljenju imate dva nadarena učenika, to neće značiti manji broj učenika u tom istom odeljenju.


Nadareni đaci su, u tom smislu, nevidljivi. Lobisti su se izborili za specijalni tretman učenika po IOP1 i IOP 2. Za IOP 3 nema ko da se bori. Izgubljen je u bermudskom trouglu, ili u prevodu. Kod nas se odavno obrazovanje zasniva na lošem prevodu tuđih primera loše ili dobre prakse.


Da je sreće, pa da prestanemo da poslušno prihvatamo sve što nam se sa strane naredi, i da krenemo da se ozbiljno bavimo nadarenom decom, od vrtića do nalaženja posla nakon studija. Ne bih da se bavim teorijama zavere, ali stvarno - da je sreće, ko što nije...





.

03.04.2015.

Šta je štrajkač na današnji dan?

Neradnik? Ovca za šišanje? Izgubljen u prostoru i vremenu? Obmanut? Neprijatelj dece? Neprijatelj roditelja? Neprijatelj države? Inadžija? 

Da li sada štrajkuje po inerciji? Da li ga je sramota da prekine štrajk? Da li se seća zbog čega štrajkuje? Da li je uplašen?


Ili je odgovor na sva ova pitanja - delimično DA?




Štrajk se odužio, snaga je razvodnjena, nekog naročitog jedinstva nije ni bilo. Ministar je ispao vispreniji od sindikata. Izjavama tipa "dovodi se u pitanje regularnost školske godine", "sramna je odluka da se ne zaključe ocene", insinuacijama o tome da osmaci ne znaju kako će položiti ovu novu, težu maturu - okrenuo je roditelje protiv nastavnika. Roditeljska podrška je sporadična.

Direktore je doveo u situaciju da ispadnu grbavi šta god da urade - ako nisu na strani kolega, grbavi su što nisu; ako jesu na strani kolega, grbavi su jer nema plate. Vrlo, vrlo mudro. Pomalo perfidno, ali s obzirom na to da ministar radi za Vladu, sasvim razumljivo. Sprovodi mere štednje zbog kojih nam ide toliko dobro, da nam je neprijatno.

Dok se štrajkovalo samo ranijim odlaskom kući, štrajkači su bili brojniji. Otkad se odbija od plate, štrajkači su malobrojniji. Ne pomaže ni jedini ispravan rezon - ne može im niko ništa dok su jedinstveni! Koliku ulogu tu igra nedovoljna svest, a koliku pojedinačne karakterne osobine - pitanje je. Ili je opet odgovor "delimično da"?

Sindikati su se, po običaju, izglupirali. Dva su pametna, dva pametnija. Rasporedite ih kako hoćete. Već je poznata priča o tome šta sve nisu organizovali kako treba, o pogrešno formulisanim zahtevima, o izostanku akcija. Uvređene mlade koje s prezirom govore o preuzimanju članstva nisu ni vredne ozbiljnijeg razmatranja. Ko dobro radi, ne gubi članstvo. Poražavajuće je to što i dalje nemamo svest o činjenici da MI biramo sindikalno vođstvo, od onog u školi, do onog na vrhu.

U školama je haotično stanje od kad su kolektivi podeljeni na štrajkače i one koji su odustali od štrajka. Tačno je da ako samo jedan nastavnik želi da radi 45' to pravo ne sme da mu se ospori. Tačno je i to da nigde nije propisan način na koji to mora da mu se omogući. Ministarstvu najviše odgovara da se zvoni na 45' minuta, jer onda statistički tu školu prikazuje kao neštrajkačku. To i traži od direktora. Zakazali su timovi za bezbednost učenika i prevenciju nasilja. Trebalo je da direktore upozore na to da je bezbednost ugrožena ako deca bazaju po školi čekajući sledeći čas nakon časa kod nastavnika u štrajku. Često direktori zahtevaju od štrajkača da čuvaju decu tih 15' do zvona. Može, ako vam u ugovoru o radu piše da ste pored svih ostalih obaveza, u obavezi i da ispunjavate svaki nalog direktora. Ali, onda direktor mora svima da napiše te naloge i preda ih nastavnicima na ruke. Kao što znamo, direktori bi radije da ne bude pisanog traga o sramoti. A nastavnici ipak slušaju. Pitam se zašto.


Kada se sve to uzme u obzir, šta je štrajkač na današnji dan? Neradnik? Ovca za šišanje? Izgubljen u prostoru i vremenu? Obmanut? Neprijatelj dece? Neprijatelj roditelja? Neprijatelj države? Inadžija? 

Ništa od navedenog.

Nastavnik u štrajku danas brani svoje lično dostojanstvo. Ceni svoje znanje, stručnost, značaj profesije u društvu, i to brani od onih koji ne vide ništa loše u kupovini diploma. Ne pristaje na to da podnese najveći teret mera štednje zbog kojih nam ide toliko dobro, da nam je neprijatno.

Štrajkom se danas brani dostojanstvo. Ništa manje. Da li postoji nešto više? Sumnjam. Dokle? Dok se dostojanstvo prosvetnog radnika, čoveka, roditelja, nečijeg deteta bude gazilo. 



P.S. Da li zaista mislite da jedan od osnovnih zahteva za prekid štrajka, kada do toga dođe, neće biti povraćaj oduzetog novca? Naravno da će biti. Naravno da će novac biti vraćen.