31.03.2015.

Volela bih da je moje dete išlo u ovakvu školu

Moja ćerka upravo završava gimnaziju. Šta je dobila od škole - dobila je. Volela bih da sam je rodila u nekoj drugoj zemlji, i da joj je školovanje ponudilo više uživanja i pravog znanja, a manje bubanja i stresova.

Kada bi postojao način da se sve ispravi, da škole budu adekvatno opremljene i da ne ostane bez posla nijedan nastavnik ili učitelj koji kvalitetno radi svoj posao i koji je prosvetu odabrao kao poziv, a ne usputnu stanicu do boljeg posla - volela bih da je moje dete moglo da ide u drugačiju školu. Da sam je ja pravila, izgledala bi otprilike ovako.

Osnovna škola - do četvtog razreda





U školu bi se polazilo sa šest godina. Prva četiri razreda deca bi imala jednog učitelja. Ne bi bilo ocenjivanja, a napredak bi se pratio čekiranjem stepena postignuća u različitim oblastima. Osim znanja i veština, pratile bi se i socijalne veštine. 


Odeljenja bi imala po 20 đaka. Svako odeljenje bi imalo svoju veliku učionicu i svoje ormariće ispred nje. Naravno da bi se deca preobuvala ispred učionice, da bi u učionici mogla i da sede na podu, kad god treba. Naravno da bi knjige i pernice ostajale u školi, a radni listići i razne vežbanke kod kuće.


Nastava ne bi počinjala pre 9 sati. Učenici bi imali po tri časa dnevno sa svojim učiteljem, i sa njim bi učili da čitaju, pišu i računaju. Znači - maternji jezik i matematika. Postojao bi i još samo jedan predmet, veoma nalik na poznavanje prirode i društva (a može i baš taj). Za ovaj predmet učionice bi bile opremljene raznim učilima, pomagalima koja bi doprinela razumevanju sveta oko nas, a ne bubanju. Ovaj predmet bi se najmanje držao o učionici. Priroda nije u učionici, a društvo jeste samo delimično. Ne bi postojao fiksni raspored časova, već bi učitelj imao mogućnost da raspoređuje časove na način koji je najbolji za učenike. Danas tri časa prirode i društva, jer idemo u obližnji park - može! Učitelji bi određivali i kada je vreme za odmor, ne duži od 10 minuta.


Nakon ta tri časa, čulo bi se  zvono, i đaci bi imali sat vremena za osmišljenu igru. Morali bi da se kreću, da trče, skaču, ili igraju društvene igre. Zbog toga je potrebna velika učionica koja se lako može podeliti u tematske celine, i pametno uređeno školsko dvorište.


Zatim bi imali pauzu za ručak i to u školskoj kantini. Mogli bi da biraju da li će jesti obrok koji su poneli od kuće, ili ono što se sprema u školi. Pekare, sendvičare, palačinkarnice ne bi smele da se nađu blizu škole. U školi bi se pili samo voda i čaj.


Nakon toga bi imali još dva časa, po izboru. Likovno, muzičko, informatika, sport - ko šta voli! Te časove bi držali učitelji koji su se specijalizovali za te oblasti. Ne nastavnici, jer je rad sa mlađim razredima specifičan. Potrebna su različita metodička i didaktička znanja za rad sa učenikom prvog i osmog razreda.


Jednom mesečno bi đaci, umesto redovne nastave, imali tematski dan. Tu bi moglo da se pusti mašti na volju. Taj dan bi osmišljavali zajedno glavni učitelji, specijalizovani učitelji, deca i roditelji. Ne bi ih propisivalo Ministarstvo. Volja vam da kuvate s decom - kuvajte, uz pomoć roditelja, naravno. Hoćete da plešete celog dana - može i to. Hoćete da uramljujete crteže, koričite dečje pisane sastave, pravite ukrase pred Novu godinu, idete na izlet, organizujete piknik, pravite priredbe, humanitarne akcije, prodajne izložbe, rekonstruišete narodne običaje - sve može! Kako se dogovorite! Koliko meseci, toliko tematskih dana, pa puta četiri razreda - za sve ima vremena. Postojale bi jednodnevne ekskurzije.


U mojoj idealnoj školi, niskopodni autobusi prevozili bi đake od škole do kuće, i obratno.


Postojala bi mogućnost produženog boravka, zbog radnog vremena roditelja, ali bi se to plaćalo. Ne mnogo, ali ipak bi. Tada bi sa decom mogli da provode vreme studenti na praksi, nezaposleni učitelji, psiholozi , pedagozi, vaspitači... Oni bi se angažovali po ugovoru.


Osnovna škola - od petog do osmog razreda





Odeljenja bi ostajala u istom sastavu. Učenici bi imali sedam obaveznih predmeta: maternji jezik, matematiku, prirodne nauke, društvene nauke, strani jezik, umetnost i fizičku kulturu. Za te predmete bi imali stalne nastavnike. Jedan od njih bi bio odeljenjski starešina. Maternji jezik bi imali svakog dana, sva četiri razreda. Sve ostalo po tri časa nedeljno, sva četiri razreda. Informatika se ne bi izučavala teorijski, i kao izdvojeni predmet, već bi bila integrisana u ostale predmete. Kroz časove jezika bi učili da formatiraju tekst; kroz časove matematike da koriste Excel (na primer); na časovima umetnosti bi učili da koriste jednostavnije programe za dizajn; na časovima stranog jezika koristili bi neke od brojnih resursa za učenje jezika, ali i Skype za komunikaciju sa vršnjacima sa odgovarajućeg govornog područja; na časovima prirodnih i društvenih nauka učili bi da koriste pretraživače, prave prezentacije i sl. Opremljenost učionica računarima bi se podrazumevala.


Fizička kultura bi bila veoma važan predmet. Osim korektivnih i vežbi oblikovanja, učile bi se osnove raznih sportova, osnove zdrave ishrane i sl.


Učenici bi imali 23 obavezna časa nedeljno. U petom i šestom razredu imali bi još dva časa nedeljno (znači, ne više od pet dnevno) za izborne predmete. U sedmom i osmom još dva (dva puta nedeljno po šest časova). Posle četvrtog časa imali bi pauzu za ručak. Časovi bi trajali po 50 minuta, odmori po 10. Ručak bi bio oko 13h. Ta pauza bi trajala sat vremena, da se deca malo i odmore.


Nakon obaveznih i izbornih predmeta, imali bi još dva časa za sekcije. Moja idelana škola bi imala salu za ples, učionicu sa muzičkim instrumentima, radionicu za razvijanje raznih manuelnih i kreativnih veština. Pošto maštam, dozvoljavam sebi da u svakom gradu postoji bar jedan školski bazen i klizalište. Samo za đake!


Naravno, i ovde bi postojali tematski dani, nalik na one u mlađim razredima, ali sa drugačijim sadržajima, u zavisnosti od interesovanja učenika i roditelja.


U ovom segmentu školovanja postojale bi ocene. Ne bi postojala takmičenja. Nakon šestog razreda, učenici bi se blago usmeravali ka prirodnim naukama, društvenim naukama ili umetnosti. Tada bi im četiri časa izbornih predmeta bila baš iz tih oblasti. Usmeravanje bi se vršilo na osnovu postignuća u petom i šestom razredu, ali i u dogovoru sa roditeljima i učenicima. Na osnovu toga bi se mogla lakše kreirati i upisna politika u srednjim školama. Učenici bi na kraju šestog i osmog razreda polagali nacionalne testove iz svih teorijskih predmeta. Rezultati tih testova bi pre svega služili nastavnicima za korekcije u daljem radu. Ukoliko bi ocene sa testova značajno odudarale od ocena tokom školske godine, posledice bi snosili nastavnici. Tada bi morali da ocenjuju objektivno. Ne bi bilo maturskog ispita. Zbog objektivnog ocenjivanja, opšti uspeh bi bio sasvim dovoljan kriterijum za upis u srednje škole.


I u starijim razredima ekskurzije bi bile jednodnevne, ali bi zato bila organizovanja kampovanja u prirodi za one koji to žele. Trodnevna, na primer.



*****

U mojoj idealnoj osnovnoj školi ne bi postojali besmisleno dugi letnji i zimski raspusti.  Mislim da đaci posle letnjeg raspusta od dva i po meseca mogu samo da izgube radne navike. Letnji raspust od šest nedelja je sasvim dovoljan. Zato bi tokom školske godine imali još šest pojedinačnih nedelja mini-raspusta. Ukupno 12 nedelja, što je malo manje nego što imaju sada. 


Srednja škola

Srednja škola bi se upisivala na osnovu uspeha i usmerenja iz osnovne škole. Postojao bi minimum bodova za upis u gimnazije i četvrogodišnje stručne škole, dok bi se pri upisu u umetničke škole proveravale i odgovarajuće sposobnosti. Gimnaziju ne bi mogli da upišu učenici koji su imali zaključenu trojku ili dvojku iz bilo kog predmeta. Stručne škole ne bi mogli da upišu učenici koji su ikada imali zaključenu dvojku iz bilo kog predmeta. Umetničku školu ne bi mogli da upišu učenici koji ne prođu testiranje odgovarajućih sposobnosti.

I ovde bi raspusti bili organizovani kao i u osnovnoj školi.
Osim izleta i kampovanja, učenici bi mogli da idu i na splavarenje, planinarenje, u školu skijanja, u letnje i zimske kampove, likovne kolonije za đake i slično.

Eventualno jedna višednevna ekskurzija u inostranstvu, i to u završnom razredu.



Gimnazije ne bi bile podeljene na društvene i prirodno-matematičke. Pružale bi odlično teorijsko znanje, ravnomerno iz svih predmeta. Samo što ne bi bilo ovoliko predmeta koliko ih ima danas. Predmeti bi bili "šire postavljeni", jako slični onim u starijim razredima osnovne škole. Nacionalni testovi bi se radili na kraju svakog razreda iz svih teorijskih predmeta. Veliko odstupanje između rezultata sa testova i ocena tokom godine, povlačilo bi kaznu za nastavnike. Učenici gimnazija bi imali direktnu prohodnost na sve fakultete, a rangirali bi se na osnovu uspeha iz srednje škole. Maternji jezik bi imali svakog dana.

Postojala bi mogućnost izbora dodatnih časova iz postojećih predmeta. Ako je učenik zainteresovan za hemiju i planira da je studira, umesto redovna tri časa nedeljno, mogao bi da izabere još dva časa iz prirodnih nauka i sekciju iz hemije. Pored redovna 23 časa nedeljno (maternji jezik pet, ostalih šest predmeta po tri časa), imali bi na raspolaganju još sedam časova nedeljno, koje bi birali prema afinitetima. U tih sedam časova spadale bi i sekcije iz uže stručnih oblasti (na primer, hemija, a ne "široke" prirodne nauke). Svi ti časovi bi bili obavezni, što znači da bi svakog dana imali po šest časova.

Imali bi pauzu za ručak, a nakon časova, imali bi mogućnost da još dva sata provedu u školi, baveći se onim što ih interesuje: književnošću, pozorištem, fotografijom, kinematografijom, sportom, šahom, raznim učeničkim klubovima, društveno-korisnim radom, sviranjem u školskom bendu ili orkestru, horskim pevanjem... Mašti na volju!




Stručne četvorogodišnje škole bi osposobljavale učenike za rad, a fakultete bi mogli da upišu jedino ukoliko osvoje odgovarajući broj poena na prijemnom ispitu, koji bi za njih postojao. Maternji jezik bi imali četiri časa nedeljno. Ostali predmeti bi zavisili od struke za koju se školuju. Opšteobrazovni predmeti bi se sveli na mnogo manju meru nego što ih ima danas. Medicinskoj sestri ne treba baš mnogo istorije ili geografije. Budućem činovniku fizika nije neophodna, a ni hemija. 

Na jedan čas teorijske nastave iz uskostručnih predmeta, u prva dva razreda dolazila bi dva časa praktične nastave. Praktičnu nastavu ne bi držali priučeni saradnici, već oni koji predaju i teoriju. U trećem i četvrtom razredu bi na jedan čas teorijske nastave, dolazila tri časa praktične. I tada se uči, a ne samo kada se sedi u klupi.

Škole bi imale dovoljan broj učionica opremljenih za simulaciju pravih radnih uslova. Broj časova redovne nastave bio bi šest dnevno. Ni manje ni više. Nakon redovne nastave, učenici bi imali prilike da provedu još dva sata baveći se nenastavnim aktivnostima.

Pauza za ručak se podrazumeva.

Trogodišnje srednje škole bi bile zanatske, sa minimumom teorijskih i opšteobrazovnih predmeta, i to samo u prvom razredu. Tu bi trebalo primeniti dualno obrazovanje, u sva tri razreda.


*****

Idealna škola ne bi imala ovakvu inkluziju. Učenici sa fizičkim smetnjama bili bi uključeni u redovnu nastavu. Za učenike sa mentalnim smetnjama u svakom gradu bi se pri određenom broju škola formirala specijalna odeljenja, u kojima bi radili kadrovi obučeni za taj posao, ali uz obavezu škole da organizuje veliki broj zajedničkih aktivnosti ovih i ostalih đaka.

Ne bi imala ni versku nastavu, ni građansko vaspitanje.

U idealnoj školi se neopravdani izostanci, nasilje, neprimereno ponašanje i sl. ne bi tolerisali. Posledice ne bi snosili samo učenici, već i roditelji takvih učenika.

*****

Svaka škola bi imala glavnog nastavnika koji bi se bavio organizovanjem, unapređenjem i praćenjem nastave. 


*****

U školi u koju bih rado poslala svoje dete, radili bi zadovoljni, dobro plaćeni nastavnici, koji su završili nastavničke, a ne bilo koje fakultete. Zahvaljujući statusu u društvu i primerenoj plati, nastavničke fakultete bi upisivali sjajni đaci, koji prosvetu ne biraju zato što nemaju šta drugo, već zato što znaju da je to njihov životni poziv. 





30.03.2015.

Novi blog

Samo da javim da je novi blog namenjen učenicima koji se ne snalaze najbolje sa engleskim jezikom, pre svega gramatikom, počeo sa radom. 


Lagano kroz engleski počinje lagano da se popunjava tekstovima. Ako imate neko dete kome je potrebna pomoć, uputite ga na ovaj blog, ukoliko želite. Obavezno mu napomenite da slobodno u komentarima postavlja pitanja. Odgovaraću što brže budem mogla.

Ako im bude frka s nekom gramatikom pred test, potrudiću se da to ubacim preko reda, ali mi moraju javiti neki dan ranije. Ipak ovo uklapam u sve ostale obaveze ;)


Provokatorski komentari neće biti objavljivani, kao ni eventualna prepucavanja s kolegama. To možemo ovde, ispod ovog teksta. :)


Novi blog je za đake ;)

27.03.2015.

Privatni čas - sve što ste oduvek želeli da znate

U okviru orkestrirane kampanje protiv prosvetnih radnika, neupućeni bi mogli da poveruju u podatak da se privatni časovi naplaćuju 15 evradi. Oni milosrdniji tvrde da je od 11 do 15, ali i da svaki prosvetni radnik ima pet privatnih časova dnevno. Ja kažem - iz njihovih usta u Božje uši! I dodajem, što bi reko Kesić - budale!





A sad, ozbiljno: ima prosvetnih radnika koji drže privatne časove. Nije da ih nema. Ima i lekara koji rade privatno na crno. I fizioterapeuta koji masiraju po kućama, i frizerki koje šišaju po kućama, i onih što vam lepe veštačke trepavice i nokte, isto po kućama. Svi oni svoje usluge naplaćuju mnogo više nego prosvetni radnici. 

Rušenje mita br. 1


Po mojim saznanjima, a nije da sam neupućena, individualni privatni čas od 45' košta do 500 dinara. Ako nije individualni, već je sa dvoje-troje učenika, spada na 300. To je jedina istina.


Rušenje mita br. 2


Lično ne poznajem nijednog nastavnika koji drži privatne časove svojim učenicima. To ne znači da ih nema. Roditelji, takve nastavnike prijavite školi, školskoj upravi, ministarstvu, prosvetnoj inspekciji. To je protivzakonito i nije etički. Nastavnik ne bi smeo da drži časove ni učenicima svojih kolega iz iste škole. Verujem da su takvi nastavnici u manjini.


Rušenje mita br. 3


Mi ih u školi ničemu ne naučimo, pa zato moraju roditelji da im plaćaju privatne časove. Da ne bih mnogo filozofirala na ovu temu, pisaću iz ličnog ugla i iz učionice. Naglašavam da predajem u srednjoj školi, i to predmet koji se stalno nadovezuje na ranije naučeno, i gde rupe u znanju iz prethodnih razreda prave ogroman problem.


U mojoj učionici ima 30 đaka. Svi su na času. Predajem, na primer, gramatiku. Znajući njihovo predznanje, predajem je na maternjem jeziku. Pri tom povezujem predznanje iz engleskog i srpskog sa novim gradivom. Smrznem se kad ni na srpskom nemaju pojma o čemu se radi, a znam da su to učili ranije. Jesu učili, ali samo za test, i sutradan su sve zaboravili. Odustajem od te korelacije, i predajem ko da se nikad sa tim gradivom "viđeli nisu". Ispisujem primere na tabli, podvlačim najbitnije, ponavljam više puta i stalno pitam da li im je jasno. Svi klimaju glavama. Onda kažem da ću izdiktirati kratku definiciju, da bi kod kuće mogli da se podsete o čemu se radi, ali da ne moraju da je zapišu oni koji procene da im to nije potrebno. Obično je svi zapišu. Dodam nove primere, objasnim još jednom, i pređemo na vežbanja. U početku im dozvolim da ih rade u paru, jer znam da će se ionako razvrtati i pitati jedni druge. Sve vreme sam im na raspolaganju za pitanja i dodatna objašnjenja. Obilazim, gledam kako napreduju, pitam da li im treba pomoć. Retko ko se javi. Kada završe, zajedno pregledamo šta su uradili. Neki su uradili odlično, neki jako loše. Zbog ovih drugih sve objašnjavam još jednom. Učim ih kako da im ide tok misli, šta prvo sebe da pitaju, na šta prvo da obrate pažnju. Često im napravim i neki grafički prikaz, za slučaj da bolje pamte vizuelno. Zadam domaći zadatak i objasnim zašto je najbolje da ga urade već danas, a pred sledeći čas samo još jednom pogledaju.


Nakon takvog časa, na testu neki dobiju petice, neki četvorke i trojke, a najviše bude onih sa dvojkama i jedinicama. Tačnije, moja statistika kaže da je odeljenje podeljeno na grupu dvojki i jedinica, i onu sa višim ocenama, i da je broj pripadnika te dve grupe ujednačen. Još preciznije, najčešće mi je broj petica i jedinica isti. 


Kako to kad sam svima isto predavala? Ja znam odgovor, ali se on roditeljima neće svideti. Nisu sva deca istih sposobnosti. Neka deca veoma teško uče i ne mogu da savladaju gradivo u meri većoj od dvojke. Znam, teško je pomiriti se s tim. Onda šaljete decu na privatne časove, ne bi li dobacila preko svojih mogućnosti. U redu. To je vaše pravo, ali nemojte krivca tražiti samo u meni. Drugo, roditelji ne znaju da njihova deca često provedu čas gledajući kroz prozor, ili u jednu tačku, potpuno odsutno i nezainteresovano. Neka čačkaju mobilne telefone, neka se dopisuju u svesci s onim pored sebe, neka zbog nečega brinu u tom trenutku, a uvek ima i zaljubljenih. Na času su, a kao da nisu. I nemojte mi reći da je problem u nama, jer nam časovi nisu zanimljivi. Mojim časovima bi se možda neke primedbe i mogle dati, ali da su nezanimljivi - nema šanse. Pitajte moje đake.


Tu je i situacija u kojoj opemenem đaka da prati akciju na času, a on kaže "Ma, meni će to objasniti privatni profesor". I, šta ćemo sad?


Rušenje mita br. 4


A zašto onima koji su slabijih sposobnosti sve to ne objasnimo na dopunskoj nastavi?


Prvo, zato što ne možemo da ih nateramo da dolaze.

Drugo, zato što u mojoj školi, na primer, među "putnicima" ima mnogo dece koja su za dopunsku, ali im se ne uklapa red vožnje u termin dopunske.
Treće, zato što je nemoguće naći drugi termin, jer skoro svakog dana imaju sedam redovnih časova, ili kada oni imaju šest, ja imam taj sedmi u nekom odeljenju. Da im zakažem u kontrasmeni? Pa da čitav dan provedu u školi, jer autobus imaju tek uveče?
Četvrto, i kada dođu na dopunsku, ne postoji način da im u prvom razredu objasnim sve što su propustili da nauče od prvog razreda osnovne škole. Ne postoji! Imam đake koji u devetoj godini učenja ne znaju ni engleski alfabet! Zašto? Ne znam.

Rušenje mita br. 5


Kako to da moje dete na redovnom času ne nauči ništa, a na privatnom sve?


Tako što na redovnom času profesora deli sa još 30 drugara, a na privatnom času ima mentorski rad, jedan na jedan. Da li je stvarno teško razumeti koliko se ta dva časa suštinski, a ne zbog novca, razlikuju? Na redovnom času se najviše obraćam prosečnom učeniku, ili onom tik iznad prosečnog. Tako je osmišljen obrazovni proces. Tako je svuda. Za one bolje postoji dodatna nastava, za one lošije dopunska. Razlika je samo u težini vežbanja koja im dajem na času i zadataka na testu. Na privatnom času sedim preko puta JEDNOG deteta, i čitav čas je zasnovan baš na njegovom nivou znanja. Ima 45 minuta moje nepodeljene pažnje. Ali, imam i ja njegovu pažnju, jer ne može sedeti preko puta mene, a gledati kroz prozor. Mora da učestvuje sve vreme.


Mentorski rad je najviši oblik rada, i to košta. Pri tom se i za taj čas najčešće ozbiljno pripremamo, tražimo materijal, pravimo vežbanja i testove. Tako da nama taj privatni čas traje mnogo duže nego 45'.



*****
Jedino što ostaje kao sporno jeste to što su privatni časovi (za koje odvajamo vreme od svojih porodica, prijatelja, interesovanja i ostalih obaveza) u zoni sive ekonomije. Lično, ne bih imala ništa protiv da ne budu. Čim se prvo dovede u red rad na crno onih gore pobrojanih profesija, koje naplaćuju mnogo, mnogo više, i zarađuju mnogo, mnogo više, a osim lekara, imaju mnogo, mnogo manje škole od nas.

25.03.2015.

Kolege, ovo ne sme da prođe!

Ono kroz šta trenutno prolazimo nije ništa prema onome što nam se sprema! 
Da bi se došlo do potrebnog smanjenja od 6,5% zaposlenih u javnom sektoru, a što je zahtev MMF-a, plan je sledeći:

Iz prosvete treba otpustiti 10% radnika, a iz ostalih delova javnog sektora 3% (negde 0%, negde 6%)!



Tada će Srbija od MMF-a dobiti u oktobru kredit kojim će se finansirati plate i penzije do marta. (Da li se zbog toga ostali u javnom sektoru ne bune zbog smanjenja plata?) Pri tom ne pravi MMF plan otpuštanja, već je samo zacrtao 6,5%. Sve ostalo je plan Vlade. Naše ministarstvo je očigledno na taj plan pristalo. 

Prvi korak je ukrupnjavanje norme, gde bi oni koji ostanu bez časova dobili otpremninu i otkaz. Otpremnina će biti 150 evra po godini staža, ali u procentu u kome su imali normu na koju su zaposleni. Ko je imao 30% norme, neće dobiti 150, već 50 evra po godini staža.

To mora da se završi do 1. septembra ove godine.

Ukoliko se na taj način ne stigne do broja od 10000 otpuštenih, sledeći korak je podizanje nedeljne norme sa 20 na 22 časa. Tada će se primenjivati oni čuveni kriterijumi za proglašavanje tehnoloških viškova, u kojima je najvažnija socijalna karta i broj dece, a ne kvalitet rada. O rodbinskim i stranačkim kriterijumima, da i ne govorim!

Očekuje se da će se naredne godine zahtevati otpuštanje još 10000 prosvetnih radnika.

Dalekosežno, otpuštanje u visokoobrazovnim ustanovama vodi i do smanjenja kvote na državnim fakultetima, i favorizovanja privatnih fakulteta. 

Kada je trebalo smanjivati plate, smanjili su ih linearno, bez obzira na to što su u prosveti bile najniže.

Sada, kada treba otpuštati, neće biti linearnog otpuštanja, već će prosveta opet podneti najteži teret!

Razumem da su vlasti koju je obeležio manir završavanja fakulteta za pet dana, obrazovani ljudi trn u oku. Razumem da poslanicima vlasti treba mezoterapija, a prvoj dami garderoba svetskih kreatora. Razumem i da gradonačelnicima treba rođendanska žurka sa 400 gostiju, a zaposlenima u Narodnoj banci Srbije klupice da odmaraju noge (ne znam stručan naziv tog pomagala). Razumem i da u lokalnim samoupravama sede polupismene preklapačice trepavica sa platom većom od naše i mažu nokte po ceo dan. Razumem i mladež iz ministarstava željnu Tajlanda. Razumem i nelegalne vikendice od 200 kvadrata, poklonjene vozne parkove, hektare, šume i voćjake. I Beograd na vodi razumem. I delivery units i Blera. I Beograd unakažen plakatima, i miting podrške genijalnim merama štednje. I gubitaše koji gutaju milione evra na dan. I Bajatovićevih 20000 evra mesečno, i Jorgovankinih pet i po. I 63000 savetnika sa prosečnom platom od 109000 dinara. I Gašićevo kupovanje lokalnih televizija u celoj Srbiji.

Sve razumem.

Samo nas ne razumem.

Hoćemo li se i dalje svrstavati po kolonama i sindikatima? Hoćemo li se i dalje deliti na hrabre i kukavice? 

Hoćemo li pristati na to da samo mi podnesemo žrtvu za bolju Srbiju 2058. godine?

Ministarstvo je pristalo. Većina sindikata je pristala.
Ako smo se napasli trave i dovoljno odblejali, možda je vreme i da se probudimo. Sindikati neka se opamete pod hitno! Prestanite da se prebrojavate i merite koliko je ko kome preoteo članova, da ne biste svi zajedno ostali bez članstva! Branite profesiju!

Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao,
jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao,
jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio,
jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.

Martin Nimeler



P.S. Sve što sam navela u tekstu je tačno. Nemojte me pitati otkud znam, jer vam ne mogu reći. Oni koji me poznaju, poverovaće u ovo što sam napisala. Vi koji me ne poznajete, ipak poverujte. Mnogo će manja šteta biti ako se ispostavi da sam vas išta slagala, nego ako se kasno uverite u to da nisam.

20.03.2015.

Orošavanje mozga

Danas je Srbija veliki cirkus, a ne velika tajna. Prosvetni radnici su dobili platu, ili je nisu dobili, ili je trebalo da je dobiju, ili su dobili umanjenu, za 3%, 13%, 33%... Ministarstvo je zakuvalo, školske uprave i mnogi direktori začinili, a mi kusamo. Proliv nam ne gine.




Jeste da ne postoji pravilnik kojim se procenjuje koliko 15 minuta kraći čas nosi procenata zarade na mesečnom nivou, ali kome još to smeta? Jeste da je sramno da se zakonski štrajk smatra podobnim do jednog datuma, a nepodobnim od tog dana, odnosno da skraćeni čas u jednom trenutku znači manju platu, a u drugom ne, ali - kome još to smeta? Šuvakov je objasnio da je to zbog potpisivanja Sporazuma od strane dva sindikata, kojim se nalaže da štrajkači do tog dana ne budu kažnjeni manjom platom. Sporazum je potpisan u februaru, a Šuvakov je znao i u decembru i januaru da će to baš tako biti?! Opet nas smatra budalama, ali neka njega. Ne smeta nam. 

Ministar je uputstvom podsetio direktore na njihovu zakonsku obavezu, sasvim slučajno tek u drugoj polovini štrajka. Društvo direktora škola Srbije je donelo odluku da u toj ujudurmi ne učestvuje. Ostali direktori su svojim radnicima umanjili plate, najčešće sakrivajući se iza sekretara škole ili računovodstva. Nema odluke sa pečatom, potpisom, obrazloženjem. Nema rešenja datog na ruke radnicima kojima je zarada umanjena. Da li treba biti pravnik, pa da se zapuši nos od smrada koji ovakvi potezi nose sa sobom? Međutim, Ministarstvo se i tu dosetilo, pa je većini takvih škola danas uplaćena plata. Tek da svi vidimo da nam je sa takvim direktorima najbolje - i Ministarstvu i nama.


Ponadala se država da će razbucati svaku ideju da se u ovoj zemlji neko sme glasno boriti za svoja prava. Ponadala se država da će leteti perje, da će se oboriti nosevi, ili glave zabiti u pesak. Kad ono - prosvetni radnici kojima je plata umanjena rekoše: "E, neka je! Idemo dalje!" Oni kojima plata danas nije ni stigla, rekoše: "E, neka nije! U ponedeljak obustavljamo rad!" Čak se i prozivka kolega koji ne štrajkuju proredila i ustupila mesto prozivci ministra.


Usledio je komičan odgovor vlasti. Internet portale srpskih medija preplavili su botovi, koji pod hitno moraju na stručno usavršavanje. Uz njih smo se i mi usavršili, i sada već bez greške prepoznajemo direktive koje su dobili: imena "iz naroda", pripadnost različitim društvenim i obrazovnim slojevima, usijane glave i predstavnici zdravog razuma. Jedino još nisam dokučila da li im je nepismenost takođe jedno od uputstava ili im je "dar od Boga".


Nakon izuzetno uspešnog protesta održanog u Beogradu 17. marta, najavljenih protesta penzionera, gladnih Srbije, raznih organizacija (ali ne i esnafa), odlučila je vlast da i ona demonstrira moć - organizuju miting podrške genijalnim idejama, krajem aprila. Prosvetni radnici su na mitingu, u najboljem slučaju, dobili besplatan prevoz, plaćen sindikalnim novcem. Mitingaši podrške će verovatno dobiti prevoz, dnevnice, sendviče, sokove, obećanja da će dobiti posao, povlastice i slično.


Kažu da se ljudi na sve mogu žaliti - na klempave uši, kukasti nos, zlu sudbinu, nepravdu - ali da se još niko nije požalio na dodeljen mu mozak. Svi su zadovoljni i ubeđeni da su dobili mnogo, više nego dovoljno.


Veliki su izgledi da se Srbiji događa orošavanje mozga. Polako se budi. Ne u nekom politikantskom smislu, već u smislu nepristajanja na sumanuto trčanje u mreže MMF-a, u lavirinte neoliberalnog ropstva, u život za tuđe provizije, tuđe profite, uvećavanje kapitala, broja jahti i vila, a po našim leđima, i leđima naših porodica.


Drago mi je da je prosveta prva krenula.  Ko će im pokazati na kakav maltretman ne treba pristajati u životu, ako ne učitelji? Naše je da nosimo baklju. Njihovo je da polažu po 10 ispita za pet dana, da kupuju diplome, plagiraju doktorate, postaju Arhimedi dok slušaju Vivaldija, idu na mezoterapiju. Naše je da nosimo baklju i orošavamo mozak, kome god treba.


10.03.2015.

Pitam se kakvi li su u učionici

Poslednja dva - tri meseca gledam da ne pišem o štrajku, jer sam sve vreme na bolovanju, pa bi se moglo zaključiti da je lako meni da pozivam na štrajk, kad ne mogu da snosim posledice. S druge strane, pomno pratim šta se dešava, gledam kakve se sve teze zamenjuju, gledam kako pojedinci od leptira postaju gusenice. Imam isuviše godina da bi me to iznenadilo, ali ne dovoljno da bih prestala da se nadam.

Pa se nadam i dalje. 




I razmišljam da li bi škole stale kad bi nam plata od sutra bila 25 000 dinara. Mislim da ne bi. Uvek bi se našao neko ko bi rekao "Ćuti, dobro je. Mogli su i na 20 000 da nam smanje." Uvek bi se našao neko ko od malena na preteće podizanje kažiprsta staje mirno i klima glavom. Da li ih osuđujem? Mislim da na to nemam pravo. Njima je teže sa samima sobom, nego meni sa njima. Hronično plašljivi, hronično poslušni, ljudi koji čitavog života osećaju strahopoštovanje umesto poštovanja, i uvek, bez izuzetka, nemaju samopoštovanje. Da li mi ih je žao? Nije. Žao mi je ako kao mali nisu imali snage da se nekome suprotstave, ali otkad su odrasli imaju izbore kao i svi mi. 

Verujem da bi većina njih komšiji pritekla u pomoć ako bi mu kuća bila poplavljena, ili ako bi izbio požar. Znači, nisu ni sasvim nesolidarni. Važno je samo da im niko ne preti. Važno je da ih "autoritet" pomiluje po glavi. Naravno, sa njima ne moram da se družim. Čak i ako imamo mnogo tema za razgovor i zajedničkih interesovanja, imam prava da sa njima nemam ništa, jer mi ne odgovaraju ljudi koji nikada ni protiv čega nisu ustali. Slično se sličnom raduje i meni se može da ih izbegavam.


Mojim đacima se već ne može. Oni moraju da ih gledaju ovih dana kako presamićeni drže nastavu u punom trajanju. Moji đaci su mladi ljudi, pre nego deca. Ima ih i punoletnih. Čitaju novine, zakače vesti, nisu ni ludi, ni glupi. Znaju šta se dešava. Znaju i šta je štrajkbrejker. Poznaju među sobom one koji neće da pobegnu s časa kada celo odeljenje beži. (Ne podržavam bežanje sa nastave, kolektivno ili pojedinačno, ali još manje podržavam te pojedince koji ostanu sami u učionici. Tek da se razumemo.) Poznato im je takvo "isticanje". Mislim da ga preziru. Bojim se da počinju da preziru i neke svoje nastavnike, a to već ne valja iz više razloga. Ili je to možda potpuno u skladu sa obezličavanjem prosvetnog radnika, koji treba samo da bude fasilitator (facilitator) u nastavi, a ne osoba visokog integriteta i snažne ličnosti?



*****

Sasvim druga priča su tzv. štrajkbrejkeri iz ubeđenja. Oni su po pravilu bučni, mogu i da se pobune kad procene da treba. Međutim, onog trenutka kad im se ne ide niz dlaku, kada se svet ne okreće oko njihove ose, naprasno postaju nezadovoljni i počinju da teraju inat, skrivajući se iza novostečenih ubeđenja. Ok, samo budala nikada ne menja mišljenje, ali ne mogu se baš do juče čvrsta ubeđenja promeniti preko noći. E, takvi me naročito nerviraju. Nadobudni, nadmeni bez pokrića. Kad malo bolje razmislim, oni i nemaju ubeđenja. Njih je baš briga za sve. Pitam se kakvi su u učionici. Verovatno nedosledni, pa đaci treba u pasulj da gledaju da bi znali šta se i kada od njih očekuje.

*****

Imam sasvim malo razumevanja samo za razočarane. Sasvim malo. Oni, ili nisu ni štrajkovali, ili su sve vreme živeli za trenutak kada će izgovoriti onu čuvenu "Lepo sam vam rek'o!". Razočarani su u sindikate i to s pravom. Koga isti i treći put prevare, taj je magarac. Sam je kriv. Iskreno, i mene ti sindikati uglavnom nerviraju. A opet, mnogo me više nervira soljenje pameti od strane onih koji druge kritikuju, a sami se neće prihvatiti obaveza. To je jedna vrlo lagodna situacija. Ne mogu ni za šta da budem odgovoran, jer ništa i ne radim. Ali mi ništa ne smeta da kritikujem one koji rade. Ni ministar ni premijer nam nisu izabrali i postavili sindikalna rukovodstva. Kada bismo među sobom birali najbolje u školama, pa među njima najbolje za opštinsko rukovodstvo, gradsko, okružno i tako do vrha - moralo bi da nam bude bolje. Ali, ko će još sa tim da se bakće! Bolje je kritikovati.

Sindikati jesu krivi jer smo kroz čitav štrajk išli kao muve bez glave. Nije samo protest u Beogradu sindikalna akcija. Izostao je dogovor sa roditeljima koji je trebalo napraviti na samom početku, nedostajao je dobar marketing, duhovite akcije, slogani, sinhronizovani događaji u celoj zemlji... Znam, posle bitke je lako biti general, ali nije dobro da se ne analizira, da se greške ne uoče.

Krivi su i zato što su štrajkački zahtevi u startu loše formulisani. Mislim, bili bi oni odlični da prosveta za sobom ima istoriju jedinstva i solidarnosti. Tada bismo i promenu Ustava mogli da stavimo u štrajkačke zahteve, jer bismo znali da će sve škole, bez izuzetka, stati kad se tako dogovorimo. I niko nam ništa ne bi mogao. Tada ne bi mogli da prete otpuštanjem, jer smo isuviše brojna i moćna "armija". Ovako je to trebalo mudrije formulisati. Bilo, pa prošlo.

Ipak, mnogo smo više krivi mi, nego sindikati. Mi smo zakazali više od njih. Nismo imali petlju da na jedan dan obustavimo nastavu (a kao što vidite, onima koji jesu se ništa nije dogodilo). Sad smo se popišmanili zbog pretnje da će se štrajkačima umanjiti zarada, a na svakom sudu bismo ih dobili jer nemaju pravilnik po kome se procenjuje na koji način se zarada može umanjiti. Zaboravili smo i da su prošli put pare vraćene. Sve smo zaboravili.

Ostaje nam još taj 17. mart. Vidim da ministar pokušava da unapred politizuje i devalvira tu ideju. Kreću i sa ubacivanjem buve da iza toga stoje Dveri, ili ko već. Hvala im što ne stoji Mišković. Vajdica. Naivni već počinju da veruju u to i da se preispituju. Nema te informacije na koju oni ne mogu "da se prime". Pitam se kakvi su učionici.

Sve mi je tanja nada da će od ovog štrajka nešto biti. Ali bi mi bilo puno srce kada bi 17. marta Beograd bio pun prosvetnih radnika. Ako ne zbog štrajkačkih zahteva, a ono bar zbog samopoštovanja. Čisto da vide koliko nas je. Čisto da vidimo koliko nas je, ko smo i kakvi smo.














05.03.2015.

Abudabidualno obrazovanje (Preduzetništvo u petom razredu)

U zemlji u kojoj je dete od 11 godina isuviše malo da bi normalno sedelo na zadnjem sedištu automobila (po novom zakonu deca uzrasta do 12 godina, ukoliko su niža od 135 cm, moraće da sede u specijalnim sedištima), sa 11 godina je dovoljno veliko da dobije predmet PREDUZETNIŠTVO.




O tome je ministar ekonomije Sertić razgovarao sa ministrom obrazovanja Verbićem. Insistiraće na tome da se ovaj predmet uvede u peti razred, makar kao fakultativni. Rekla bih da je želja da se kod deteta izgradi stav, pre nego da se postigne određeni nivo znanja iz ove oblasti. Treba ojačati preduzetničke kompetencije učenika (?!). Valjalo bi i da nauči da razume tržište. Dakle, osnovna namera je da se na dete utiče psihološki i da mu se "pomogne" da izgradi preduzetnički duh, sa kojim će sutra ići lakše kroz život.  

Ovu ideju za sada negativno komentarišu uglavnom nastavnici, na svojim forumima i na društvenim mrežama. Ideja se prilično neprimetno provlači u senci najavljenog "dualnog obrazovanja", koje nije najavio ministar obrazovanja (što bi u normalnoj zemlji bilo normalno), već premijer lično. Premijer nas je sa svojom najnovijom vizijom upoznao na melodramatičnoj konferenciji za novinare, održanoj usred "srpskog Davosa" na Kopaoniku. Taj biznis forum inače služi da Marijana Mateus i Snežana Dakić nađu muževe. Ne znam ni za jednu drugu blagodet koju nam je taj skup skijaša amatera ikada doneo. A ni ove dve još nisu našle muževe. Saznali smo jedino da je Vučić peder zato što traži privatizaciju Zvezde i Partizana, i da taj isti ped... pardon, Vučić, ima viziju o dualnom obrazovanju. Da li je ona dobra ili nije, pitanje je. Suštinski je dobro da se učenici srednjih stručnih škola na vreme obučavaju za praktičan rad. S druge strane, i po ocenama MMF-a u Srbiji je privreda zamrla, pa ostaje nejasno gde će se ti učenici obučavati.

I dok se zamajavamo takvim pitanjima, ideji još jednog vršioca dužnosti ministra obrazovanja, ministra ekonomije Sertića, ne poklanjamo dovoljno pažnje. Jedva da se provlači kroz medije, dok roditelji ćute. Isti oni roditelji koji će sutra prozivati samo i isključivo prosvetne radnike zbog ispiranja mozga kroz koje im deca prolaze. Tada će biti kasno.

Zato pozivam roditelje da reaguju sada. Pozivam ih kao nastavnik i kao roditelj. 

Postavite sebi pitanje da li zaista želite da vaše dete od 11 godina (ili ono koje će za nekoliko godina upisati peti razred) uči da razume koncept tržišta i tržišnih zakona? Da li je to vreme za jačanje preduzetničkih kompetencija? Da li je slučajno da se u Velikoj Britaniji time bave tek studenti, a da se u osnovnim školama time bave u Estoniji? Da li ćete nasesti na fino nafilovanu priču da se na taj način razvija kreativnost kod dece? Da li vam smeta to što vaše dete sve više pripada državi, koja ga kroji i prekraja prema svojim ludačkim ambicijama od kojih na kraju neće biti ništa, jer od Srbina ne možete napraviti Amerikanca, kakve god predmete nametnuli deci? Da li mislite da je detetu od 11 godina potrebnije slobodno vreme za igru, sport i hobije, ili novi predmet? 

Ne dozvolite da bolesni umovi, koji uz naklon do zemlje slušaju sve što im iz belog sveta narede, siluju detinjstvo vaše dece. Ako sada prećutite, ćutite i ubuduće. Nemojte kroz nekoliko godina prozivati prosvetne radnike zbog gluposti i preopterećenih programa. Danas smo vam mi krivi zbog nerazumljivih udžbenika i prevelikog broja podataka koje deca moraju da nauče, a ne znate da su to drugi izabrali i propisali. Mi smo "izvršioci radova". 

Nemojte da i za preduzetništvo sutra bude kasno. Reagujte na vreme.