25.02.2015.

Elektronski dnevnik - ili jesi, ili nisi lav!

Po svoj prilici u bliskoj budućnosti moraću da održim roditeljski sastanak i obradujem roditelje ogromnom olakšicom koju smo im pripremili. Cenim da će izgledati nekako ovako:





Odeljenjski starešina: Dobro veče, poštovani roditelji. Hvala što ste došli. Pozvala sam vas da bih vas upoznala sa novinom koju naša škola uvodi. Reč je o elektronskom dnevniku. Ubuduće ću vam imejlom slati ocene vaše dece, tako da ne morate da dolazite u školu. Bar ne zbog ocena.

Paja: Čime ćeš da nam šalješ, razredna?


OS: Imejlom, gospodine. Elektronskom poštom.


Paja: Izvini, a šta ti je to? Oće to na kuću da mi stiže, il' treba da idem na poštu da podignem?


OS: Stizaće vam na kuću, na vaš računar.


Paja ućuta posramljeno. Živi u nekom selu pored Ibarske magistrale, od neke traljave poljoprivrede. Imaju to jedno dete i sa zebnjom su ga poslali u veći grad, da se školuje. Jedva krpe novac za put i užinu, al' im nije žao. Sada ćuti posramljeno jer nema pojma o čemu razredna priča. Nema ni računar.


Đura: Jel' bogati, razredna, a oće i dalje da budu ti crveni dnevnici, ili samo ti novi, električni?


OS: Naravno da će biti i ovih, ali će vam elektronski dnevnici značajno olakšati praćenje uspeha vaše dece.


Daleko od toga da je Đuri jasno o čemu ona priča. On je autolimar, po čitav dan je u radionici u prizemlju kuće. Žena mu je domaćica. Odavno je prestala da se žali na buku iz radionice, jer ih to hlebom hrani. Najveća im je želja da izvedu decu na pravi put, pa da se negde, ako Bog da, zaposle. A deca im dobra. Nisu neki sjajni đaci, ali nikada ne prave probleme. Sad je zabrinut zbog tog 'električnog' dnevnika. Ne zna da li će umeti da bude dobar roditelj. Nema računar.


Jovanka: Ama, razredna, šta to pričaš? Kakve te elektrike spopale? Pa s kim ja da popričam kad ovaj moj poređa kečeve ko što ume?


OS: Jovanka, niste me dobro razumeli. Naravno da možete da dođete u školu i popričate i sa mnom, i sa pedagogom i predmetnim nastavnicima. Elektronski dnevnik će nam samo olakšati komunikaciju, jer ćete o ocenama svog sina dobijati informacije mnogo brže. Ipak je 21. vek. Svima nam je u interesu modernizacija, zar ne?


Jovanka nikada nije preterano pratila modu i slabo je marila za to da bude moderna. Pred neku svadbu u familiji stavila bi trajnu ondulaciju, i to bi joj trajalo po 7-8 meseci. Sada je mnogo brinula za sina. Zna da voli da hvata krivine i da ne voli da uči. Nema vajde od njega dok ga ne uceni fudbalom. Ako ne popravi ocene, neće da mu uplati treninge. Onda sedne pa nauči, naređa neke dvojke, a i trojka mu se ponekad omakne. A ona to plaća tako što prepravlja suknje gospođama, porubljuje posteljine i zavese, a ume i ponešto jednostavnije sama da sašije. Od pokojnog muža im je ostala skromna penzija, pa se bori kako zna i ume. Računar nema.




*****

Mogla bih ovako da dodam još dvadesetak roditelja učenika mog odeljenja. U našem gradu deca lekara, advokata, sudija i profesora idu u gimnaziju. Našu školu upisuju deca sa sela, ili gradska deca čiji su roditelji zanatlije, a često i nezaposleni. Po obrazovnoj strukturi najviše je onih sa osnovnom i trogodišnjom srednjom školom. Nemaju svi u kući računar, a ako ga i imaju jedva su ga kupili deci, dok oni sami ne umeju da ga koriste. U životu nisu napisali ili primili imejl. Mnogi nemaju ni mobilni telefon. Iskreno, nije im ni potreban. Imaju ga deca, da jave ako kasni autobus. Tada pozovu kuću na fiksni telefon.

Da li u takvoj situaciji postoji opravdanje da se meni postavi zahtev da vodim elektronski dnevnik? Ne pitam to zbog povećanja obima posla. Od toga sam digla ruke. Zanima me samo da li postoji smisao u toj radnji.

Dok mi potkivamo žabe jer je to moderno, realnost je drugačija. Tetkice redovno u klupama pronalaze suve okrajke hleba u kesi, ili okrajak sa paštetom u tragovima. Decu je sramota da izvade užinu iz torbe pred drugovima, a para za obližnju pekaru nema.

Ali, nema veze. Čega nema, bez toga se može.
Važno je da ima elektronskih dnevnika, jer je to tako IN, tako svetski, a i moderno je, ako ćemo pravo.


20.02.2015.

Škola za šalabajzing i tajlandovanje

Opet ja o unapređenju školstva! Šta ću? Ne da mi đavo mira.
Pročitala sam da su učenici u 2013/14. školskoj godini odbegli sa četiri miliona časova. Ako se doda i ono kad nisu bežali, nego mirno odlazili (ili ne dolazili), brat bratu - 50 miliona časova.




Ogorčena sam! Kako na koga? Pa, na nastavnike, naravno!!!

Onol'ke pare bačene na seminare, na šarene papiriće, flomastere u boji, razne kartončiće, sličice i - NIŠTA! Kad se samo setim kako smo vadili bombone iz one kutije, pa svi sa ukusom limuna u prvu grupu, oni s jagodom u drugu, a mentoli u treću. Mislim, bombone s ukusom mentola.


Jao, a sećate se onoga kad stanemo u vozić pa svako masira ramena onom ispred sebe!


Pa radionice! Uh! I sad me neka milina prođe kad se setim. "Nacrtajte kako se osećate." Ja nacrtala čiča Glišu, a kolega krompir. Umal' nas nisu izbacili! 


A tek PowerPoint prezentacije! Smenjuju se one slike, a sledeći red teksta kasni. Uzvrpoljila se realizatorka, pojma nema šta ide sledeće, čeka da se pojavi, pa da nam pročita. Naglas, jer mi ne umemo da čitamo.


I mislim, kolege, stvarno me nervirate! Znate vi koliki je trud uložen u taj šareniš i kolike su pare bačene za vaše stručno usavršavanje, a vi opet ništa! Deci je i dalje dosadno sa vama. Neće ni da pipnu knjigu, ko da je bože me prosti, antraksom posuta. "Jesi li ti uopšte otvorio knjigu?!" "Jesam."




Kad vi mislite da se ukačite u taj voz modernizacije nastave? Ni do perona, bre, niste stigli, a ovamo svi oćete tu Finsku. E, nema Finska dok ne naučite da žonglirate s osam loptica, da pravite zvezdu i salto mortale ispred katedre! Da li ste probali da poranite i ispečete kiflice, skuvate tri termosa kafe i tako sačekate đake na prvom času u prepodnevnoj smeni? A, niste! A popodne, kad im se prispava posle velikog odmora dok vare žu-žu, jeste li probali da im odsvirate nešto, da ih razgalite i razveselite, da malo napravite atmosferu? Ne znate da svirate, a ovamo znate da svirate... i to.



                                                          






*****

Da sam ja đak, i ja bih pobegla s milion časova! Da me izbace iz škole ne bi smeli, jer uvek mogu da se pozovem na onu svadbu kad se ćale napio, pa pevao sevdalinke celu noć. Znači, automatski sam dete alkoholičara, iz disfunkcionalne porodice. Cvrc! Čik nek me neko izbaci! A i moja majka može uvek da ode u novine i da vas sve ispljuje, jer radite tri-četiri sata dnevno i obični ste lezilebovići, dok mi ona plaća privatne časove i iz fiskulture! I čik nek me neko tuži roditeljima što u školu dolazim našminkana i u minjaku! Znaju moji napamet onu Povelju dečjih prava i znaju da ne smete da gušite moje izražavanje individualnosti.


Ako ste mislili da mi okrivite roditelje za nemar jer se ne odazivaju pozivu razrednog starešine, uf! baš ste našli crkvu u kojoj ćete da se molite. Keva mi pod stresom otkad joj se slomio nokat sa cirkonom, a ćale ima pušku, tek da znate, a i fitilj mu kratak. Pa ne šalju oni mene u školu da bi me oni čuvali, nego vi! Lezilebovići!


I zato, sram te bilo, školo, što si me upropastila, pa zbog tebe blejim po kafićima za vreme nastave s onim Pajom. Kako s kojim? Pa, s onim što bar dvaput mesečno dođe pijan u školu i psuje vam mater. Al' čik  njega izbacite! Znate vi čiji je on sin? Aaaa, znate. Ništa, ništa. Samo vas proveravam.

19.02.2015.

Jadni đaci

S obzirom na to da se izdajnički, nehumani i na ostale načine satanizovani štrajk prosvetnih radnika nije završio baš onako kako su neki želeli, krenula je druga tura spinovanja po medijima. Ideja za temu potekla je od samog ministra, koji je u jednom trenutku izjavio da su učenici taoci štrajkača. 





Prosveta prolazi kroz talačku krizu. 

Nastavnici sa fantomkama na glavama i oružjem u rukama, drže jadne učenike u ogromnim memljivim prostorijama, bez vazduha i hrane. Vodu im daju tek koliko je neophodno, na pipetu. Izvin'te, ali kad se pomenu taoci, meni se prvo ta slika stvori u glavi. Srećom, jasno je da je slika netačna.


Drugi scenario bi bio da nastavnici umesto vazduha, hrane i pića, učenicima uskraćuju znanje. Drže znanje u nekim džakovima, a ispred njih sede đaci ko ptići, otvorenih kljunova i željni znanja više nego vode i vazduha. Na nesreću, ni ta slika nije tačna. Po mojoj proceni, takvih đaka, uz moj veliki optimizam, nema više od 20 procenata. Ostali ne bi ni svratili u školu da znaju da neće biti nekih posledica. Ko bi sada utrčao sa komentarom da je to zbog toga što je škola nezanimljiva, nek uzme gutljaj vode i zadrži ga u ustima. Nije škola ništa manje zanimljiva nego kad sam ja bila đak. Suštinska razlika je u tome što sam ja znala da je znanje karta za budućnost, a današnji đaci znaju da je znanje besmisleno.

Karta za budućnost se danas kupuje na šalteru avio-kompanije. 


Istina, i nas koji smo mislili da će nam završene visoke škole garantovati pristojan život, taj isti život je ubrzo demantovao, ali to je neka druga tema.


O jadnim đacima danas pišu novine čiji novinari rade u "novini", još uvek se boreći sa gradivom iz osnovne škole, i kada je reč o pravopisu, i kada je reč o nivou opšteg obrazovanja. Pišu dnevni listovi čije naslovne strane ne mogu proći bez bar jedne golišave pevaljke i bar jedne porodične tragedije, ali sebe amnestiraju od bilo kakvog uticaja na formiranje današnje omladine. Naloge daju urednici koji bi u pravnoj državi odavno i kožu prodali da bi isplatili odštete za sve neistine koje su objavili. Ovako, prodali su samo guzicu koja je zinula za pare.


Izračunali su da je svaki učenik čija je škola bila u štrajku izgubio oko 100 časova. Preračunato u minute, to zaista i jeste tako. Preračunato u gradivo, šteta je neuporedivo manja, ali postoji. Ne možemo je ignorisati, ali je ne možemo ni toliko naduvati da se meri katastrofalnim razmerama. 


Sve što je najbitnije u već preobimnom gradivu - ispredavano je. Za đake željne više znanja, održana je dodatna nastava. Za one kojima je i čas od 100 minuta nedovoljan da prate gradivo, održana je dopunska nastava. Nema tu nikakve katastrofe na vidiku.


Međutim, u atmosferi "biblijskih potopa", naučno-fantastičnih gradova na vodi, tolikih pojava koje se dešavaju "prvi put u našoj istoriji", drhtavih brada i glasova, "švrćana" i suza uz slušanje himne, pokislih ministara kraj Putina s kišobranom - prirodno je da sve negativno ima katastrofalne razmere, a sve što je iole pozitivno mesijanske. 


Provereno je isplativo igrati na patetiku u društvu koje se emocionalno razvija gledajući Sve za ljubav, DNK, Menjam ženu, Provodadžiju, Odbačenu i Malu nevestu. Patetiku s vremena na vreme treba prekinuti gromkim "Tišina tamo!", i - eto recepta za uspeh! Zbog toga izjava o đacima, taocima svojih nastavnika, u Srbiji može da prođe.


I onda dolazimo do ključnog pitanja. S kojim pravom društvo kod prosvetnih radnika igra na kartu saosećajnosti, solidarnosti, sažaljenja, humanosti? Zašto se vozačima kamiona kada štrajkuju ne kaže "Mislite o robi koju prevozite!"? Zašto se poljoprivrednicima koji iz revolta prosipaju tone mleka pred opštinskim zgradama, ne kaže "Mislite na jadne krave!"? Zato što đaci nisu ni roba, ni krave? Slažem se. Naravno da nisu. Oni su naša budućnost. Oni su najvrednije blago koje jedno društvo ima. Oni su naša najveća investicija. Njihovo znanje će sutra ovo društvo voditi napred. Sve to i ja mislim, s tim da ja u to ozbiljno i verujem. Za razliku od Vlade, kojoj su to samo pogodne parole koje potežu na javnost i na nas, jer oružje ne smeju da potegnu. (Valjda?!) Njima je to deo političkog marketinga i ništa više.



                        Nagradno pitanje: U čijem su ludačkom svetu nastavnici neprijatelji države?

U stvarnosti, obrazovanje im više nije ni poslednja rupa na svirali. Spalo je sa svirale. Kapiraju da sa Esmarkom ne treba potpisati sporazum, jer ne daje nikakve garancije. Ali mi sa Vladom, bez obzira na to što ne daje nikakve garancije, treba da potpišemo sporazum i obustavimo štrajk. Naravno. Da nisu pametniji od nas ne bi oni bili Vlada, nego mi. Treba da ćutimo i trpimo, da nam đaci ne bi bili jadni. Treba da budemo nadljudski humani i pristanemo da MI budemo jadni, a ne đaci. 


Problem je u tome što će naši đaci i naša deca ostati jadni i dalje, kada je o školovanju reč. I dalje neće verovati u znanje i učiti zbog znanja. Ne pomaže ni uzdrhtali glas koji objašnjava da nikada devetkom nije bio zadovoljan i da je umeo zbog učenja i po 35 dana da ne izađe iz kuće. Ne pomaže, jer predsednik države i dalje ne ume da utrefi ime fakulteta i smera na kome je diplomirao u nedelju. Ne pomaže jer keramičar vodi jedno ministarstvo. Ne pomaže jer neki ministri imaju plagirane doktorate. 


Hoće li zabrinuti intervjuisani roditelji, koji lamentiraju nad katastrofalnim posledicama štrajka i ovome prozboriti reč-dve? Teško.



P. S. Na moju veliku žalost mozak mi je malo omatorio, pa je kasno da ga odlijem. Ušla sam i u zimogrožljive godine, pa moram odustati i od pranja čaša u kafiću na Aljasci i čuvanja ovaca na Farskim ostrvima. U iščekivanju valunga, odustajem i od Sao Tome i Principe. Teško bih podnela afričku klimu. Meni nema spasa, a verovala sam da mi je znanje karta za bolju budućnost. Koristim ovu priliku da toplo pozdravim Jorgovankine saradnike kojima je ovih dana plata povećana za 60 000 dinara, Bajatovića kome je plata povećana za 1700 evra, i Vladine službenike koji se upravo brčkaju na Tajlandu. Bućnite se jednom i za mene. Pozdravljam i premijera koji nije imao slobodan dan od 27. aprila i koji spava samo četiri sata. Želim mu da se što pre umori i ode na poduži odmor. Vi na Tajlandu, bućnite se jednom i za njega!



11.02.2015.

Šta je danas čovek čoveku?

Pametan je naš narod. Mudar u nevolji. Slobodarski kroz vekove. Svašta je iznedrio:

Drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka. Vo se veže za rogove, a čovek za reč. Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka. Obraz nema cenu. Zajedno smo jači. Ima i ona priča o ocu na samrti koji sinovima daje po prut, a zatim svežanj pruća, ne bi li im pokazao da su nesalomivi kada se drže zajedno. Da ne govorim o ekstremnijim parolama poput: Bolje grob, nego rob! Bolje rat, nego pakt!





Postoji i izreka: "Čovek je čoveku vuk". Ona je latinska. Nije naša. Naša bi mogla da bude:


"Čovek je čoveku govno!" 

Tako je, kolege. Govno! Jeste, ružna je reč. Ne priliči prosvetnom radniku. Ne priliči ženi. Al' priliči situaciji. Pardon my French. Sve se može saopštiti na mnogo različitih načina. Da, znam. Ali nije svaki podjednako odgovarajući. Ne legne svaki ko budali šamar. 


Dakle, ako pođemo od toga da je čovek čoveku govno, nema potrebe da se nerviramo što su neki potpisali, ili će potpisati, sramnu ponudu sramne Vlade Srbije, i pozvati svoje članstvo na prekid štrajka. Mnogo bih volela da sam mogla da se uvučem negde i prisluškujem obrazloženja zagovornika potpisivanja sporazuma i, pre svega, obustave štrajka. Živo me zanima kako su svojim kolegama objasnili da je sjajno što će se Vlada ili Ministarstvo nešto truditi, pa će nastojati, pa će "dati sve od sebe majke mi" da naš položaj bude bolji. Ne sjajan, samo malo bolji i malo manje ponižavajući. 


Da li članstvo ta dva sindikata koja se pominju na sajtu Ministarstva, a koja smatraju da su se stekli uslovi za prekid štrajka, kupuje u nekim specijalnim prodavnicama, samo njima namenjenim? Možda manje jedu? Možda pažljivije hodaju, pa sporije habaju cipele. Možda su tako sjajni domaćini/domaćice da od dinara umeju da naprave dvesta dinara. Možda decu zalivaju vodom i drže ih na suncu, pa im ništa drugo ne treba. Možda su na foru došli do diplome i do posla, pa shvataju da im nije pametno da talasaju.


Ne znam. Nisam pametna.


Moja škola pripada nekom Forumu srednjih stručnih škola, koji je kolektivno učlanjen u SRPS. Ne mogu više ni da popamtim kako se sve sindikati zovu i ko je sve reprezentativan. Na moju neviđenu žalost operisana sam prošle nedelje i na bolovanju sam, tako da neću moći da čujem sutrašnje razgovore u zbornici. Ali, čitam da i preostala dva sindikata tek treba da donesu odluku o prekidu štrajka. Želim da verujem da će njihova odluka biti drugačija. Želim da se ugasi svaki sindikat koji je prodao svoje članove. Da mu se članstvo sutra masovno iščlani.


U stvari, naivno želim da se svako od mojih kolega seti da je prvo čovek, pa onda roba. Da se podseti (ili nauči) šta je solidarnost. Da i ako je pun ko brod i nekim sticajem životnih okolnosti leži na parama, brani prava onih koji nisu te sreće.


Želim da čovek čoveku bude čovek, a da govna odnese kanalizacija, da ne bi dalje zagađivala prostor u kome živimo. Od kravljeg izmeta nastaje stajsko đubrivo, koje obogaćuje zemlju iz koje će nešto novo da iznikne. Čovek govno ne može ništa da obogati, osim, eventualno, svoj novčanik.


Jeste li nas prodali? Kažite bar za koliko para, da znamo koliko smo bezvredni.

10.02.2015.

Novim obrazovnim profilima u svetlu budućnost!

Ministarstvo obrazovanja svako malo poziva prosvetne radnike na saradnju. Podiđu nam malo namerom da uvaže naša mišljenja, pa nas malo popišaju odbijanjem potpisivanja PKU. Ko da mi ne nosimo stalno sa sobom pišobran! Ko da ne znamo s kim imamo posla i šta da očekujemo.





E, sad, ovo nas nisu pitali, ali ja sam provereno tele što trči pred rudu, pa ću im i neupitana predložiti neke mnogo važne izmene. Poznato je da u svemu kaskamo za realnim potrebama. Poznato je da nas sneg redovno iznenadi u decembru, a poplave nakon upozorenja RHMZ-a. U prosvetnom Feketiću sneg nikada nije do pojasa, tako da ni na Supermena ne možemo da računamo. Tačnije, u prosvetnom Feketiću nema snega, već živog blata, ali to je već druga tema. Problem sa kojim je krajnje vreme da se Ministarstvo suoči, jeste izbacivanje zastarelih obrazovnih profila, i uvođenje novih, usklađenih sa savremenim potrebama našeg društva.

Predlažem da se pod hitno uvedu sledeći obrazovni profili u srednje stručne škole:



  • LifeCoach
Mislim, kad može Vučić više da priča engleski nego srpski dok gostuje na televizijama, mogu valjda i ja, kao profesor engleskog jezika. Taj lajfkouč je jedna opasna profesija! Do zvanja se obično dolazi na kursevima koje organizuju stranci, po difoltu mnogo napredniji od nas u svakom smislu.
Predlažem Ministarstvu da spreči te strane elemente da sakupljaju novčani kajmak, i da lepo u okviru sistema obučavamo ljude za "trenere života". Zašto? Zato što provereno pošten svet u Srbiji više ne ume da živi, ali je zato izuzetno sugestibilan, kao i svaki davljenik koji se za slamku hvata.

Kakav bi bio kuku-rikulum? 
  1. Nauči da saslušaš kuknjavu.
  2. Nauči da te se ta kuknjava nimalo ne tiče.
  3. Nauči da slažeš a da ne trepneš.
  4. Prebaci sve objektivne teškoće na pleća onoga koji kuka - nije problem u problemima, već u tome što ti zbog njih kukaš umesto da im se raduješ.
  5. Skini odgovornost sa oligarhije koja šteluje ovaj svet prema ličnim alavim apetitima, i lepo objasni malom čoveku da je sve to do njega i njegove percepcije.
  6. Mantra - ovo već može biti tema maturskih radova. Kako pravilno odabrati kratke i efektne rečenice, šuplje ko učiteljski novčanik? Na primer: "Ja verujem u sebe. Mogu da prevaziđem sve! Mislim pozitivno i zato mi je dobro. Rešenja svih problema nalaze se u meni."
  7. Uticaj bensedina, leksilijuma i bromazepama na postizanje lične sreće.
Ovaj obrazovni profil bi mogao da donese veliku ličnu dobit nosiocu diplome, jer se radi o individualnom radu sa mučenicima. Neiscrpno polje rada! Što bi neko završavao medicinu i specijalizirao psihijatriju, ili završio psihologiju pa specijalizaciju iz psihoterapije? U našoj zemlji je trend kursista uzeo maha. Stručnjaci su prevaziđeni, a narod zaglupljen. Važno je samo da lajfkouč drži do higijene zuba i usta, jer ne sme da skida širok osmeh s lica.

  • Motivacioni govornik
Ukoliko učenik iz nekog razloga nije dobar u radu jedan-na-jedan, odnosno ima problem sa slušanjem, kontrolisanjem treptanja, gutanja knedli i slično, za njega je ipak estradniji nastup. On treba da masovno pravi budale od ljudi. Ne obraća se nikome lično, već pred sobom ima masovnu publiku.

Kuku-rikulum:

  1. Izrada primamljivog plakata za namamljivanje masa.
  2. Psihologija gomile.
  3. Hipnoza.
  4. Dikcija.
  5. Govorne vežbe do padanja u nesvest - ovome treba posvetiti naročitu pažnju. U nastavu obavezno uključiti neumereno gledanje političkih emisija i analizu govora premijera. Zatim učeniku zadati neku glupu rečenicu i tražiti da je vrti pola sata, bez širenja teme. Na primer: "Imam pet prstiju na levoj šaci." Ili: "Trava je zelena dok ne požuti". Ili: "Magarac je pametan, nego se folira."
  6. Osnove stand-up komedije.
  7. Prodavanje magle.

  • Bot
Bot je potpuno savremeno zanimanje, vezano za razvoj interneta. Obično se misli na botove političkih stranaka i time se nanosi velika nepravda svim ostalim manipulatorima. Bot može biti upotrebljiv u odbrani bilo koje ideje, proizvoda, usluge. Treba ga predvideti sistematizacijom u svakoj kompaniji, ustanovi, udruženju.

Kuku-rikulum:

  1. Fleksibilan moral.
  2. Fleksibilno mišljenje.
  3. Sticanje i brisanje ličnih stavova.
  4. Osnove jezičke pismenosti.
  5. Osnove informatičke pismenosti.
  6. Maštoviti nikovi i avatari.
  7.  Diversifikacija pristupa u direktnoj korelaciji sa verbalizovanim mislima anonimnih i potpisanih vlasnika neprihvatljivih stavova. (Ovo treba da doda ozbiljnost čitavom programu.)
  8. Alternacije i varijacije na istu temu (na primer: "Napiši na deset različitih načina da je On u pravu, ali ga osporavaju oni koji nam ne žele dobro.")

  • Profesionalni poslanik
U poslanike idu političari. Narodni poslanici su predstavnici naroda. Narodni poslanik ne mora biti ni pametan, ni lep, ni obrazovan, jer mu ni birači nisu takvi. Dovoljno je da ovlada nekim veštinama, koje nisu nimalo teške, ali ih poslanik mora biti svestan i sistematično ih mora razvijati. Zanimanje je izuzetno unosno. Donosi zaradu i beneficije, a ne nosi nikakvu odgovornost. Očekuje se velika navala pri upisu, pa na vreme treba razmišljati o načinu selektovanja kandidata. Ovde ne treba primeniti uobičajeni sistem bodovanja. Oni sa najboljim ocenama ovde nemaju šta da traže. Rang listu treba okrenuti naopačke. Znači, prosek 2,00 iz osnovne škole, i po jedan bod na maturskom ispitu iz srpskog i matematike. Takvi su kandidati najpogodniji.

Kuku-rikulum:

  1. Spavanje otvorenih očiju.
  2. Uočavanje kamera pre guglanja po internetu i okretanje laptopa tako da nijedna kamera ne uhvati ekran.
  3. Izražajno čitanje dostavljenih tekstova (ovde se podrazumeva uvežbavanje tečnog čitanja nepoznatog teksta na oba pisma).
  4. Lagane vežbe s tegovima za ruku po izboru, u slučaju glasanja dizanjem ruku.
  5. Vizuelna percepcija - izuzetno je važno da poslanik ume da uoči reakciju predsednika poslaničkog kluba, da bi glasanje i reakcije uskladio sa njim.
  6. Postepena diletacija želuca. Ovim se sprečavaju oboljenja digestivnog trakta do kojih bi moglo da dođe nakon saznanja šta sve u skupštinskom restoranu može da se pojede za male pare.
  7. Potiranje sopstvene ličnosti i mišljena (ovo bi trebalo izučavati fakultativno i po potrebi, koja se ne očekuje u masovnijem obimu).
  8. Osnovi ritmike  - izvoditi kao praktičnu nastavu, uvežbavanjem ujednačenog, spontanog aplauza, ili lupanja otvorenim dlanom po poslaničkoj klupi.
  9. Horsko pevanje - tromesečni modul, tokom kojeg treba vežbati samo dva teksta: "Uuuuaaaa!" i "Tako je!" Veoma je važno postići milozvučno saglasje, koje bi poslanicima obezbedilo artikulaciju, umesto razularenosti.

  •  Mozak za odlivanje
Od izuzetnog značaja je da Ministarstvo posveti pažnju i dobrim učenicima, a ne samo lošim. U suprotnom, nastala bi velika opasnost po loše đake, kojima bi pravo na veliku zaradu i ključne funkcije u društvu bilo ugroženo. Zato na vreme treba razmišljati o načinu uklanjanja prepreka na putu najgorih da nas vode u svetlu budućnost. Kako su pametna i obrazovana deca najveća opasnost i predstavljaju najveći rizik, na vreme ih treba usmeravati ka napuštanju zemlje. Ako ne dođe do odliva pametnih mozgova, neće doći do proliva ovih drugih 'mozgova'. Ministarstvo mora misliti o tome, jer ono radi za Vladu.

Kuku-rikulum:

  1. Strani jezici. Ovde bi prethodno trebalo uraditi opsežnu analizu najprivlačnijih zemalja u koje se pametni mozgovi mogu odliti, i onda izučavati jezike tih zemalja. Što više različitih jezika, to bolje. 
  2. Praćenje stranih konkursa za stipendiranje osnovnih akademskih studija.
  3. Pravilna priprema dokumentacije za podnošenje prijave.
  4. Priprema za intervju u stranoj ambasadi.
  5. Prevazilaženje kulturoloških razlika.
  6. Pranje sudova i kelnerisanje, kao i otklanjanje animoziteta prema ovim časnim poslovima u stranim zemljama.
  7. Korišćenje skajpa kao zamene za nedeljni porodični ručak.
  8. Gušenje infantilnih patriotskih osećanja.
  9. Kosmopolita - kako to gordo zvuči!

*****

I na kraju, za one koje su roditelji već upropastili i ugradili im moralnu busolu tako da se ne mogu baviti nijednim od prva četiri zanimanja, a nisu dovoljno dobri đaci da bi upisali onaj poslednji obrazovni profil, predlažem uvođenje novog obrazovnog profila, sa čijom se diplomom otvaraju mnoga vrata:

  • Moderni rob, ili eutanazija dostojanstva
Tačno je da je robovlasništvo daleko za nama i da ga se čovečanstvo kobajagi stidi. Međutim, kako nismo baš ni sisali vesla, jasno nam je kakva se budućnost smeši zemlji koja se na CNN-u reklamira kvalifikovanom, a najjeftinijom radnom snagom. Nas, starije, to pomalo vređa i teško se sa tim mirimo. Zar da dozvolimo da nam se i deca zlopate zbog takvog načina razmišljanja? Naravno da to nećemo dozvoliti. Naše Ministarstvo to neće dozvoliti! Deca su nam uvek na prvom mestu! Neće ona valjda biti taoci slobodarskog duha i ljudskog dostojanstva, tih tako precenjenih kategorija?! Zbog toga decu treba na vreme pripremiti na bezbolnu zloupotrebu od strane velikih investitora, koji će baš kod nas doći zato što baš nas vole!

Kuku-rikulum:

  1. Gušenje svake potrebe za širokim obrazovanjem i omalovažavanje znanja, uz veličanje veština.
  2. Sposobnost brze prekvalifikacije.
  3. Načini prevazilaženja dosade za vreme obavljanja iste proste operacije tokom najmanje deset sati.
  4. Razvijanje odijuma prema slobodnom vremenu i vikendima.
  5. Razvijanje sposobnosti vizualizacije srećne porodice koja zajedno ruča, ili gleda film.
  6. Kontrolisanje bešike bez obzira na količinu unete tečnosti (najnapredniji učenici bi trebalo da budu u stanju da bešiku prazne jednom u 10 sati).
  7. Držanje vode u ustima kao prevencija postavljanja pitanja.
  8. Osnove sektaškog ponašanja u korporativnim uslovima.
  9. Zatiranje velikih snova u začetku.

Eto, to bi bio moj skromni doprinos razvoju školstva. Treba razmišljati dalje od nosa, dalje od sutra. Inteligencija je i veština prilagođavanja. Laž i mimikrija više nisu sinonimi u ljudskom ponašanju. Ko se na vreme prilagodi, taj će preživeti. Ministarstvo zaista mora misliti o budućnosti naše dece. 

Iskreno, očekujem da ovaj tekst postane aneks Nacionalne strategije obrazovanja. Ništa nije gluplji i besmisleniji od mnogih praznih parola koje tamo već pišu.