30.01.2015.

Uopšte ne znam o čemu je ovo

Ne znam šta mi bi da danas otvorim prozor. Ajd što sam ga otvorila, nego sam se još i nalaktila. A s prozora puca pogled na šor, sve unakrs'! Vidi čovek i šta oće i šta ni neprijatelju ne bi poželeo.

Gledam tako levo i desno, kibicujem, prisluškujem, kad mi oko zapade za prvu komšinicu. Iznela stolicu na verandu, sedi i veze, ni dva metra od mene. Vez sitan, a ona vešta. Nit se konac mrsi, nit joj igla ispada iz ruku. Veze i sve nešto pevuši, pesma razgovetna, glas milozvuči niz celu ulicu. A i đerđef lep, okrugao, platno zategnuto - milina gledati! Ma, za dva minuta ispuni pola onog platna! Sve hitro - menja konce, uvlači u iglu, šareni po onom platnu, manu da joj ne nađeš!


Kad zaškripi nešto preko puta!


Pogledam preko ulice, kad tamo imam šta i da vidim. Neki komšija izveo pticu na ispašu. Jednu. Vezao je lancem i izveo da popase ono malo trave oko neke pokršene klupice. Ma, kakva klupa! Daska nataknuta na četiri pojedene cigle. Ptici malo potkresao krila, da mu ne poleti, pa zategne onaj lanac i udavi se. On bi da ptica ide levo, a ona vuče desno. On zategne lanac, a ptica se iskobelja iz njega i isplazi mu se. Svojim sam očima videla! Ako mene moje oči lažu, lažem i ja vas! Poče on nešto da joj priča, da joj objašnjava, da je mami. Napregnem ja malo uši, a i vetar mi išao na ruku, rekoh baš da čujem šta priča. E, bolje da nisam! Sve nešto tuc-muc, pa nikako reč da mu iz usta izađe, ko da mu je svaka sto dukata. Taman počne o jednom da joj priča, pa ga mozak odvede na drugu stranu. Ptica nakrivi glavu, trepne i isplazi se opet. On opet počne da priča, al se mnogo zamisli, pa zaboravi šta je hteo da kaže. 


Ptica stavi ono malo krila što joj je preostalo u džepove, i lagano odšeta niz ulicu, sve nešto zviždućući.


Komšija se počeša po glavi, skloni od znoja zalepljenu kosu sa čela, a i po nekim staklićima mu se sve ona kondenzacija navatala.


Viknu onoj komšinici s moje strane ulice:


- Vide li ti...eeee... ovaj bezobrazluk?!


Ona ništa. Veze i pevuši. On na to ponovi:


- Ama, vide li ti ovu... ovaj... pticu bezobraznu?


Komšinica podiže pogled sa veza, pogleda me, nasmeši se i reče:


- Nije moralno ženu u vezu prekidati, jel'te komšinice?


Eto, tako je bilo! Kroz prozor ispala, ako sam nešto slagala!







Rođendanski

U zemlji u kojoj su roditelji toliko siromašni da pedofili očas posla namame decu na slatkiše, u zemlji u kojoj mladi par podiže kredit da bi dobio decu (preslatke trojke), a onda se neki fini svet sažali i otplati im taj kredit, pa osvanu naslovi "Trojke su sada samo njihove", u zemlji u kojoj je neko kiselinom polio štene - napunila sam 45 godina. 





Malo je tu razloga za sreću. Da nisam za život zaankerisana porodicom i nekolicinom prijatelja, tačno bih flipnula! Tada bih bila srećnija. Niko nije poludeo dvaput, pa bi mi život baš prolazio u radosti. Naravno da i ovakva (relativno neflipnuta) svakoga dana imam mnogo razloga za sreću. A onda se zeznem i otvorim novine.


***

Četrespet je jedna ćoškasta brojka. Ni tamo, ni ovamo. Za četrdeseti rođendan sam pravila žurku. Možda ću i za pedeseti. Za ovaj ćoškasti nisam i načisto sam se izbedačila kada sam shvatila da mi je skoro najveća radost na sam rođendan došla od interniste i anesteziologa. Jbga, umesto u kafanu, na rođendan sam svratila do bolnice. Kažu da sam baš zdrava, pa mogu da se operišem. Do krasnog!


Zato se ne čudim što su mi mnogi, čestitajući mi rođendan, pre svega poželeli dobro zdravlje. To je posle četrdesetog rođendana sasvim normalno. Posle šezdesetog se poželi dug život. Valjda se za osamdeseti žele novi mlečni zubi. Po svoj prilici, dolaze mi dani kada ću za rođendan umesto flaše vina dobijati dva korena đumbira. Nije ni to loše. A i skup đumbir, u majčetinu!


Inače, 364 dana u godini na rođendanske čestitke po tuđim fejsbuk profilima gledam s blagim intelektualnim prezirom (mada ih i sama pišem), a onda dođe taj jedan dan kada me baš obraduju. Šta ću?! Priznajem. Radujem im se i svakome zahvalim ponaosob. Da l' to dete u meni potera inat podacima iz lične karte - ne bih znala kasti. Sasvim je moguće.



***

Imam sreće da mi se zapatilo mozga u glavi taman kol'ko treba da znam da se sa 45 ne može imati 25 godina, ama baš nikako! Da mi ne zamere neistomišljenice (a silno bih se zabrinula!), slatko se nasmejem svačijem pokušaju da zadrži mladalački izgled kad mu vreme nije. Ne mislim na održavanje zdravlja, elementarne kondicije i negovanog izgleda, nego na šiparice zarobljene u telu mojih ispisnica. Mukice! Još samo u nožni prst da zviznu kubik-dva botoksa, i da načisto zeznu krštenicu! Još jedan razlog da volim Meril Strip.


Ako zanemarimo te spoljašnje manifestacije protoka vremena, koje bismo mnogo normalnije prihvatali da nema Holivuda, Bolivuda i našeg estradnog Diznilenda, kako bismo merili starost? E, nad ovim se pitanjem ozbiljno zamislih. U stvari - lažem. O tome već danima razmišljam. Okrećem, prevrćem, zavrćem mu ruku, palim indijansku vatru, a i samu sebe dinstam lagano, i jedini odgovor do kojeg sam došla je sledeći:



Čovek ostari kada više nije spreman
da stane u prvi red u odbrani svoje ideje:
ostari kada dozvoli da mu se svi ideali razdeviče;
ostari kada prećuti nešto samo zato što mu se
tako više isplati.

Ukoliko bi neko rekao da je to u suštini mudrost, a ne starost, nek pročita ponovo. Zar ne poznajete starce od 20 godina? Baš nijednog? Cvrc! Pročitah da Džudi Denč ozbiljno razmišlja o tome da se istetovira. A tek joj je osamdeset leta.

Ja razmišljam o tome da naučim da štrikam, al' ozbiljno ;) Štrikala bih samo i isključivo najšarenije šalove, šarenije od tih koje sada zamišljate.

***

Bacih upravo pogled na sat. Za pet minuta mi se završava rođendan. Ne smem da kažem da je bilo i boljih, jer ne znam kakvi me tek čekaju. S druge strane, smem da kažem da je sasvim fino imati 45 godina i velike snove. 

Šta god da ste danas slavili - Časne verige, rođendan Čehova ili Branka Miljkovića, živi mi, zdravi i veseli bili!

Odoh sada da smažem veliko parče torte, dok mi alibi nije prošao ;)






28.01.2015.

Razgovor sa Brankom Golubovićem, frontmenom Goblina


Branko Golubović Golub je frontmen šabačke pank grupe Goblini

Profesionalno se bavi međunarodnim humanitarnim radom, uglavnom u zemljama koje je međunarodna zajednica moćnih država najpre osakatila, a onda shvatila da mora i da im pomogne, ne bi li se bar malo oprala. No, to nema veze sa Golubom. On ne sakati, već samo pomaže. 


                

Posao ga je vodio u Avganistan, Šri Lanku, Pakistan... Trenutno je u Etiopiji. Autor je sjane knjige "Pisma iz Avganistana", u kojoj vrlo duhovito opisuje svoja iskustva iz te zemlje, uz obilje ozbiljnih informacija, kvalitetnih analiza i komičnih situacija. Golub ima ludilo u pogledu jednog Nikolas Kejdža, smirenost nekoga ko se nagledao ozbiljnih nevolja i energiju pravog pankera. Brija glavu, istetoviran je, nosi karirane pantalone i kilt, ukratko - noćna mora prosečnog roditelja. A opet, jedan je od najpozitivnijih, a bogme i najpametnijih ljudi koje poznajem. Poželela sam da na blogu uradim intervju sa njim zato što je pametan i zna šta priča. Jednostavno zbog toga. A on je bio ljubazan da prihvati poziv. Kako ovo nije blog koji se bavi muzikom, razgovarali smo o nekim drugim temama, za koje mislim da će i vama biti zanimljive. Znači, direktno iz Etiopije, za vas :)
                                                                           (photo: Dalibor Tomić)

  • Klotfrket: Čime se braniš da ne poludiš od gledanja tolikih nesreća? Da li je uopšte moguće profesionalno oguglati na najstrašnije prizore?

Golub: Onog trenutka kada shvatim da me prizori ljudi koji pate ne dodiruju, prestaću da se bavim ovim poslom, ali, što je još važnije, poprilično ću se zabrinuti za sebe. Sva ta energija koju crpim kako bih mogao da pomognem onima koji su u nevolji, upravo dolazi iz tog pravca – brige o drugima i želje da im se pomogne iz prostog razloga što sam u mogućnosti da to uradim (a većina nas jeste, na ovaj ili onaj način). Inače, nadam se da od svega ovoga neću poludeti jednog dana, mada se dešavalo i da provedem neprospavane noći nakon dolaska sa terena i svega onoga što sam tamo video i doživeo. Iskoristiću i priliku da prokomentarišem tvoju izjavu da sam proveo svoje vreme ‘’uglavnom u zemljama koje je međunarodna zajednica moćnih država najpre osakatila, a onda shvatila da mora i da im pomogne, ne bi li se bar malo oprala’’. To nije istina i mogu reći da sam u većini slučajeva (ne uvek) radio upravo u zemljama koje su same zaslužne za sve što im se trenutno dešava, a gde najveći ceh plaćaju oni nedužni – najsiromašniji slojevi.


  • Klotfrket: Da li smo mi, koji živimo u nesrećnoj Srbiji, u stvari nesvesni toga šta je prava nesreća? Da li nesreća govori univerzalnim jezikom, ili je ipak svakome njegova muka najveća?

Golub: Mislim da da. Ono što ljudi iz nekih visokorazvijenih zemalja ili najbogatijih slojeva bilo kojeg društva smatraju mukom, nama bi se verovatno činilo izuzetno bizarnim, jer za nekog u Nemačkoj, Švedskoj ili Japanu ‘’veliki životni problem’’ može da predstavlja činjenica da ove godine ne može kupiti novi automobil pošto mu je, zaboga, ovaj koji trenutno vozi ‘’već’’ pet godina star. Isto tako, ljudima koji žive u zemljama u kojima ja radim, neki problemi sa kojima se mi susrećemo u Srbiji su neshvatljivi i propocionalno bizarni u poređenju sa njihovim problemima, koji se svode na osnovne egzistencijalne potrebe preživljavanja.  U prevodu, da, slažem se da je svakome njegova muka najveća. Ono što mi zaboravljamo, ili ne razumemo, jeste to da se stvari moraju posmatrati globalno i da će, ako ne danas, a ono već sutra, neke stvari koje se njima dešavaju poprilično imati negativan impakt na naše živote. Tek kada to shvatimo, neke će stvari početi da se menjaju. Oktobarska istraživanja pokazuju da danas oko 1% svetske populacije poseduje oko 48% sveg kapitala. Mislim da nam ovo dovoljno govori o svetu u kojem živimo. Nije mi zaista jasno šta jedna osoba može da radi sa kapitalom vrednim nekoliko stotina miliona dolara i zašto je toj osobi potrebno da još više izrabljuje svoje zaposlene, a i društvo u celini, kako bi taj isti kapital uvećala još više.




Golub u Avganistanu (fotografija iz  njegove lične arhive)


  • Klotfrket: Da li misliš da je velika sreća što ti deca ne rastu u Srbiji i zašto? 

Golub: Svaki novčić ima dve strane tako da i moja odluka da radim i odgajam decu van Srbije ima svoje pluseve i minuse. Posmatrajući moj slučaj, kao osoba sa završenim Poljoprivrednim fakultetom i kao muzičar koji smatra da se uspešno bavi svojim poslom, ja bih u Srbiji živeo na ivici egzistencije. Jednostavno, moje moralne norme mi ne bi dozvolile da koristim veze i vezice kako bih došao do posla, da se bavim ilegalnim radnjama na tom istom poslu kako bih došao do nezakonite zarade/kapitala, da se uvlačim političkom establišmentu kako bih prosperirao na poslu i gradio svoju karijeru i da se povezujem s ljudima iz podzemlja kako bih samim tim osigurao da taj ‘’teško stečeni’’ kapital neće jednog dana preći u tuđe ruke. Ovo što sam ja naveo su osnovni postulati potrebni za uspeh u Srbiji (čast pojedincima), a ja jednostavno nisam spreman da živim život vođen takvim postulatima. S obzirom na to da i svoju decu odgajam na isti način na koji su moji roditelji mene odgajali, očigledno je da u okruženju u kojem bi se našli ukoliko bi živeli u Srbiji, oni ne bi mogli da prežive i da stvore uslove za jedan dostojanstven život, gde će biti nagrađeni ili plaćeni shodno svome znanju, umeću, iskustvu i radnoj etici koju, nadam se, uveliko grade. Znam da se neki neće složiti sa mnom po pitanju svega ovoga što sam ti rekao, ali kada se radi o budućnosti moje dece, ja ne pravim kompromise i ne očekujem da mi iko pruži podršku, ili da me ospori. Radi se o mojoj deci i kao roditelj smatram da moram da budem sposoban da donosim prave odluke za njih do onog trenutka kada oni budu sposobni da ih donose sami. Od tog trenutka, moja obaveza će biti da ih podržavam koliko god umem i mogu. E sad, pričati o sreći i životu vani može da bude komplikovano. Dok u mom slučaju sumnjam da se moja deca osećaju nesrećnom zato što žive van Srbije (iz prostog razloga što nikada u Srbiji nisu ni živela), odluka da živim van moje zemlje ponekad ima negativan efekat na mene,  jer sam rodjen i odgajen u toj istoj Srbiji. Kao što vidiš, samo ću delimično odgovoriti na tvoje pitanje, ali smatram da se pun odgovor može naći između redova.

  • Klotfrket: Završio si ovde fakultet, tako da bar iz ličnog iskustva poznaješ sve nivoe obrazovnog sistema u Srbiji. Da si u prilici da nešto menjaš, kakvu bi školu napravio?

Golub: Mislim da smo (bili) u samom vrhu po pitanju opšteg znanja i obrazovanja. Ovde koristim iskustva vezana za onaj period kada sam ja pohađao školu u Srbiji, tako da se izvinjavam ukoliko su se neke stvari promenile od tada. Neću lagati ukoliko ti kažem da mi imponuje kada se nađem u društvu ljudi iz drugih zemalja i shvatim da moje znanje vezano za geografiju, svetsku istoriju, književnost i umetnost uopšte, prevazilazi znanje većine njih. Međutim, hladan tuš doživim onog trenutka kada počnemo da se bavimo određenim tehničkim detaljima vezanim za naš posao, a od tog trenutka slika se u potpunosti menja. Njihovo znanje je mnogo veće, kao i njihova mogućnost da upotrebe to stečeno znanje u praksi. Ne bih mogao da odgovorim na pitanje šta je od svega ovoga bitnije, ali smatram da je rešenje negde u sredini.

  • Klotfrket: Ne znam da li znaš da prosvetni radnici u Srbiji već mesecima štrajkuju i da ih država ne zarezuje ni dva posto. Da li bi ti radije vodio lične male ratove protiv ludila koje ovde vlada, ili misliš da je nekada neohodno udružiti snage? Da li smo hipnotisana gomila i kada zajedno trpimo i kada se zajedno bunimo?


Golub: Odavno kod nas svako gleda svoju muku. I smatram da je to najveći uspeh ovog establišmenta – uspeli su da nas dovedu dotle da kada prosvetni radnici štrajkuju zbog niskih primanja i skupog života, ostali smatraju da to nije njihov problem, samo zbog toga što ne analiziraju razloge za štrajk koji i te kako imaju zajedničkog i sa problemima s kojima se oni susreću. Umesto toga, posmatraju ga kao ‘’štrajk PROSVETARA’’, a oni nisu prosvetari. Slično se može primeniti i na štrajk bilo koje druge grupacije, bilo da su to vozači kamiona, medicinari, pravnici i slično. Problem koji svi oni imaju je isti, pa samim tim treba da ga rešavaju udruženim snagama, jer samo ga tako mogu i rešiti. Voditi ‘’lične male ratove’’ je donkihotovski pristup rešavanju problema, a on ne donosi nikakva rešenja. Međutim, i ovde postoji začkoljica, a ona se po meni izuzetno lepo odražava u tvom spominjanju ‘’hipnotisane gomile’’ pošto nije samo bitno izaći na ulicu. Bitno je i znati šta želiš da se desi tvojim izlaskom na ulicu i kako to da ostvariš. Tu izuzetnu ulogu, na ovaj ili onaj način, odigrava ‘’vođa’’ koji može mnogo toga učiniti svojim znanjem, harizmom, elokventnošću i moralnom čistoćom, kao što može i da napravi dosta lošeg svojim ličnim interesima, karijerizmom, osvetništvom i tako dalje. Ono što meni nikada nije bilo jasno je to nepisano pravilo igre, gde za revoluciju moraš da imaš već izgrađenog političara ili, u najgorem slucaju, ‘’političara u usponu’’ za vođu. Mislim da su našoj zemlji potrebni ekonomski, pravni, prosvetni i drugi eksperti kako bismo se izvukli iz situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Političari su pokazali koliko znaju i umeju samim tim što su nas doveli do ruba propasti, s bilo koje tačke gledišta posmatrali današnju (i ne samo današnju) situaciju u zemlji. Dokazi da za političara i ne treba da imaš određeno znanje i da tu nema nekih preterano bitnih preduslova, sem onog krucijalnog - da budeš privržen svojoj partiji, su svuda oko nas. Pogledajte ko nam sedi u Skupštini i zapitajte se koliko formalnog obrazovanja ti pojedinci imaju, čime su se do sada bavili i šta ih to čini merodavnim da nas zastupaju u Skupštini. Ukoliko mi neko u okviru odgovora spomene Megatrend, zavaliću mu takav šamar da će mu glava otpasti s ramena, pošto bih to smatrao ličnom uvredom mog intelekta. Na kraju, kad se malo zamislite i preispitate, shvatićete da većini njih u Skupštini nije mesto, a još strašnija spoznaja će biti ta da ste vi svojim glasom omogućili da oni budu tu gde jesu. Prema tome, da ne odlutamo jos dalje od tvog pitanja, svi na ulicu, udruženi, okruženi pametnim i mladim ljudima. Samo tako se neke stvari mogu promeniti.




  • Klotfrket: Koliko se razlikuju, recimo, tri najvažnije stvari kojima su te roditelji naučili, od najvažnijih stvari kojima ti učiš svoju decu? Može i dve, i pet. Da li su se prioriteti promenili?


Golub: Ne diraj slabijeg od sebe. Ne daj na se. Poštuj starije od sebe. Ne kradi. Pomozi drugima u nevolji. Sama proceni koliko ljudi se danas pridržava ovoga. Čak se ova druga stvar koju sam pomenuo upotrebljava na pogrešan način, gde jednostavno ne dozvoljavaš bilo kojoj vrsti kritike da dopre do tebe i da te potencijalno ‘’ogoli’’, s obzirom na to da se danas ‘’ogoljavanje’’ smatra ličnom slabošću.

  • Klotfrket: Na ovaj blog svraćaju i đaci (bar moji, sadašnji i bivši). Objasni im, molim te, posledice uticaja šunda na njihov mladi mozak (mislim na šund u svakoj muzici, na televiziji, filmu, u književnosti).


Golub: Ovde nemam neke preterane reči ohrabrenja. Elem, dragi školarci, ukoliko ste već potpali pod uticaj šunda, to je znak da vaš mozak funkcioniše na nivou istog tog šunda, tako da vam nema spasa. Dobra vest za sve vas je ta da vam je mozak toliko atrofirao i da ga toliko retko upotrebljavate da samim tim niste ni svesni da vam nema spasa. Dobro vam je i bice vam dobro do jednog trenutka kada vas život ošamari, ali tada će već biti kasno. Ne želim da zvučim surovo pošto smatram da za ovakav kraj vi niste krivi. Krivi su vaši roditelji, ali tu se već završava sve moje saosećanje prema vama, pošto ni ja, niti bilo ko drugi treba i može da vam zameni roditelje. Umesto toga, fokusirao bih se na ovu drugu stranu – ogromnu manjinu koja nije potpala pod uticaj šunda i koja posvećuje svoj život građenju sopstvene ličnosti, svog ukusa, svog individualizma, a sve to u okviru lično izdefinisanih (i potpomognutih od strane roditelja) etičkih normi.  Njima nije uopšte lako, zato što na svaki način odskaču i razlikuju se od današnje većine, kako intelektualno, tako i svojim izgledom. Ovde ne govorim samo o ljutim punkerima sa irokezima nego, primera radi, o petnaestogodišnjim devojkama koje ne izlaze nakon ponoći na splavove nakucane na štikle od 12 santimetara, sa malo širim kaišem oko struka koji one nazivaju suknjom i sa količinom šminke na licu dovoljnom da se prefarba fasada moje kuće. 
Znam da se mnogi od vas smatraju odbačenim i neshvaćenim i da se na vas gleda s podozrenjem, a ponekad i podsmehom. Shvatite i verujte mi da sve to dolazi iz podsvesnog straha ovih drugih, ali i zavisti što izgledate i ponašate se van tih, trenutno nametnutih normi i svega toga što se danas smatra ‘’in’’.  Namerno koristim reč ‘’podsvesno’’, pošto smatram da masi njih zaista nije jasno zašto zauzimaju stav prema vama kakav zauzimaju, ali sam manjak te spoznaje izaziva još veći strah u njima i reakciju na njega. Da su svesni svega toga, ne bi vas mrzeli, nego bi krenuli da menjaju svoje živote. Stoga, ponekad može da vam izgleda da niste na dobrim životnim startnim pozicijama u odnosu na njih, ali veoma brzo neke stvari će početi da se menjaju u vašu korist, proporcionalno vremenu koje teče.



  • Klotfrket: Svraćaju ovde i roditelji, pa ne bilo loše da iskoristim priliku da te pitam zbog čega roditelj ne treba da brine ako vidi da mu tinejdžer postaje panker.


Golub: Mislim da sam na ovo pitanje delimično već odgovorio. Negujte individualnost svoje dece. Istražujte njihove skrivene vrline, kvalitete i sklonosti i pomozite im da ih izbace na površinu. Radite i na spoznaji njihovih mana, slabosti i strahova, i trudite se da im pružite podršku kako bi ih vaša deca eliminisala koliko god je to moguće. Ne sudite im, nego im pomozite. To se od vas očekuje. Volite ih, jer roditeljske ljubavi nikad dosta! Ukoliko vam dete sluša punk muziku (ili bilo šta vezano za rock’n’roll, a što je iole alternativnije) i izgleda drugačije od drugih, to ne znači da je lošije od druge dece u bilo kakvom pogledu. Naprotiv. Zainteresujte se za njegovu muziku, poslušajte o čemu se tu radi i kakve poruke prenosi ta muzika. Pitajte ga o njegovom mišljenju i shvatanju te muzike. Prijatno ćete se iznenaditi na kakve odgovore možete naleteti i to će vas definitivno učiniti ponosnim roditeljima.

  • Klotfrket: Pošto su mladi izuzetno podložni manipulaciji, ko je u najboljoj poziciji da ih zaštiti: porodica, škola, društvo?


Golub: Porodica! Uvek je bila i biće. Sve ostalo što si spomenula je samo dobar izgovor za one roditelje koji ne poklanjaju dovoljno vremena i pažnje svojoj deci. Škola je tu da ih nauči nečemu – da ih obrazuje i samo delimično vaspitava. Po pitanju društva, isti ti roditelji su i njegove najosnovnije jedinke (zajedno sa svojom decom), tako da ukoliko oni (ili većina njih) obavljaju svoj roditeljski posao kako treba, to će se odraziti na društvo u celini, odnosno na kvalitet društva koje nas okružuje. S te tačke gledišta, društvo može da igra bitnu ulogu u obrazovanju i kulturi pojedinca, ali i da bude kontraproduktivno, u slučaju da pojedinci ne shvataju koliko je bitno da nam se deca odgajaju na ispravan način i da se odupru manipulacijama bilo koje vrste. To je slučaj današnje Srbije. Kad se definicija društva kao grupe ljudi udružene oko zajedničkih interesa izanalizira (bilo da su oni vezani za politiku, religiju, umetnost, geografsko okruženje ili nešto slično), određene interesne grupe krenu da bodu oči. Sa političke tačke gledišta, one će biti iskorišćene, kako bi oni koji su deo tog društva izgledali, ponašali se i razmišljali na što sličniji i, hajde da ne budem baš bezobrazan pa ću upotrebiti reč - ‘’prostiji’’ način. Tu efekat ‘’ovce u stadu i pastir’’ igra odlučujuću ulogu za uspeh jednog establišmenta, a samim tim one ovce koje pokušavaju da se udalje od tog istog stada obično prve i završe na ražnju. Međutim, začarani krug se opet završava na porodici. Roditelji, a i svi ostali članovi društva, treba da učine sve što je u njihovoj moći da ga menjaju i učine boljim. To niko drugi neće uraditi za nas i umesto nas, pošto bi to predstavljalo svojevrstan oksimoron.

  • Klotfrket: Kao filologa, mnogo me zanima koji je od jezika koje si u svim ovim nesrećnim zemljama čuo tebi najzanimljiviji?


Golub: Verovatno je to paštunski jezik - jezik kojim govore pripadnici plemena Paštun, najvećim delom lociranim u Avganistanu, kao i u određenim oblastima Pakistana. Izuzetno je težak i smatra se jednim od najtežih jezika kojim se služe žitelji Avganistana.

  • Klotfrket: Na kraju ne mogu da izbegnem i jedno muzičko pitanje - kada "U odbrani zla" (meni jedna od najdražih pesama) stiže na koncertni repertoar?

Golub: ‘’U odbrani zla’’ je pesma koja je nama izuzetno draga, ali koja zbog svojih specifičnih tehničkih karakteristika zahteva masu promena vezanih za zvuk koje bi, zbog vremena koje iziskuju, poprilično narušile dinamiku koncerta. Ovo nije slučaj samo ukoliko rešimo da je sviramo prvu i ostavimo dovoljno vremena za sve te promene da se dese između prve dve pesme. To se upravo i desilo, i mogu ti reći da smo je odsvirali na poslednjih par koncerata, kao i da smo zaista oduševljeni reakcijom publike na tu pesmu. Ipak, bitno je da se shvati da ne možemo uvek počinjati koncert istom pesmom, tako da će se ova pesme pojavljivati povremeno na našem koncertnom repertoaru.




U nadi da ću zakačiti baš neki od tih koncerata, srdačno zahvaljujem Golubu na odvojenom vremenu i odgovorima nad kojima se valja zamisliti. Za čoveka koji nema nikakve veze sa prosvetom, drago mi je da je po važnim pitanjima istomišljenik mnogih mojih kolega. Rekoh na početku – čovek od koga ima šta da se čuje!

27.01.2015.

Nesrećan Sveti Sava, učitelji!

Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog Savu. Mnogim porodicama je to krsna slava. Srpsku slavu je UNESCO nedavno uvrstio u nematerijalnu kulturnu baštinu čovečanstva. Toliko je lepa.




Srbija je odvajkada bila i ostala tradicionalna država, koja drži do vere (ne sudim, konstatujem). Srbi su i pod Turcima držali do svoje vere. Jedino je onaj mangup Tito uspeo da nas ubedi da nam to ništa ne treba. Kad se njemu smrklo, SPC-u je ponovo svanulo. Onakvi nenormalni, kakvi smo, i tu smo požurili da budemo "veći patrijarsi od patrijarha" (ne ide da sada pominjem papu). Pištolj je označio start i trka je počela: ko će da nosi veći krst oko vrata, ko će najviše puta u toku dana da se prekrsti, ko će koliko puta da naglas zahvali Bogu. Vulgarizacija vere i religije mogla je da počne. Nesvesni toga da je vera intiman čin, a da se sabornost pokazuje u Božjim hramovima, primitivci krenuše da se busaju u grudi i nabijaju svoju veru svima na nos, istovremeno izražavajući krajnju netoleranciju prema svakom ko nije isto činio (sasvim u duhu pravoslavlja i svetosavlja).



Do-juče-komunisti počeli su da slave slavu kao što se svadbe slave - polovinu gostiju jedva da poznaju, ali nema veze, važno je da ih je što više; na slavskoj trpezi, naročito posnoj, đakonije naših prababa - rakovi, školjke, salata od hobotnice, pohovane lignje, 
kivi, mango i papaja; živa muzika je obavezna, a sa ozvučenjem  poželjna. Od slave nastade vašar. Kad se gosti ponapijaju, desi se i da se Gospod opsuje. 

Naravno da nam to nije bilo dovoljno, pa smo odlučili da i naše firme, stranke, ustanove treba da imaju svoju slavu. Tek to ume da zaliči na vašar!


Da se vratim sada na Svetog Savu. Zbog njegovog izuzetnog istorijskog značaja i uloge u prosvećivanju naroda, odlučeno je da Sveti Sava postane školska slava. Meni to ne smeta, jer sam Srpkinja pravoslavne veroispovesti. U porodici nije bilo komunista, a kad sam dovoljno porasla da sam mogla sama drugačije da odaberem, opet sam odabrala isto. Pri tom mi ne smetaju ni pripadnici drugih veroispovesti, ni ateisti, ni agnostici. Nisam pravoslavni taliban.


Međutim, nisu svi nastavnici pravoslavci, a ni svi učenici. Po Ustavu je Srbija zemlja svih građana Srbije. Kako je onda Sveti Sava slava svih škola i onih koji u njoj rade i uče, nije mi jasno. Istina, nije mi jasno ni zašto se veronauka ne uči vikendom u crkvenim domovima, nego je obavezan izborni predmet u školi, ali to je neka druga tema. Ni o građanskom vaspitanju nemam mnogo bolje mišljenje, a to je tek treća tema.


Elem, nakaradni kakvi smo, neretko smo školsku slavu slavili na krajnje neprimeren način. Sećam se divnih priredbi koje su presecali "test, test, jedan, jedan" muzike koja se upravo štimovala u drugom kraju škole. Onda se moda promenila, pa su domaćini školskih slava, a to najčešće bude neki dobrostojeći roditelj, počeli da nas izvode u kafane da nas najedu i napoje. Uz pevaljku, naravno. Tim paradama i zabavama miliona uporno odolevam i odbijam da prisustvujem. Smatram ih skarednim. Prisustvujem priredbi, ne odem u kafanu - prosto mi bilo, prosto im bilo. A volim kafanu, majke mi.


I ovog 27. januara se obeležava školska slava. Današnji program je malo drugačiji. Danas bi prosvetni radnici trebalo da se okupe u Beogradu i svetosavskom šetnjom iskažu svoje nezadovoljstvo maltretmanom koji imaju u ovoj licemernoj državi. Na žalost, biće i onih koji će sa svežom ondulacijom ili zasukanim brcima da se zarumene od grejane rakije i povedu kolo, ili zapevaju uz hitove Stoje i Ćane. I njima prosto bilo. Oni misle da to tako treba, uz čuveno "šta Hvali?". Ma, ne Hvali ništa! Samo napred!


S obzirom na to da je u Srbiji danas obrazovanje spalo sa svirale (nije više ni poslednja rupa), mislim da je odgovarajući pozdrav za današnji dan "Nesrećan Sveti Sava", umesto "Srećan Sveti Sava". Ne bi bio srećan nimalo kad bi video šta su od njegovog naroda i njegovih ideja u međuvremenu napravili razni vernici i nevernici.


Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi! Danas u Beogradu, u 17 sati.







18.01.2015.

Zašto danas nastavnik ne sme da bude "lik"?

Nekada su škole bile poznate po izuzetnim individualcima, snažnim ličnostima, pravim eruditama i usred neke palanke. Nekada su se prepričavale uzrečice, izjave, navike nastavnika/profesora koji su u svojim sredinama bili lučonoše i 'selebriti', što bi rekao ovaj novi svet. Bili su glumci na času, kakvih se ni pozorišta ne bi postidela. Da, nekada su časovi pojedinih kolega bili predstave, a đaci su znali da su povlašćeni jer mogu da sede u prvom redu.


                                                "Učitelji menjaju svet - dete, po dete."


Pre 34 godine sam imala poslednji čas kod učiteljice, a i danas bez imalo napora mogu da dozovem iz sećanja boju njenog glasa, melodiju govora, pogled, miris parfema čak! Ona je uticala na razvoj moje ličnosti više od svih ostalih. Bila je u stanju da nam izmeni DNK, na časnu reč! Kakva je to ljudska gromada bila!

Osnovnu školu sam završila pre 30 godina, srednju pre 26, i živo se sećam bar desetak ljudi koju su obeležili moje školovanje, kojima sam se divila i zbog kojih sam, verovatno, postala prosvetni radnik. 


Sećam se ko me je naučio da slušam klasičnu muziku, puštajući nam "Vltavu" i učeći nas da čujemo brzak na izvoru, huk reke koja narasta i mir reke koja teče širokim koritom.


Sećam se ko me je naučio da senčim crtež, vidim svetlost, savladam perspektivu; da se ne plašim boje, da na licu može da se nađe i zelena, da apstraktnu umetnost treba gledati maštom, a ne okom.


Pamtim kretanje od vrata učionice do katedre, spuštanje šestara i lenjira na sto, zauzimanje poze pored prozora, sa laktom na simsu, i priču koja razotkriva tajne matematike.


I danas mi je u ušima čarobna dikcija profesora književnosti, čiji je glas umeo da bude elegičan, lirski, buntovan (ko na mitingu devedesetih, božemeprosti), uzvišen, topao ili grub, već u zavisnosti od toga o kom je delu govorio. Bilo nas je sramota da ne pročitamo lektiru. Bilo nas je sramota da ne znamo o čemu govori.


To su bile snažne ličnosti koje su uticale na mnoge generacije, dok se na njih same nije moglo uticati. Znam, jer su i deca predsednika opštine i direktora škole kod njih dobijala jedinice i dvojke. Znam, jer im se nikada niko nije obraćao bez poštovanja. Što bi današnja deca rekla, bili su "likovi", "carevi", "face".


O, da! Znam. Društvo je bilo drugačije, status je bio drugačiji, druge su se vrednosti cenile, drugačije su se dece vaspitavala, bla-bla-bla...


Ali znam i to da su imali samo kredu i tablu, da se nisu igrali sa nama, da nam nisu osmišljavali igrice i radionice, da nisu kreirali aktivnosti kojima bi nas zabavljali. Možda smo ih zato i shvatali ozbiljno. Škola nije bila zajebancija, da proste osetljive uši. Zabavište je bilo ono pre škole, ono što je danas vrtić. Škola nije služila da nas zabavi, nego da nas uči i vaspitava. Proces se odvijao tako da nam je bilo jasno gde je naše mesto. Nije đak bio u centru. Nije ni nastavnik, nego učenje. U školu se išlo da bi se učilo, a ne zezalo. Ko nije hteo da uči, bivao je izbačen iz škole, na sramotu cele familije, i to bar u šest kolena. Nešto ne bih rekla da smo iz toga izašli funkcionalno nepismeni, a bogme i dan-danas u Slagalici, ili nekom drugom kvizu, dajemo tačan odgovor pre takmičara.


I ne, nisam pala s kruške i ne živim mimo sveta. U kući imam maturanta, a i sa svojim đacima razgovaram o njihovim interesovanjima. Znam i za tehnološki napredak, a poznate su mi i informacione tehnologije. Koristim i internet, majke mi. Imam svest o tome da nema napretka ako se opiremo promenama. Nisam protivnik promena, usavršavanja, inovacija... Zaista nisam. Evo, čak i znam da ne možeš dvaput u istu vodu zagaziti.


Ne znam samo zašto su krenuli da menjaju ono što je jedino nezamenljivo. Koja je pamet odlučila da marginalizuje nastavnika, njegovu reč, njegovu ličnost? Koja nas je pamet obezličila i želi od nas da napravi facilitatore? Znate li da je taj vaš facilitator samo kap u moru uloga koje dobar nastavnik svakog dana igra? 


Naravno da ne znate!

Kako biste vi to znali...

Ajd sad obrati pažnju kako se menjaju instrumenti kroz život jedne reke, od izvora do ušća. Ajd, uživaj!




10.01.2015.

Kako izmeriti nastavnika, a da nije na kilo

Čitav normalan svet razlikuje dobrog radnika od lošeg. Prvog stimuliše, drugog destimuliše. Meni je to sasvim jasno i ispravno. Radniku za fabričkom trakom neko izračuna normu, pa gleda da li je prebacio ili podbacio. Već lekaru norma ne može biti broj pacijenata, recimo, jer može biti kažnjen onog meseca kad se ljudi nisu dovoljno razboljevali. Po toj logici, još je teže izmeriti rad nastavnika, jer mu je norma propisana nedeljnim brojem časova, brojem učenika u odeljenju, obaveznom pedagoškom dokumentacijom, satima stručnog usavršavanja. Po toj logici, svaki nastavnik sa punom normom je izuzetan nastavnik ako sakupi poene i ne mrzi ga da piskara i šta treba i šta ne treba. Međutim, mi koji ne radimo u Ministarstvu, nego u školi, znamo da to nije tako. 


U poslednje vreme se govori o rešenosti Ministarstva da odvoji žito od kukolja, pa čak i da to bude regulisano platnim razredima unutar struke. Čuju se razni predlozi za kriterijume - od broja sati stručnog usavršavanja, preko učešća učenika na takmičenjima, pisanja i objavljivanja naučnih radova, pa do inovacija u nastavi.

Mislim da su ovi kriterijumi pogrešni, a evo i zbog čega:


1) Sati stručnog usavršavanja su u sadašnjim uslovima besmislica, naročito oni koji se stiču usavršavanjem van ustanove. Dok lokalne samouprave ne budu u zakonskoj obavezi da plaćaju putne troškove, kotizacije i dnevnice, mislim da je krajnje nepošteno da to bude kriterijum. O eventualnoj drskosti tipa "Pa, plaćajte iz svog džepa ako vas baš ti seminari interesuju" neću ni da pišem. O kvalitetu i smislenosti mnogih seminara takođe ne bih ovom prilikom. On-line seminari tu mogu fino da reše problem, zbog uštede na putnim troškovima i dnevnicama, mada moraju da postoje i oni drugi. Za sada, idemo na svakojake seminare koji se organizuju u našim školama ili gradovima, a koje plaćaju škole i na osnovu toga ih i biramo. Ne na osnovu naših pojedinačnih potreba za usavršavanjem. Da li je to kvalitetno usavršavanje? Ni prošlo nije pored njega.


Usavršavanje unutar ustanove je već druga priča, ali tu pre svega mislim na ogledne i ugledne časove. Tu se zaista meri angažovanje nastavnika, smisleno i ozbiljno.


2) Priprema đaka za takmičenje je ogroman posao. Iza osvojenog mesta na višem rangu takmičenja stoji veliko zalaganje i učenika i nastavnika. Međutim, po mom mišljenju, takav trud treba novčano nagraditi po postignutom uspehu. Treba ga ozbiljno nagraditi, ali to ne treba biti kriterijum za platni razred. Zašto? Zato što ne stavlja sve nastavnike u isti položaj. Zato što nema takmičenja na svim nivoima iz svih predmeta. Zato što nema svaka vrsta škole zainteresovane đake za takmičenja. Zato što se iz engleskog, na primer, učenici srednjih stručnih škola takmiče sa učenicima gimnazija, što je teška glupost.


3) Pisanje i objavljivanje naučnih i stručnih radova je takođe pokazatelj velikog angažovanja nastavnika. Međutim, da li je to automatski i pokazatelj kvalitetnijeg rada u učionici. Mislim da nije. Više pokazuje ličnu ambiciju, potrebu za ličnim napredovanjem, ali ona ne mora biti povezana sa samim radom u nastavi. Možda bi trebalo na neki način priznati radove iz metodike, pedagogije, oblasti koje se bave neposredno nastavom, ali i to pre kao sate stručnog usavršavanja, lakšeg dolaženja do pedagoškog zvanja, a nikako ne kao kriterijum za platni razred.


4) Inovacije u nastavi jesu izuzetno važne i zaista mogu da pokažu zainteresovanost nastavnika za poboljšanje kvaliteta nastave. Problem je u tome što se u 21. veku mali broj inovacija može primeniti bez ulaganja. Da bi nastavnici bili u ravnopravnom položaju, potrebno je da škole budu približno isto opremljene. Ne mogu neke škole imati poljske wc-e, zelene table i bele krede, a neke druge po računar i interaktivnu tablu u svakoj učionici, ako hoćete taj kriterijum da primenjujete. Ne mogu neke škole imati papir i toner samo za potrebe računovodstva, direktora i sekretara, dok u nekim drugim školama nastavnici na raspolaganju imaju bezmalo neograničene resurse za štampanje. Samo to, za početak.



*****
Šta nam onda preostaje? Da se ja pitam, bavila bih se samo kvalitetom časa i pojedinačnim napretkom učenika.

1) Kvalitet časa odnosno nastave, najpoštenije pokazuje kvalitet nastavnika. Kvalitetan čas je ishod koji treba meriti. Da li je nastavnik postao kvalitetan pažljivom pripremom časova, stotinama sati seminara, praćenjem stručne literature, istraživanjima i objavljivanjem radova - to je već njegova stvar. 

Kako izmeriti kvalitet časa? Svakako ne onom jednom godišnjom posetom direktora, pedagoga, psihologa. Mislim da ove tri osobe u svakoj školi treba rasteretiti gluposti (pre svega nebulozne papirologije) i napokon im povećati obim poslova na praćenju nastave. Taj se sistem sigurno može još unaprediti, formiranjem nekog tima koji bi se time bavio (npr. članovi kolegijuma, koje treba rasteretiti nekih drugih obaveza na račun ove). Nastavu treba pratiti kontinuirano. Svakome od nas bar dva puta mesečno poseta času, i kada predajemo i kada obnavljamo, utvrđujemo, ocenjujemo. Brzo bi se odvojilo žito od kukolja. Neka Ministarstvo odluči šta će se sve pri praćenju časova ocenjivati, mada liste za praćenje časa već postoje. Pomislio bi neko, i to s pravom, da bi ovde ulizice i poltroni bolje prolazile. Zato i predlažem da bude širi tim, sa ravnopravnim glasovima.

Onde gde se kvalitet ne pokaže, nastavnika uputiti na pažljivo procenjeno i usmereno usavršavanje.

2) Napredovanje učenika je drugi jasan pokazatelj angažovanja nastavnika. Ona glupost koja se svojevremeno pojavila, da se škole rangiraju po srednjoj oceni, je baš to - glupost. To jedino može da dovede do besomučnog poklanjanja ocena. Jeste da bi i vuk bio sit, a i ovce bile na broju, ali bi to potpuno obesmislilo samo ocenjivanje, pa i nastavu. Nekada sam mislila da su jednoobrazni testovi za iste razrede i profile/smerove dobro rešenje, a onda sam videla rang listu sa upisa za moju školu i beogradske ekonomske škole. Naš prvi na rang listi bezmalo ima bodova kao njihov poslednji. E pa, to onda ne bi bilo pošteno!

Zato mislim da treba pratiti napredak učenika koje dobiješ. Kreneš sa inicijalnim testom, pa pratiš kako napreduje. Ako od dvojke stigneš do četvorke, ta četvorka je veći uspeh od one koja se samo održava. U tom smislu bi mogli i oni jednoobrazni testovi da dođu u obzir, ali da se u konačnoj proceni rada uzme u obzir i početna pozicija.

*****

Na kraju, ne mislim da su ovo jedini i najbolji predlozi. Ovo je samo moje današnje razmišljanje na tu temu. 

07.01.2015.

Danas je Božić

Mir Božji! Hristos se rodi!
Meni je Badnje veče najdraže veče u godini. Neuporedivo mi je prijatnije od novogodišnje večeri, na primer. Možda zbog toga što nije veče velikih očekivanja, već ugodno i mirno, porodično, blago. Možda i zbog toga što poziva na praštanje, na tihu radost. Božić je, takođe, velika porodična sreća. Posećujemo se, ili bar čujemo telefonom, sprovodimo lepe stare običaje, deca se raduju, a i mi odrasli sa njima.





I na Božić razmenjujemo lepe želje.
Zato ovo i pišem. Hoću nešto da poželim vama, ali i sebi.

Želim nam da jasno raspoznajemo mudrost od lukavosti, prilagodljivost od licemerja, hrabrost od uzaludnosti, ludost od budalastosti. Budimo mudri, prilagodljivi i ponekad ludi.


Želim nam da razlikujemo ambiciju od nezajažljivosti, samoodbranu od bahatosti, sanjarenje od neostvarivih želja.


Želim nam mir, ali ne i pomirenost. Borbenost, ali ne i uzaludne žrtve. Oprez, ali ne i strah. 


Želim nam više knjiga, manje TV serija. Više radija, manje televizije. Više smeha, manje podsmeha.


Ako ste kreativni, talentovani ne vređajte kosmos nečinjenjem. Nije vam to uzaludno dato. Imajte obavezu prema sebi da sebe razvijate.




I budite dobri prema sebi. Nemojte na sebe biti besni zbog neuspeha, već zbog malodušnosti. Naročito vi, žene, odustanite od glupave ideje da treba da budete žena-zmaj. Nemate rep, ne bljujete vatru, ne živite u pećini ;) Ne mora ni svaki ručak da uspe, ni kuća da blista svakoga dana, a nadam se da odavno ne štirkate kuhinjske krpe :)) Uvedite sebi poneko sebično popodne i neka vas tada bude baš briga za sve!


Isterajte energetske vampire iz svojih života. Oprostite im greške, ali im ne dajte da vam priđu. Ne upijajte njihovu negativnost. Ne navikavajte ih na obavezu slušanja i saosećanja, kad i sami znate da se oni neće promeniti, a vama će biti teško.


Ako ste nesrećni, nađite nešto što vas usrećuje, a nije nedostižno. Promenite cilj. Ne vredi čitavog života biti nesrećan zbog nečega što nikada nećemo imati. Jednostavno, ne vredi, a život u međuvremenu ode.


I pre svega, budite zdravi! Ne čekajte bolest da biste počeli da cenite zdravlje. Verujte da znam o čemu govorim.


Čuvajte se i neka svako ima bar još jednu osobu koja će ga čuvati. Nemojte biti sami, osim ponekad ;)


P.S. Nemoj da bi neko pomislio da ja sve ovo umem. Ja samo sve ovo želim. I za kraj, da se nasmejemo, gorko:





05.01.2015.

Dnevnik jedne Mace, nosioca sertifikata

Maca je završila menadžment na jednom privatnom fakultetu. Upisala ga je dok su "oni" bili na vlasti, jer je kum u to vreme mogao da joj završi za posao u EPS-u. Dok je stigla do diplome, "ovi" su došli na vlast i šema sa kumom je propala. Srećom, isplatilo se što su je dobrostojeći roditelji slali u letnje škole jezika na Maltu i u London, a onda je završila i onaj kurs u Britanskom savetu. Jeste da je koštao đavo i po, ali je ipak na kraju stigla do sertifikata, istina sa minimalnim brojem bodova, ali je ipak stigla! Još je veća sreća što se strina na vreme politički prestrojila i sada je direktorka osnovne škole. Maca je od jula nastavnica engleskog!





19. avgust

Danas sam bila na prvoj sednici nekog veća, nisam sigurna da l' je nastavničko ili odeljenjsko. Meni je to sve isto. Dodelili su mi mentora - neku nastavnicu što misli da ima sve znanje sveta, a samo jednom je bila u Londonu i to za vreme studija, pre 20 godina. Mučenica. Objašnjavala mi je pola sata razliku između godišnjeg i operativnog plana, kao da je to najvažnije u školi. Smorila me načisto. Na kraju mi dade svoje prošlogodišnje planove i reče mi da za pet dana uradim godišnji plan i operativni za septembar, za treći razred. Jaka stvar! Ima da padne na dupe kad joj odnesem! Pita da l' mi je sve jasno. Jok i nije, kokoško. Baš mi je komplikovano!


24. avgust


E, kad ih danas nisam zadavila, nikad neću! Znači, pedagog i ona mentorka su me muštrale sat i po. Te ne uklapa mi se broj časova u operativnom sa brojem u godišnjem, te ne valjaju mi tip časa, oblik rada, metode... Prošli put mi ova pričala da je rad u grupi i u paru mnogo važan, a sad mi tvrde da to nisu metode rada! Vidim ja da one nemaju pojma! Na kraju je mentorka rekla da će mi ona uraditi godišnji i ovaj za septembar, ali da ću kasnije morati sama. E, baš da vidim!


29. avgust


Kakva bre korelacija?! I šta je to aktivna nastava? Pominjali su i neki IOP - kao to treba za dva učenika. Pa, dajte im ako im treba. Kupite! Ako škola nema para, evo ja ću da ižicam od nekih ortaka. Ovi su svi ludi u školi! Nije ni čudo što niko ne voli prosvetne radnike. Jadna moja strina.


3. septembar


Ne mogu da verujem da udžbenici stižu tek krajem meseca! I šta ja sad da radim s onom dečurlijom? Uzgred, pojma nemaju i mnogo su nemirni. Ajd rekoh danas, pošto je prvi čas, da malo pričamo o učenicima u odeljenju. Kao - znaju se, pa im to neće biti teško. Kad ono, pojma nemaju o poređenju prideva, a to je baš lako. Lepo im kažem - slušaj 'vamo: komparativ -er, superlativ the -est; ako su pridevi višesložni, komparativ sa more, superlativ sa the most. Je l' to jasno? Mislim se, kome ne može biti jasno! Pa, tupsonima u mom odeljenju. Pojma n-e-m-a-j-u!


11. septembar


Znači, ne verujem! Danas jedna mala 10 minuta ne može da ukapira razliku između 'inedible' i 'uneatable' (obnavljali smo neko voće i povrće pošto knjige još nisu stigle, a to su radili prošle godine). Ja joj lepo kažem da ne mogu da verujem da je neko toliko glup, a ona poče da plače. Plakala je 15 minuta. Ja se pokupim i odem da popušim cigaru, da se malo smirim. Ova deca su blagi užas! Posle sam ja bila kriva što je neki mali pao i rascopao nos pre zvona. Ko da bi mu manje tekla krv da je bilo posle zvona.


19. septembar


Mislim da ova pedagogica mrzi strinu. Danas mi je došla na dva časa, kao fora - da vidi kako radim. Pazi bogati! Posle je napravila čitavu dramu zbog toga što nisam imala pripreme! Pa, šta će mi pripreme kad ja znam engleski? Šest meseci u Londonu, tri meseca na Malti i kurs Britanskog saveta, heeeej! Pripreme! Svašta.


3. oktobar


Danas me je strina zvala na razgovor. Kaže da su održani roditeljski sastanci i da su se roditelji žalili na mene. Na mene?! Kaže ne smem da vređam decu na času i da moram da im spremam neke igrice. Po slobodi je pitam da l' je ona normalna, a ona kaže - ma ćuti, samo se malo pritaji. Sledećeg puta će da se žale na nekog drugog, a na tebe će da zaborave. I ja se sad nešto mislim - šta bre hoće ti roditelji! U sve se razumeju, a deca im ništa ne znaju!


29. oktobar


Kaže mi mentorka danas da treba da osmislim neki mali test za učenike, čisto da proverim šta su naučili, da li treba da vršim neke promene u operativnom, da li treba da radim neku individualizaciju i da istovremeno izvršim vrednovanje svog rada. Lepo kažem da ona nema veze sa životom! Test služi da se deci daju ocene. To bar svako zna. Ko da ja nisam išla u školu! Sad ću lepo s interneta da skinem neki test za početnike i odoh s drugaricama na kafu.


5. novembar


Ne, ne! Pobiću ih, majke mi! Tačno im je krivo što sam lepa i mlada i što imam super garderobu. Veštice su se urotile protiv mene! Danas su me ribale zbog testa. Te nije izvršeno dobro baždarenje, te nema diferencijacije tamo nečega, te se iz rezultata ne vidi da sam išta radila s decom. Lepo im kažem da imam najgluplja odeljenja u školi, da ništa ne kapiraju čak i ako im dvaput ponovim, da plaču i krevelje se za sitnicu, da se već posle mesec dana ne sećaju šta sam im rekla, i da problem definitivno nije u meni, nego u njima! Moram strini da prijavim ovaj mobing!


17. novembar


Ovi u školi načisto poasili. Kažu da dolazi neka eksterna i da će oni da nam proveravaju rad. E, čik da vidim ko iz te eksterne ima bolji britanski akcenat od mene!


25. novembar


Pa gde baš meni da zapadne onaj baksuz iz eksterne?! I još je završila biologiju! Ja lepo krenem sve na engleskom, a ona će meni - koleginice, nisam sigurna da deca mogu da vas prate. Ko da ja ne znam da je njoj frka što ona ne može da me prati. Piskarala je nešto sve vreme, kaže - sve ću videti u izveštaju. U, boli me uvo!

4. decembar


Heh! Kad je strina bila rod?! Evo, danas me je i ona maltretirala. Stigli su preliminarni izveštaji eksterne, i otprilike sam ja kao najgori nastavnik u školi. Kaže da je onaj baksuz pitala da li sam uopšte završila fakultet, jer osnovne stvari ne znam. Onda mi je strina nabrajala šta sve ne valja: struktura časa, odnos sa učenicima, nema diversifikacije zadataka (jedva zapamtih!), ne valja mi pedagoška sveska, čas mi nema dinamiku, nema evaluacije na kraju časa, jednolični su mi nastavni materijali i metode rada, i još trista nekih čuda kojima ni ime ne znam! Kažem ja - sve sam ludak do ludaka!


Nego... Čujem da mi je neki ujak iz familije postao šef računovodstva u jednom finom javnom preduzeću. Moram da pitam majku u kakvim su odnosima. Ova škola počinje ozbiljno da me nervira! Mogao je stric i bolje da se oženi!


P.S. Srećan završetak ove priče plod je mašte autora. Život je sasvim drugačiji.











03.01.2015.

Moje rezolucije i revolucije

Iako je dolazak nove godine samo i isključivo stvar računanja vremena, mnogi početak nove godine vezuju za okretanje novog lista, momenat za korenite promene, za nova obećanja sebi koja (ne)će ispuniti, za popularno nazvane 'novogodišnje odluke'. E, meni je više muka od donošenja odluka. Ja bih da ih više ne donosim i da malo odmorim. Nimalo nije u trendu početkom godine ne pisati divne, optimistične tekstove, jer "kakve su ti misli, takav ti je život", je l'? U današnjoj Srbiji su oni sa previše optimizma ili Vučić, ili naivne budale, pardon my French.



Zato, kada bih donosila novogodišnje odluke, moja bi bila da više ne odlučujem o sledećim stvarima:

1) šta da skuvam od pola kile mesa, a da ima za dva dana;


2) kakvu ešarpu da kupim, a da mi tri stara džempera sa njom izgledaju novo;


3) da li da prvo namirim dug za struju, ili dug za gas;


4) da li da kupim kvalitetnu kremu za lice ili 10 kg prskanog voća;


5) da li da detetu kažem da beži odmah iz ove zemlje ili da je ubedim da ostane, da bih je češće viđala;


6) da li da presvučem trosed kod tapetara ili da za te pare kupim knjige;


7) da li da idem na magnetnu rezonancu (kod privatnika, dakako) ili na koncert Amire Medunjanin (porodično, s kartama i gorivom);


8) da li da prestanem da pratim vesti i ozdravim dušu neinformisanu;


9) da li da počnem da gledam turske i ostale sapunice, pa da tupavo uživam u blaženom neznanju;


10) da li da slavim rođendan ili da se pravim blesava;


11) da li da brinem zbog svih nelogičnosti sa kojima se na poslu suočavam, ili da napokon krene da me boli uvo;


12) da li da na blogu podržavam štrajkače i sindikate, a da od sindikata ne stiže nikakva povratna informacija;


13) da li da proteram neke "prijatelje" iz svog života, ili da ih opet razumem i dam im još jednu šansu.


Ovih trinaest prasića me masira čitave godine. Znam, za sve je kriva majka što me nije rodila sa "lako-ćemo-karakterom" (ili možda otac, koji je sve krive Drine probao da ispravi, a skoro da nijednu nije uspeo da ispravi). Kod mene nikada ništa nije lako. Uvek se verem težim putem zbog onog sjajnog osećaja - e, vidiš da i ovako može! E, cvrc! Reći će mi neko hvala što kao budala bijem svačije bitke, umesto da gledam svoja posla. 


Ah, da - tolike sam ljude zasmejala! U, jeee. Ima još klovnova pod ovim nebom. Uz svaki aplauz jednih, navukla sam zluradost drugih. Jedni su me tapšali po ramenu, drugi pokušavali na sve načine da unize to što radim. Jedni su govorili da pišem tačno ono što oni misle, a drugi da im kradem ideje jer pišem i onome o čemu oni misle. Široko im polje, i jednima i drugima. Pišite i sami ako mislite da umete. Izađite na crtu, vi zluradi, umesto što kevćete. 


I ajd sad budi pametan! Nađi meru između sopstvenih očekivanja i onoga što drugi od tebe očekuju. Da sam bila pametna pa da sam umesto ovih sedamdeset i nešto tekstova osmislila jedan seminarčić, slizala se s kim treba, i Bog da me vidi! Kaplju parice, ja po Srbiji izmišljam toplu vodu, kolege dobijaju poenčiće - svima lepo! Al', jbga, nisam pametna. Nisam pametna za život u ovoj zemlji. Nisam rodila dete pametno za život u ovoj zemlji. 


I zato pišem čim pritisak krene da mi raste. Da vidiš, nekoliko puta sam tako preskočila tablete! Iskreno, nekad pišem, a nekad samo piskaram. To vam se, kanda, sviđa. Sviđa se i meni, al' ne mogu a da se ponekad ne zapitam čemu sve to. Valjda me neke vile gone, šta li?


Uglavnom, stvarno bih da više ne trošim život na sulude odluke. Stvarno bih želela da postanem pametna za život u Srbiji.
Jedino se bojim da je za to malo kasno.