24.12.2015.

Дневни ред: веронаука и грађанско васпитање

У последње време из Министарства стижу вести које могу да похвалим. Јесте да сам се начекала, али дошао је и тај тренутак. Након онолико промашаја, хаотичних најава, јесте-па-није ситуација, недоречених "објашњења" и сличног, стижу нормалне, логичне вести, које јесу у интересу ђака.

Нажалост, претходних година је направљено такво замешатељство, да интереси ђака и просветних радника нису увек исти. На чијим год леђима да се сломе кола, неће ваљати за оне који ће лично бити погођени. С друге стране, јасно је и да није нормално да немам када да одржим ЧОС јер нема слободног седмог часа - или га има моје одељење, или га имам ја. Није нормално ни да из истог разлога нема термина за секције и друга могућа интересовања ученика. О основној школи да и не говорим. Знам за школе где се деца за такмичење припремају викендом, а и њима и нама је законом прописана петодневна радна седмица.

Ових дана смо у ситуацији да се против најављених промена буне наставници који ће лично бити погођени, пре свега они који предају грађанско васпитање и верску наставу. Па да кренем баш од њих.



Министар каже да би било довољно да се ова два предмета изучавају само четири године, уместо свих 12. Као обавезни изборни предмети, за сада се уче током читаве основне и средње школе, с тим да се могу мењати само на почетку новог образовног циклуса. Заступљени су једним часом недељно. Већина просветних радника поздравља ову идеју, има оних који су за то да се ови предмети потпуно укину јер су политички уведени (ако се добро сећам, веронаука под политичким притиском ДСС-а, а грађанско васпитање као противтежа, на предлог Грађанског савеза). Наравно, противе се углавном колеге које предају ове предмете.

Оно што могу да разумем, јесте негодовање због могућег губитка часова. Плате су мале и са пуним фондом, а у данашње време потпуно изгубити посао, без изгледа да се нађе други, страшно је за читаву породицу. И ту се моје разумевање завршава. Када крену аргументи у прилог овим предметима, не слажем се скоро ни са једним. Прочитала сам неки коментар да би се губитком ових предмета изгубила васпитна улога школе. Пре 15 година ових предмета није било, а деца су била 15 пута васпитанија. Мени више од тога не треба.

А онда крећу манипулације чињеницама.

Оно што се редовно може чути од присталица верске наставе у школама, јесте да се веронаука учи у свим европским земљама. Као прво, то није тачно. Не учи се у Француској, Словенији, Црној Гори и Албанији. Као друго, некако заборављају да напомену да се у многим државама прави озбиљна разлика између изучавања религија и конфесионалне верске наставе. Затим, заборављају да напомену да у неким државама постоје, на пример, католичке школе, где је нормално да школски дан почне молитвом. Али у тим истим државама постоје и класичне државне школе, где се о религијама говори у оквиру дисциплина као што су историја, књижевност, историја уметности, социологија, географија... Следеће, не говоре ни о великој аутономији коју регије унутар држава имају, па се негде изучава једно, негде друго, а негде ништа. Не, они све те земље подводе под "има верске наставе свуда и тачка".

Истина је да је слика веома шаренолика и у Европи и у свету. Изучавање религије је, из разумљивих разлога, потпуно забрањено у Кини (а претпостављам и у Северној Кореји). Међутим, и у срцу Европе, у Француској, се инсистира на потпуној одвојености цркве од државе, и ту верске наставе нема - сматра се да се њоме могу бавити породице и конфесије у сопственом аранжману.

У Шведској и Грчкој, религија се у школи изучава у организацији државе. У Немачкој и Аустрији постоји сарадња државе и цркава по том питању. У Мађарској је потпуно под окриљем цркве. У Естонији и Данској се учи о свим важнијим конфесијама, па се то сматра образовањем о религији као историјском и цивилизацијском феномену. На Кипру и Малти је, с друге стране, верска настава строго конфесионална.

Тачно је и да постоје државе, или бар делови неких држава у којима је верско образовање обавезан предмет, па чак и случајеви где је заступљено са два, чак и три часа недељно.

Да напоменем и то да су у тренутку увођења веронауке у нашој земљи, против тога били Веће Универзитета у Београду, сви ректори универзитета у Србији, Савез педагошких друштава Југославије, Образовни форум и око 90 невладиних организација (које ја лично баш нешто и не волим). Тадашњи министар просвете Гашо Кнежевић, предлагао је увођење предмета који би се бавио историјом религије, док је проф. Иван Ивић сматрао да увођење веронауке у најмању руку неће имати никаквог ефекта на културу младих, бар не позитивног. Ок, већ чујем аргумент да су то све гарант комуњаре и издајице непатриотске.

Узгред, код нас су и  веронаука и грађанско васпитање уведени одједном и свуда. Нису се поштовале законске одредбе по којима постоји процедура за увођење нових предмета, са двогодишњом експерименталном применом и стручном анализом након тога.

Што се тиче грађанског васпитања, тачно је да предвиђено да се на часовима обрађују веома корисне теме, које ће помоћи да се ученик развија у толерантну, асертивну и саосећајну особу. Међутим, не видим ни да би нетачна била тврдња да се то може регулисати добрим приручником за одељењске старешине, и обавезним темама које се морају обрадити на ЧОС-у. Ионако се квалификације за предавање овог предмета стичу на курсу.

Читам коментаре да бисмо без овог предмета имали армију непросвећених појединаца, који не мисле својом главом, не знају за слободе и да је баш то циљ власти, не би ли лакше владали и манипулисали нама, као својим поданицима. Иде се чак дотле да се наглашава да без овог предмета нема социјализације деце, да служи упознавању ученика са васпитно-образовном улогом школе, медисјком описмењавању и неговању културе говора. Не знам какво је ваше искуство, али моје говори да ти исти ученици који су овај предмет одабрали за обавезни изборни предмет, даноноћно гледају ријалитије, псују и вређају се међусобно, учествују у вршњачком насиљу с апетитом.

Нажалост, постојање обавезног изборног предмета, како год се он звао, не може да амортизује негативне ефекте транзиције, ерозије система вредности, и не може да створи грађанско друштво на силу. Не бива! Могу имати и пет часова грађанског васпитања недељно, али ће и даље живети у држави у којој је председник купио диплому, у којој је министар (још увек!) керамичар, ученици генерације раде за касом локалног супермаркета, земљи у којој постоје универзитети на којима ћеш стићи до дипломе самим тим што уредно плаћаш школарину, где ће посао наћи онај ко има везу, а не онај ко највише зна, и где нечији син може да прегази девојку и ником ништа!

Не знам да ли је направљена озбиљна стручна анализа ефеката увођења овог предмета у српске школе, али знам да је статистика из године у годину све више поражавајућа: расте вршњачко насиље, број малолетничких трудноћа, малолетничка делинквенција. Сад би неко могао да устврди да би било још горе да нема овог предмета, али нико то не би могао и да докаже.

Што се искуства европских земаља тиче, постоје земље у којима се ученику, уколико не припада ниједној од конфесија којима се верска настава бави, омогућује да похађа наставу из етике. Зар етика није филозофска дисциплина? Зар је већ нема, бар у средњим школама?

На овом линку можете погледати озбиљну студију Европске комисије и Еуридике о грађанском васпитању у Европској унији. Довољно је да баците поглед на садржај, па да видите да се озбиљно баве и евалуацијом и мониторингом. У овом тексту ћете наћи и то да јесу све земље за грађанско образовање (не називају га васпитањем, већ образовањем - Citizenship education), али и то да се оно углавном изучава тек од средње школе, и да се може обрадити на три начина: као самостални предмет, као део део неког другог предмета или области изучавања, или као комбинација ова два модела. Да не говорим о томе што се овај предмет бави и политичким животом, где одређене политичке структуре чак могу да у школама организују форуме, док је код нас најстроже забрањено да се у школи зуцне о политици. При том, ако се ради о обавезном предмету, оцене нису описне, већ су чак важне и за прелазак на виши ниво образовања. Али, истовремено, врло озбиљно се проверава оствареност образовних циљева наставе, ништа другачије него код математике или матерњег језика, на пример. Постоје јасне грађанске компетенције које треба постићи кроз ову наставу. Значи, ако постоји као издвојени предмет, не своди се на опуштене радионице, већ на озбиљан рад и ученика и наставника.

*****

И на крају, шта ћемо са тим што су верска настава и грађанско васпитање постављени као алтернативе једно другом, па су самим тим супротстављени међусобно? Зар грађанско друштво не чине и верници? Зар верник не може да верује и у грађанске вредности? Православно хришћанство, као најзаступљенија конфесија у Србији, заговара двополне бракове и стварање потомства као главне улоге брачне заједнице. Грађанско васпитање негује толеранцију и слободе, претпостављам и сексуалне. Та два детета, која иду на два различита предмета, у учионици на осталим часовима седе заједно. Зар то није конфликт у најави?

Да ли се неко пита шта се збива у глави детета које под истим кровом учи да је Бог створио свет и учи о коацервативној капљици (не бих о теорији о еволуцији, јер ни мени није баш најјаснија, а трудила сам се, није да нисам)? Како да основац помири у својој глави креационизам и теорију о еволуцији? Нека се сам носи са тим или нека пита родитеље?
Ето решења!

Што се мене тиче, могу да остану оба предмета, као факултативни. Таман да се провери и колико их заиста ученици сматрају корисним.

Мислим и да би пре било какве одлуке о смањењу броја разреда у којима се ови предмети изучавају, о остајању на истом броју разреда, о изменама садржаја или било чега другог, требало озбиљно анализирати шта су нам ови предмети донели, осим радних места колегама. Требало би анкетирати и ученике и родитеље. Да требало би, јер колико год да нам некада то не одговара, школе ипак постоје због ученика. Свесна сам тога да је ово изузетно осетљив друштвени тренутак, да се на сваку најаву промене гледа само као на могућност за давање отказа, па ипак, као наставник енглеског језика, нигде не помињем да би требало да енглески језик буде заступљен са најмање четири часа недељно током целог образовања. А мислим тако и имам и аргументе за то, и знам колико ми је тешко да у одељењу од 30 незаинтересованих ученика најразличитијег предзнања, постигнем било какав успех када се видимо два пута недељно по 45 минута. Знам да би то водило или додатном оптерећењу ученика, или смањењу фонда из неких других предмета, и зато ћутим о томе.

Како? Могла сам и о овоме да ћутим?
Па, вероватно сам могла, али ето нисам.








03.12.2015.

Свети Сава - драмски текст

СВЕТИ САВА                                                                                                                          Љубинка Недић

Овај драмски текст је намењен обележавању Светог Саве. Обилује подацима, али је згодно то што глумци у оквиру сценографије пред собом имају папире са подацима о Светом Сави, што треба искористити тако да глумци не морају све да знају напамет.

Лица:
Наратор, ђак или конферансије приредбе
Нађа
Ђорђе
Смиљка              ђаци
Тодор
Јанко
Теодора


Сценографија: на сцени се налази дечја соба – табуреи, лејзибегови, или двосед, лежај, струњача са јастуцима за седење, радни сто и ... столица, нека комода или полица. По жељи се може додати и неки реквизит попут лопте, тениског рекета, гитаре и сл. Може и постер на зиду, географска карта Србије, неки глобус... У зависности од сценографије, ђаци ће седети око радног стола, или на табуреима, јастуцима...

Н а р а т о р: Учитељица (или наставница) је поделила одељење у неколико група и задала им за домаћи задатак да пронађу што више занимљивости о Светом Сави. Чланови групе у којој је Нађа су се договорили да се једног поподнева окупе у њеној кући и упореде све што су нашли, поразговарају о томе и напишу групни рад за школу. Нађа их управо очекује.

Нађа мало поспрема собу, када се зачује звоно на вратима. Отвара врата и у собу улазе њени другари.

Н а ђ а: Ћао, другари! Упадајте!

Сви јој се јављају, понеко је пољуби у образ. У рукама носе папире или фасцикле с папирима и пернице.

Н а ђ а: Седите где год вам одговара. (Сви се смештају, тако да су бар делимично окренути ка публици) Да кренемо одмах јер изгледа да нас много посла чека.

Ђ о р ђ е (отвара фасциклу и вади папире): Е, да знаш да нас чека. Шта сам све нашао на интернету! Само на једном сајту сам нашао дванаест страна!

С м и љ к а: Мени се чини да је Свети Сава живео неколико живота! Уопште ми није јасно како је све стигао да уради за један људски живот.

Т о д о р: Па, нормално када му је отац дао да са 15 година управља... само да нађем (кратко тражи по својим папирима) ... Хумском облашћу.

Т е о д о р а: Где ти је то?

Т о д о р: Чек да нађем. (Опет кратко тражи по папирима) Е, то је било у делу данашње Далмације и Херцеговине, значи Хрватска и Босна и Херцеговина.

Ј а н к о: Стани мало! Имао је 15 година кад му је отац дао да управља том облашћу?! Мој брат има 15 година и не уме јаја да испржи! (сви се насмеју)

Н а ђ а: Изгледа да су се тадашња времена много разликовала од данашњих. И ја сам свашта сазнала читајући ових дана о Светом Сави. Али, морамо да кренемо од почетка. Ко зна нешто о његовом рођењу и родитељима?

Ђ о р ђ е: Ево ја то имам! Свети Сава се родио као Растко Немањић, али изгледа да се не зна тачно када. Претпоставља се да се родио око 1175. године. То је пре скоро 850 година! Родио се у Расу, а умро у Трнову. (кратка пауза) Где ли је сад па то? (чешка се по глави)

С м и љ к а: Тата ми је рекао да је Рас био негде код данашњег Новог Пазара, близу манастира Сопоћани. А Трново, у коме је Свети Сава умро 1236. године, налази се и дан-данас у сред Бугарске. А што се родитеља тиче...

Ј а н к о (упада јој у реч): Е, то ја имам: отац му је био Стефан Немања, велики жупан, а мајка му се звала Ана. Његова браћа су била много старија од њега и били су краљеви – Вукан и Стефан Првовенчани. Деда му се звао Завида.

Ђ о р ђ е: Како?

Т е о д о р а: З-а-в-и-д-а. Негде сам записала још нека необична имена на која сам наишла читајући ових дана (кратко тражи по папирима и извлачи један папирић са кога чита). Ево! Страцимир, Манојло, Евдокија, Војслава (без „и“), Сандаљ, Тољен, Јефимија, Предислав, Комнина. Јесу ми чудна, али су и лепа и баш старинска.

Н а ђ а: Много је занимљивости, али ако овако наставимо, никада нећемо завршити. Хајдемо даље. Значи, знамо када се и где родио и умро, ко су му били родитељи и браћа и да му је отац поверио Хумску област на управљање када је имао само 15 година. Шта је после било?

Ђ о р ђ е: Зна се да, не само да је био писмен, него је и много волео да чита. Занимала су га дела ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Прочитаћу вам део из Житија Светог Саве, које је написао Теодосије.

Ј а н к о: Шта су житијa?

Т о д о р: То ти је књижевни жанр. Њима се описују животи светаца и старих владара. Зову га и животопис. То нису обичне биографије, него је баш требало да се заслужи да неко то напише.

Ђ о р ђ е: Јесте, али су писана неким старинским језиком. Слушајте сада (чита са папира, споријим приповедачким темпом): „Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Једног дана дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком. А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.“ (Подиже поглед) И одмах да вам кажем, инок је црквенословенска реч за усамљеника, пустињака, монаха, калуђера.

Ј а н к о: Хтели су да га ожене кад је имао 17 година?

Ђ о р ђ е: Да. А он је уместо тога отишао на Свету Гору, то вам је у Грчкој на Халкидикију, с намером да се замонаши.

Ј а н к о: Одустао од тога да буде принц, да се ожени, можда наследи свог оца, и одлучио да уместо тога постане монах?

Т е о д о р а: Да. Толика је била његова љубав према Богу и жеља да му посвети свој живот.

(Тајац. Сви су замислили над овим неколико секунди.)

Н а ђ а (замишљено): Његовом оцу то вероватно није било баш по вољи.

Ђ о р ђ е: Па и није. Теодосије Хиландарски, који је написао то житије, каже да су Расткови родитељи послали потеру за њим, претпостављајући да је отишао на Свету Гору. Међутим, ипак је успео да се замонаши, и поручио (чита): „Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.“

Ј а н к о: И тако је Растко постао Сава?

Н а ђ а: Да. Његово световно име је било Растко, а када се замонашио у грчком манастиру Светог Пантелејмона 1191.године, на Светој Гори, постао је Сава. Убрзо је прешао у манастир Ватопед и ту је остао седам година.

Т е о д о р а: А да ли знате да му се после неколико година придружио и његов отац, Стефан Немања, који је престо препустио средњем сину, Стефану Немањићу?  Савин отац се такође замонашио, и то у Студеници, која је била његова задужбина. Добио је монашко име Симеон. Затим се придружио Сави и неколико година су заједно боравили на Светој Гори, а онда су одлучили да тамо оснују српски манастир, и по добијању дозволе почели да обнављају Хиландар.

Т о д о р: Значи, Сава и Симеон су у ствари били Растко и његов отац Стефан Немања? И они су основали српски манастир на Светој Гори – Хиландар?

Ђ о р ђ е: Баш тако! Мој ујак сваке године одлази на Хиландар, али ујна не може, јер је женама забрањено да посећују Свету Гору. Иначе, Симеон је и умро у Хиландару, а Сава је наставио да ради на организацији манастира.

С м и љ к а: Ја сам прочитала да је Сава био изузетно поштован на Светој Гори због своје посвећености Богу, али и због великог образовања. Све се више осамљивао и водио је испоснички живот испуњен молитвом. Од калуђера је временом постао ђакон, а затим и свештеник. Касније је постао архимандрит, што је тада био највиши калуђерски чин и додељивао се само старешинама једног или више манастира. Успео је да 1219. године добије од Васељенске патријаршије дозволу за стварање потпуно самосталне српске цркве. Зато се српско православље често назива „светосавље“. Сава је био први архиепископ Српске православне цркве.

Ј а н к о: Смиљка, а шта је (сриче) ауто-ке-фал-на црква?

С м и љ к а: Па то ти значи самостална. Одвојила се од Охридске архиепископије, под којом су Грци били владике у све три српске епископије.

Ј а н к о: Јао, што је то мени компликовано!

Ђ о р ђ е: Па не мораш све да разумеш, а ни баш све да запамтиш. Важно је да знамо да Српска православна црква можда не би ни постојала да је Свети Сава није створио у XII веку. А то није било лако. Требало је проучити и црквено право, и направити целу организацију и донети црквене законе. После прве три, основао је још осам нових епископија, а Жича је постала седиште наше цркве. 

Ј а н к о: Е, то ми је већ јасније. Него, ја сам се више бавио оним што се дешавало у Србији, након што се Стефан Немања, Савин отац, замонашио. Он је престо оставио средњем сину, Стефану Немањићу, иако је обичај налагао да то буде најстарији син, Вукан. Због тога су се Стефан и Вукан једно време свађали, па чак и ратовали. У једном тренутку је Вукан уз помоћ Угара преузео престо, али га је касније Стефан повратио. И да знате, Сава је много патио због тога.

Т е о д о р а: У међувремену је Симеон, Савин отац, умро у Хиландару, тако да је Сава кренуо на дуго путовање у Србију, носећи мошти свога оца и надајући се да ће помоћи да му се браћа помире.

Ј а н к о: Шта су мошти?

Т е о д о р а: Мошти су или посмртни остаци, или нешто што је припадало неком светитељу. Верници много поштују мошти светитеља, па и данас путују у манастире и храмове који чувају неке мошти, да им се поклоне. Иначе, сам Сава о свом доласку у Србију са моштима свог оца, пише (свечаним приповедачким тоном): „И дођох са часним моштима у Хвосно. Када је сазнао владалац син његов Стефан Немањић, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се. Дошавши са великом чашћу узеше мошти господина Симеона, песмама духовним благодарећи Бога. Јер као што прекрасни Јосиф узе из Египта тело оца свога Јакова и пренесе га у земљу обећану, тако и ови богољубиви и благообразни, синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, сами носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви, у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио. А ово се догоди месеца фебруара у 19. дан.“

С м и љ к а: Мени је занимљиво то што су сва три брата заједно и сложно мошти свог оца сахранили у Студеници, где се и данас налазе, а Сава је затим постављен за игумана овог манастира. Ту је написао Житије светог Симеона, о животу свога оца. То житије се сматра једним од важнијих дела средњовековне књижевности.

Ђ о р ђ е: Да ли је Сава још нешто написао?

Н а ђ а: О, да! Сматра се да је он зачетник самосталне српске књижевности. До тада су Срби само преписивали туђе књиге и записе. Житије Светог Симеона је прво оригинално дело српске књижевности. Осим житија написао је и три манастирска типика - то су вам правилници о начину и редоследу вршења црквених служби. Затим је написао Службу Светом Симеону, Посланицу игуману Спиридону, Устав за држање ‘Псалтира’ и Номоканон или Законоправило. Ово последње представља скуп црквених и световних закона и прописа, па га сматрају и неком врстом првог устава.

Ј а н к о: Значи, Свети Сава је био и књижевник и, у неку руку, правник. И законе је писао.

Т о д о р: Па, да. Тада није било много писмених и образованих људи, а он је био изузетно начитан и све то знање које је годинама сакупљао сада је могао да искористи за озбиљне ствари.

Т е о д о ра: Био је он и дипломата! Ево, записала сам да је у договору са братом Стефаном ишао у две важне дипломатске мисије, у покушају да од наших непријатеља направи пријатеље. Затим, изузетно је важна његова мисија у Никеји. Никеја је била важан византијски град, а налази се у данашњој Турској. Тамо је Сава, својим личним угледом и дипломатским вештинама, успео да се избори за осамостаљење српске цркве, док је он проглашен првим архиепископом наше цркве.

С м и љ к а: Није само тиме задужио цркву. Био је и велики ктитор!

Ј а н к о: Јао, опет нова реч! Шта је ктитор?

С м и љ к а: То ти је оснивач и заштитник манастира, или велики дародавац. Ктитор је грчка реч, а наша би била задужбинар. Сава је најпре даровао манастир Ватопед у коме је провео седам година на Светој Гори. Затим је, заједно са оцем, подигао Хиландар. Помогао је још три светогорска манастира, као и манастире у Цариграду и Солуну. У Србији је најпре помогао да се заврши манастир Студеница, а онда је, заједно са својим братом Стефаном, подигао Жичу, која је била прво седиште наше цркве. Помагао је и изградњу манастира Милешева. Важно је знати да су многи од тадашњих манастира у Србији уједно били и болнице.

Ђ о р ђ е: Мени је нарочито било занимљиво да читам о његовом ктиторском раду у Палестини. Сава је два пута тамо боравио. Та путовања се називају ходочашћа, односно путовања из верских разлога, која су подразумевала обилазак Свете земље. Сава је обишао Јерусалим, Витлејем, Јордан.

Ј а н к о: А да ли људи и данас иду на ходочашћа?

Н а ђ а: Да. Када обиђу Христов гроб и свети град Јерусалим, имају право да испред свог имена ставе „хаџи“. То је велика част!

Ђ о р ђ е: Када је био први пут у Светој земљи, подигао је конаке за српске монахе близу Јерусалима. Онда је откупио земљу на брду Сион, и ту саградио прави манастир. Купио је и још неке конаке и цркве, а међу њима и (чита са папира) Сионску Горницу, у којој је одржана Тајна вечера! Када је други пут обишао Свету земљу, што је познато као Друго ходочашће Светог Саве, све своје задужбине је поклонио... само да нађем како се тачно зове... Ево га!  Великој православној Лаври Светог Саве Освећеног.

Ј а н к о: А шта је та...

С м и љ к а (упада му у реч): Јанко, ово је XXI век! Можеш слободно и сам нешто да потражиш на интернету. Неће те ујести!

(Сви се насмеју, па на крају и Јанко)

Т о д о р: Зар није Сава умро у повратку са тог другог ходочашћа?

Т е о д о р а: Да. Умро је у повратку, враћајући се кроз Бугарску. Тачније, преминуо је 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. После годину дана његове мошти су пренете у манастир Милешева. Убрзо затим, Сава је канонизован, односно проглашен за свеца. У средњовековној Србији његов гроб је постао место ходочашћа. У доба турске власти, Срби су га називали својим учитељем и просветитељем.

Т о д о р: А онда је Синан-паша његове мошти отео из Милешеве и однео их у Београд, крајем XVI века. Спалио их је на Врачару. Народно предање каже да је спашена рука Светог Саве и да се и дан-данас налази у манастиру Свете Тројице, код Пљеваља, на северу Црне Горе. На месту где су спаљене мошти, након ослобођења од Турака подигнута је црква у част Светог Саве, а на њеном месту се данас налази Храм Светог Саве, који је један од највећих православних храмова на свету. Тај се храм градио од... (кратко тражи по папирима)... 15. септембра 1935, са мањим и већим прекидима, и још увек није сасвим завршен.

(Кратка пауза. Сви глумци су замишљени. Тишину прекида Јанко бојажљивим питањем)

Ј а н к о: Ја морам да питам. Зашто ми данас обележавамо Дан Светог Саве баш 27. јануара?

С м и љ к а: Зато, Јанко, што је преминуо 14. јануара по јулијанском календару, а то ти је 27. јануар по овом нашем, грегоријанском календару.

(Јанко значајно клима главом и поново сви замишљено ћуте неколико тренутака. Прва проговара Нађа, озбиљним и свечаним гласом)

Н а ђ а: Значи овако: ако сам добро записала (чита с папира), Свети Сава је био српски принц, монах, оснивач Хиландара, игуман манастира Студеница, ктитор, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве?

Т е о д о р: Да, да. (значајно клима главом) И све то за шездесетак година живота. Иначе, као светац Свети Сава је поштован и међу римокатолицима и муслиманима, а у доба владавине руског цара Ивана Грозног, био је нарочито поштован у Русији. 

Т е о д о р: Дан Светог Саве, или Савиндан, је постао датум за обављање разних важних догађаја. Тако је на Савиндан 1826. основана Матица српска. Од тада се све више сматрао заштитником српских школа. Једино се у време Тита није прослављао као школска слава.

Ј а н к о (подиже обрве забринуто и зачуђено): И ми сада треба све то да опишемо и напишемо за школу?

С м и љ к а (одлучно): Него шта него да ћемо да напишемо. Гледај шта је све урадио за све нас, а нама да буде тешко да напишемо!

Ђо р ђ е (свечаним гласом): И да напишемо, и да научимо, и да запамтимо! И да знамо због чега је Свети Сава школска слава!

С в и (устају и свечаним гласом говоре): УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ!

Затим поново седају за сто и почињу да пишу, озбиљно и посвећено.


К Р А Ј

24.11.2015.

О, каква су ова данашња деца!

Ово је реченица која се често чује у зборници, а и ван ње. Нисмо матори (као), него дуго памтимо, па се сећамо какви смо ми били када смо били у годинама наших ђака, или какви су ђаци били када смо почели да радимо пре двадесетак година. Тако упоређујући, долазимо до закључка да су нам данашња деца незаинтересована, безобразна, неваспитана, дрска, ништа не уче, не пазе на часу, ометају оне који би пазили, не доносе уџбенике, не раде домаће задатке...

О, каква су ова данашња деца!

Каква су то? Нису иста као она од пре десет, петнаест година?
А ми смо као исти? Не знам за вас, али ја нисам онаква каква сам била 1994, када сам почела да радим у школи. Много сам се променила. Оно што тада нисам могла да поднесем, сада могу да разумем и прихватим. Не могу увек да оправдам, али могу да толеришем. Оно што тада нисам знала, сада знам. Данас правим другачије грешке од оних које сам правила на почетку. 


Нисам ни исти човек. Многи ставови су ми се кориговали, а неки из корена променили. И неке пријатеље сам заменила новим. Живим у другој кући. Имам другачије навике. Тада сам једва умела да користим рачунар, а данас на њему радим скоро све што ми падне на памет. Тада се нисам дружила с интернетом, а данас умем да га употребим за јако корисне ствари.

"Ма, пусти сад то, него видиш ли ти каква су ова данашња деца?"

Каква су? Променила су се?
А друштво у коме расту је као остало непромењено?
У односу на ђаке од пре петнаест година, ови данашњи живе у другој држави. Живе у другачијем друштву. Расту уз другачије песме, филмове и серије. Ја сам расла уз ЕКВ, а они уз Стоју. Ја сам гледала школски програм, Беламија, чекала до дубоко у ноћ да на хрватској телевизији у ноћном програму видим спот. Спот, живота ми! То је била велика новина. Ови нови ђаци сами праве видео клипове и постављају их на Јутјуб. Ја сам недељом поподне чекала филмове Бет Дејвис, а ови данас чекају Леу Киш.
Прашинарила сам по библиотекама и држала књигу на столу за време породичног ручка. Ови данас су васпитанији, па за време ручка само једу.
Смејала сам се уз Монти Пајтоновце, а ови данас уз Курсаџије.

Родитељи су ми рекли да учим школу да бих кад порастем живела ко човек. 
А-ха! 
Шта ћемо сад? 
Хајде да данашњој деци то кажемо, па да се искидају од смеха.

"Ма, пусти, бре, то! Шта си запела! Видиш ли ти уопште каква су ова данашња деца? Срамота!"

Јесте срамота, али чија?

Наша, драге колеге. Наша! Твоја и моја.

Ми смо дозволили да они расту у оваквом друштву. Нас треба да је срамота што смо дозволили ерозију свих вредности, мешетарење као стил пословања, бахаћење полуписмених као стил живота, Цецу и Кристијана као идоле. Бирали смо лоше, или смо се гадили бирања. Ћутали смо, или смо мрмљали себи у браду. Нисмо се бунили када је кренуо увоз сомова из Аргентине, када су нам стигле Несле чоколаде од ГМО састојака, пластичне играчке из Кине којима се радују и Гајгер и Милер. Нисмо се бунили док је Жељко Митровић уводио и на крају наметнуо "пинк културу" (какав оксиморон!). Нисмо се бунили када су нам смањивали права и товарили бесмислене обавезе. Ћутали смо када су уводили политички изнуђене предмете. Ћутали смо када су се из године у годину повећавала ученичка права, иако смо знали да су многа од њих на штету васпитања, или бар васпитне улоге школе.



Да ли је једна једина школа у Србији замандалила врата и оштро протестовала када је школска управа вратила у школу ђака кога је наставничко веће пре тога искључило, јер је мртав пијан у јутарњој смени псовао професору мајку? Па, наравно да није.

Подвијали смо репове и послушно трпели СВЕ и УВЕК, уз светле примере другачијих међу нама, који су толико ретки да су на нивоу статистичке грешке.

А сад бисмо мало да кукамо на то каква су ова данашња деца.

Деца, па и млади људи пред крај средње школе, немају довољно година да би потпуно сама сносила одговорност за то каква су. Одговорност је много више на њиховим породицама, амбијенту који им је друштво створило за одрастање, на систему образовања који није у стању да препозна, прати и прихвати промене које нам се одвијају испред носа.

Да објасним на примеру књижевности.

Кукамо што данашња деца не воле да читају, при чему нарочито не читају лектиру, а не размишљамо о томе колико тинејџера занима љубавни троугао у Ани Карењиној; колико га занима да чита Шекспира који је писао на архаичном енглеском језику, а преведен архаичним српским језиком. Не пада нам на памет да схватимо да децу не можемо да натерамо да читају. Довијају се на све могуће начине и успевају да нам доскоче: одгледају екранизацију неког класичног дела, пронађу књижевне анализе на интернету, омиљена тетка им напише састав за писмени задатак. А ми и даље кукамо. И спремни смо да кукамо наредних тридесет година, радије него да видимо како се проблем може решити. У међувремену ћемо извести тридесет генерација нечитача, јер им је читање под принудом пресело.

И шта ћемо сад?

Да се жалимо на децу и перемо руке од личне и колективне одговорности, на пример. Ето решења!

И стварно, каква су ова данашња деца, па то је страшно! Ко ли их је направио, васпитавао, учио и својим нечињењем уронио у друштво кич-политике, кич-медија, кич-бизниса и кич-вредности?

Стварно, баталите више ту причу.
Једино би фер било да им се извинимо што им нисмо створили праведнији и вреднији свет од овога у коме живимо - они, а да то нису заслужили, и ми, а да смо за то потпуно одговорни.

Показујмо примерима, а не кукњавом.
Покажимо им да се ми боримо за боље друштво, а не да пристајемо на ову каљугу по којој се сви заједно ваљамо.
Покажимо им, да би сутра они бар мало довели у ред оно што смо ми упропастили, а јесмо!


Рекла бих да бољу децу треба да заслужимо, а овој на коју кукамо да отплатимо дуг. Дугујемо им срећније, смисленије и испуњеније одрастање.


18.11.2015.

РТС и просвета

У јавном медијском сервису Србије, популарном РТС-у, ради 3300 запослених. Овако мали број запослених таман оправдава онолики број реприза серија од пре двадесет година.

У систематизацији радних места налази се велики број стручних послова, али и послови попут хостеса, туризмолога, прехрамбеног технолога, преписивача нота, дебатног стенографа (РТС је, иначе, познат по дебатним програмима)...

Последња цена рада коју сам нашла у њиховој документацији износи 13 500 динара, и примењује се од новембра 2013. године. Ако и постоји нека новија, тешко да може бити мања.

Основна просечна плата наставника у Србији је око 40 000 динара. Висока стручна спрема се подразумева.

Већу плату од наставника, у РТС-у имају:

* са средњом стручном спремом и коефицијентом 3, што је без минулог рада и било каквих додатака 40 500 динара:

- контролор саобраћаја
- кран мајстор - возач
- аутомеханичар
- рецепционар
- сарадник за спортска права (?)
- асистент костимографа
- асистент сценографа
- стилиста (?)

* са средњом стручном спремом и коефицијентом 3,7 (49 950 динара), што је близу плате директора школе:

- водитељ аниматор
- туризмолог
- прехрамбени технолог
- певач у хору 2
- уредник најаве програма

* са високом стручном спремом и коефицијентом 4 (54 000 динара):

- психолог
- хорски певач 2
- пословни секретар
- вајар
- сликар

На овом списку се, као што видите, не налазе водитељи, аутори емисија, уредници, менаџери, директори...
Највиши коефицијенат у РТС-у је 8 (108 000 динара). Минули рад приде. Дневнице и плаћени трошкови, такође. 

Медијски јавни сервис који свој посао обавља како треба, даје објективне и правовремене информације, негује културу изражавања, отворен је за покретање кључних и горућих проблема у друштву, нема листу неподобних гостију, води рачуна о квалитету програма, има квалитетну сопствену продукцију документарног, уметничког, образовног, серијског и филмског програма - без сумње је изузетно значајан за свако друштво.

Образовање је, како рече премијер, основа и срж једног друштва, јер без јаког образовања нема стабилне економије и напретка. 

Закључујем да је за стабилну економију и напредак друштва подједнако важан аутомеханичар на телевизији, контролор саобраћаја на телевизији, рецепционар на телевизији, стилиста на телевизији и, мени омиљени, сарадник за спортска права на телевизији.

Још важнији за стабилну економију и напредак друштва свакако су туризмолог на телевизији, прехрамбени технолог на телевизији, а нарочито је важан уредник најаве програма.

Сви од реда са завршеном средњом школом!

Не сумњам да су њихови послови изузетно тешки и одговорни. Убеђена сам да се сатиру од рада. Одајем им признање за временску прогнозу. Сваке вечери прилично тачно известе о томе какво је време било тог дана.

У име просветних радника, наше деце, наших ђака и будућности Србије, користим ову прилику да им захвалим на огромном доприносу који сви ми, признали то или не, осећамо на сваком кораку.

Живела обавезна такса за РТС!
Живело финансирање хостеса и туризмолога, преписивача нота и дебатних стенографа!


Уа образовање!

П.С. Да ли треба увести таксе по глави ученика? Можда би нам онда забавни програм у школи био квалитетнији, па бисмо и ми аванзовали до водитеља аниматора.


13.11.2015.

Минхаузену од просвете, с љубављу

Није лако бити напредњак у земљи у којој уопште постоје школе.
Није лако не волети школоване људе, када је и за твоје радно место диплома неопходна.
Није лако дичити се дипломом, кад не смеш да је покажеш.
Није лако запамтити на ком си факултету, на ком департману, у којој области и на коју тему урадио дипломски рад. Мислим, вама није лако.

Тешко је то само по себи, а још теже када мораш пред камерама да уважаваш образовање, његов значај, рудиментарну улогу у квалитету друштва. Пред камерама је образовање кључно за раст економије и стабилност привреде. Пред камерама је дубок уздах, уздрхтала брада и забринути поглед ка некој недостижној светлој будућности, лево од главе камермана.

Када се камере угасе, огољена истина је да бисте нас најрадје укинули, само да смете.

Просвету нису нарочито разумели ни они пре вас, ни они пре њих. Међутим, ви постављате сасвим нове стандарде, бар у лицемерју и патетици. Хвалећи, уз сасвим видљив подсмех, просветне раднике који су пристали (!) на жртву и храбро је поднели, уделили сте нам социјалну помоћ у висини прошлогодишњег подстицаја пољопривредницима за једну овцу. Тиме сте нам наговестили где ћемо се наћи у новим платним разредима, када буду заживели.

Затим сте на типично напредњачки начин одржали фарсу од седнице Народне скупштине на којој сте објаснили колико смо радосни. Маниром професионалног лажова сте саопштили да је износ био предлог синдиката. Да иронија буде већа, амандман на допуне Закона о буџету, којим би се омогућило социјално давање за просвету, поднео је Бабић, алфа и омега писмености и културе српске политичке сцене. А онда је ваш министар, који нажалост није и наш и то све чешће показује, дошао до лаконског решења - коме је 7000 мало, нека их врати. 

Оно што сте пропустили да кажете то је да сте лично били гарант за извршење тачака априлског Споразума о прекиду штрајка, а које су у ваше име потписали ваши пулени Удовички и Вербић. Пропустили сте да напоменете да ништа од потписаног нисте испунили, што чини да тоалет папир има већу употребну вредност од онога што се са данашњом Владом потпише.

С друге стране, нисте пропустили патетичан ламент над тешким стањем у привреди, уз поруку да је само због вашег несебичног залагања јутрос сунце освануло. Зато што сте ноћас спавали само седам минута, ипак сте пронашли начин да нам (можда) од наредне године повећате плате за четири процента. 

Напредњаци, све је то лепо, али заборављате да смо ми, за разлику од вас, писмени - и формално и функционално.






Брига нас за Курир и Информер и ратове гмазова, које користите да нам баците прашину у очи и замајавате нас полусветом. Не пали! 

Ми због вршњачког насиља треба да дежурамо пет пута недељно, а ви да промовишете и толеришете криминалце у прајм тајму националних телевизија? Тада се позивате на своје демократско немешање у уређивачке политике. Не пали!

Лажете, напредњаци, како зинете! Нашли сте се у расцепу између онога што мислите и осећате, и онога што је пожељно да јавно изговорите. Сврбе вас сви који су образованији од вас и проналазите перфидне начине да нас унизите због тога. 

Отимате од нас, да бисте се после хвалили како сте нам нешто дали јер сте најспособнији, најпоштенији и најбољи откад је света и века!


Минхаузенов синдром је узнемиравајући психопатолошки поремећај, где старатељ преувеличава, фабрикује и индукује болест друге особе како би добио похвале и дивљење када жртви укаже бригу и помоћ. Назив је добио по немачком барону Минхаузену који је волео фантазирати, преувеличавати и лагати. 
Минхаузенов синдром на послу је појава при којој неки запослени сеју семе раздора између својих колега, да би се касније доказали као они који решавају конфликте и доприносе организацијској ефикасности, или измишљају проблеме, а своја, такође измишљена, решења презентују својим надређенима и за то примају похвале. (Википедија)

И још нешто: уместо што Ђоганија ангажујете за описмењавање народа, повећајте недељни фонд часова српског језика, и одвојите га у средњој школи од књижевности; уместо што Маји Гојковић плаћате вођење љубавника по иностранству и енормне телефонске рачуне, вратите библиотекаре у школе; уместо финансирања породичних екскурзија председника државе, опремите све учионице рачунарима и интерактивним таблама. Почните да се хвалите прочитаним књигама, уместо мезотерапијама.

И још нешто: не смета нама пет милиона евра за Сребреницу. Смета нам што нас лажете да нема за нас. Смета нам што на ивици беде у Србији живи близу пола милиона деце. Смета нам што се ваши бахате, док нашима искључују струју, воду, грејање.

Лажете како зинете и упетљавате се и даље у своје лажи. То, нажалост, није само ваш проблем, али неће заувек бити и наш. 
Осим уколико не почнете и интернет да цензуришете.


11.10.2015.

Ја бих нови предмет од првог основне ;)

Да су деца преоптерећена - јесу. Нема никога ко мисли другачије, осим оних по заводима и у Министарству, али њих одавно није брига за ђаке. Једна мајка је недавно поставила фотографију ранца првака и приложила кућну вагу као доказ - ранац је тежак равно седам килограма. Осим што су ђаци преоптерећени килограмима уџбеника и свезака, преоптерећени су и бројем предмета и обимом градива по предметима. И док они имају силне предмете, а ми силна стручна усавршавања, Министарство пројекте, странци средства за финансирање пројеката (увек у сопственом, а не нашем интересу), нама су деца све неписменија и необразованија. Надлежнима последњих петнаест година није било довољно да то укапирају, па ћемо им дати још двадесетак година форе. Генерације које ће се у међувремену школовати, појешће скакавци, јер смо тако у могућности.

Када се покрене тема преоптерећености ученика међу наставницима, сви се сложе с тим да је свега превише, али истовремено заступају став да баш њихов предмет треба да добије већи број часова. Гарант ту има неке логике, али сам ја неспособна да је увидим.

Нисам учитељица, као наставник енглеског језика никада нисам радила са најмлађим разредима, дете ми је већ на факултету па ми је и њена основна школа у магли. Знам само да се Руке у тесту боље уче са мамом, баком и тетком, да деца успешније користе рачунаре од већине својих наставника, да Грађанско васпитање претежно служи као противтежа веронауци или за попуњавање норме.


*****

Да сам ја нека власт...

Слова би се учила у школи, а не у вртићу, бројеви и рачунске операције такође. Осим Српског језика, Математике и Света око нас, задржала бих Уметност (ликовну и музичку заједно) и много Физичког васпитања. Све остало би било "може, али не мора" - изборни, али не и обавезни предмети, укључујући и стране језике.

Увела бих, ипак, и један нови предмет, веровали или не. Предмет који помаже малом човеку да постане велики човек, да научи да разуме себе и оне око себе, да поставља питања и трага за одговорима; да схвати зашто нема одговора на сва питања; да разуме да постоје питања на која нема погрешног одговора; да размишља о срећи; да размишља о томе шта је то лепота и зашто нам свима прија; да сазна да је нормално да се двоумимо око тога да ли је нешто исправно или не; да навикне да размишља о томе да ли је све оно што већина ради, нужно добро за заједницу; да на време схвати да није неопходно да се сложи са свима; да савлада вештину живота у заједници, али не кроз упутства, већ кроз размишљање о животу у заједници; да научи да размишља и сумња и схвати да нема ничег лошег у томе.



Наравно, на крајње поједностављен начин, примерен узрасту, кроз занимљиве, а зашто не и забавне примере и најинтерактивнију од свих интерактивних настава.

Зар не бисте, као родитељи, желели да се ваше дете тиме бави? Зар не бисте, као наставници, желели да вам сутра ђаци буду навикнути на размишљање? Зар не бисте, као грађани, желели да вам кроз двадесет, тридесет година друштво воде људи који су од малих ногу себи постављали питања о смислу, срећи, животу, моралу, етици и естетици? Ја бих баш то желела и као родитељ, и као наставник, и као грађанин.

Што би рекао Аристотел, мораш да филозофираш, јер ако нећеш, онда мораш да филозофираш о томе зашто нећеш :)

Да, увела бих Филозофију. Можда је не бих баш тако назвала, али предмет би био тај. Филозофија се изучава само у средњој школи, и то не у свакој, обично у једном или два разреда, са два или три часа недељно. И то је све! А филозофија поставља сва најважнија питања, нарочито важна за малог човека који расте и формира своју личност. Питања која би кроз овај предмет тај мали човек освестио, одговори до којих би долазио, али и сам пут изналажења одговора, била би сириште за постављање компаса у животу. Да не говорим о томе колико је ауторитарним режимима поражавајуће да људи од малих ногу навикну на постављање питања и слободно разматрање сваког проблема или изазова.

Дошло је време да се највише треба борити за то да ђак постане човек, а не роба. Дошло је време да се за право на размишљање треба изборити. Дошло је време да се амови који нам се стављају скину, а да оне који ће нас наследити научимо да не дозволе да им се уопште и ставе. Док те грађанско васпитање (можда) припрема на то да будеш узоран грађанин, филозофија те припрема на то да будеш мислеће биће, а не само конзумент, односно потрошач. Подсећа те на постојање духовног дела бића, које је тренутно затрпано физиолошким бићем и бесрамним развијањем потрошачког менталитета. "У се, на се и пода се" је императив, а "због чега" је затрто.

Мислите да је мој предлог превише радикалан, или можда сасвим бесмислен?

Немам ништа против. 
Али тек након што чујем аргументе ;)

И на крају, моја омиљена прича, из четвртог века пре нове ере:

"Једном сам ја, Чуанг Це, сањао да сам лептир. Лепршајући наоколо, срећан и весео, радио сам шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам Чуанг Це. Одједном, пробудих се и, гле, поново бејах Чуанг Це. Сада не знам јесам ли човек који је сањао да је лептир, или лептир који сања да је човек."

Прочитајте ово неком детету од седам, осам година. Више ће се над овим замислити него ми, одрасли.

Има ли лепше слике од замишљеног детета и важнијег залога за будућност?