30.11.2014.

Deda Mraze, ni za tvoj posao nije potrebna škola

Nemam više kome da se tužim, što bi rekla Desanka Maksimović. Niko nas ne ferma. Svaka napirlitana sponzoruša, sumnjivi biznismen s čačkalicom, dobroudata gospoDŽa i njima slični, mogu da podignu nogu i da nas...(znate već šta). Novinarima smo zanimljivi samo ako seksi učiteljica deli seksi fotografije. Ministarstvu nismo zanimljivi, valjda zato što smo marginalni deo sistema obrazovanja. Političarima smo tek nezanimljivi jer smo često apstinenti na izborima. Ukućanima smo dozlogrdili, komšijama i familiji takođe. 


Zbog toga se obraćam Deda Mrazu, pošto u njega verujem više nego u Ministarstvo i Vladu zajedno. Ako mi ne odgovori, pisaću Jetiju i E.T.-u. I u njih više verujem. 





Dakle: 

Dragi Deda Mraze,

Znam da si ovih dana prezauzet čitanjem pisama i da ona deca svašta traže. Molim te da i meni ispuniš jednu želju, iako sam odavno još samo svojoj majci dete. 

Molim te samo da ukineš škole. 

Realno, obrazovanje je precenjeno i uopšte nije tako neophodno, kao što bi neki želeli da bude. Čemu, na primer, 12 godina školovanja, da bi neko u pekari rekao: "Dobar dan, izvolite. Tri kifle, dva jogurta i četvrt bureka sa sirom? Samo trenutak. Izvolite. Hvala, doviđenja."?

I ta funkcionalna pismenost je precenjena. Videla sam reklamu u kojoj tvoj mobilni telefon može sve da završi umesto tebe, čak i račune da plati. 

Ako slučajno imaš manjak samopouzdanja, to se svakako ne rešava dobrim obrazovanjem i čitanjem knjiga. Opet sam videla reklamu koja sve rešava, ovog puta u katalogu jedne kozmetičke kuće. Ako kupiš njihov parfem steći ćeš samopouzdanje i svi će te primetiti.

Da bi neko u fabrici pakovao proizvod u kutije, treba samo da ima zdrave prste na rukama. Dakle, kloni se reume, mani se škole. Ionako gazda najbolje zna, pa će te kroz dve lekcije ('Moraš' i 'Ne smeš') naučiti taman onoliko koliko treba da znaš.

Ni lekari nam više nisu potrebni. Na Google-u imaš sve. Ukucaš simptome, i izađu ti i dijagnoza i terapija. Lekovi se ionako plaćaju. Nadam se da će uskoro izaći neka rentgen aplikacija, pa se lepo i slikaš, a ako na snimku imaš nedajbože neku senku, naprslinu i sl., fotošopiraš snimak, i zdrav si ko dren!

Ni piloti nam ne trebaju, jer nemamo para za avionske karte. Ne trebaju nam ni pravnici, jer zakone niko ne zarezuje, pa u njima može da piše bilo šta. Predlažem sabrana dela braće Grim. Kad malo bolje razmislim, šta će nam i ti ekonomisti, kad imamo MMF!

Predlažem samo kraći večernji kurs za političare (četiri četvrtka uveče, recimo). Dovoljno je da izuče prodavanje magle, tj. politički marketing, a da onda na berzi zvanja po povoljnoj ceni kupe neko dr, mr, ekspert, nouhau, menaĐer. Ako treba da upravljaju nekim velikim javnim sistemom, dodaju još dva četvrtka, i zdravo!

Deda Mraze, da se razumemo, ni za tvoj posao ne treba škola. Ako ne umeš da čitaš, traži da ti deca šalju audio zapise umesto pisama, i problem je rešen. Irvase umeš da teraš i bez škole.

Generalno, to obrazovanje je jedna rupa bez dna! Potrebne su školske zgrade, tetkice da ih čiste, pare za grejanje, nameštaj, a o kredama da i ne govorim! Oni nastavnici ko da ih jedu, božemeprosti. Sreća je velika da nisu potrebne pare za plate nastavnicima, inače bi škole već bile ukinute.

Pomozi, molim te, ovoj našoj vlasti koja se muči da nađe rešenje. Ukinuli bi oni škole, ali se plaše da se neko ne pobuni. Crkva, na primer. Gde bi onda radili veroučitelji? Zato ti lepo ukini škole i zbriši u Laponiju. Tebe ne bi tužili ni Haškom tribunalu, jer Laponija nije potpisnica tog sporazuma.

Veruj mi da niko ne bi ni primetio kada bi ukinuo škole. Roditelji ionako znaju više od nastavnika, pa bi, ako ih baš uhvati neki alamprc da im deca budu obrazovana, mogli sami da ih nauče svemu što treba. 

O istom trošku možeš da ukineš i knjižare i biblioteke. Ajd se kladimo da niko živ ne bi primetio! Nijedne novine to ne bi objavile, niti bi bilo na Nacionalnom dnevniku.

Eto, to je moja želja. Znam da je kriza pa ne tražim ništa što košta. Ne treba mi poklon. Samo ukini škole i sve će biti u redu.

Mislila sam još samo tri stvari da ga zamolim:

1)  da negde oko Nove godine pošalje izvesnoj Dragici puno novih haljina, torbi i kompletića, i to kao anonimnu donaciju;

2) da izvesnom Tomi pokloni u moje ime bar neki intelektualni kapacitet;

3) da oživi Vebera, Bizmarka i Martina Lutera, bar na tri dana, i pošalje ih na jednu adresu u Beogradu, da nalupaju šamare slobodnom tumaču njihovih ideja.

Ali, plašila sam se da ne kaže da sam alava.

Zato prioritet dajem boljitku našeg društva i tom prosperitetu, koji je, takođe, precenjen.


27.11.2014.

Prosvetna parfimerija

Obrazovanje gori, a prosveta se češlja. U skladu sa atmosferom u čitavom društvu, sve se šminka, pegla, doteruje. Samo nek liči na uspešno. Neka se privid održava. Spolja gladac, a unutra jadac. Kapiram ja da "tamo neki" treba da opravdaju svoja radna mesta i plate, da deluju neviđeno stručno i u skladu s tim maksimalno zamrse stvari. Kod nas, u prosveti, važi sveto pravilo: ako nešto ne umeš jednostavno da objasniš, ili ne poznaješ materiju, ili se nisi dobro pripremio za čas. Pitam se zašto to i za njih ne važi, a stvari su više nego jednostavne. Hoćete bolje obrazovanje? Hoćemo i mi. Kako? Jednostavno:




1) prilagodite nastavne programe XXI veku i životnim i privrednim potrebama;

2) opremite SVE škole bar približno isto;


3) pooštrite kriterijume zapošljavanja u prosveti;


4) uvedite nastavničke fakultete sa određenim pragom bodova pri upisu;


5) smanjite broj predmeta, ukrupnite sve što se može ukrupniti;


6) pri izradi nastavnih programa vi ustanovite korelaciju, horizontalnu i vertikalnu;


7) rasteretite učenike - ne treba im više od 5 časova dnevno u osnovnoj, a 6 u srednjoj školi; ostavite im vremena za sekcije i ostale vannastavne aktivnosti;


8) ne folirajte se sa izbornim predmetima, jer učenici biraju po postojećem nastavnom kadru, a ne po svojim interesovanjima (uzgred, verska nastava i građansko vaspitanje su još uvek obavezni izborni predmeti?!)


9) terajte one što odobravaju udžbenike da ih makar pročitaju od korice do korice (isto važi i za seminare - nek ih neko pogleda pre nego što ih odobri!)


10) napravite kompromisno rešenje sa inkluzijom - dozvolite školama da formiraju specijalna odeljenja, uz obavezu organizovanja brojnih aktivnosti sa učenicima ostalih odeljenja;


11) pooštrite obaveze i odgovornosti učenika, da nam škole ne bi ličile na kaubojske, a usput uvedite i zakonsku odgovornost roditelja;


12) vratite predmetne savetnike da ne bih nekom učitelju preko veze zaposlenom u ŠU morala da objašnjavam da se strani jezik može predavati i "tihom metodom", za koju u životu nije čuo;


13) ako hoćete kvalitetan nastavnički kadar, poboljšajte nam standard i status u društvu, pa će najbolji dolaziti i najbolji ostajati;


14) obavežite lokalne samouprave da ispunjavaju obaveze prema školama, a ne da nikada nema para ni za šta;


15) dozvolite kolegama primljenim za stalno sa nepunim radnim vremenom, da ravnopravno konkurišu za dopunu norme sa ostalima.


Meni je za ovo trebalo manje od 15 minuta. Mojim kolegama će biti potrebno još manje da dopune ono što sam propustila. Za šta li vama treba onoliko godina reformisanja, da mi je da znam! Problem je što treba menjati po neki član zakona i u ostalim resorima?! Pa valjda govorite međusobno u Vladi, a? Problem je što postoje neki jaki lobiji? I vi na to pristajete? Sram vas onda bilo!


Draga državo, ako stvarno hoćeš bolje obrazovanje, lako ćeš naći načina. A ako ga nećeš, kaži lepo da nećeš, i skini nam se s vrata.


26.11.2014.

Nastavnik jeste važan, ali...

Intervju koji je Vigor Majić, doživotni direktor Petnice, dao za Glas Srpske izazvao je zanimljive reakcije među prosvetnim radnicima. Koliko su "teške" reči nekoga ko je osnovne studije završio u petoj deceniji, a iskustvo mu se bazira na radu sa najdarovitijom decom Srbije? Ovo su dva ključna argumenta kolega koji osporavaju njegove reči, dok oni koji su saglasni sa Majićevim stavovima smatraju da su se loši nastavnici prepoznali i zato burno odreagovali. Triput sam pročitala intervju, i moj prvi utisak je bio da se Majić prešao, pre svega, u tome što nije uvideo da riba smrdi od glave, a ne od repa. Rep smo mi, nastavnici, a i u štrajku smo (onako, uzgred). Kasnije mi se utisak donekle promenio.

(Uticaj dobrog nastavnika nikada ne može biti izbrisan.)


Po Majićevom shvatanju, najpre bi trebalo ukinuti "doživotnost" radnog mesta prosvetnog radnika. Njegov rad treba meriti i proveravati, te na osnovu rezultata rada produžavati ugovor o radu. Setih se nikad trezne nastavnice hemije u jednoj osnovnoj školi, nikad treznog kolege u mojoj školi, jednog kod koga uvek ima petnaestak jedinica u odeljenju, jednog kome žena ima studente, a on predaje klincima, pa u odeljenju održava pogrešan akademski nivo. Setih se i jednog kod koga nema manje ocene od četvorke. Znam još dva slučaja gde nastavnice nikada nisu ispredavale lekciju drugačije, do diktirajući učenicima, pa su, logično, od učenika tražile preciznu reprodukciju pri odgovaranju. Prva dva slučaja su školski primer kršenja radne discipline, a u školi ostadoše do penzije. Drugih pet ne krši radnu disciplinu, ali loše radi svoj posao. Sistem je nemoćan pred svih sedam. Da je država normalna, alkoholičari bi leteli s posla, a ovi ostali bi bili upućeni na pažljivo odabrane seminare, i nad njihovim radom bi nadzor bio pojačan, uz jasne rokove za ispravljanje nepravilnosti u radu.

Setila sam se i nekih divnih ljudi koji su sjajno obavljali nastavnički posao, imali rezultate i pobegli brzinom munje iz prosvete čim im se ukazala prilika da odu na bolje plaćeno radno mesto. Pametni ljudi.

Međutim...

Zašto dan-danas pamtim Mariju Stojanović koja mi je predavala matematiku u osnovnoj školi, Zvonka Šunjevarića koji mi je predavao srpski jezik i književnost, Ljiljanu Matić koja mi je predavala engleski jezik? Zato što su bili snažne ličnosti, jaki autoriteti koje nismo poštovali iz straha, već zato što su to zasluživali, bili su strogi i dosledni, ali pre svega odlični predavači. Njih troje su zaslužni što ta tri predmeta i danas najviše volim (osim biologije, koja me fascinira jer me fascinira planeta na kojoj živim). Zašto se nekim nastavnicima ni imena ne mogu setiti? Zato što nisu ostavili nikakav trag u mom životu. 

(Sa uvažavanjem se sećamo sjajnih nastavnika, ali se sa zahvalnošću sećamo onih koji su dotakli naša osećanja. Nastavni program je neophodan sirovi materijal, ali je toplina onaj vitalni element za biljku koja raste i za dušu deteta.)

I da se razumemo: tada se nije znalo za aktivnu nastavu, nismo imali radionice, nismo se zabavljali na času, postojao je samo po jedan udžbenik iz svakog predmeta, imali smo kredu, tablu i poneki slajd. To nas nije sprečavalo da odlično učimo, da idemo na takmičenja, i da stičemo ozbiljno znanje.

I tako ispade da je Majić u pravu. Osim loših udžbenika, hroničnog slepila Nacionalnog saveta, zavoda (i svih onih koji odlučuju) za stvarnost, stvarnog učenika u realnoj učionici prosečne srpske škole sa svim njenim (ne)mogućnostima, problem jeste i u nastavnicima. Može to da nam se ne sviđa, ali se istina zbog toga neće promeniti.

Pre provere rada nastavnika i merenja njegovih rezultata, treba promeniti politiku zapošljavanja, vratiti nastavničke fakultete (ili uvesti nove) i, kao najvažnije, učiniti nastavnički poziv poželjnim mladim ljudima koji tek odlučuju šta će studirati. Danas su fakulteti koji vode do rada u školi, izbor u slučaju da ne može ništa drugo da se upiše. Najbolji učenici upisuju fakultete koji ih vode do dobre zarade i statusa u društvu. Može li im se šta zameriti zbog toga? Naravno da ne može. Rad u školi nije prestižan ni na koji način. Postao je nužno zlo. Mali je broj odličnih nastavnika koji će po svaku cenu ostati u školi jer je to posao koji vole i žele da rade, bez obzira na nisku platu i podsmeh čitavog društva ka tom pozivu.

S druge strane, problematično je i diskreciono pravo direktora da, često na mala vrata, bez regularnog konkursa, u zbornicu dovode svoje ujne, sestre, komšije, prijatelje ili njihovu decu. Školski odbori su potpuno nestručni. Osim predstavnika NV, u njima se nalaze predstavnici Saveta roditelja čija je stručnost za odlučivanje o radu škole često zasnovana samo na tome što su bili zdravstveno sposobni da naprave dete. Onda su tu i tzv. predstavnici lokalne zajednice, obično partijski fićfirići, za čiji izbor čak ne postoji uslov da imaju određeni nivo obrazovanja. I posle se iščuđavamo što u školi radi ko hoće, tačnije, koga direktor hoće. Ako se konkurs i raspiše, bolji kandidat nema mehanizam da obori konkurs i bude primljen umesto ujne, ili kandidata sa stranačkom preporukom.

Izgleda da riba ipak smrdi od glave. Dok stignemo do merenja učinka rada svakog nastavnika i produžavanja ugovora o radu, ili prestanka istog, treba neke druge stvari ispraviti. Uzgred, hoće li nam rezultate rada meriti doživotno zaposleni u školskim upravama? Hoće li neki zaposleni u Ministarstvu biti doživotni pomoćnici svakog ministra? Da li će biti ograničen broj mandata doživotnim direktorima škola? Da li će, za početak, neko bar insistirati i dati već jednom rok za dobijanje licence za direktorski posao?

Tako da se istina, Vigore Majiću, nalazi negde na pola puta. Da se u prosveti nalaze mnogi kojima tu nije mesto - tačno je! Tačno je i da bi se teško zaposlili na nekom drugom mestu. Tačno je i da se država ne meša u način zapošljavanja spornih nastavnika. Tačno je i da ne čini ništa da prosveta postane izazov najboljima, a ne poslednji izbor onima koji su ispod prosečnih.

Znači, da smrdljivoj ribi prvo sredimo glavu, pa će rep sam ozdraviti.



(Samo jedan dobar nastavnik u životu može ponekad od delinkventa da načini dobrog građanina.)

21.11.2014.

Hronično nemoćno društvo

Ne mogu da prestanem da razmišljam o napadu dece na Rašu Popova. S decom radim, a uz Rašu Popova sam odrastala. Nespojivo mi je to.



Vesti o maloletničkim bandama koje haraju našom zemljom nisu nove. Setite se samo maloletnog šefa "maloletničkog podzemlja" u Novom Sadu. Pojava odavno nije nova, a država još uvek nije pronašla mehanizam da razreši situaciju. Razlika je jedino u tome što je ovog puta pretučen čovek koji je obeležio mnoga detinjstva, pa je pojava postala vidljivija medijima (mada ne znam zašto tek dve nedelje nakon samog događaja).

S pravom smo zgroženi i besni zbog saznanja da su dva deteta pretukla Rašu Popova jer nisu bila zadovoljna novcem koji im je dao. Ta deca imaju 10 i 11 godina. O njima brine Centar za socijalni rad. Imaju preko 300 prijava za razne prekršaje. Ali, i dalje su deca od 10 i 11 godina. Kolika je odgovornost društva što su ta deca ulični banditi, umesto da idu u školu, igraju se i imaju snove? Ko je njima ukrao detinjstvo? Nemarni roditelji? Da li su kažnjeni? Kada je o deci preuzeo brigu Centar za socijalni rad, sigurno je imao kompletnu sliku o socijalnoj karti porodice, o problematičnom ponašanju dece, o riziku po društvo. Čitam da su ta deca ponovo na ulici. Sinoć slušam Rašu Popova u jednoj emisiji kako kaže da oseća zebnju, jer znaju i gde stanuje. Navodi primere nekih starijih ljudi koji su sa njim podelili svoja iskustva sa maloletnim delinkventima. 


***

Istovremeno Srbiju zaokuplja predlog zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece. Znači, ne o zabrani fizičkog maltretiranja, već ikakvog kažnjavanja. I taj zakon rasplamsava polemiku, ima pristalice i protivnike. Tanka je linija između kažnjavanja i zlostavljanja, naročito ako je postavlja sam roditelj, koji može biti ovakav i onakav. Priznajem da sam svoje dete istukla jednom u životu i nisam na to ponosna. Pristalica sam teorije da fizičkim kažnjavanjem roditelj iskazuje sopstvenu nemoć i propuste u vaspitavanju deteta. Nije na vreme postavio stvari na pravo mesto, i sada ne može drugačije da obuzda dete. 


Ne bi me iznenadilo da su deca (vidim da uporno insistiram na ovom terminu) koja su pretukla Popova, i sama bila tučena i maltretirana. Za njihov postupak opravdanja nema, naravno, ali mislim da nisu samo ona odgovorna za to što se događa.


***

Nas u školama teraju da pišemo pedagoške profile, prepoznajemo oblike ponašanja koji na bilo koji način odstupaju od onog koji se smatra "normalnim", pojačavamo pedagoški rad ili nadzor posle prvih naznaka da nešto nije u redu. 


(Uzgred, od svih IOP-a jedino bih mogla da uživam u tzv. IOP 3, koji radimo za nadarenu decu. U stvari, sviđa mi se ideja da kod prepametnog deteta otkrijemo šta u sistemu ne valja i ne odgovara detetu izuzetnih sposobnosti, pa rezultira njegovom nezainteresovanošću za školu.) 


Zanima me šta tačno Centar za socijalni rad radi kada dobije staranje nad decom poput ove koja su pretukla Popova. Koliko su im vezane ruke neprimenjivim zakonima, pisanim u neka bezbednija vremena? Da li bi država mogla prvo te zakone da sredi, pa onda da se bavi ovim modernim, uvezenim iz EU? Sigurna sam da i u Evropi nekada neka deca nekoga pretuku, ili čine prekršaje. Ali, NEKADA, NEKOGA. Kod nas je to postala svakodnevica.


I na kraju, nešto što možda nema baš mnogo veze sa temom (a možda i ima - nisam sigurna). Mnoge uspešne kompanije iz uspešnih evropskih i severnoameričkih država imaju svoje fabrike u manje srećnim zemljama, u kojima rade deca od 10 i 11 godina. Sve u svemu, ne valja nam ovaj svet ništa, a kod nas ne valja bar dvostruko više!

19.11.2014.

Radnici štrajkuju. A sindikati?

Obradovala me je današnja vest da se broj škola u štrajku povećava. Oprezni neki ljudi - prvo su sačekali da vide da li će išta od štrajka biti. Dok Ministarstvo uporno iznosi neke leve podatke, ne mogu a da se ne zapitam gde su sindikati.



Poznato mi je da sindikalni vrh prolazi neku obuku za delovanje u različitim situacijama. Ako je obuka plaćena članarinom članova sindikata, a verovatno jeste, možda bi trebalo da članovima vrate pare. Izgleda da su loše "đake" slali na obuke. Ništa nisu naučili.

Evo, završio se treći dan štrajka. Prva konferencija za novinare trebalo je da bude još u ponedeljak. Trebalo je obavestiti javnost o masovnosti štrajka, pojasniti onima koji ne rade u prosveti kakvi su to štrajkački zahtevi, objasniti zašto se razlikuju podaci sindikata od podataka Ministarstva; objasniti na koje se sve načine manipuliše statistikom, ali i kako se do podataka dolazi. I to ne da neki portparol izađe sam, nego sva četiri predsednika da budu tu, da odgovaraju na pitanja, da uozbilje priču.

Sva tri dana se informišemo preko društvenih mreža. Neki sindikati čak ni svoje članove nisu počastili običnim obaveštenjem o uspešnosti štrajka. Kad pročitam da u 4 popodne još uvek nemaju tačan podatak o broju škola, muka me uhvati. Kao da svaki okrug ima milion škola. Imaju valjda opštinski rukovodioci sindikata telefon, a imaju valjda i brojeve telefona predstavnika u školama. Kolika je to mudrost i koliki je posao okrenuti nekoliko brojeva i proslediti informaciju centrali?

Da ne govorim o tome koliko su sindikati inertni po pitanju pojačanog rada sa članstvom za vreme štrajka. Gde su obilasci škola, organizovanje tribina, skupova po gradovima, ohrabrivanje kolega, pojašnjavanje zasnovanosti pretnji koje stižu iz Ministarstva i školskih uprava?


Da li naši sindikati rade na dogovoru sa sindikatima ostalih resora u javnom sektoru? Da li planiraju zajedničko delovanje? Makar jedan jedini zajednički skup?


Izostaje još uvek svaka ozbiljna logistika. Zato, sindikati, uozbiljite se malo, da ne bismo i protiv vas štrajkovali! Smenjujte lezileboviće i mutivode. Počnite da radite svoj posao kako treba.

Mi štrajkujemo, ali zbog sebe - ne zbog sindikata. Hvala što ste nas organizovali, hvala što ste uspeli međusobno oko nečega da se usaglasite, što ste nas složno pozvali u štrajk. Ako mislite da je to dovoljno, onda ozbiljno ne kapirate stvari. Napravili ste onaj korak od nule do jedan, a sad se potrudite da ne bude uzaludan.



18.11.2014.

Na kafi kod premijera - 2017.

Otkad su prošle godine uveli praksu da u okviru emisije "Teški skeč" postoji rubrika "Na kafi kod premijera", Lutrija Srbije je ugašena, a Ambasada SAD više nema kome da podeli zelene karte. Svi sada željno iščekuju izvlačenje srećnog dobitnika petkom uveče, koje prenose sve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Srećnik koji je bio gost u poslednjoj emisiji, prosvetni je radnik, oženjen doktorkom, a roditelji su jednog srednjoškolca i jedne studentkinje. 

Prenosimo transkript dela emisije, koji počinje ulaskom srećnika u premijerov kabinet:






- Dobar dan, dobro mi došli!

- Dobar dan, gospodine premijeru. Bolje vas našao.


- Izvolite, sedite. Evo, i kafica stiže. Recite mi nešto o sebi. Kako ja mogu da vam pomognem?


- Znate, ja sam prosvetni radnik, a moja supruga je lekar. Imamo dvoje dece - jedno je u srednjoj školi, a dugo na drugoj godini fakulteta.


- Pa, to je divno! Deca su naše najveće bogatstvo, a prosveta i zdravstvo čine žilu kucavicu razvoja jednog društva. Treba da budete srećni i ponosni!


- Kako bih vam rekao, ponosan sam ja. Mnogo volim svoj posao, a deca su mi dobra, vaspitana. Dobro i uče.


- Vi, gospodine, onda nemate nikakvih problema. Verujte mi! Vaš život je divan i ispunjen. E, zbog takvih ljudi meni nije teško da radim do dva noću, da ustajem u pola pet, da učim strane jezike, da stalno nešto čitam i usavršavam se.


- Znam, gospodine premijeru. I ja volim i Vebera i Bizmarka, a Martina Lutera izuzetno poštujem. Govorim dva jezika, a trećim se služim kada pratim literaturu.


- Sjajno! Sjajno! Pa, neka neko posle kaže, dragi gledaoci, da u našoj zemlji nešto ne valja! To samo neprijatelji ove zemlje, koji podrivaju naše društvo, dragi gledaoci, mogu da tvrde. Je l' tako, gospodine?


- Jeste, samo ja sam o nečemu hteo da popričam sa vama.


- Naravno. Samo recite! Zato sam ovde. Ja sam svoj život, dragi gledaoci, posvetio pomaganju drugima. Recite slobodno u čemu je vaš problem.


- Pa... Nemojte pogrešno da me shvatite, ali otkad ste nam pre tri godine smanjili platu za 10%, pa pre dve za još 15, a prošle godine još za 10%, mi više ne možemo da školujemo decu.


- Čekajte, čekajte. Prvo, nismo vam mi smanjili, nego oni koji su do 2014. upropašćavali ovu zemlju! Drugo, ja jesam pravnik, ali sam ekspert za ekonomiju, jer sam savladao i čejndžing point i nou hau. Vama je plata ukupno smanjena za 35% i vašoj supruzi za 35%. To je zajedno 48%, je l' tako? Ali, drugo i treće smanjenje su bili za manju osnovicu od prvog, tako da je vama, u stvari, kućni budžet sada manji svega za 13%, je l' tako? Pa, razmislite malo, dragi čoveče, da li je to razlog za kukanje, kad toliko ljudi radi kod privatnika za mnogo manje para! Je l' tako, dragi gledaoci? Je l' sam u pravu? Samo kukaju, a plate im redovne! Male su? Jesu male. Ja to nikada od vas nisam krio. Lepo sam još 2014. godine rekao da moramo svi da se strpimo do 2023, i da ćemo tada svi osetiti boljitak. Ja svakoga mogu da pogledam u oči, jer meni niko ne može da kaže da sam ikada slagao. Dragi gledaoci. Željno iščekujem sledećeg građanina, kome ću u narednoj emisiji rešiti neki problem. Živela Srbija!


Kamere su ugašene, a premijer se okreće ka srećnom dobitniku, i tihim ozbiljnim glasom mu se obraća preko naočara:


- Znate, ja imam mnogo obaveza i moje vreme se ne traći tek tako. Je l' imate oba bubrega?


- Imam, gospodine premijeru.


- Je l' vaša supruga ima oba bubrega?


- Ima, Bogu hvala.


- I vi ne vidite rešenje, nego mene zamajavate?!


- "#%$&!*#%!*, gospodine premijeru!

16.11.2014.

Tipologija nastavnika pred štrajk

U našim šarenolikim zbornicama razlikujemo se na razne načine. Ima večito nasmejanih i večito namrgođenih. Entuzijasta i večitih gunđala. Ima smešnih, ima i poštovanja vrednih. Ima ih kao s modne piste, ima i zarozanih. Bogatih i siromašnih, duhom i novcem. Bude i primitivnih. Ima opsesivnih poštovalaca dobre knjige, i gledalaca rijalitija. Srbija u malom, reklo bi se, mada ne bi trebalo da je tako, što zbog obrazovanja, što zbog profesije.

Pred štrajk podela izgleda  malo drugačije, mada - nije da nema veze sa gorepomenutim kategorijama. Ponekad samo način manifestovanja karaktera bude drugačiji.




Ovako to izgleda iz mog iskustva, pred početak štrajka:

  • Večiti kontraš - On nema stalne stavove. Jedino mu je stalna potreba da tera kontru. Ako je većina u kolektivu ZA štrajk, on će biti PROTIV, i obratno. Od argumenata najčešće koristi sarkazam, a ni vikanje mu nije strano.
  • Baklja - On je ovih dana zažaren. Oči mu se žare, glas mu odjekuje, dramske efekte možete videti i u govoru i u neverbalnoj komunikaciji. Ide od grupe do grupe kolega, a obrađuje ih i pojedinačno. On voli štrajk i raduje mu se. Nije mu toliko bitan razlog za štrajk, koliko da se talasa, pa zbog čega bilo. Mnogo se nervira kad ostali ne dele njegov žar borbe protiv sistema (ili čega već).
  • Mudrac - Mudrac je već sve video i sve doživeo. Uvek mu sve liči na prošli put, eventualno pretprošli. Mrmlja sebi u dugačku sedu bradu, i čudom se čudi naivnima koji ništa iz iskustva ne naučiše. Neće minirati štrajk, ali neće ni da prestane s mrmljanjem u bradu i sitnim podbadanjima.
  • Šićardžija - Ovaj dežurni makijavelista trlja ruke mnogo češće od ostalih. Uvek ima neku šemu, zna u čemu da učestvuje, od svih propisa najbolje poznaje one koji regulišu za šta se može dobiti dodatak na platu. Pred štrajk posmatra iz prikrajka i kalkuliše da li mu se (ne)učestvovanje može nekako isplatiti, pa taman i na dugačkom štapu. Potencijalni je štrajkbrejker, jer je ponosno potkupljiv.
  • Na kratkom povocu - Radi na određeno, u tri škole. Nikada ništa ne odbija. Nalazi se u svim timovima, i svuda mu uvaljuju najteži deo posla, jer on ne sme da odbije. On ne štrajkuje. Izbegava sastanke na kome se o tome raspravlja, izlazi iz zbornice kad se štrajk pomene. Nada se da će jednom dobiti stalan posao, pa će i on smeti u štrajk.
  • Poltron - Ova gnjida ne propušta sastanke sindikata. O svom trošku ide na usavršavanje memorije, ne bi li precizno zapamtio ko je šta rekao, i onda sve odrukao direktoru. Ako mu je potrebna neka osveta, iskrivi bilo čije reči i prenese ih direktoru na način koji mu odgovara. Zalaže se kobajagi za štrajk, da ne bi bio uskraćen za neke insajderske informacije. Potencijalni je štrajkbrejker jer je gnjida.
  • Štrajkbrejker pre štrajka - Sebe smatra boljim i pametnijim od ostalih. Pobija svaki razlog za štrajk, jer misli da bi neki drugi razlog bio bolji. Pobija svaki oblik štrajka, jer bi onaj drugi bio bolji. Mami ga ideja da učestvuje, pa da posle trlja nos ostalima, rečima "Je l' sam vam rekao!", ali ipak ne štrajkuje. On se ne plaši štrajka, ali se grozi psihologije masa.
  • Miš - Ovo je najtužniji ljudski oblik. Nikada ni zbog čega nije ustao i rekao "Neću!". Nikada nije digao glas, nikada se nije pobunio. Svojim uplašenim očima posmatra šta se dešava, a da progovori ne može. Štrajkovaće ako baš svi ostali budu štrajkovali, da ne bude jedini s druge strane. On nikada nije bio jedini ni na jednoj strani.
  • Realni pesimista - Ovaj tip nastavnika želi da štrajkuje. Ne samo da će štrajkovati, nego mu nije problem ni da se potpiše da je za štrajk, ni da raspravlja sa neistomišljenicima. Problem je što mu sve vreme stoji knedla u grlu.
  • Kreativac - Jedva čeka neku akciju u kojoj će moći da iskaže svoju maštu. Na pamet mu padaju slogani, parole, majice sa duhovitim natpisom, pesmice, plakate... Silno ga nervira što bi neki samo da štrajkuju, bez propratnog programa. Po pravilu je dobroćudan, ali je nestrpljiv. Učestvovaće u štrajku sigurno, i svakog dana će se obraćati sindikalcu sa novim idejama.
  • Zabole me uvo - Ovo su prosvetni radnici kojih se ništa ne dotiče, jer im je prosveta dopunski posao, za džeparac. Oni već imaju neki biznis, a u školu samo svraćaju. Posao otaljavaju, ali ih direktori najčešće ne diraju. Na kolege gledaju s podsmehom. Da li će štrajkovati? Pravo da vam kažem - zabole me uvo!

Postoji i velika grupa prosvetnih radnika, koji su pomalo od svega pomenutog, ili nisu ništa od pomenutog. Oni će štrajkovati jer im je svega dosta. Osećaju se poniženo u ovom društvu i plaše se budućnosti koja nije nimalo lepa. Ne bave se politikom, ni onom stranačkom, ni sindikalnom. Bave se svojim novčanikom i standardom svoje porodice. 

Srećan nam početak štrajka!




13.11.2014.

Spinovanje - deo treći

Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Dobili smo zadatak da blatimo prosvetu, jer se štrajk približio, a pošto nemamo ništa novo - posežemo za starim.
Ministarstvo je ove godine zeznulo PISA testiranje, ali smo se setili da je bilo neko TALIS istraživanje. Istina, istraživanje je iz prošle godine (još u julu su objavljeni rezultati u brojnim dnevnim novinama), ali nama sada vrši posao, pa hajde da sada napravimo prilog, ni manje ni više, nego za Dnevnik RTS, i to onaj udarni.



Prvo TALIS (Teaching and Learning International Survey) istraživanje obavljeno je 2008. godine. Tada su obuhvaćene 24 zemlje, a među 30 zemalja u kojima je istraživanje sprovedeno 2013. godine, našla se i Srbija.  Zamisao je bila da se istraže uslovi u kojima rade nastavnici širom sveta.

Dnevnik RTS je više zanimao zaključak da kod nas nastavnici ne rade dobro. Pronašli su 2-3 raspoložena sagovornika i reaktuelizovali temu. Zarad privida objektivnog informisanja našli su i celog jednog koji je rekao da nije fer upoređivati ne samo naše škole sa inostranim, već ni naše škole međusobno, jer neke imaju interaktivne table, a neke nemaju ni mokri čvor.

RTS nije bio zainteresovan za, recimo, rezultat istraživanja koji pokazuje da većina nastavnika u Srbiji, i pored toga što misli da njihova profesija nije cenjena u društvu, uživa u svom poslu. Ovaj rezultat se ne uklapa u domaći zadatak.

A onda na red dolazi izuzetno perfidan momenat. Prozivaju i direktore, koji su mnogo mlađi od prosečnog direktora u drugim zemljama, koji najčešće nemaju licencu, i koji nisu u stanju da prepoznaju i podrže dobrog nastavnika, kao ni da lošem daju odgovarajuću povratnu informaciju. Na stranu to da li su u pravu. Zanimljivo je da je ovo prvi prilog za koji sam ja čula, u kome se prozivaju direktori. Sasvim slučajno, tri dana pred štrajk, u kome bi valjda trebalo da se sete svoje svete dužnosti, i vrše pritisak na nastavnike. Ako bi, ne daj Bože, da budu solidarni sa svojim nastavnicima, evo da i njih na kratko podsetimo da znamo da ni oni nisu baš cvećke.

Ovde možete skinuti dokument na engleskom o TALIS istraživanju iz 2013. godine.
Inače, na sajtu RTS možete pogledati prilog (ne zaslužuju da postavim link ka njima) i pročitati tekst. Upadljivo je to što se ne pominje kada je istraživanje vršeno.

Kolege, rekla bih da je nekome frka od štrajka. Da Informer i Kurir pljuju po nama, to je kao 'dobar dan'. Pa i Dnevnik 3 je nekako bio očekivan. Ali, ako Dnevnik 2 reciklira stare vesti našem štrajku u čast, na dobrom smo putu ;)





12.11.2014.

Kad normalno pošašavi

"U opasnim vremenima nema većeg greha od nedelanja."

Normalno je da moralan čovek ima moralne dileme.

Normalno je da misleći čovek sebi stalno postavlja pitanja i preispituje svoje odluke.
Normalno je da svestan čovek preispituje i tuđe odluke i postavlja pitanja onima koji odlučuju.
Normalno je da u Srbiji ništa nije normalno.




Mislim, ovo poslednje nimalo nije normalno, ali sami pristajemo da bude. 
Trenutno je normalno da se bavimo najavljenim štrajkom, da se prebrojavamo i u kolektivima gledamo ko Nemci, ako nismo na istoj strani. Podsmevamo se sindikatima, podsećamo na to koliko su nas puta zeznuli, diskutujemo o tome da li da sindikate zamenimo strukovnim udruženjem, možda čak i političkom strankom (?).

Neki čekaju Šešelja, drugi mere platforme na Raminim cipelama, treći slušaju Zoricu Brunclik. Mile Kitić je i dalje stronger than ever. Valjda.


Reče Onaj-čije-se-ime-ne-pominje da ćemo od sveta dobiti priznanje sa pečatom (?!) za uspešnost reformi. On će dobiti priznanje, a mi umanjene plate. Njega će tapšati po ramenu, a nas po novčaniku. Uspešno delegiranje zadataka.


Ministarstvo nam preti umanjenjem zarade ako budemo umanjeno radili. Prete nam i odrađivanjem svakog minuta koji ćemo tokom štrajka izgubiti. A mi se pišmanimo, po običaju. Teško nama da se popišmanimo! Ništa lakše, još otkad se prasetu rep uvrnuo.


Zato, drage moralne, misleće i svesne koleginice i kolege:


1) nije ni moralno ni normalno da šaljete svojim đacima poruku da je nemoralno boriti se za svoja prava; 


2) preispitujte svoju odluku o (ne)učestvovanju u štrajku, izvagajte razloge, pitajte se da li ćete sebe više poštovati ako ne učestvujete jer će vas sindikat možda zeznuti, ili ako učestvujete pa vas sindikat možda i (ne) zezne; da li je važnije da vi učinite sve ono što je do vas, ili da se izgovarate na nečinjenje nekih drugih;


3) preispitajte i tuđu odluku i pravo da ne skreše tamo gde najviše štrči, već tamo gde je već ispod proseka.


I još nešto: sve češće čitam mišljenja onih koji smatraju da se treba boriti za bolji sistem obrazovanja. I potpuno sam saglasna sa njima. Sistem je debelo loš. Ali, to ne spada u prava radnika. To spada pod esnafska udruženja. Štrajkuje se kad ti neopravdano smanje platu, kad tvoju fakultetsku diplomu stave ispod sedišta vozača autobusa, kad u javnom sektoru imaju 63 000 savetnika sa prosečnom platom od 109 000 dinara, kad EPS ima 400 direktora i prima subvencije od tvojih para. Tada su ugrožena tvoja radnička prava. Tada se štrajkuje. 

04.11.2014.

Spinovanje - deo drugi

Štrajk se bliži, haranga se zahuhtava - matrica poznata!
Sada su na redu teme o dodatnom poslu, uspešnim učenicima i funkcionalnoj nepismenosti učenika.




Lepo se u tekstu kaže da nema novijih podataka o tome, ali da "poslednje procene" pokazuju da se oko dve trećene prosvetnih radnika već bavi dodatnim poslom, koji često nema veze sa strukom. Pametnom dovoljno! Obrazovanom bi trebalo da je jasno da je takva vrsta analize za "Treće oko". Izgleda da svaka retrogradna vlast ima svoju Kleopatru kojoj se "javlja" ono što vlasti odgovara.

Zagledam danas kioske sa brzom hranom i pekarice preko puta škole. Kada đaci kupuju doručak, užinu ili ručak? Neposredno pre nastave ili za vreme velikog odmora, naravno. Šta ja radim neposredno pre nastave ili za vreme velikog odmora? Ništa. Da li se gazdi više isplati da ima još jednog radnika sve vreme, ili u tim udarnim terminima? Naravno, radnik mu treba kad je navala na kioske i pekare najveća. I, eto meni rešenja! Da l' da svratim sutra i iznesem gazdama biznis plan? Možda prodaja poraste kad učenici ukapiraju da mogu profesorki da kažu "E, umotaj mi burek! Aj mi stavi ovaj sendvič malo u mikrotalasnu. Ladan je. Profesorka, daj dve guarane, i ZADRŽI KUSUR!" To će mi biti glavni adut u pregovorima sa gazdama - povećanje prodaje! Ipak su oni gazde, a ja samo profesor engleskog jezika i književnosti (sa licencom za rad u školi). Moram biti ubedljiva.

***
O uspesima naših đaka provuče se ponekad neka kratka vest na 18. strani, i tako godinama. Danas na RTS2 odgledah podužu emisiju o uspešnim učenicima, koji osvajaju nagrade na takmičenjima, sa kojima rade neki posvećeni nastavnici kojima ne smeta da dodatnu nastavu drže subotom, jer su deca tada odmornija. Niko ne pomenu da će se plata smanjiti i tim nastavnicima, da verovatno nikada nisu dobili cvonjka preko plate za tolikiki trud i uspehe svojih đaka, da uz takvu posvećenost oni nemaju vremena za dodatni posao, ali neće dobiti povećanje plate. Niko ne pomenu. Ali su natrljali posredno nos onima koji će štrajkovati, umesto da se ugledaju na kolege i volontiraju subotom.

***
Hvala na uočavanju trećeg problema, onog o funkcionalnoj nepismenosti.. Šteta što je transfer blama u oku neupućenog čitaoca već izvršen. Za debilne i prevaziđene nastavne programe nisu krivi nastavnici, već ministarstvo i njihovi zavodi. Samo, kome to da objasnimo i kako? Već je javnosti predstavljeno da su samo i isključivo krivi nastavnici, oni isti koji će sada štrajkovati da im se plate ne smanje, a kakvi su nikakvi, plate im treba i ukinuti!

P.S. Javlja mi Kleopatra da će tekst dobiti nastavak, pa se čitamo za neki dan opet.

02.11.2014.

Spinovanje, ludom radovanje

Štrajk je najavljen, spinovanje je u toku. Baš kao što smo i pretpostavili. Mašinerija je pokrenuta, naručeni tekstovi polako preplavljuju dnevne novine, a uskoro će se tema preseliti i u televizijske emisije. One iste novine i one iste tv stanice koje prosvetu ne pomenu godinama, osim ukoliko se ne dogodi neki skandal, pa se senzacionalistički raspišu za sve pare. Ministarstvo im zdušno pomaže, jer odavno nismo na istoj strani.




Trenutno su aktuelni briga za decu, loše znanje i loše ocenjivanje. S jedne strane smo neprijatelji dece i baš nas je briga za to koliko ćemo ih oštetiti. S druge strane smo nestručni i ne umemo da ocenjujemo, a i đaci znaju manje od nekih prethodnih generacija.
Pa, hajdemo redom.


*Sram nas bilo! Ne mislimo na decu!*

Da, zaista, već godinama ne brinemo o deci. Istina, amortizujemo sve devijantne pojave u društvu i pretvorili smo se u socijalne, umesto vaspitno-obrazovne ustanove, ali koga je još za to briga. Društvo (čitaj: Ministarstvo obrazovanja) godinama poručuje školama da je ponavljanje razreda nepoželjno, isključivanje đaka iz redovnog školovanja - takođe. Borimo se i sa pijanim i drogiranim đacima, preživljavamo patnje zlostavljane i zanemarene dece, borimo se sa izdavačima i distributerima da najsiromašnijima ne naplate udžbenike, umesto roditelja im MI objašnjavamo da Kristijan i Ceca ne treba da im budu uzori, da im ne treba "Pedeset nijansi sive", nego Selimović i Dostojevski. Nemoćni smo pred roditeljima koji ni na uporne telefonske i pisane pozive ne dolaze u školu. Nikad veći broj izostanaka (bar u srednjim školama). Trpimo ogromne pritiske kada se ambicije roditelja i sposobnosti deteta ne preklope. Direktore udaraju pištoljem po glavi, nastavnike tuku i šikaniraju, nečija deca na internetu ponosno postavljaju klipove u kojima maltretiraju svoje nastavnike. Ministarstvo se ne oglašava ni jedan jedini put. Nikada ne staje u odbranu svojih radnika. Uvek staje u odbranu roditelja i šalje poruku da smo mi neprijatelji.


I sada je pitanje svih pitanja šta će jadna deca ako im nastava bude skraćena na 30 minuta neko vreme. Kako nas nije sramota?!


Verujte, više nas je sramota kada nas đaci pitaju "Da li je moguće da samo naša škola ne štrajkuje?" Još više nas je sramota kada sopstvenu decu ne možemo da izvedemo na put jer ne možemo da im platimo školovanje ili razne aktivnosti za koje su zainteresovana.


Ne može nas da bude sramota zbog toga što će nastava trajati 30 minuta. Državu treba da je sramota. Država treba da brine zbog toga.


Sasvim je legitimno pitanje koje bismo mi, prosvetni radnici, mogli da postavimo ostatku društva - KO VAMA DAJE PRAVO DA MISLITE DA NAM MOŽETE OSPORITI PRAVO DA SE BORIMO ZA SVOJA PRAVA. Odgovore tipa "zašto se ne borite za bolje obrazovanje, nego protiv smanjenja plate", smatram jednostavno priglupim. Borba za platu je radničko pravo. I prosvetni radnici su radnici, i ne vidim zašto bismo se samo mi pravdali. Niko ne pita zdravstvene radnike zašto se ne bore protiv zakazivanja skenera na 6-8 meseci, ili protiv participacije. I zdravo!



*Sram nas bilo! Deca sve manje znaju!*

Loše znanje učenika je, pre svega, posledica nemotivisanosti učenika. Uče za ocenu, ne za znanje. Nekada ne ni za ocenu, jer znaju da posao neće dobiti zbog znanja i ocena, već preko veze, ako ga uopšte dobiju. Loše im je znanje, između ostalog, i zato što znaju da će na kraju završiti školu, učili, ne učili. Sećate se - ponavljanja razreda nema. Loše im je znanje jer im je predsednik države završio fantomski fakultet za godinu dana, a ministar plagirao doktorat. Ko je lud u takvom društvu da uči? Nemotivisani su jer vide kako živimo mi, sa fakultetskim diplomama. Vide kako nas društvo tretira.


Đaci sve manje znaju jer se sistem uporno trudi da sve manje znaju. Nekome odgovara da škole proizvode stada!


Loše je znanje i zato što radimo po programima iz XX veka, sa nastavnim sredstvima iz XIX veka. I da ne grešim dušu, nekada je loše znanje posledica lošeg rada nastavnika, što je opet posledica lošeg kadriranja, što je opet posledica partijskog i rođačkog zapošljavanja, nepostojanja nastavničkih fakulteta, ali i toga što najkvalitetniji, ako ikako mogu, beže iz prosvete. Što zbog niskih plata, što zbog uslova rada.



*Sram nas bilo! Ne umemo da ocenjujemo!*

Zaključi ministar da ne umemo da ocenjujemo, iznese to u javnost, i ostade živ. To je, otprilike, kao kada bi građevinski inženjer ušao u kuću, video da su temelji podlokani zbog podzemnih voda, vlaga stigla do plafona, zidovi pucaju, malter se ljušti, a on kaže: "Na ovoj kući pod hitno treba popraviti dimnjak!" I ostane živ. Razumem ja da pred štrajk treba brzo otkriti gde bi mogli da gađaju prosvetne radnike i dobiju aplauz društva. Ali, ministre, pogledajte detaljno jedan nastavni program i standarde, pa prelistajte udžbenik, pa pogledajte bodovnu listu sa upisa, Pravilnik o ocenjivanju, zapisnike sa odeljenjskih veća - pa, možda i shvatite u čemu je problem. Oni koje vi šaljete da nas ocenjuju, gledaju pre svega tone mrtvih slova na papiru. Kad tražimo novac da osavremenimo nastavu - nema! Kad tražimo novac da idemo na seminare koji su nam zaista potrebni - nema! Kad tražimo da se ukine preglasavanje nastavničkih ocena na Veću - nema! Direktori, naravno, nikako da počnu novčano da stimulišu one koji rade kao treba, jer para - nema! Mogli bi bar da proveraju da li su nastavnici unutar istog stručnog veća usaglašeni po pitanju ocenjivanja, ali volje nema. Objektivno ocenjivanje bi donelo lošiji opšti uspeh učenika, nezadovoljne roditelje, nepopularne direktore. Nisu ludi! Ipak je popularnost važna. Pogledajte premijera.
Kreću i proročki tekstovi kvazi-novinara o tome da će štrajk biti neuspešan, jer toliko i toliko škola neće učestvovati. Ni sindikati nemaju još uvek precizne podatke o tome, ali baljezgari i balegari imaju.

Što se mene tiče, ovo nije stvar sindikata. Ovo je stvar našeg ličnog i profesionalnog dostojanstva, naše egzistencije i kvaliteta života nas i NAŠE dece. Sram nas bilo ako napokon ne izvadimo glavu iz peska!



P.S. Narednih dana (a ako štrajk uspe, i nedelja) otvoriće se nove teme koje nas osvetljavaju na najgori mogući način. E, tada će ovaj tekst dobijati nastavke.