28.09.2014.

Izraubovane uši

Tekst objavljen na portalu Konkretno.
Link ka tekstu je ovde.

Kako stojiš sa tišinom? Jesi li sa njom ’na ti’, ili ’na vi’?
Kažu da tišina neke ljude plaši. Odvikli se.
Ja joj se radujem. Uši su mi izraubovane.





 Kako otvoriš novine, nekome zabijena sekira u glavu. Kako uključiš TV, orkestar dvorskih luda napada sa sednice Skupštine. Odeš u kafanu, biznismeni glođu prečnjak i razrađuju posao. Odeš u kafić, tupc-tupc-tupc ti pomeri mozak. Olinjali švaleri sa spojlerima kibicuju klinke. Pripovraća ti se. Odeš u Svetu Knjižaru,  a tamo ona voluminizirana, ona kreštava, ona što objavljuje i porniće i knjige, ona unjkava što u emisijama peva kafanske pesme. Keze se s polica. Spisateljice. Književni dometi po meri podupiranja klimavog astala. Potšprajc-književnost!

Na ulicama, u parkovima, autobusima, tramvajima, u toku je masovni silent party. Iz ušiju vise kablići, svako uživa u svojoj audio-terapiji. Još da svako zaigra po svojoj muzici, bar na tri minuta, da i to vidim. Koračaju kako bubanj kaže (ili ritam-mašina). Ne sudim. Samo primećujem. Ipak je treći milenijum. Totalno smo moderni, mačko, majke mi! Jeste da sa standardom kaskamo za normalnim svetom, ali smo za modernu komunikaciju nekako uspeli da skrpimo pare, pa sve vrvi od ajfona, tableta, androida.

Skratili smo pića – ne uživamo u vinu, jer se ono ne pije s nogu. Skratili smo i stanjili cigarete. Nemamo vremena za cigare. Jedemo fastfud, jer meze traži vreme i društvo. Gledamo sitkom serije, jer je film predugačak. Ne drži pažnju.  Prave se liftovi koji toliko brzo ’lete’ da su potrebne komore za prilagođavanje, da ne popucaju bubne opne.

Sve u svemu, baš smo na dobitku. Uštedeli smo mnogo vremena. Sada ga imamo na pretek. Ali, šta s njim?

Pomislio bi čovek da ćemo, kao civilizacija, uznapredovati sada kada je vremena više, a internet sa svojih sto čuda na dohvat ruke. Pomislio bi čovek da ćemo svi otrčati na sajt Coursera da o džez improvizacijama učimo od profesora s Berklija, o renesansnoj arhitekturi u Italiji od profesora sa rimske Sapienza-e, o skandinavskom filmu od profesora sa Univerziteta u Kopenhagenu. Da ćemo pohrliti da čitamo e-knjige, jer mi, koji čitamo, odavno nemamo para za kupovinu knjiga.

Umesto toga, u glavama muk, u ušima huk! Kako kročiš u svet kreće vašar. Kakofonija bejrutskog melosa, golih pupkova, starki na štikle, cirkona na zubima, šišanja na opasno, kajli od dva cola, reš pečenih devojaka SMB nijanse. Tu i tamo ti neki japi protrči kroz kadar, metroseksualno uređen. Maljevima te tuku po glavi u kojoj pokušavaš da sačuvaš to malo razuma što ti je ostalo. Ne možeš da na ulici ne vidiš kako diplomac Akademije s violinom u rukama i rasklopljenom  kutijom ispred sebe, sahranjuje san o stolici u filharmoniji. Ne možeš da ne vidiš ofucanog kera, izgladnelog, neuhranjenog, kako drhti u haustoru. 

I zato se opet vratš kući. Uključiš tišinu. Pustiš je da teče kroz uši. Da dobro raskiseli talog spoljašnjih šumova, pa da ih spere. Da malo čuješ i sebe. Damar. Misao. Strah. Radost. Šta te već spopadne. U glavi je najlepša galama. Šteta je velika što smo se od nje odvikli. Vreme tišine je dragoceno vreme, možda najdragocenije. Kradi ga za sebe.

Mentalno tuširanje je neophodna higijena.
Zato, ćuti malo.
Što bi rek’o Kancelar: „Tišina tamo!“


Porodične homofobične baljezgarije


Konstruktivni odgovori na pitanja petogodišnjeg Hajdukovića o Paradi ponosa, u jesen 2017. godine.


Hajdukovići su danas nervozni. Vanredna porodična idila je u pitanju. Roditelji nisu na poslu, ćerka nije u školi, sin nije u vrtiću. Svi su u 50 kvadrata. Neotplaćenih.
U gradu je svečano.
Na ulicama su žandarmerija, obična policija, policija u civilu, vojska i svih sedam tenkova. Rečna mornarica je u pripravnosti. Kamere CNN-a i BBC-ja, takođe.



 „Tata, što ne mogu napolje?“
„Zbog Parade ponosa.“
„Tata, što ne mogu na tu paradu?“
„Zato što nisi peder.“
„Tata, je l’ mogu da budem peder, pa da idem napolje?“

27.09.2014.

O inkluziji, iz ugla sasvim običnog nastavnika

Da li je pitanje inkluzije pitanje građanskih i ljudskih prava? Da li je etičko pitanje? Ili je to pitanje obrazovanja? Bojim se da je najmanje pitanje obrazovanja, jer praksa pokazuje da deca koja su u programu inkluzije često mogu da savladaju samo delić onoga što njihovi vršnjaci imaju postavljeno kao ishode obrazovanja.





Već dugo razmišljam o ovoj temi, ali i o tome da li treba da pišem o njoj. Tema je preosetljiva, naročito za roditelje dece koja su u programu inkluzije. Znam da je samo sreća odlučila da rodim zdravo dete, bez fizičkih i mentalnih problema. Nisam sigurna ni da li mogu da zamislim kako je porodicama koje nisu bile te sreće. Iz ugla majke i čoveka duboko saosećam sa njima i razumem njihovu želju da im se deca socijalizuju i imaju život što sličniji ostaloj deci. Iz ugla nastavnika, potpuno nepripremljenog za rad sa decom sa posebnim potrebama (koje god potrebe da su u pitanju), nimalo ne razumem državu koja nas je tek tako bacila u vatru. Ugao posmatranja države mi je, po običaju, nejasan.

Kada uporedim sve ostale greške prosvetnog sistema, koje nam se lupaju o glavu svakodnevno, sa brzopletim uvođenjem inkluzije, sve mi to drugo dođe smešno. Sve druge gluposti u meni izazovu bes i bunt.


Jedino inkluzija izaziva strah i strepnju.



* EVROPA *

Znam da se inkluzija u mnogim državama širom sveta sprovodi veoma uspešno, ali znam i da su mnoge države od nje odustale. Probale, pa odustale. I to države koje su mnogo organizovanije, a i bogatije od nas (pokazalo se da se ovaj projekat nigde ne može realizovati bez novca).


Nije me mrzelo da iščitam literaturu na ovu temu, istina stranu, jer u našu odavno ne verujem. Ukoliko vam poznavanje engleskog jezika omogućava da koliko-toliko ispratite tekst na ovom jeziku, preporučujem sajtove:

European Agency for Special Needs and Inclusive Education
http://specialedpost.org/Eligibility/school/

Lisabonsku deklaraciju na raznim jezicima možete potražiti ovde. (Ova je iz 2007. Na srpskom sam našla samo neku iz 1981, ali se ona odnosi na prava pacijenata.)
A ovde možete videti razne podatke iz evropskih država.

Uglavnom, svi govore o tome da inkluzivno obrazovanje podrazumeva dugoročan i ozbiljan projekat, i da se ne može uvesti kroz tzv. male reforme. Govori se i o kompetencijama nastavnika, a nastavnike dele na mainstream i one koji se bave specijalnim obrazovanjem. Često se pominje i selekcija nastavnika i njihovo dobrovoljno učešće u inkluzivnom obrazovanju. Pominju ozbiljnu podršku nastavnicima, i ogromne fondove, kao i izobilje raznovrsnog nastavnog materijala namenjenog inkluzivnom obrazovanju. U zavisnosti od broja dece uključene u inkluzivno obrazovanje, od predškolskih ustanova pa do kraja obrazovanja, zapošljava se određeni broj ličnih asistenata, specijalnih pedagoga, logopeda, psihologa... Da bi bio podrška detetu, nastavnik je podržan od države. To je moj opšti utisak.



* SRBIJA *

Što se Srbije tiče, na pamet mi nije palo ni da pročitam delove zakona koji se odnose na inkluzivno obrazovanje, a kamoli razna "stručna i naučna" trabunjanja resavskih eksperata. Ne zato što me nije zanimalo, već zato što me iskustvo uči da u Srbiji papir trpi sve, i da teorija i praksa često nemaju dodirnih tačaka.

Umesto toga, reći ću vam da poznajem porodicu u kojoj je jedan roditelj morao da da otkaz na poslu, da bi išao svakog dana sa detetom u školu i bio mu lični asistent. Lokalna samouprava je plaćala stručnog asistenta nekoliko meseci, a onda je slavina presušila. Roditelji su jedino ovo videli kao rešenje. Državu je bilo, i još uvek je, baš briga za to.

Reći ću vam i da gledam umornu devojčicu koja je "lični asistent" svojoj rođaci koja je u inkluzivnom programu. Sede  zajedno i ova joj sve objašnjava, vodi je na odmore, provera šta je i kako zapisala. Pretpostavljam da odlazi i kod nje kući da joj pomaže. Na kraju prvog takvog meseca je premorena. Dokle će izdržati, ne znam. Zašto se njoj uskraćuje pravo da se bavi sopstvenim obrazovanjem, da na času napreduje u okviru svojih maksimalnih mogućnosti, takođe ne znam.

Znam i za iskustva da roditelji toliko ublaže sliku o zdravstvenom stanju deteta, da se nastavnici nađu u čudu kada nastava krene.

Poznata mi je isituacija da čitavo odeljenje trpi dok se nastavnik u potrebnoj meri posvećuje detetu sa posebnim potrebama.

O traumama kroz koje deca prolaze kada se u odeljenju nalaze učenici koje Amerika, na primer, prepoznaje kao one sa rizičnim ponašanjem (i to u zvaničnim dokumentima), da i ne govorim.

* LIČNI STAV *

Iskreno, ne znam šta da zaključim. Ne znam ko je u ovakvom sistemu i načinu primene inkluzivnog obrazovanja na dobitku. Mislim na pravi, merljivi dobitak i napredak. Nemam tu vagu za precizno merenje.

Znam samo da je i po tu decu i po njihove roditelje uvredljivo to što su nastavnici bačeni u vatru, sa nedopustivo malo pripreme, suštinski potpuno nespremni. Možda roditelji dece sa posebnim potrebama to ne vide tako. Plašim se da će vremenom i oni uvideti.

Normalno je da uvođenje korenitih promena podrazumeva i neka sitna peglanja tokom procesa. Ali, nije normalno da proces započne, a da je sve nedorečeno, sve na početku puta, sve nejasno, neobezbeđeno, neisplanirano, nepromišljeno. To nije normalno, i ne služi ničemu.

Koga da tužim što me stavlja u poziciju da radim posao za koji nisam stručna? Ili, kome da se tužim?

Državo, uozbilji se već jednom. Igraj se akcizama na gazirane sokove, ali se nemoj igrati s decom. Zar te nije sramota?


20.09.2014.

Dnevnik prosvetnog radnika, jesen 2014.

Ne volim jesen.
Žena mi uvek traži neke novce - te za zimnicu, te deci za udžbenike, opremu za fizičko, cipele za kišu; pa, ogrev, i još trista nekih čuda. A i zdravlje me nešto u jesen najčešće izdaje.
Ne volim kad mi traži novac. Novac je precenjen. Ako ćemo iskreno, nama tako malo treba.
Problem je što smo navikli da živimo neskromno. Znači - problem je u nama samima.





Evo, ove godine smo supruga i ja išli na tri produžena vikenda. Ako ćemo pošteno, nismo morali ni avionom, ni u najskuplje hotele. Iako je ona nezaposlena, što znači da živimo od moje prosvetne plate, ipak je insistirala da nam deca idu u privatne škole. Sada smo starijem sinu uplatili školovanje u inostranstvu. Kaže žena - nek vidi malo sveta. Kako nek vidi, pitam se, kad svakog leta ide u letnje škole jezika, i to svake godine u drugu državu.

Sad, kad malo bolje razmislim, i sam sam kriv. Dok su me roditelji školovali, plaćali mi stan u drugom gradu, skupe udžbenike, mučili se, ja sam sve vreme sanjao o tome kako ću jednog dana biti prosvetni radnik, poštovan u društvu, kako ću svojoj deci moći da priuštim ono što moji roditelji meni nisu mogli. Treba čovek da pazi šta sanja, jer meni su se, evo, svi snovi ostvarili!


Kada sam pre neko veče slušao onog požrtvovanog mladog čoveka kako najavljuje smanjenje plata, laknulo mi je!  I dalje će mi ostati za školarinu deci, letovanja, odlaske u banju, ženinog frizera, kupovinu knjiga i kvalitetne hrane. Zbog najavljenog umanjenja jedino više žena neće moći da me maltretira nekoliko puta godišnje tim obilascima evropskih metropola. Ne mogu više. Umoran sam od toga, a nisam više ni tako mlad.


I moram vam reći da ne razumem neke kolege, naročito ove mlađe. Nije u redu da budu tako neskromni i nezajažljivi. Evo, u septembru su sve škole u Srbiji stale na dve nedelje zbog najavljenog smanjenja plata. Pa, čemu to, kolege? Bilo mi je baš teško što nisam radio. Sada čujem da će svi prosvetni radnici i svi roditelji složno izaći na ulice, i da će blokirati sve gradove! Aman, ljudi, pa ne možemo tek tako da parališemo život! I šta se uopšte ti roditelji petljaju? Zašto je njima stalo da učitelji njihove dece budu priznati u društvu? Ne treba nam njihova podrška. Uvek smo uspevali sami da se organizujemo.


Generalno, baš smo besni i obesni. Onoliko ljudi čeka na posao, a mi kukamo zbog malo para!


Izvinjavam se sada, ali moram da idem. Onaj dragi mladi čovek velikih podočnjaka opet nešto govori na televiziji. Kaže, samo malo da se strpimo i biće nam mnogo bolje. Već 2038. Pa, ljudi, strpite se malo. Stegnite kaiš. Ne mora novi auto na svake dve godine. Evo, već za koju godinu će nam biti bolje. Uključite televizor. 


Ja moram da isključim. Sad će vizita.
Danas me vode pred konzilijum.

Kako koji?

19.09.2014.

Velika Jabuka vs. Velika Šljiva


Početkom XXI veka do propasti porodice, kao osnovne ćelije tradicionalnog društva, došlo je zbog toga što je u stambenim jedinicama tog doba uglavnom postojao samo po jedan televizor.


Hajdukovići su, inače, jedna složna, srpska porodica, koja u poslednje vreme prolazi kroz golgotu. Policija je već tri puta dolazila po prijavi dobronamernih komšija.
Decembarsko  je veče 2017. godine. Neki je minut pre 9 uveče.
Majka: „E, jebo te Beograd na vodi. Možeš valjda jednu emisiju da propustiš!“
Otac: „More, marš! Opet bi da gledamo one što se spuštaju u zubarskim stolicama?“
Sin: „Tata, nisu zubarske nego svemirske. Ja mnogo volim da ih gledam.“
Ćerka (plačnim glasom): „Ali, večeras počinje novi serijal o našim Kardašijanovima.“
Otac: „O našim ŠTA?!“
Ćerka: „Ne razumeš ti to... To je hit u svetu. Kamere su im u kući, i prate sve njihove svađe. Ovaj naš ima sadašnju i bivšu ženu, a bivša žena  ima sadašnjeg muža. Sadašnja žena je nekada igrala za bivšu ženu. Sada imaju i decu,a imaju i unuče. On ih sve čeka kod kolima. U novom serijalu se uključuje i pašenog! Pa, taataaaa!“
Otac: „More, marš u pizdu materinu! Je l’ te zato šaljem u muzičku školu i kupujem ti knjige? Palmu da gledaš?!“
Ćerka: „Tata, ali ovo nije na Palmi. Ovo je na B(ulevar)92.“

Tajac. Majka lukavo koristi priliku.

Majka: „Sram te bilo. Gledaš taj šund. Bolje gledaj ovo divno takmičenje u kome mladi ljudi dobijaju šansu da nešto naprave od sebe.“
Otac: „Aha! Majmune da naprave od sebe, pa da ih na lancu vodaju kroz Srbiju. Stavili onog sedog anđela, što mu alkohol mozak popio, da iz zubarske stolice pogledava svoj dom!“
Sin: „Tata, nisu zubarske. Svemirske su. Ja to mnogo volim da gledam.“
Otac: „Slušaj ti, mali! Za tebe ću ja da se pobrinem, da ne propadneš ko ova tvoja sestra! Pazi ovamo: Beograd na vodi je budućnost! To je šansa za sve nas. Kakve stolice, kakvi muževi i žene! Svako veče gledam Beograd na vodi. Znaš ti kakv inženjer treba da budeš to da sagradiš? Vrhunski! E, to ćeš ti da budeš kad porasteš, pa i ti da gradiš Beograd na vodi.“
Majka: „Vala baš. Sin ti ima pet godina. Taman kad završi fakultet počeće i taj tvoj Beograd na vodi da se gradi.“
Otac: „Slušaj, ženo! Za takve reči mogu i da te odrobijam, a da ne trepnem! Sve mi diraj, u Beograd na vodi mi ne diraj, zato što... Čekaj! Počinje! Tišina tamo!“

Kreće dramatična špica, uz Karmina Buranu, naravno. Otac pojačava ton. Majka namuljeno ćuti, ćerka tiho plače i kuje plan da pobegne od kuće. Sin pokušava da se seti kako se zove ono što će biti kad poraste. U tom trenutku izblajhana direktorka gradske televizije, koja već treću godinu lično vodi emisiju „Beograd na vodi“, orgazmičnim glasom gledajući pravo u kameru 3, počinje:

„Poštovani gledaoci, dobro veče. Dobrodošli u 237. emisiju „Beograd na vodi“. Večeras ćemo analizirati G17 polje makete. U tome će nam pomoći najbolji gradonačelnik koga je Beograd ikada imao!“

Ćerka izlazi iz sobe, skida sa regala putnu torbu, pakuje pola hleba i margarin, a onda odlazi u sobu da uzme svoje stvari. Majka je ne primećuje, iskradajući se kod komšinice čiji muž radi treću smenu. Ni za živu glavu neće propustiti da gleda večerašnju emisiju. Otac, očiju punih suza, gleda ponosno u ekran i zamišlja kako jednog dana njegov sin tu sedi i objašnjava da sutra stavljaju rogove na novoj zgradi Opere. A on iz sela donosi dva brava na ražnju, da se rogovi proslave kako srpskom narodu i dolikuje.

Otac: „Sine, ne brini! Dva brava će tata da donese!“, kaže zaneseno.

Sin gleda u bravu. Razume da su dve brave potrebne za Beograd na vodi. Brave su važnije od svemirskih stolica. To mu je jasno, ali mu nije jasno zbog čega.
„Gledaj, sine! Njujork ima da nam zavidi. Dolaziće kod nas na odmor, da se dive, da se slikaju i da nam zavide. Kakva Velika Jabuka! Velika Šljiva ima sve da ih pobedi“.

Sin razume da su brave i šljive najvažnije za sreću.

***
Mnogo godina kasnije, u jednoj sociološkoj studiji, pisaće:

Dramatičan pad životnog standarda značajno je uticao na zdravlje građana Republike Srbije. Kupovali su najjeftiniju hranu i pili zagađenu vodu. Međutim, do raspada porodice, kao osnovne ćelije jednog društva, a naročito tradicionalnog i patrijarhalnog kakvo je bilo srpsko društvo početkom XXI veka, dovela je jedna druga posledica siromaštva. U stambenim jedinicama tog doba uglavnom je postojao po jedan televizor.



18.09.2014.

Poučno zezanje u strukturi časa

Predajem od skora i predmet Poslovni engleski jezik, koji u našem obrazovanju postoji, evo, već treću godinu. Taj predmet shvatam malo šire od pukog prevođenja ekonomskih termina na srpski ili engleski. Reči se brzo zaboravljaju, a i uvek se mogu naći u rečniku. Pokušavam da đacima, kad god nam vreme dozvoli, raširim radoznale oči zanimljivim pričicama iz beloga sveta.



Kad god im nije jasno zašto učimo nešto iz gradiva, objasnim da to radimo jer poslovni engleski uče zbog poslovanja sa inostrancima. I svaki put me podozrivo pogledaju. E, tad opletem po tome u kojoj afričkoj zemlji ne smeš da sediš tako da ti se vide đonovi, da ne bi uvredio domaćina (ili gosta). Pričam im o tome da ne treba da se uvrede kad Japanac ućuti usred razgovora, jer to ne znači da se nešto naljutio, već da iskazuje poštovanje time što se zamislio nad rečima sagovornika. Pa se prebacim u Latinsku Ameriku, i razvezem o tome kako su nam slični, kako su srdačni i nemaju ništa protiv da popijemo po jednu pre nego što pređemo na posao. Onda "odletimo" međ' arapski svet, gde rukovanje ume da potraje uz preljubazne reči, što nas može toliko da iznervira, da nas uhvati neizdrž i poželimo da nam vrati ruku već jednom, a u stvari on nas time beskrajno poštuje. 

Tada me već gledaju kao hipnotisani. Nema đaka kome pogled luta kroz prozor, ne kopaju po rančevima, ne vrpolje se, ne trepću.


Onda se i ja zanesem i pričam o čistim i mirisnim vozovima, sa snežnobelim navlakama na sedištima, utičnicom za laptop, finom tihom muzikom, čistom tepih-stazom bez ugaženih žvaka, i mirnim psima koji leže pored nogu svojih vlasnika.


I nekako uvek baš tu negde, zvizne me malj posred čela, i setim se da će posle časova ući u neke pilićare, na kojima zacincani prozori ne mogu da se otvore, i gde će majstor da odvrne Milančeta Radosavljevića. I da, ne da neće poslovati s Japancima, nego će verovatno posle škole zaglaviti u nekom butiku, trafici, supermarketu, presrećni što su uopšte dobili posao. 


Da li im je onda lakše ili teže što im, ko Šeherezada, pričam priče koje će većini ostati u rangu bajki? Da li da se vratim na formu upita, ponude, porudžbine, međunarodne standarde kvaliteta, belešku o telefonskom pozivu?


Vratim se na gradivo, a njima ushnu okice.

Namignem, i onako uzgred ubacim "E, al' nemoj da se trošite s Latino Amerikancima po skupim restoranima. Dovedite ih kući, taman na poparu i gibanicu. Više ćete ih ispoštovati, majke mi!".

E, sad, zašto sam sve ovo napisala? 

Pa, zanima me gde tačno u dnevnim pripremama da ubacim ove najlepše delove časova, kada se ni u šta ne uklapaju, a klinci ih obožavaju.
Da li da u strukturi časa planiram deo: poučno stručno zezanje?
Kako li bi nadzornici na to reagovali?


Pa opet - a koga je briga?! 

Ne radimo za nadzornike, nego za đake.
U tome je cela stvar ;)

15.09.2014.

Intelektualna impotencija srBskog društva

Tekst je objavljen na portalu www.konkretno.co.rs
Link ka tekstu je http://www.konkretno.co.rs/politika-i-drustvo/intelektualna-impotencija-srbskog-drustva


Ovo je trenutak u kome bi svaki iole obrazovani građanin trebalo da na sočnom maternjem izgovori „Domovino, serem ti se u sistem vrednosti“. Da li će? Pa, naravno da neće. 





Obrazovani građanin ne psuje, a i ne bavi se tako trivijalnim pitanjima.  Obrazovao se u sistemu koji insistira na reprodukciji gradiva, a ne na razmišljanju, argumentaciji, povezivanju. Obrazovani građanin je vaspitan da ćuti i smrdi. Kad ne zna šta će, evoluira u intelektualnog snoba, i bavi se višim pitanjima, kao što je Hobsov Levijatan, ili Spinozini atributi supstancije. U suštini, bavi se uticajem temperature balege na brzinu pada sapete krave u poniranju, samo što mu to niko ne sme reći, jer nije u redu reći caru da je go.

U državi u kojoj je intelektualna elita zamenjena skupštinskom, ili estradnom (a što se često svodi na isto) logično je da Marijan Rističiveć održi predavanje usred živog prenosa o, ni manje ni više, akademskoj čestitosti i pismenosti.  U državi intelektualne impotencije logično je da Milanka Karić ima amandmane na zakone koji se tiču visokog školstva.

Kada to prevedemo na lokalni nivo, logično je da se palanački fićfirići bave popunjavanjem rupa najnekvalitetnijim asfaltom koji se na planeti može naći. Ukapirali su da ako stave kvalitetniji, dogodine neće imati zbog čega da se slikaju za televiziju. U međuvremenu, školama im je blokiran račun. Bole ih nafatirane guzice za to što 105 škola u Srbiji ne može da funkcioniše. Nemaju ni za kredu, ni za dnevnike, a sapun i toalet papir ionako kupuju samo kad dolazi ministar lično. Neokrečeni zidovi, prozori koji ne dihtuju, oljuskane klupe, čučavci – to su problemi srpske škole. Elektronske udžbenike, računare u svakoj učionici, interaktivne table – to ostavljamo za 22. vek. Sada je ipak prioritet da se zaposle sve švalerke svih predsednika opština.

Čudi me samo da ih ne brine to što će im današnji đak drugog razreda srednje škole na sledećim izborima imati pravo glasa. Jedino me to čudi.

Kada je srpski intelektualac zanemoćao, ne bih znala kasti. Neki kažu, kada su ih zbog mišljenja slali na Goli Otok, odnosno, kada je Savez komunista dozvoljavao samo podobna razmišljanja u okviru teme. Drugi, kada je ustoličen manir da na fakultetima imamo docente od 60 godina, jer profesor koji drži katedru još nije umro. Treći, kada su diplome počele otvoreno da se kupuju. Da dodamo i zlosrećnog doktor-Miću koji je sa mentorom vodio akademske rasprave o onanisanju. Da li se to pošteni svet povukao pred najezdom sluzavih, ljigavih kvaziintelektualaca kojima se trguje na političkoj berzi? Nema afričke šljive za intelektualnu čast? Izgleda da nema.

Stoga me davno ne čudi što Srbija ne ume da ustane kad po noj pišaju, i još tvrde da to pada topla kiša.

„Neću da kopam po đubrištu sreće,
ne bih da zaprljam ruke.
Moć počiva negde, iza debelih vrata...“

A ti si rođen da stradaš?
Ćuti i smrdi.
Dobro ti ide.

12.09.2014.

Eksterna kastracija, pardon, evaluacija

Draga Komisijo za eksternu evaluaciju, gledaj na ovo kao na literarni rad, dok mi u oktobru ne dođeš u školu.
A tada? 

Ihhh... Ko zna šta će biti tada ;)




Dan prvi

Sutra nam dolazi eksterna evaluacija. 
Tetkicama je najgore. Ribaju i kvake.
Užurbano se kače neki panoi po zidovima. Cela se škola razdragano šareni. Učenici reckavim makazama seku papir u boji, u obliku cvetića, sunca i oblaka. Nema veze što je škola srednja. I u srednjoj školi na ulazu treba Sunce da nas ogreje. Kolege ubrzano uvežbavaju sa decom pitanja i odgovore, za svaki slučaj - možda baš njihov čas posete. Šteta što nećemo moći to da iskoristimo za neku priredbu. Mislim, baš muštraju decu.

U školskoj biblioteci haos. Užurbano popisuju i rashoduju knjige. Koleginica čita naglas Plan rada biblioteke, i čudom se čudi šta se sve u njemu nalazi. Ne seća se da ga je lično prepisala odnekud.


Jedna pripravnica preživljava napad panike. Gleda pripreme skinute sa sajta izdavača, i shvata da ona sutra to ne može da realizuje, a sigurna je da će joj doći na čas.


Starija koleginica plačnim glasom telefonom objašnjava frizeru da sutra mora da je primi pre 8, nikako posle!


Namršteni direktor koracima meri hodnike, zbornicu, svoju kancelariju, pedagogovu kancelariju, hodnike, pa onda broji stepenike. Pedagog je na ivici nervnog sloma. Moli se bogu da štampač ne crkne, jer su ovi iz ŠU tražili da sve bude u papirnom obliku.


Dvoje kolega je iskusno otvorilo bolovanje. Sinusi su u pitanju. Šta će ljudi, ne mogu slinavi pred eksternu.


Za to vreme, kolega u ćošku ladno prelistava novine.



Dan drugi i dan treći


Eksterna evaluacija je u školi.

Sa obližnjeg gradilišta smo pozajmili nekoliko ručnih kolica, i njima prevozimo ličnu dokumentaciju. Oko podneva će nam stići i viljuškar, koji će preneti Školski razvojni plan, Školski program i Plan rada škole, iz kancelarije pedagoga, u kancelariju direktora, gde je komisija za sada smeštena.

Popodne tog dana i sutradan, komisija se razmilela po učionicama. U lokalnim apotekama je trenutno nestašica lekova protiv visokog pritiska, i onih za smirenje. Deca se kidaju od smeha gledajući svoje nastavnike kako drhte. Dižu eksternu u nebesa! Jedna koleginica je vidno usplahirena. Ne može da se seti da li je onima što znaju gradivo rekla da sede u klupama levo gledajući od table, ili levo gledajući od dna učionice. Zna da onaj što zna sedi levo, a onaj što ne zna pored njega desno, ali da l' je njeno levo ili njihovo - ne mož' se seti, pa Bog!


Informatičar je sve od dokumentacije poneo na flešu. Neće njega niko da tera u 19. vek! Jok, more! Nakon kraćeg ceđenja kroz zube pomahnitalog direktora, trči ko pomaman po školi i traži slobodan štampač.


Dan četvrti


Eksterna evaluacija je otišla.

U zbornici kuva. Njih desetoro se nadvikuje šta je sve trebalo juče da im saspu u lice. Kolega im psuje mater bezobraznu, krsti se i kune onog što im je dao posao. Koleginica nadahnuto drži slovo o tome na šta sve nisu imali pravo. Ali, ona im je ipak i to pripremila, zainat, pa nek se puše od muke što je imala sve papire na gomili. "Samo da se razumemo", kaže, "nisu imali prava to da nam traže!".

Kolega iz ćoška ih mirno gleda preko novina.


Dan peti


U Školskoj upravi, negde u unutrašnjosti, kolege nadzornici raspoloženo vode razgovor:

"Lepo sam ti rekla da ne brineš ništa, a ti zapeo kako ćeš, pa kako ćeš!"
"Hehe... Ja i dalje ne mogu da verujem! Je l' si videla onu kad sam joj tražio plan table za pripremu za čas odeljenjskog starešine - Ali, gospodine, pa nisam koristila tablu tog dana - Buahahahaaa..."

"Obožavam da idem u njihovu školu. Kad god me neko iznervira - načelnik, muž, deca, bankarska službenica - ja najavim kratku posetu toj školi. Odmah se oraspoložim! Dođu mi ko psihoterapija, i to ne samo besplatna, nego još i dnevnicu dobijem!"
"Pa šta misliš da im damo? Četvorku? Baš su se jadni trudili. Imali su sve što treba, i triput više nepotrebnog materijala. Onog što smo se kladili da li će da ga spreme."
"Kakva četvorka?! Posle će da se osile i da umisle da su neki bitni faktor. Dvojka za sada, pa nek se još malo znoje do trojke."

"Nego, vide li ti onog lika što sedi u ćošku zbornice i za vreme odmora lista novine?"
"Da... Trebalo je ti da mu ideš na čas, beše?"
"Jeste. Krenem s njim do učionice, a on se okrene ka meni i kaže - U farmerkama? Plašim se da neće moći. - i zatvori mi vrata pred nosom."
"Auuu... Tako su i mene jednom zeznuli, na času moje fah-koleginice. Ladno pred punom učionicom rekla - A sada će vam ovu lekciju ispredavati savetnica, pošto poznaje gradivo, a sigurno bolje od mene ume da predaje. Heeeej, kad je nisam zgromila!!! Nisam više kročila u tu školu! Pa, šta ćemo sad s onim iz ćoška?"
"Ma, ništa. Kod njega više neću ići. Nego, jesi videla onu mučenicu što je..."

11.09.2014.

U "bogatoj" zemlji je logično da ekskurzije budu bogata turistička putovanja

Ni siromašnije zemlje, ni bogatijih ekskurzija. Srednjoškolci najčešće putuju (u trećem i četvrtom razredu) u Italiju, Francusku, Španiju, Češku... Malo Kan, Azurna obala, Prag, Beč, Budimpešta, Madrid, i tek po koji Meteori.



Velika je tuga što pošteni roditelji u današnjoj Srbiji ne mogu svoju decu da vode na putovanja, istražuju makar evropske metropole sa njima, pokažu im da nisu svuda ulice prljave i pune rupa, da postoje čisti i brzi vozovi, spokojni i raspoloženi ljudi. Šteta je što ih ne mogu provesti kroz epohe, umetničke pravce, što ne mogu sa njima obići poznate evrpske muzeje, prokrstariti Loarom ili Dnjeprom, otići do Sankt Peterburga.

Znači, velika je tuga, ali ne i najveća.


Najveća je tuga što roditelji bukvalno od usta odvajaju, pozajmljuju novac i dovijaju se na svakojake načine, ne bi li svoju decu poslali na ekskurziju u inostranstvo. Ta ekskurzija, koja bi trebalo da bude deo vaspitno-obrazovnog procesa, najčešće se svodi na šoping turu i besomučno opijanje. Svake noći. Deca se od svega najviše raduju diskoteci! 


Teško mi je da poverujem da su stvarno željni opijanja, jer to mogu da rade i ovde. Možda bi neko sada lopticu prebacio na razredne starešine koje dobijaju dnevnice da roditeljima deca ne budu pijana. Odmah da lopticu vratim: opijanje ipak spada pod kućno vaspitanje. Razredni starešina nema prava da vam pretresa i prepipava decu, te tako proveri šta unose u sobe. Ne može ni da boravi odjednom u 10 soba. Ne može ni da ne spava 5-6 dana i noći.


Međutim ipak mislim da škole prave ozbiljne propuste, i da bi se nekim pravilnikom stvari mogle značajno popraviti. Pošto je problem uočen, red je i da se ponude neka rešenja.


1) Pre izvođenja ekskurzije potpisati sa roditeljima ugovor, u kome roditelj garantuje da njegovo dete neće konzumirati alkohol, izazivati tuču sa učenicima iz drugih gradova, provesti noć upražnjavajući seks. Molim lepo! To nek rade kada su pod roditeljskim nadzorom.


2) Pre izvođenja ekskurzije posvetiti nekoliko časova geografije, istorije, umetnosti, književnosti (ne mogu da se setim šta bi još moglo) onome što će deca na ekskurziji videti. Naglasiti im da će po povratku imati testove na tu temu. Ove časove planirati Godišnjim planom, ili ih realizovati kroz sekciju, obaveznu za sve učenike.


3) Strogo zabraniti diskoteke i slična terevenisanja.


4) Izbaciti iz maršrute obilazak velikih šoping molova.


5) Ekskurzije zaista učiniti delom vaspitno-obrazovnog procesa, jer škola nema ulogu prodavca turističkog proizvoda. U tom smisli se izbor destinacije mora dobro obrazložiti. "Deci se ide baš tamo" je komično i neozbiljno obrazloženje.


6) Napraviti na nivou države program ekskurzija po razredima. Ne ispucati sve što ima da se vidi u Srbiji, u osnovnoj školi. U mlađim razredima ići na izlete. U starijim, u obližnje gradove. U srednjoj, I, II i III razred nek lepo istraže svoju otadžbinu. Tek maturanti nek idu u inostranstvo, i to na vrlo pažljivo osmišljen način.



Uzgred, znam za iskustvo iz nekih drugih zemalja da se sa najmlađim razredima najpre ide na "kampovanje u školi", gde dva-tri puta jednu subotu uveče prespavaju u školi, u vrećama za spavanje, pravim ili improvizovanim; zatim idu na jednodnevne izlete, pa kraća kampovanja u prirodi, pa kraća putovanja, i tako redom.

Sve i svašta prepisujemo iz tuđih sistema, a ova najjednostavnija rešenja nikako!









Zemlja kurvinih sinova i razdevičenih nada

Tekst je objavljen na portalu www.konkretno.co.rs
Link ka tekstu je http://www.konkretno.co.rs/politika-i-drustvo/zemlja-kurvinih-sinova-i-razdevicenih-nada



Kišno je jutro. Sivo.
Sutra će biti lep dan.
Nema vetra da zaljulja sliku kralja, okačenu u kancelariji mesne zajednice u nekoj vukojebini, do koje je obećao asfalt u predizbornoj kampanji.




Osvanulo je sumorno nedeljno jutro. Visi neka kiša iznad krovova, drži se čvrsto za vazduh, i nikako da padne. Kažu da će sutra biti vedro i prijatno. Briga vreme za malog čoveka. Danas sumorno, sutra vedro, tera svoju priču kako hoće. A ti, možeš li ti kako hoćeš? Šta si – čovek ili rob? Tvoj je izbor?
E, moj prijatelju, blago tebi ako ti nade još nisu razdevičene. To je jedina nevinost koju treba čuvati katancima. Hromiranim pojasom nevinosti (da ne povuče vlagu po ovom slinavom vremenu).
Kurvini sinovi danas odlučuju da li ćeš živeti kao čovek, ili kao rob. Ne pitaš se ti ništa. Zato zaboravi sve što si čitao. Batali ono da si ti skup mogućnosti, da ti cilj treba biti približavanje najboljoj verziji sebe, da je Bog čoveku dao slobodnu volju da bira i odlučuje. Odluči da li ćeš za doručak kajganu il’ jaja na oko, i dosta ti je za danas.
Dok na srBskom dvoru otvaraju poddomene, stilizuju se i vežbaju zabrinuti izraz lica pred kamerama, dok naš princ na zrnu graška sanja leteće vozove i zmajeve, ti pusti Kursadžije, il’ očešljaj onu babuskeru što joj selo gori. Da vidiš kako će ti biti bolje! Mani se rupa na cipelama, izanđalog đona, rate za stambeni kredit. Uskoro će ti se nebo posuti novim zvezdama Granda, pa skupljaj pare za glasanje, jer tada ćeš TI odlučivati. Moraš samo puno SMS-ova da pošalješ, da ne odluči komšija umesto tebe.
Šta? Nisi iz te priče? Više si intelektualni tip? A pa, spremila je rodna gruda i za tebe izlaz. Evo, gotova je letnja TV pauza. Kreću opet političke emisije, razgovori u studiju, stavovi i utisci Srbije, okrugli stolovi i tribine. Sit ćeš se iznarazvijati svoje kritičke misli, jer ovo je slobodna demokratska država, u kojoj čovek može da misli i govori šta hoće. Onda ćeš na svadbama i sa’ranama trućati o Evropskoj uniji i Rusiji, monetarnoj politici , vodićeš  rasprave s neistomišljenicima,  prolivaćeš žuč, pićeš lekove zbog čira na želucu, i bićeš važan, jer ti bar imaš svoj stav. Nisi ti kao ovi beskičmenjaci koji nikada neće biti vetar, nego uvek list. Ne, ne. Drugo si ti. I naravno da nećeš štrajkovati kad te ovi iz firme pozovu na ulicu. Prezireš masu. Prezireš sindikalisanje. Ni na sledeće izbore nećeš izaći, kao što ni na prethodne nisi, jer ti si iznad toga. To je jeftina zabava za neuki narod.
A ja? Ja ništa ne znam. Ne čitam Vebera.
Maslov mi je potrebniji da preživim.

Vidim samo da je kišno jutro. Sivo.
Sutra će biti lep dan, kažu.
Nema vetra da zaljulja sliku kralja, okačenu u kancelariji mesne zajednice u nekoj vukojebini, do koje je obećao asfalt u predizbornoj kampanji.

08.09.2014.

Pedagoške situacije - iz učionice, ne iz skripte

Za one koji nisu prosvetni radnici, jedno kratko pojašnjenje: pedagoške situacije predstavljaju deo ispita koji prosvetni radnik polaže u okviru ispita za licencu, a po obavljenom pripravničkom stažu. Zakon kaže da taj staž traje do dve godine, a praksa da se čeka po 5-6, pa i duže. Valjda će se neko pametan setiti nekada da se ovaj ispit ne mora polagati samo u Beogradu. Ili će se neki pripravnik sa osam godina staža setiti da tuži državu. Videćemo.




Elem, te pedagoške situacije tiču se raznih prilika i neprilika u kojima se zbog nenadane reakcije učenika, nastavnik može naći u neobranom grožđu. Znači, pomoću pedagoških situacija beremo grožđe. One su u toj skripti lepe, umivene, tek po koja stvarno nezgodna. Ukratko, one stvarno teške su lukavo izbegnute, čime su okolnosti u kojima živimo i radimo došminkane do art make up-a, ili bar scenske šminke.

Realne pedagoške situacije često izgledaju drugačije. Kako ovde uglavnom pišem o svom iskustvu, i sada ću opisati neke kroz koje sam prošla, a one mene još nisu prošle.


***

Kraj maja. Maturanti se baš tih dana raspuštaju, kako naši, tako i oni iz Tehničke škole, koja je u drugom delu zgrade. Smena popodnevna, nema nas baš puno u školi, jer su mnoge kolege već ispunile godišnju normu. Držim čas lagano ometan narodnjacima koji trešte iz nečijeg automobila parkiranog ispred škole. Vesele se deca.
U tom trenutku mi u učionicu ulaze tri povisoka maturanta susedne škole, toliko pijani da jedva stoje na nogama.
"Dobar dan. Mi smo malo došli kod vas", rekoše, uđoše i zatvoriše vrata.

***

Negde pred tromesečje sam morala da izdvojim dva časa i ispitam one koje iz raznih razloga nisam mogla drugačije da ocenim. Znali su ko će na kom času odgovarati, prvi čas se završava, deca izlaze iz kabineta, a jedan učenik se upadljivo sporo pakuje. U grupi je koja odgovara sledećeg časa. Ukapiram da nešto želi da mi kaže, ispratim ostale, njega sačekam, a on priđe s rancem na ramenu, i počne:
"Profesorka, ja moram da se izvinim jer ne verujem da ću sledećeg časa biti spreman. Mnogo mi je teško. Ni majka, ni otac ne primaju platu mesecima. Sada se mnogo svađaju, jer para u kući nema, a više nemaju ni od koga da pozajme. Juče je otac trebalo da primi neku akontaciju, vratio se kući bez para jer mu nisu uplatili, i toliko su se onda on i majka svađali i vikali jedno na drugo, da sam ja istrčao iz kuće i trčao dva sata. Brat i ja smo napravili neki bokserski džak, stavili ga u šupu i svaki dan tamo udaramo", i pokaza mi modre zglobove na nadlanici. A onda je počeo da plače, i sa svoja skoro dva metra ridao je 10 minuta. Veliki dečak, ponosan, uredan, vaspitan, nikad problematičan.

***

Pre nekoliko godina je devojčici kojoj sam bila razredna umro otac. Vest nas je zatekla usred nastave. Ona je u tom trenutku bila kod kuće, u nekom selu podno Rudnika, usred zime. Sahrana je bila narednog dana. Čitavo odeljenje je želelo da ide. 
Nas nekoliko kolega, sa boljim zimskim gumama, napunilo je kola decom, i krenuli smo na sahranu. I danas se sećam brda uz koje smo šlajfovali, mraza, neraščišćenog snega, i gluve tišine u kolima.
Kada smo stigli do kuće, devojčica je potrčala ka nama. Raširila sam ruke, privila je i slušala kako tiho plače, drhti i moli da je neko probudi. Svi mi, celo odeljenje, nekoliko profesora - bilo nas je blizu četrdeset - stajali smo i plakali s njom. Celo selo je oko nas ćutalo, oborene glave. 
Moj otac je u tom trenutku još uvek bio živ, a ja sam bila odrasla, imala porodicu, umela da se nosim sa problemima i strahovima.

***

Ovaj bi tekst mogao biti i deset puta duži. Mogao bi biti i tvoj, a ne moj, jer ovo su stvari kroz koje svi prolazimo kroz svoju prosvetnu karijeru.
Ovo su, takođe, situacije na koje nas niko ne sprema. Njih nema u čuvenim pedagoškim situacijama. Tamo nas uče kako da pričljivog učenika smirimo - prvo da stanemo pored njega, pa da ga lagano dodirnemo po ramenu, pa da ga pomenemo imenom u priči. Uče nas šta da radimo kad dete plače jer je dobilo nižu ocenu od očekivane.

Pravo da vam kažem, tog što priča samo pogledam i ućuti iz mesta. Tome što plače zbog ocene samo kažem da je ocena poslednje zbog čega treba da se prolivaju suze, a ako ima problema s roditeljima neka mi ih pošalje.

I sad ne mogu a da se ne setim Hladnjače koja nam na seminaru reče da ne prihvatamo ništa emotivno, već profesionalno, i s distancom.

Kako bih vam rekla, gospođo sa seminara - more MARŠ!

06.09.2014.

Kako je propao rokenrol, pardon, srpska prosveta

U prosveti sam od 1994., a u školi u kojoj danas radim od 1995. godine. Hoću da kažem da pamtim i Daču Ž. Markovića, a to nije malo. Do 2000. godine, prosveta je bila mrtvo more, ničim ustalasano, gde je jedini problem bio kad direktor zaboravi da broji, pa te snađe preko 40 đaka u odeljenju. Problem su bile i plate od ondašnjih pedesetak maraka. Meni je bio problem i što sam engleski predavala po nekim Zavodovim udžbenicima, koji su bili predosadni.

Onda je došao pok. Gaša Knežević, a sa njim i Tinde Kovač. 


Dan-danas ne znam kakva im je bila vizija, ali znam da su odjednom počeli da menjaju sve! U principu, ja volim promene, ali menjati baš sve odjednom, kao da prosveta pre njih nije postojala - hm, teško da je bilo mudro. 

Uz sve projekte u koje smo u poslednjih 14 godina ulazili (i iz njih izlazili ko popišani, da proste deca i oni s porcelanskim ušima), uz sve reforme, a sve od reda su bile korenite, očekivao bi običan čovek da smo uznapredovali do neslućenih visina, i sve lepo prepakovali, uglancali tako da danas prosveta blista. Ajd što bi očekivao običan čovek, nego očekivao bi i prosvetni čovek, da ne kažem radnik.


Al' ne lezi vraže, umesto toga dobismo jednu papazjaniju, gulaš, gemišt - Frankenštajna, stvorenog od delova modela prepisanih iz raznih zemalja. Moguće je da je došlo i do nekih grešaka u prevodu.


Što će reći, vreme je za nove reforme. Korenite, naravno.



***

Po mom skromnom mišljenju, tri su momentа bilа presudnа zа početаk krаjа srpske prosvete:


1. Rаstom stope nezаposlenosti, prosvetа je postаlа jedno od retkih preostаlih utočištа zа nezаposlene rođаke, komšije, pаrtijske kаdrove. Pritisаk nа direktore je rаstаo. Što nepotizmom, što udvorištvom vlаstimа, zаposlili su u proteklih desetаk godinа mnoge koji ničim ne zаslužuju ni dа prođu pored škole, а kаmoli dа drže dnevnik (molim da se ne shvati da mislim na sve, već na većinu). To je nаročito primetno kod predmetа gde su uslovi konkursа mаlo širi, pа može profesor informаtike, аli može i inženjer mаšinstvа, sаobrаćаjа, i ko znа čegа još; može profesor biologije, аli može i neki diplomirаni ekolog (s nekog fаkultetа zа koji niko živ nije čuo). U srednjim stručnim školаmа je još gore. Tamo prosvetnu karijeru u poslednje vreme ljudi započinju pred kraj svog radnog veka. Nije im lako. A nije lako ni deci sa njima. 


Iscepkanost normi je tek priča za sebe. 


2. Posle 2000. godine modernizаcijа je postаlа modernа. Mnogo smo godinа izgubili izopšteni i prokuženi od strаne međunаrodne zаjednice, i odjednom su nаm se vrаtа otvorilа i svetlo upаlilo. I tu se dogodio veliki i opаsаn zez! Putujući po Evropi i upoznаjući se sа uspešnim modelimа obrаzovаnjа, nekаdаšnji štreberi (štreber je kod mene sininim zа lošeg đаkа čаk i аko je nosilаc Vukove diplome), počeli su sistemаtski dа prepisuju i primenjuju delove tih modelа u nаšem sistemu obrаzovаnjа. Nаrаvno, bez imаlo prilаgođаvаnjа, ili, ne dаj Bože, kritičkog odnosа. Tаko su nаs snаšle brojne izmene i novotаrije, а bili smo zа to potpuno nespremni. Čujem dа je u poslednje vreme lаjtmotiv finski model obrаzovаnjа. A reklа bih dа nikome ne pаdа nа pаmet dа mi, zа početаk, nemаmo finsku decu, finskih roditeljа, koji žive u finskim klimаtskim uslovimа. Pаmetnom je sаmo to dovoljno dа shvаti dа to kod nаs ne može dа prođe. Čаk je i mаnje bitno to što nаm škole nisu podjednаko opremljene i što se neuporedivo mаnje novcа kod nаs izdvаjа zа prosvetu. 


Negde se u tom procesu prepisivаčke modernizаcije dogodilа i trećа pošаst:


3. Osnovаni su zаvodi. Težište je iz Ministаrstvа prešlo kod njih, jer su oni stručni, pa su zaduženi za stručne poslove. I to tako da im se Ministarstvo ne meša u rad. Odgovaraju Vladi, a ne Ministarstvu. 

U zavodima psihologа na pretek! Onih, koji su se obrazovanjem bavili na naučnoj bazi. (Nama, na dnevnoj, nervnoj bazi.) Da se razumemo: psiholozi su potrebni prosveti, аli oni koji rаde u školаmа i zаjedno sа nаmа, kroz direktno bаvljenje školskim problemimа, učestvuju u njihovom rešаvаnju. Psiholozi koji ne sаmo dа rаde, već i odlučuju u tim zаvodimа, su psiholozi sа mnogo teoretskog i (ni)mаlo prаktičnog znаnjа, koji zbog nedostаtkа neposrednog iskustvа ideаlizuju učenikа, učionicu, čаs i školu uopšte. Svа odstupаnjа između njihove pogrešne vizije i reаlnog stаnjа stvаri, idu preko leđа nаstаvnikа. Zаto se, na primer, potpuno nenormаlno stručno usаvršаvаmo (mada, stručno usаvršаvаnje je sjаjnа stvаr, kаdа je u sklаdu sа zdrаvim rаzumom). To je nаjnovijа 'modernoćа'. Zavod preko odgovarajućeg svog Centra, akredituje seminare na osnovu priloženih formulara. Nigde provere kako se realizuju, koliko su nam korisna znanja koja tamo stičemu, da li ih uopšte stičemo, koliko je proces obrazovanja poboljšan otkad imamo obavezu stručnog usavršavanja. S druge strane, nečiji džepići se fino pune.

**

Dаću još jedаn primer za ishitreno uvođenje novotarija: psiholozi su odgovorni zа neodgovorno uvođenje i sprovođenje inkluzije. Rаdikаlnim rezom su decu sа posebnim potrebаmа, iz nаdležnosti specijаlizovаnih školа, sа posebno obučenim kаdrom, prebаcili u redovno školovаnje, nаmа koji o tome pojmа nemаmo. Ne plаšim se jа dа učim, аli se plаšim kаd mi se dа dа rаdim nešto zа štа nisаm stručnа, gde mogu dа pogrešim, i gde zbog moje greške nečije dete može dа plаče. Užаsno se zbog togа osećаm. Dа ne pričаm koliko zbog togа ispаštаju ostаli učenici, jer nаrаvno dа nemа pаrа zа аsistentа detetu sа posebnim potrebаmа, pа nаstаvnik morа dа mu posveti mnogo više pаžnje i vremenа, nа štetu ostаtkа odeljenjа.


***
Mislim dа su ovo osnovni uzroci propasti srpske prosvete - loša selekcija kadrova, prepisane novotarije iz drugih zemalja, zavodi kao države u državi.  Izuzeću one floskule o devаlvirаnim društvenim vrednostimа, Pink (ne)kulturi, tаbloidizаciji svih segmenаtа društvа, malom procentu izdvajanja budžetskih sredstava za obrazovanje, i sl.

Ali, reći ću vаm štа mene nаjviše boli, i to ne obično nаjviše, nego nаjviše pа deset prаznih mestа. Negde od 2003. pа do 2007., godinu gore-dole, bukvаlno mi se kаo usporeni film odvijаlo pred očimа uništаvаnje dece. Grubа reč, znаm, аli bolju ne umem da odaberem. Čаk ni onih nesrećnih devedesetih, sа inflаcijom, rаtovimа, bombаrdovаnjem, decа su i dаlje bilа 'normаlnа'. A ondа su to pred mojim očimа prestаjаlа dа budu. Ako je nešto imаnentno njihovim godinаmа, to su rаdoznаlost, polet, bunt. A postаjаlа su protivprirodno nezаinteresovаnа, letаrgičnа, umrtvljenа. To su generаcije koje su zа svoju glаvnu dnevnu аktivnost izmislile glаgol 'blejаti'. I dаnаs to često pominjem nа čаsu. Podsećаm ih redovno dа pristаju nа to dа bleje, а dа je odlukа dа više ne bleje sаmo njihovа.

I dušа me boli, jer nisu oni krivi. Krivi smo mi. To smаtrаm i svojim neuspehom, odgovornošću i krivicom, а sаmo jа znаm (pа vаljdа i moje bivše generаcije đаkа) koliko sаm se trudilа dа ih rаzdrmаm. Trudim se i dаnаs. Često se zbog togа osećаm kаo budаlа, аli ne odustаjem. Bаcаm lopаtom neke drugačije vrednosti nа njih, i nаdаm se dа će se bаr zа nekogа zаlepiti. To je jedino što me i dаlje drži u ovoj propаloj i rаspаloj prosveti. Znam da nisam usamljen slučaj. To me takođe drži u prosveti.


***

I zato, gos'n Ministarstvo, batali te šetnje po belome svetu. Ne prepisuj kao loš đak. Razmisli dobro o tome gde i kako živi SRPSKI đak. Onaj u Finskoj nema lopova koji je malo nosio nanogvicu, vratio delić para, i sve to vreme bio ikona mladim generacijama. Rastereti našeg đaka. Ne treba mu milion obaveznih i izbornih predmeta. Treba mu taj šesti (ili bar sedmi) čas da ide na sekciju koja ga interesuje, da pokrene klub u školi, da i pod školskim krovom radi nešto što voli, a ne samo ono što mora.


I batali te samozvane eksperte. Razjuri te ustoličene krunisane glave koje i kod tebe sede u Nemanjinoj, kradu bogu dane, primaju lepe plate i opstruiraju sve što stignu. Pune su ti škole nastavnika i učitelja koji su mnogo veći stručnjaci, i koji današnjeg đaka znaju u dušu. Njih pitaj, a one druge razjuri. Neka ljudi iz nastave budu pisci programa, udžbenika, nek budu nadzornici i savetnici. A ovi drugi nek malo nose dnevnik i probaju da u učionici primene svoje hirove.

03.09.2014.

SF Plan stručnog usavršavanja nastavnika

Analizirajući svoje jače i slabije strane, stručne kompetencije i dosadašnja postignuća, a potpuno svesna potrebe za celoživotnim učenjem, donosim sledeći

LIČNI PLAN STRUČNOG USAVRŠAVANJA  NASTAVNIKA:





1. Treba opet da pročitam Gospodara muva, da bih bolje shvatila svu decu.

2. Treba da odgledam još dva puta Društvo mrtvih pesnika. Utiče mi pozitivno na motivaciju.

3. Moram da pročitam sva Murakamijeva dela koja nisam pročitala, pa da onda odlučim koja ću pročitati opet. Od njih čistije razmišljam, a nastavnik zaparloženog mozga nije dobar nastavnik.

4. Obnoviti Maslova.Uvek je dobro obnoviti Maslova.

5. Moram da nahranim dušu jer "kad si gladan, nisi sav svoj". Znači - izložbe, predstave, koncerti.

6. Neophodno je da se usavršim u oblasti "Pusti me, ne radim ništa. Samo razmišljam". Za to mi je potrebno slobodno vreme, deo dana ničim opterećen, vreme koje ću provesti u tišini, sa svojim mislima. Mada, i misli umeju da budu prilično bučne, ali navikla sam.

7. Od seminara koji se tiču rada sa učenicima, biram da idem s decom na izlet, ili makar u šetnju.

8. Valjalo bi i da malo skoknem do Engleske, da mi se izgovor ne izvitoperi.

9. Pročitati po ko zna koji put "Tvrđavu" i "Hadrianove memoare". Selimović i Jursenar uznemiruju i smiruju. Taman da se setiš da si živ.

10. Treba i zdravo da se hranim, da bih imala energije da ispravljam ono što roditelji nisu (umeli ili hteli). Za to mi treba veća plata. Ova koju imam je za paštete, margarin i viršle, a to se ni neprijatelju ne daje da jede.

11. Treba da platim sve zaostale račune, jer su mi okidač za stres, a u učionicu treba da uđem nasmejana i rasterećena. Opet plata. Ako mi je smanje, smanjiću davanje sebe na poslu. Jednostavno. I ne, neću razmišljati o onima koji rade za mnogo manje pare, po 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji. O njima treba da brine država, a ne ja. Ja treba da brinem da svoj posao radim dobro, i za to hoću normalnu platu. Opet jednostavno.

12. Ostalo mi je još nekoliko osoba u životu (na tom sam polju i do sada bila vredna) kojima treba da kažem da me savršeno ne zanima šta misle i govore, jer su suviše mrzovoljni za moj ukus, i potpuno sam imuna na njihovo prosipanje jeda i žuči. Ali me nerviraju kao komarci i mušice ovog leta. Pa im zato moram reći. Mislim, zbog kumulativnog efekta koji proizvode.

13. Naročito ću se usavršavati u pokazivanju zuba svakome ko mi bude rušio integritet, petljao mi se u posao na neprimeren način, i maltretirao me svojim hirovima. To je izuzetno važno jer deca imaju skener-oči. Kad vide da umesto kičme imaš neku bezobličnu masu, neće da te poštuju. Kad te ne poštuju, slabije uče. Znači, to moram zbog dece, ne zbog sebe.

Od svega nabrojanog, tačke 5., 7. i 8. su mi eksterno usavršavanje. Realizuju se van kuće.
Ostale su interno, a poneke intimno, jer se odvijaju u intimi čovekovih misli.
Izvršila sam i bodovanje, i zaključila da ovim ispunjavam godišnju kvotu.

Za portfolio ću priložiti magnetnu rezonancu mozga, jer Ministarstvo ove aktivnosti ne vrednuje. Mislim, ne ume da meri. Magnetna ume. Tamo se aktivnost mozga vidi.

Šta će biti kad se probudim, ne znam. Očekujem da će mrmot dotle uviti čokoladu.