30.08.2014.

Ministarstvo kaže da se papirologija smanji. A nastavnici?

Znate onu priču kada je zatvorenik odležao podužu kaznu u zatvoru, i napokon pušten na slobodu? Izašao je iz zatvora u kome je imao dnevnu rutinu, stekao navike, razvio prijateljstva, postao deo zaokruženog malog sistema, u kome mu je sve bilo poznato. I svih tih godina je sanjao o slobodi, izlasku iz zatvora, započinjanju novog života. A onda se, napokon, i našao na slobodi. Nakon onoliko godina u zatvoru, sada nije znao šta bi sa tom slobodom radio. Molio je da ga vrate u zatvor.



Prosvetni radnici su već godinama taoci raznih sadista po školama, školskim upravama, zavodima, inspekcijskim službama, Ministarstvu. Ne može se to baš porediti sa zatvorom, ali sa snom o slobodi u smislu oslobađanja samo od besmislenog dela papirologije, može. Poslušni pred silnicima, a vrlo ratoborni i gunđavi pre i posle sednica, poseta eksternih evaluatora (kako ovo strašno zvuči!) ili nakon sastanaka timova, nastavnici već godinama gunđaju i opravdano se žale na besmislenost birokratije koja im je natovarena. Nekada gunđaju sebi u bradu, nekada pred nekoliko kolega, mada ima i malobrojnih koji o tome javno glasno govore u svim zvaničnim prilikama, pred direktorima, pedagozima, nadzornicima, inspektorima. Oni po difoltu budu označeni kao bundžije, svađalice, čudaci, isfrustrirane ličnosti, zavidnici (?!), i šta sve ne.

E, onda im Ministarstvo doskoči javnim pozivom da šalju svoje predloge o tome šta treba smanjiti, šta korigovati, šta ukinuti. Preskačem deo: pristigli pozivi, formiran tim, nastalo uputstvo, objavljeno uputstvo. Ko velim, to ste već negde čitali. Preskačem i deo: a što ja da im šaljem, a zar ne znaju sami kakve nam sve gluposti traže, a sad su setili, a što se ranije nisu setili, a zašto na ovaj a ne na onaj način. Sto ljudi, sto ćudi.

Meni je najzanimljivije vreme otkada je Uputstvo o izradi školske dokumentacije postavljeno na sajtu Ministarstva, s pečatom i potpisom ministra, što će reći - važi od odma'!

Čujem od kolega da su reakcije različite. U malobrojnim školama u kojima se i do sada radilo normalno (bilo zato što su direktori poznavali zakone i umeli da ih ispravno tumače, ili zato što su imali sreće da im nadzornici ne budu sadisti, ili zato što ništa od toga nije bilo slučaj već su sami nastavnici imali kičmu i petlju da kažu da im ne pada napamet da pišu sve što se nekome ćefne) reakcija je očekivana - šta će nam uopšte uputstvo, kad smo i do sada tako radili. Onde gde se tražilo tek ponešto od besmislenih tabela, izveštaja, analiza, opisivanja i raznih evidencija, reakcija je opet očekivana - u, jaka stvar, pa baš nešto i ne vidim da je smanjena papirologija.

Što se tiče onih najmnogobrojnijih škola, gde se nad nastavnicima treniralo orkestrirano iživljavanje, a orkestar su obično činile školske uprave, direktori i pedagozi, e tu sam zatečena reakcijom! Navešću vam samo reakcije koje sam lično čula, ili čula od kolega u koje zaista imam poverenja:

"Da, Uputstvo je objavljeno, ali pitanje je da li je to po zakonu."
"Videćemo kasnije šta ćemo s Uputstvom, a sada ćemo sve da uradimo onako kako smo se dogovorili, ili kako nam je rečeno, u junu."
"Pustite vi Uputstvo! Kad nam dođe eksterna ko zna kako će nas oceniti ako ih ne poslušamo."
"Ne slušajte koleginicu koja po školi agituje da se ne pišu tabele. To nije po zakonu. Tabele se moraju pisati."
"Kako to mislite da se ne pišu standardi? Pa rekli su nam u junu da ih moramo pisati!"
"Tamo piše da svaki nastavnik može sebi da smisli kako će nešto da uradi, ali mi ćemo ipak da se dogovorimo da svi radimo ovako."
"Jao, mnogo mi se sviđa što ne moram da pišem ishode i ciljeve, ali ipak ću ih pisati. Šta ako me direktor izgrdi kad vidi da ih nemam?"
"Nek piše u Uputstvu šta hoće! Ja vidim da nijednu reč u zakonu nisu promenili!" (Ovo je već glupost  par excellence!)

E, moja prosveto!
Razumem apatiju, razumem strah od gubljenja radnog mesta kada ste već osetili samovolju direktora. Razumem i da se stepen lične hrabrosti razlikuje od čoveka do čoveka. Ali ne razumem, nikako ne razumem zašto, kad nam se već dalo crno na belo objašnjenje da nas je neko godinama zlostavljao svojim hirovima, koje više ne moramo da trpimo, zašto sami sebi ne date da dišete. U pravu su oni koji kažu "ma, sutra se promeni ministar, dođe neki drugi, i izmisli drugačije tumačenje". To je tačno. Ali sada imamo mogućnost da se bar malo uspravimo, da se složno uspravimo, pa kad taj novi dođe da ne može tek tako da nas opet presamiti.

Autoriteti se poštuju, ako zasluže. Strahopoštovanje je već osobina nedostojna odraslog čoveka, a nedopustiva kod odraslog čoveka koji vaspitava decu, i to tuđu.



P.S. Tužite za mobing svakoga ko vam bude tražio reč preko propisanog. Valjda znate da su zlostavljači bilo kog tipa najveće kukavice. Oni traže plodno tlo za iživljavanje. Ne budite plodno tlo za njih ;) 

28.08.2014.

Crne hronike i igara! Drugo nam i ne treba.

Nešto sam razmišljala, pa rešim da prelistam 19 dnevnih novina i portala informativnih kuća. U 16 sam naišla na rubriku (crna) Hronika, u čak 14 na Kulturu, u 11 na otvorenu kič-rubriku, a u jednim (j-e-d-n-i-m) na rubriku Obrazovanje. 
Prvo, javno pohvaljujem Press - rubrika o obrazovanju postoji samo kod njih. 
A sada, reč-dve o svemu ostalom.



Kada nije predizborna kampanja u toku, crna hronika crnim 'lebom 'rani srBsko novinarstvo. Hronika crna, novinarstvo žuto, u proseku  jedna prilično fekalna nijansa. Izgleda da porodični masakri, zlostavljanje dece i ostali monstruozni zločini najbolje prodaju novine. Na naslovnoj strani krv, rascopana glava, raščerečene životinje, i brojač poseta vrti ko strujomer u januaru.

Rubriku o kulturi imaju sve novine koje drže do sebe. Znači, Kurir i Alo nemaju. Međutim, kada malo pretresete tekstove, shvatite da se najčešće odnose na vesti o otvaranju nekih manifestacija, učesnicima, mestu održavanja. Čist novinarski zadatak, sa svim elementima jedne vesti. Što će reći da to može napisati svako ko ume da prati plakate po gradu, sajtove organizatora i sl. Kritički osvrti, analitički tekstovi, problematizacija alarmantnih pojava, ozbiljni intervjui, mnogo su ređi.


Kao što napisah, jedino sam na sajtu Press-a naišla na rubriku Obrazovanje. (Mislim, ima prosvete i u Kuriru, kada učenik siluje drugog učenika u školskom dvorištu, ali jasno je da ne mislim na to.) Tekstovi u Press-u su prilično neutralni, možda čak i blago afirmativni, ali opet bez ikakvog pokretanja pitanja i dublje analize. Do neba im hvala i na onome što pišu!


SrBska 'elita' se u glavnoj ulazi pojavljuje u jasno naznačenim rubrikama u svega 11 od 19 pregledanih glasila. Da se Vlasi ne dosete, većina ostalih nam uvaljuje eufemizme za nepatvoreni šund. Reflektor, Opušteno, Entertainment (?!), Scena, Magazin - samo su neki od naziva rubrika u kojima zadrigle pevaljke izbacuju but, dok neke druge drma kriza srednjih godina pa se razvode i venčavaju u feljtonskim sagama.


Šta nam 'press-clipping' naše svakodnevice govori o terminalnoj fazi bolesti društva u kome živimo?


1. Generacije koje su odrastale na Teletabisima a polnu zrelost dostigle kad je onaj onomad ubiVen s pola tone dinamita, željne su krvi! 

2. Kultura je iz nasušne potrebe mutirala u snobovsku. Živela proslava Milanskog edikta! Živeo nam i Radoš Bajić!
3. -
4. Kad bi Luj Viton pravio opanke, rekordi prodaje bili bi oboreni baš u Srbiji, jer na-štikle-noge-nenavikle ne bi morale da vukljaju falš torbe ko zembilje. Bile bi 'svoj na svome'.

Fali pod 3?

Ne fali.
Obrazovanje, vidimo se u čitulji! 
Budućnost nam nosi crni flor trenutno.





26.08.2014.

Gospodine, vi ste jedna seljačina! Sada i opevana.

Letnji avgustovski dan. U uličici nanizane četiri škole, od osnovne do visoke strukovne. Među njima i moja škola, a prekoputa, oronula zgrada koja pripada propaloj firmi, pa se valjda iznajmljuje lokalnom biznismenu. Do ulaznih vrata vodi utabani, neobeleženi put. U školama su unajveće u toku razne sednice, sastanci timova, polaganje popravnih i vanrednih ispita - vrvi od naroda kao usred školske godine. 


Parkirali se nastavnici, roditelji, pa i poneki đak. I, pu malera, dva vozila parkirana na onom jedva vidljivom, zapuštenom prolazu do oronule zgrade. Izašla sam sa dve koleginice na pauzu, stojimo ispred škole i čekamo termin za polaganje vanrednih ispita, kad se pojavi rmpalija, onako tri kubika, neuređen. Naumio da priđe kolima do samih vrata oronule zgrade. Tako zacrtao, a ne može od parkiranih kola. Zgradi se inače može prići i iz obližnje ulice, s druge strane, širokim neasfaltiranim putem. Vadi telefon, i pošto je "na ti" sa raznim službama, naručuje pauka, komada jedan, i policajca, komada jedan. Bez šopske salate. Nigde zabrane parkiranja, ali čovek poznaje prave ljude, što je isto kao da ima krunu na glavi! Usled povelike rezonantne kutije glas mu odzvanja i dopire do nas, iako je s druge strane ulice. Jedna od koleginica mu se pristojno obraća: "Gospodine, nema potrebe to da radite. Pozvaćemo kolege da se preparkiraju." I tada kreće...

"Kakve bre kolege?! I vi ste mi neki profesori! Koga bre vi vaspitavate kad ste vi nevaspitani? Je l' se ovde parkira?!" - urla, sve mu čačkalica zadenuta za dvojku gore levo poskakuje! "Vi bre niste profesori! Vi ste stoka!!!"


Čitavog dana mi se scena vrti po glavi. Taj bahati stav, hrabro urlanje na tri žene, burazerska komunikacija s "paukom" i policijom, izraz lica koji govori "Pošto škola, sve da vas kupim?".


I pitam se kakvo je društvo u kome viseća čačkalica iznad pivskog stomaka, koji se u slapovima preliva preko kaiša, prototip kursadžije i kurirdžije, može na sred ulice da se dere na nastavnice. Kakvo je društvo u kome je on bizMismen, a mi stoka? Da l' ga majka nije volela kad je bio mali, ili je bio žgoljav pa su ga vršnjaci zavitlavali i nikada ga nisu birali u ekipu za mali fudbal? 


Ili je on jednostavno baja u društvu u kome je normalno prosvetnim radnicima reći da su stoka? Zbog dva parkirana automobila, po njegovom svevišnjem shvatanju - nepropisno! Žitije po lokalnom baji. Bajin zakonik!


Može mu se i njemu je to dovoljno. Shvata nevažnost naše profesije, jer će njegov sin naslediti bizMis i sa osnovnom školom, pa će možda on pitati pošto škola. Zar to automatski ne dokazuje precenjenost škole i znanja, i izlišnost postojanja učitelja? 


Toma Diploma, Doktor Slina, Doktor Gangula, Akademik Ekrem Jevrić, Prodavac magle i životne radosti Željko Mitrović, Prepodobna Stanija - zagrliše se, uspešni i nasmejani, uhvatiše i ovog baju pod ruku, pa odigraše prigodno kolo. Sve sam ih u sekundi videla preko te uličice, u koju dolazim svakog dana, i radim svoj posao najbolje što umem. 



20.08.2014.

Deco moja, moji sokolovi!

Videla sam spisak đaka kojima ću od septembra biti razredna. Upoznaćemo se 29., na prijemu prvaka. Čini mi se da ih bar polovina nije iz našeg grada, već iz okolnih i manje okolnih sela, a ima ih i iz drugih mesta. Sa 14-15 godina odvojiće se od kuće i doći u potpuno novu sredinu, puni nade, očekivanja, straha. Verujem da će neki od njih iznajmiti stan ili sobu. Bože, kako će biti usamljeni, bar na početku. Oni će mi u septembru biti najvažniji zadatak.



Ja sam se odvojila od kuće kada sam otišla na studije. Delovala sam prilično samouvereno, a osećala sam se kao prestravljeni miš. Bila sam četiri godine starija od ovih mladih ljudi koji mi stižu za neki dan. Ne znam šta mi je, ne mogu da prestanem da razmišljam o njima.


I nešto mislim, da li će biti ovako:


Kako su vam divno raširene oči! Dala bih kraljevstvo da mogu tim očima da pogledam svet, bar na jedan dan! Tesna je ova učionica za sav prtljag koji ste danas uneli. 

Vidim, vas dve već nešto šapućete. Znate se iz osnovne? Blago vama. Znate i ove ispred vas, nešto im dobacujete. Lepo je to.


Devojčica iza vas ćuti. Razgleda učionicu, brine je što je škola velika, nije zapamtila gde je kabinet za informatiku, nikoga ne poznaje. Roditelji je čekaju u kolima, ispred ulaza. Znam da joj je majka spakovala najbolju posteljinu i peškire, i činijice sa zamrznutim ručkom za narednu nedelju. I neki skroman poklon za "gazdaricu". I znam da im je knedla u grlu. Poželim da namignem toj devojčici i kažem "Hej! Biće sve u redu, videćeš. Samo prvih nekoliko dana da pregrmiš.", a ne mogu jer upravo pričam nešto o nabavci udžbenika i nazivima predmeta.


Oooo, imamo i mangupa! Dežurni zabavljač se već predstavlja odeljenju i izvodi neke kerefeke. Problematični učenik u najavi? Ma, kakvi. To se on bori sa svojim strahovima, ali to znamo samo on i ja. Za svaki slučaj podignem upitno obrve, i kao strogo pitam "Nešto nije u redu? Imaš neki problem?", a dođe mi da mu kažem "U redu je, sinak, i meni je frka". Pratim kako odeljenje reaguje na njegove 'fore'. Ne poznaju ga. Ipak, neke devojčice se smejulje, dok druge kolutaju očima. Ostali dečaci su rezervisani. I tako ozbiljni! Pa, da. Oni su sada veliki :)


Ispod klupa se odvija proba folklora. Preko polovine đaka nekontrolisano lupka nogama. Nervozni su, pilići mali. Uh, kako bih im pustila neku muziku ili ispričala vic! Ili ih povela u park, da prošetamo i da se smejemo. More, možda i hoću! Da posedamo ispred Otvorene scene i da se zacenimo od smeha!


Nego, moram malo o rasporedu časova i pravilima ponašanja u školi. Glumim babarogu, nabrajam šta sve neću tolerisati, a tako bih ih rado pitala kakvu muziku slušaju, da li vole da čitaju, da li imaju braću i sestre, šta rade kad su tužni, čemu se najradije smeju... Dok profesionalno obavljam svoju dužnost, čovek u meni vrišti "Aman! Dosadna si! Ispričaj im taj vic već jednom! Batali onaj seminar na kome te neka Hladnjača učila da problemima dece treba prilaziti krajnje profesionalno, a ne emotivno! Hej! Naredne četiri godine ćeš prolaziti sa njima kroz sreće i tuge, uspehe i lične tragedije (daleko bilo, ali i to biva, nažalost), treniraćeš autoritet jer ne sme da ga ne bude, a opet moraće da ti veruju kao prijatelju. Vic! Vic! Vic!". Mahnem glavom, kao da teram mušicu, dok ovaj "prijatelj" u mojoj glavi nije počeo da pali navijačke baklje, i odlučim da se manem ćorava posla, i uskladim se sama sa sobom, jer decu ne možeš lagati, pa kažem:


"Deco moja, moji sokolovi (interna fora između mene i mojih dosadašnjih đaka)!


Pazi 'vamo! U sredu imamo ČOS, pa ćemo tada o pravilima, a sada hoću nešto drugo da vam kažem.

Mi smo od danas, pa naredne četiri godine, jedni drugima suđeni - i vi meni, i ja vama, ali pre svega vi, jedni drugima. Potpuno je nebitno da li se već poznajete ili ne. Upoznaćete se. Od vas imam samo jedno očekivanje - budite ljudi! Za ostalo ćemo lako, svi zajedno. Nemoj da vidim da neko na odmoru ispred škole stoji sam! Nemoj da vidim da je neko na odmoru ostao sam u učionici, jer nema s kim da izađe napolje! Čujem li da ste cinkarili druga, zlo i naopako! Budete li se podsmevali nečijim kineskim patikama, sa mnom ćete imati posla.

Pre nego što se bilo šta drugo dogovorimo, hajde da se dogovorimo da u utorak posle škole idemo zajedno u park. I planirajte da 5. idemo zajedno na Festival knjige, ovde u gradu. I pogledajte da li se daje nešto dobro u bioskopu, da idemo svi zajedno, a ja mogu da sedim u nekom drugom redu, ako vam je tako lakše ;) Ima putnika, koji ne mogu uveče da ostanu? Nikakav problem. Vi što ste iz grada pitajte roditelje da li može drug/drugarica da prespava kod vas jednu noć, a vama koji niste odavde zvaću roditelje da ih pitam da li možete da ostanete.


Ako iskrsne neki problem, hoću da saznam prva. Ne da bih grdila, nego da vam pomognem. Možda i grdim, ali posle, kad rešimo problem. A možda ne grdim, ako vidim da vam je krivo. Ne svađajte se s nastavnicima, nego meni kažite ako nešto škripi, pa ću ja da uskočim.


Ima da se slažete, volite i pazite, inače neće da valja. Da vam na pamet nije palo da pravite neke klanove, jer ću lično da ih razbucam. Kad malo odmakne nastava, dogovorićemo se ko će kome u čemu da pomaže. Je l' to jasno? Ne čujem! Aaaa, znači jasno je :)


E, a sad ću vam ispričam nekoliko mojih vrhunskih blamova..."





Sve mi se čini da će biti ovako, jer drugačije biti ne može :)

Možda im i priznam da mi je frka, pa da im bude lakše.
A možda i prećutim, da se ne ofiram toliko na samom startu.

Opasna je stvar to starešinstvo :) Zato se iskreno nadam da će se neko setiti da su bioskop, izlet, park, Festival knjige i sl. važniji od papirologije, i da će je stvarno malo smanjiti. Ako je ne smanje, radije ću tu da zabušavam, i da se družim s decom ;) Ali, to ne bih baš smela javno da kažem.


Znači, deco moja, moji sokolovi, drš'te se dobro! Za sve su vas spremali, al' za mene nisu :)))

17.08.2014.

Izveštaj prosvetnog radnika o provedenom godišnjem odmoru, leto 2014.

U moru izveštaja koji nam traže, ovaj nam ne traže. Razlog više da im ga dostavim. Dok čekamo topao i hladan tuš (najavljeno smanjenje administracije, i najavljeno smanjenje plate - gde dva minusa valjda daju plus, po mišljenju onih gore), danas nam se završava godišnji odmor. U stvari, završio se u petak, a sada je vikend. Da, da - onaj godišnji odmor koji nam traje tri meseca, ali mi umemo da ga spakujemo u 26 radnih dana godišnjeg odmora, u trajanju od tri meseca.
Većini nas to je bilo jedino što smo spakovali. Kofere nismo pakovali. Zašto? Pa, biće da nas je mrzelo da se pečemo po plažama, putujemo po svetu, čekamo po aerodromima. Više nam se dopalo da po komunalnim preduzećima, na šalterima EPS-a i banaka, vršimo reprogram dugova. Šta ćete! Tako volimo, a tako smo i u mogućnosti. Ovo sa slike nismo u mogućnosti:



Što bi reko onaj vic, nema gde nisam bila ovog leta. Nisam bila ni u Pragu, Lisabonu i Škotskoj. Mislim, to su mi trenutno tri pusta sna. Nisam ni iznajmila kućicu u nekoj šumetini, na planini, na jedno tri nedelje. To mi je hroničan san, takođe pusti.

Bila sam u nekim knjigama i filmovima, i visila sam na internetu. Opet, velim, meni je bolje nego Vučiću. On je spreman i na Terazijama da visi, ako mu neko dirne u penzije.
Uz nikad manju inflaciju velika je sreća da paradajz košta samo 100 dinara, pa neću morati ni zimnicom da se bavim. Znači, još knjiga i filmova.

Kako nam u izveštaju o stručnom usavršavanju traže dokaze (da, da - moramo da fotografišemo sve što radimo!), ne zamerite što nemam fotografije sebe kako čitam, gledam film ili sedim za računarom, ali, mogu vam preporučiti ponešto od pročitanog, recimo: "Deca čuvara slonova", Peter Heg; "Ripli Bogl", Robert M. Vilson; "Hadrijanovi memoari", Margerit Jursenar; "Pola žutog sunca", Čimamanda Ngozi Adiči (čik ponovi, bez gledanja ;)); razni romani Mirjane Đurđević za instant podizanje raspoloženja; čitala sam i švedske krimi-romane jer su najbolji. Preporučujem i sledeće: film "Filomena", seriju "True Detectives", igricu "MoreJongg" (obavezno uz uključene zvučnike!). Mogu da priložim i nekoliko stotina rešenih sudokua (kako li se ovo stavlja u množinu, pojma nemam!). Imam i dva'estinu tekstova na ovom blogu. Bilo je i nekoliko dobrih svirki, malo finog druženja, i - to je to!

Dalje, za vreme godišnjeg odmora uradila sam i pet komplet novih globalnih planova, i to po 'borskom modelu' (to vam je, znate, moda u mojoj školi - čuju da je neki model dobro prošao kod eksterne, pa nam ga propišu kao Sveto pismo), a treba da uradim još četiri. Uvodim i dva nova udžbenika, pa mi se to sada lupa o glavu. Treba da uradim i devet operativnih planova za septembar. Plan rada odeljenjskog starešine sam uradila, kao i novu tabelu za praćenje napretka učenika. Kada? Pa tada, kad nisam išla nigde na letovanje.

Inače, najsvetliji dan u mesecu mi je uvek 17. Tada mi na naplatu stiže rata za stambeni kredit (cirka pola plate). Naravno, po najnižoj kamati u Evropi.

Sve u svemu, imam mnogo razloga da se radujem sutrašnjem danu.
Kada se završi godišnji odmor ne razmišljam više o tome gde sam sve mogla da odem, i šta sve da radim, a nisam.
Razmišljam o tome šta ću ako ova mala što polaže engleski ne bude znala ništa, kao što ništa nije znala čitave godine. Razmišljam o tome kako će nam u školi pred prvi septembar reći: "A, pa ne može to tako kako smo radili prošle godine! Sada morate da pišete ovako!" A ja već pisala - al' onako.Pošto mi je učionica na južnoj strani, a zavese pokidane, razmišljam šta ću ako septembar poludi, pa bude preko 30 stepeni. Razmišljam i o novim odeljenjima koje ću dobiti, i o tome da li da kupim bensedin kada im budem dala inicijalni test. Razmišljam šta ću sa standardima, ishodima i ciljevima, napravljenim za vunderkindere, a znam ko mi sedi u učionici.

I kad god mi nešto kao bude muka od tolikog razmišljanja, setim se Ministra koji je sebi dao peticu. Čistu!
I sa tom mišlju čekam smanjenje plate, a onaj budalastiji deo mene čeka smanjenje administracije.

Kolege, prosvetni radnici, srećan vam kraj godišnjeg odmora!
Glavu gore, ponosno, dostojanstveno!
Jes' da nemamo platu čistačice u EPS-u, ali zato imamo najsvet(l)iju profesiju.
Šta god od septembra radili, ne zaboravite da učite decu da misle svojom glavom. U inat ovoj državi, koja nas tretira ... ovaj... mislim...Pa, izgleda da nas tretira baš kako zaslužujemo!

06.08.2014.

Manje rada na formi trebalo bi da pojača rad na suštini, zar ne?

Ministarstvo prosvete je uputilo poziv prosvetnim radnicima da predlože kako bi se mogla smanjiti administracija kojom se bavimo u školama. Ima u toj administraciji zaista važnih i neophodnih stvari, logičnih, koje bi samo lenjivcima mogle da smetaju. Ali ima i mali milion gluposti koje su naše "žabe" videle po belom svetu, pa sad nas teraju da stanemo u red da nam potkuju noge. U ovom tekstu ću izneti neke svoje predloge. Ako nemate veze sa prosvetom, ne dangubite čitajući ;) A možete i pročitati, iz čiste radoznalosti.



Reakcije prosvetnih radnika na ovaj poziv Ministarstva su različite, taman onoliko koliko smo i svi mi međusobno različiti.
Ja se kod takvih stvari držim jednog principa: da bi imao pravo da nešto kritikuješ, moraš i malo, da prostite, dupetom mrdnuti. U protivnom si najobičniji kritizer. Tako se ponašam pred izbore, tako se ponašam kad sam u raznim timovima i komisijama, na sednicama u školi, pa ću tako i ovde. Ako ja odvojim vreme i sastavim predloge, a onda ih niko i ne pogleda (ili ih pogleda, ali ih čak i ne razmotri), e onda mogu da kritikujem do mile volje.

Tekst sam prvobitno sastavljala ćirilicom, a nešto me neće konvertor u latinično pismo, pa da se ne čudite što sada prelazimo na ćirilicu (stvarno me mrzi da prekucavam):




1. Глобални план треба да садржи редни број и назив наставне теме, планирани број часова, исходе (без циљева) и ништа више!

2. Оперативни план треба да садржи редни број теме, редни број и назив наставне јединице, тип часа, облик рада, методе, наставна средства и колону "напомене" у којој ће се уписати место одржавања часа, ако то није учионица/кабинет, корелација, уколико је проузроковала нешто изузетно (типа, да су час заједно одржала два наставника предмета између којих је корелација наглашена, и сл.), одступање од планираног и разлог, и томе слично. При том, у зависности од специфичности предмета, треба дозволити наставницима да сами направе образац којим ће најбоље планирати своју наставу. Код мене, на пример, осим часова провере знања и систематизације градива, сви су часови комбиновани (обрада и обнављање), увек користим еклектичку методу, и имам све облике рада. Наставна средства су ми веома ограничена, и врло је иритирајуће да све то понављам по 70 пута у сваком одељењу.

3. Дневне припреме наставника по својој форми треба да се разликују код наставника са и без лиценце. Они који који тек треба да добију лиценцу, треба да их раде по упутству своје ПП службе, или Министарства. Остали треба да наведу назив наставне јединице, циљеве, активности и минутажу. Евентуално поред сваке активности написати метод и облик рада, и наставна средства (ако то нису уџбеник, радна свеска, наставни листићи). Све ово треба радити у једној сажетој табели, уписивати скраћене облике назива свега што се стално понавља (Оперативни план може садржати легенду скраћеница које ће наставник користити у свом раду). Смисао оваквог мог предлога је у следећем: да би се попунила та сажета табела, наставник мора озбиљно да испланира час, да прегледа и одабере активности које су му на располагању, да припреми материјал за активности које сам креира, и кроз минутажу испланира структуру часа. Зар није то оно што је најважније? Писање детаљне припреме у пуним реченицама (о питањима и очекиваним одговорима нећу ни да говорим - толико их сматрам бесмисленим!) је само губљење времена, и задовољавање веома напорне форме, након што је суштина већ постигнута. 

4. План стручног усавршавања наставника је у постојећим околностима бесмислен. Редовно изгубим много времена проучавајући листу акредитованих семинара, бирајући области за које мислим да су мени најпотребније, бирајући семинаре који покривају баш те области, и на крају од тога не буде ништа! И да сам у ситуацији, а нисам, да сама могу да финансирам одласке на семинаре, котизације, трошкове пута и смештаја, то не бих радила, јер је јако некоректно захтевати од данашњег просветног радника да и на то троши свој новац. На крају се све сведе на то да посетимо семинаре који "дођу" у наш град, или евентуално неке конференције које организују издавачи, а које су бесплатне (случај код наставника страних језика). Ово се највише односи на нас који не живимо у центрима збивања (Бг, Кг, НС, Ниш).

5. Извештај о стручном усавршавању треба писати, опет сажето, и по могућству кроз табелу.

6. План допунске, додатне, припремне и сличних настава не треба писати, зато што је бесмислено унапред претпостављати шта ће ученицима бити најтеже, где ће им и колико помоћи требати, или каква ће им бити интересовања (за секцију на пример). Уместо тога, у Глобалном плану треба навести које ће остале облике наставе наставник држати, са оквирним бројем планираних часова.

7. План рада Стручног већа не треба писати. Уместо тога, Министарство треба да пропише које интерне правилнике (не знам како другачије да их назовем) свако стручно веће треба да донесе, или да се око њих усагласи. Да појасним: усаглашавање критеријума оцењивања; усаглашавање исхода за сваки разред и образовни профил/смер; заједничке активности (код мене би рецимо то била припрема Вечери страних језика, или изложба којом бисмо представили културе земаља чије језике предајемо). Када ће и како стручна већа то постићи, препустити њима. Уколико су се већ усагласили око наведених тема, оставити их на миру. 
Имам утисак да план рада не служи ничему, да се често своди на копирање прошлогодишњег, и да вештачки ствара потребу за неким темама које нису суштински битне, али лепо изгледају на папиру.

8. Кратак извештај о раду стручних већа треба писати.

9. Школски програм треба да садржи копије глобалних програма свих наставника, и можда још две стране пропратног текста у коме би се навеле још неке планиране активности на нивоу целе школе.

10. Портфолио наставника треба да садржи кратке извештаје о раду за сваку школску годину, где би наставник навео (опет кроз табелу) податке типа број ученика, средња оцена, број упућених на поправни испит, облике стручног усавршавања, остале облике наставе, иновације у настави, активности које је орагнизовао, и сл.

11. Евиденцију праћења напредовања ученика треба писати, и дозволити наставницима да је сами креирају у складу са потребама предмета.

12. Годишњи план рада одељењског старешине треба да саставе (по разредима) руководиоци већа за сваки разред (на заједничком састанку), и проследе их одељењским старешинама. Тако се не би десило да се неке теме непотребно понављају из разреда у разред, а да неке поједине ОС изоставе.

13. Тимови су тек прича за себе! Вештачки створени, сјани на папиру, ушминкани за екстерну и ШУ, а да суштински скоро нимало не унапређују рад школе. Треба их озбиљно претрести, бар пола избацити, оне који су стварно важни задржати, али и модификовати, и у њиховом раду учествовати добровољно. Рад у тиму рачунати као облик стручног усавршавања!


Sve ostalo je nepotrebno!

02.08.2014.

Majka je jedno zaguljeno zanimanje

Da preskočim onaj deo frke kad mi se dete rodilo - šta ću, kako ću, hoću li umeti  (kuku!) da od ova 4,5 kila mesa čoveka  napravim.
A kako nisam psiholog, ne ide ni da vam pričam o modelima vaspitanja i filozofiram o tipovima ličnosti roditelja. Umesto toga, navešću vam nekoliko momenata iz njenog, još malo pa osamnaestogodišnjeg života, kojih se živo sećam, i za koje mislim da su bili važni. Baš važni. Dovoljno je velika da ako ovo i pročita, sada je kasno ;) Mislim, sada sme da sazna.


Jes' mi malo glupo da se hvalim rođenim detetom, pa ću preko pola razloga za moj roditeljski ponos da izostavim, ali ću vam reći da mi je dete vrlo duhovito, čovečno, nepovodljivo, kritično i samostalno. Te su mi osobine važnije od njenih petica.
Kako smo do toga stigle, ne znam baš ni sama. Ima genetike (dobro, de - s obe strane), ima vaspitanja, ima njene autonomne ličnosti, učiteljice, nastavnika, profesora, drugarica, drugova, knjiga, filmova, muzike... Ima svega.

S moje strane, između ostalog, bilo je i ovoga:
  • Najranije detinjstvo nam je prolazilo normalno - ništa nismo sterilisali, smeli smo da pokupimo grisine i kad nam ispadnu u parku, izbegavali smo skupe igračke, zamajavali smo se satima običnom kutijom od kreme (otvori - zatvori aktivnost), dobijene barbike smo prosleđivali drugim devojčicama, čije su mame to volele, a mi smo imali razne kockice, plasteline, bojice...
  • Kada je sa 3,5 godine krenula u vrtić, postigle smo dogovor: ne sme da tuče devojčice, i dečake sitnije od sebe; ostale sme, ako oni prvi udare, ili da bi odbranila nekog slabijeg. Molim lepo!
  • Nedelju dana posle 4. rođendana, otišla je na prvo zimovanje sa vrtićem (posle je išla redovno i na zimovanja i na letovanja, bez roditelja). Ne vezujte decu sebi za suknju! Osamostaljujte ih. Sebični ste ako ih ne pustite samo zato što će vam nedostajati ;)  Ali, ne terajte ih da idu ako deca nisu spremna. Ovo moje je bilo spremno.
  • Negde u tom periodu sam na internetu naišla na studiju neke engleske naučnice (naravno da se ne sećam imena), koja je sasvim naučno objašnjavala da sviranje klavira u uzrastu od 4 do 6 godina direktno utiče na inteligenciju deteta. Baš klavir, i baš tada. Tvrdila je da se jedino tom aktivnošću postiže da neke moždane ćelije bacaju električne impulse do nekih drugih, sa kojima se inače ne bi nikada "srele" ako nema tog klavira do 6. godine. Ne sećam se kako, ali mene je ta naučnica ubedila. To je bio jedini moj roditeljski zahtev vezan za njene aktivnosti, ikada! Išla je na privatne časove i svirala klavir u tom uzrastu. Posle je nastavila još nekoliko godina, ali što se mene tiče mogla je i da izabere da neće više.
  • U vrtiću se prijavljivala za sve i svašta, i za sve je imala podršku: škola plesa, škola karatea... i tako redom, do 'školice za manekene'. Pošto je meni sasvim odvratno da devojčice od pet godina uče da se vrckaju i trepću, to nisam htela da dozvolim. Jedino to, ikada! Kako? Pa pitala sam je šta je u kojoj školici učila, ona je odgovarala, a za školicu za manekene nije baš znala čemu služi. Kad sam joj objasnila, samo je rekla: "Šta? Da učim da hodam?! E, svašta!" I sama je odlučila da neće ;) Da, to je ta najveća roditeljska mudrost - pusti dete da odlučuje samo, ali se potrudi da odluči kako treba.
  • Jedina situacija u kojoj sam tražila vezu za dete, bio je izbor učiteljice. I danas mislim da to ne treba prepuštati slučaju, ako je ikako moguće. Ja sam našu odabrala još dok sam bila trudna (onako, uz malo preračunavanja ko će da preuzme generaciju kad moje dete krene u školu). Odabrala sam učiteljicu za koju sam znala da je veoma zahtevna, da ima mnogo iskustva, i da vrlo kritički bira šta od novotarija treba da usvoji, a šta ne. Na prvom roditeljskom je tražila naše odobrenje da tako radi, i dobila ga je. Iz te njene generacije većina učenika je i danas odlično. Eh, da ne zaboravim - podjednako mi je bilo važno što sam znala da se ta učiteljica stalno smeje :) Ne dajte decu mrgudima! Sretaće ih dovoljno kad porastu ;)
  • Negde u drugom razredu ukapiram ja da ona smatra da su joj samo petice suđene, da se ništa ispod toga ne sme dogoditi, a bogme, malo je počela i da se pravi važna po tom pitanju. E, nećeš, sinak! Odem do učiteljice i zamolim je da mom detetu da trojku. Žena me gleda razrogačeno i kaže da takav zahtev još nije dobila u radnom veku. Objasnim ja njoj potanko o čemu se radi, i ova joj sutra zvizne četiri minus (Klela se posle da trojku nikako nije mogla da joj da). Dete, ko popišano, da prostite. Ja hladna ko špricer. Kažem "Pa, šta? Je l' to može da se popravi?" - popravimo, preživimo, shvatimo da je sve to za đaka, i da kraj sveta izgleda drugačije.
  • Čini mi se da je bila peti razred, kad mi je kod kuće opisivala kako njena drugarica iz odeljenja ni danas nije umela da uradi zadatak, pa su joj se svi smejali, jer je ovakva i onakva. Opa! Tu se ja uozbiljim, na licu mesta sastavim scenario kako to dete verovatno svakog jutra plače, tužno i pretužno, ne mili mu se u školu da ide, gde se svi druže i raduju, a samo je ona tužna i njoj se smeju. Pa malo skrenem na "Je l' ti misliš da si lično zaslužna što brzo kapiraš i lako učiš? E, pa nisi. Imala si sreće. A ona je imala manje sreće, i vi je maltretirate zbog toga. Pravi čovek bi joj ponudio da joj pomogne i objasni, umesto da joj se smeje." I verglam tako, baš nadahnuto, dok mi se čedo nije rasplakalo, ne zbog grdnje, nego od tuge. Ukapirala je kako je lako povrediti nekoga. Na tu sam "lekciju" možda i najponosnija.
  • Sama je birala drugi jezik koji će učiti u školi. Sama je birala kad će građansko, a kad veronauku. Sama je birala koji će smer upisati u gimnaziji. Sada sama odlučuje šta će da studira. Ima prava na to.
  • Imala je 15 godina kada je na početku letnjeg raspusta izjavila da ne zna šta će od dosade ako ne bude imala čime da se bavi tokom leta. Sela sam za računar i ubila se tražeći neki volonterski program na koji primaju i maloletne. I nađem Nišvil! Bila je to ljubav na prvi pogled (ove godine opet volontira tamo). I tek tada shvatim šta sam, grdna, uradila - 10 dana, Niš, a njoj 15 leta. Kuku, šta ću sad? Ništa. Spremim se i ja, nađemo varijantu da boravimo u stanu divnih ljudi koji su tada bili na moru, i odemo zajedno. Naravno da se podrazumevalo da može da ide gde i ostali, ostaje dokle i oni, ali da ja budem u istom gradu, za ne daj Bože. To je bilo predivno iskustvo, i mnogo volim što je išla.
  • Sa 16 godina je saopštila da hoće u Češku, na razmenu đaka. Troje najboljih iz Ar i Kg stiču pravo da idu na tri meseca, i ona je rešila da bude među to troje. A lepo je imala varijantu da ide i na 15 dana, kao sav normalan svet. Prvo sam ispala kreten, i rekla da ne dolazi u obzir, i ubila se tražeći jedan jedini razlog u koji ću da uprem prstom i kažem "E, zbog ovoga ne možeš!". Nisam ga našla. Promenila sam mišljenje posle pet dana i pustila je. Istina, uticao je i njen preneražen pogled kada sam rekla da ne može, jer je zaista ogroman trud uložila da se sama izbori za to. Nema tu veza i vezica, bratac! Njen lični uspeh. Sada kada o tome razmišljam, presrećna sam što je išla. Ja u njenim godinama nisam imala takve mogućnosti. (Uzgred, za vreme boravka u Češkoj, dvaput je s drugaricom malo silazila do Beča, 'nako, turistički. Njih dve, same!)


Mislim, nisam ja sada ovim tekstom izmislila neku toplu vodu, ali vas ništa nisam ni slagala. Ako možete nešto da zaključite iz mog iskustva, drago mi je da sam ga podelila sa vama. Grešimo, mučni, vaspitavajući ih, a sve vreme mislimo da radimo u njihovom najboljem interesu. Nigde, bre, nema škole za dobrog roditelja. Čitaš neke knjige, čitaš, pa ih baciš, jer ukapiraš da je najbolje da slediš svoj osećaj. A taj osećaj ipak nije uvek najbolji za dete. Nekad je samo za nas najbolji. Još sam ja imala tripove da će izrasti u nesigurnog mladog čoveka, jer ja umem da budem baš dominantna, da režem komentarima. Ali, ne. Otrglo se dete, sve u šesnaest. Već nekoliko godina sa njom razgovaram maltene na ravnoj nozi. Dobro, kad baš treba, smračim se, i tada zna da pregovora nema, ali su takve situacije baš, baš retke.

Teško je tu biti pametan.
I stvarno je zaguljeno danas biti majka!
Ali je, brate, mnogo lepo ;)








01.08.2014.

Kako i zašto uči đak u Srbiji

Đak u srpskoj školi je u takvoj poziciji, da čovek ne poželi da mu se nađe u koži.
Za razliku od vremena kada sam ja bila njihovih godina ("uči-sine-da-bi-sutra-bolje-živela" vreme), današnjem đaku je prilično teško da nađe motiv za učenje. Profesori stranih jezika i informatike se još nekako i provlače na foru da su to predmeti koji se ne uče za ocenu, već zato što znanje iz tih oblasti znači kapital, koji će možda biti odlučujući kad sutra učenici budu tražili posao.
A pri tom, znamo da ih lažemo, jer u ovom društvu i dalje o dobijanju posla odlučuju veze.
Kako nemaju zbog čega da zaključe da treba učiti zbog znanja, đaci biraju da uče za ocenu.



Zašto učenik u Srbiji ne uči zbog znanja?

Zato što ima televizor, na kome: 
  • Kristijan Golubović promoviše svoju poeziju i svoje slikarstvo
  • Marijana Mateus predstavlja svoju knjigu
  • Dijana Janković ima čiku i lift u kući
  • Marijan Rističević ima pravo da soli pamet pametnijima od sebe
  • sluša o lažnim doktorima nauka
  • sluša o diplomi predsednika
  • vidi da rektor jednog univerziteta može da bude estradizovana intelektualna starleta (muškog pola)
  • kapira da je za uspeh i popularnost dovoljno da budeš budala (određena rijaliti zvezda je u pitanju)
  • vidi da Vera Matović živi u vili, okružena umetničkim slikama
  • klasičnu muziku povezuju sa dubokom tugom, jer se emituje samo u vreme dana žalosti
Zato što ima internet, na kome vidi da:
  • je Stanija popularnija od donosioca zlatnih medalja sa međunarodnih takmičenja iz matematike i fizike
  • najviše prijatelja na fejsbuku nema najpametnija devojčica, već ona što se slika u tangama i pući usta
  • najviše lajkova nema najpametniji komentar, već onaj sa najsočnijim psovkama
Zato što ima komšiju, koji:
  • je jedva završio srednju školu, a vozi najbolji auto u kraju
  • se redovno pojavljuje na lokalnoj televiziji, iako je nepismen, nestručan za ono o čemu govori, i ni sam ne zna šta je rekao
  • ima ženu sa najskupljom bundom
  • ima decu koja smeju da se parkiraju na pešačkom prelazu, i niko im ništa ne sme
  • ima decu koja u školu idu svojim kolima, i nikada ne kisnu, a ne kisnu im ni najskuplje patike
Zato što ima roditelje koji:
  • znaju šta treba savetovati detetu, ali znaju i da ih život demantuje u startu
  • jesu pošteni, časni i vredni ljudi, ali nema pas za šta da ih ugrize
  • u očima deteta su često luzeri, jer nisu išli na more 20 godina, a automobil mogu još samo u staro gvožđe da prodaju
Zato što su učenici škola u Srbiji
  • a to zaslužuje poseban podnaslov

Kako škola ubija glad za znanjem?

Da se razumemo - škola je slika i prilika društva u kome deluje. Neodvojivo.
Ima i svetlih primera, naravno, ali su toliko retki da iz ovog teksta mogu biti izostavljeni. Volela bih da moje kolege shvate da ovde i sebe kritikujem, i da su mi poznati uslovi u kojima radimo. Jedino što ne mislim da je to dovoljno da ne nazovem stvari pravim imenom. Na kraju, ovo su moja lična razmišljenja, sa kojima se niko ne mora složiti, mada se nadam da bar neko hoće ;)


Dakle, škola je uspela da nad đacima izvrši protivprirodni blud. Najprirodnija odlika dece na čitavoj planeti je radoznalost. Naša škola ne da ne podstiče radoznalost, već je sistematski guši, stavlja joj amove, i ograničava je na ishode i ciljeve propisane formalnim obrazovanjem. Nastavnik, ograničen napisanom pripremom i unapred određenom strukturom časa, nema vremena da se raspline i dozvoli dečjoj radoznalosti da usmeri bar deo časa, i povede ga putevima koji decu zanimaju.

Pri tom često koristi nerazumljive udžbenike koje su za decu od 13 godina pisali doktori nauka, i zna da će dete kada ode kući morati da uči iz tog i takvog udžbenika.

Nema prilike da o ekosistemu, na primer, decu nauči tako što će ih odvesti do parka, pokazati im travu, nisko rastinje, šiblje, nisko drvo, najviše drvo u parku, pčelu, bubu, pticu, vevericu, pitati decu da razmisle kako je sve to povezano, a da pri tom ima vremena i da se sa njima vrati u učionicu, i dok je sve sveže sistematizuje ono što su videli i zaključili, nešto zapiše na tabli, i zada neku malu aktivnost kojom bi se to znanje zacementiralo (neka mi biologičari ne zamere ako sam nešto lupila; davno je taj ekosistem bio u mom školovanju ;) ).

Zašto nema prilike? Zato što čas traje 45 minuta, a raspored časova i školski kalendar su napravljeni od armiranog betona.

Profesor stranog jezika je presrećan ako ima CD plejer, da može da pusti deci da čuju kako Englez stvarno govori. To što je to kućni CD plejer sa ugrađenim zvučnicima, i što se već u trećem redu ne čuje razgovetno, kao da nikoga nije briga.

Moguće je da su učitelji u malo boljoj poziciji, jer sa svojim odeljenjem provode nekoliko sati dnevno (za razliku od nastavnika, i dva puta po 45 minuta nedeljno), pa mogu sa više autonomije da organizuju to vreme.

Nastava se u srpskoj školi i dalje organizuje prema potrebama prosečnog đaka.  

U razredu sa preko 30 učenika, nastavnik ne može da individualizuje nastavu, i da se za tih 45 minuta, sa krajnje ograničenim nastavnim sredstvima i učilima (kreda, tabla, knjiga, sveska, 21. vek) posveti bar trima osnovnima grupama: slabijim, prosečnim i naprednim učenicima - podjednako. Ako i zna kako to treba da uradi, potreban mu je različit nastavni materijal za različite grupe učenika. Jedan je u udžbeniku (da pretpostavimo) a dva treba sam da pripremi. Sve i da hoće, nema gde da ga odštampa, jer se u većini škola retko kad u istom trenutku stekne 'sveto trojstvo' - papir, toner, aparat koji nije u kvaru. Onda on to radi kod kuće o svom trošku. Jednom, dvaput, pedeseti put, pa kod 67. pita sebe "Da l' sam ja normalan da finansiram školu?"

 I nastavnike sa najviše entuzijazma taj elan vremenom prođe, jer društvo to ne ceni ni na koji način.

Opet, ruku na srce, ima i nastavnika koji se sećaju kako je to bilo pre 20 - 30 godina, znaju da je to tada funkcionisalo, i ne vide čemu služe novotarije u nastavi. Drže se onog najdosadnijeg načina: ove nedelje predajem, sledeće nedelje pitam. Kad predajem, deca ćute, a ja pričam i diktiram najbitnije. Kad pitam, ima da ispričaju sve što sam ja rekla. Kakva crna pitanja, projekti, case-studies, korelacije i ostali bakrači!

30 pari nezainteresovanih očiju

I šta onda đaku preostaje?
Gradivo mu je dosadno, udžbenik suvoparan, zna da je vidljiv samo kad je prozvan.
Zna da se trudio mnogo više od onog pored sebe, ali je ovaj dao više tačnih odgovora, a to se jedino računa. Trud se ne vidi. Nema mehanizama da se izmeri.

S druge strane, roditelji očekuju dobar uspeh, pa je svaka ocena stres.
I tako stižemo do toga da naš đak uči samo i isključivo za ocenu, jer mu čitav sistem poručuje da je znanje manje bitno.
Da li je ocena precizno merilo znanja? Naravno da nije. Nije moguće 33 đaka razvrstati pravedno u 5 brojčanih ocena. Ma kakve evidencije i tabele o praćenju napredovanja učenika da osmislimo (svake godine nešto menjam u toj tabeli!), i mi znamo da ocene nisu uvek objektivno merilo napredovanja učenika. Preobimno gradivo, premalo časova, previše ograničenja - i svi krenemo linijom manjeg otpora.

A đak kapira. Pametan je on. Kapira kod koga treba reprodukovati od reči do reči, ko ceni često dizanje ruku, gleda ko stalno nešto zapisuje, a nikada ne proziva.
Ukapira đak kod koga se kako koja ocena zarađuje, i pruži nastavniku očekivani odgovor.

A znanje?
Pa, ionako će raditi u butiku ili kafiću kad završi srednju stručnu školu, na primer. A to kako se tamo radi, na brzinu će mu pokazati gazda. Ako i ima nekih caka, pokupiće ih usput.

More, svi smo krivi, sram da nas bude!
Zgrešili smo i činjenjem i nečinjenjem.