31.07.2014.

Što ja volim Vučićevo pozorište, ali ne u svojoj kući!

Za neki dan će nam se obratiti Otac Nacije, Kraljica Drame, Zlatousti, Drugovenčani (al' pssst!), počasni pripadnik Gorske službe, hrabar, odlučan i beskrajno lep. Probaće da liči na Đinđića, ko što već neko vreme pokušava, da bismo zaboravili da je, koliko juče, ličio na nekog drugog. Objasniće nam da su uradili više nego iko otkad postoje pisani tragovi o ljudskoj civilizaciji. Častiće nas pravom da budemo nezadovoljni, jer je i on nezadovoljan što ne ide brže i bolje.
Na žalost, i u mojoj kući se odigralo 100 dana Vlade. 


U prvih 100 dana Vlade, sam nasela (prvi i poslednji put!) na Njegovu bolest, i kupila 20 velikih voštanih sveća, nakon što je stenjao i uzdisao, a neki zlonamerni rekli da je širio paniku. Posledice i danas osećam - puna mi fijoka, pa nemam gde neke druge stvari da odložim. Moj muž je nakon noćne smene otišao organizovanim prevozom da brani Šabac. Do Šapca nije stigao, jer je Šabac imao ko da brani, ali je upoznao taj deo Srbije, negde do Šida, dok su ih vozali (je l' rekoh 'organizovano'?) i tražili gde ima džakova za punjenje. Nađoše jedva neko selo, i napuniše te džakove. Pozdravljam!
Iako je RHMZ Srbije upozoravao da će doći do izlivanja reka, država je zakazala, ljudi nisu na vreme sklonjeni, nego su u poslednjem trenutku bežali, spasavajući živu glavu. Zato smo se bavili humanitarnim radom, ali o tome neću, jer nisam Vera Matović.

U prvih 100 dana Vlade opet su se na sednici Nastavničkog veća poklanjale petice za odličan uspeh, i popravljale 'treće jedinice' da deca ne bi ponavljala.

Moje dete je završilo treći gimnazije, i ponovo donelo kući krajnje jednolično svedočanstvo.

Saznala sam da će mi plata uskoro biti manja 10%.
To ću nadoknaditi prelaskom porodice na vegetarijansku ishranu (čupam cveće iz saksija, i sadim povrće!), a razmišljam i da počnem sama da pravim sredstva za kućnu higijenu. Skupljam trenutno recepture, ali se plašim da me ne uhapse kao pripadnika Higijenske mafije.


Saznala sam i da će mi majci biti smanjena penzija za 10%, ali to je valjda OK, pošto su penzioneri ionako besni od tolikih penzija. Mislim, stvarno ne mora 4 puta godišnje u banju, i dvaput na more, a ni Kavalijeve haljine joj nisu baš neophodne. Da se ne lažemo!


Dalje, u prvih 100 dana Vlade shvatili smo da možemo i muž i ja da popijemo otkaz ko dva i dva, tako da sada i on sakuplja recepte za sapun. Možda ćemo biti gladni, ali bogme ne i kaljavi! Bićemo vitki i čisti. I bićemo načitani, pošto uskoro više nećemo moći da plaćamo ni struju, ni Telekomov paket (oni luksuzi - internet, IPTV), pa ćemo lepo da čitamo uz gorepomenute sveće.


(Ovo je onaj momenat kad zarad zdravlja čašu vidim kao polupunu.)


Oduševili smo se time što ćemo sledeće godine moći da letimo direktno za Ameriku. Stvarno nam je dosadilo to presedanje! Valjda će nas primiti kao slepe putnike? Uzdam se u poslovičnu ljubaznost i velikodušnost Emirata. Dali su nam nepojmljivih 15 miliona evra. Pozdravljam!


Zahvaljujući stodnevnoj vladavini najnaprednije od svih vlada, počeli smo da se bavimo maketarstvom. Shvatili smo da će to u narednom periodu biti tražena profesija. Upravo radimo na maketi "Srbija na praziluku, Emirati na vojvođanskoj zemlji".


Banka nas je drala i u toku ovih 100 dana Vlade. 


Ni ovog leta nismo nigde otišli na odmor, što znači da poštujemo preporuke Otromboljene Usne, i ne dajemo pare inostrancima. Šta zaradimo, to potrošimo ovde, uglavnom u samousluzi, jer za drugo para nemamo.


Nisam uspela da uradim sve preglede i analize koji su mi neophodni, jer u prvih 100 dana Vlade nije uveden red u zdravstvu. I dalje se sve što ne platiš iz džepa čeka mesecima. Naravno, država i dalje uredno uzima svoj deo doprinosa za zdravstveno osiguranje, od moje plate. Lične!


Tako da, Vučiću, šta god budeš pljampao na konferenciji za novinare, u mojoj kući nisi dobrodošao. Mi znamo da lažeš. Da si Pinokio, od tvog nosa bi dosad bilo drvne građe da se čitava drvna industrija oporavi. Ovako, ni tu nisi pomogao.





29.07.2014.

Dnevnik jednog roditelja, oktobar 2023.

Danas sam imala pune ruke posla.
Sreća je velika da sada savesnim roditeljima dele one propusnice, što ih pokažeš šefu, pa mora da te pusti da izađeš s posla, te tako i ja izađoh iz prodavnice auto-delova u kojoj radim.


Najpre sam išla kod ćerke u školu. Ona je drugi razred gimnazije, a ja sam im konsultant u nastavi biologije, muzičkog i filozofije. Konsultuju me ne samo za nastavu, već i kada treba da prime nastavnika za neki od ovih predmeta.


Stvarno je bilo naporno ispravljati onu biologičarku koja je zapela s nekim ćelijskim organelama, ko da je to najvažnije za funkcionalnu pismenost dece! I filozof me iznervirao! Lepo sam mu sastavila test, a on hoće i neka svoja pitanja da ubaci. E, pa ne može to tako, bratac! U školi se zna šta je čiji posao! 

Onda me je iznervirao psiholog, kada je pozvao nekoliko zlatne dece na razgovor jer su polomili osam stolica u učionici za vreme malog odmora. Kad sam uletela u zbornicu i postrojila one nastavnike, nisu smeli da zucnu! Zahtevala sam da od sada po dva nastavnika na svakom odmoru dežuraju u svakoj učionici, po tri u svakom hodniku, četiri u fiskulturnoj sali i devet u dvorištu! Ne možemo se više naplaćati materijalne štete koju naša divna deca naprave, dok zaludni nastavnici odmaraju na odmoru. Od čega odmaraju?! Od ona 3-4 sata dnevno što rade?! Neko je promrmljao da nema toliko nastavnog kadra, kao da se to mene tiče. Ja znam koja su moja roditeljska prava.

Sa sinom, koji ima 12 godina, sam još gore prošla.

Vodila sam ga kod zubara. Ovaj zapeo da mu popravlja četvorku, gore levo, a ja lepo znam da treba trojku dole desno. Ne i ne! Počeo i otpor da pruža. Malo je falilo da me pita otkud ja znam kad nisam završila stomatologiju, al' se na vreme ugrizao za jezik. Pa šta ako nisam završila? Ja sam roditelj, i znam svoja roditeljska prava. Za razliku od tih stomatologa koji pojma nemaju ni o čemu! Vodiću ga sutra kod jedne normalne zubarke, koja lepo radi šta joj se kaže.

Na kraju sam ga odvela na čas tenisa. Majko moja, pa zar su danas svi poludeli?! Lepo sam treneru objasnila kako da mu pokaže bekhend, a on se uskopistio i sve nešto šapuće da on bolje zna. Završio je DIF i trenirao 15 godina. Cvrc Milojka! Ja već 20 godina gledam tenis. Malo li je?


A i ja sam luda što se raspravljam sa svakojakima.

Ja valjda najbolje znam šta je za moju decu dobro!
Čik neka neko kaže da ne znam!
A? A?

Šta je bilo, ne smete?

Tako i treba.
More, ima manji od makovog zrna da budete kad razgovarate sa roditeljima. Jasno?!

28.07.2014.

Pozdrav od Nakuše, Ljovisne, Kasandre, Male neveste, Sulejmana i Vučića!






Gledam, očima ne verujem, krstim se i levom i desnom.


Od sutra se radi od pola osam!

Tišina tamo!
Šta se pravite blesavi, ko da ne znate ko je najveći narko-diler u Srbiji?!
Ministri, mogli biste malo i u Srbiji da letujete!
Ministri, svi u autobus, pa na sednicu Vlade!

I to je dovoljno da se zaboravi na:


Mogu da me obese na Terazijama, al' penzije ne dam!

Ukidamo pretplatu za javni servis!
Poskupljenja struje neće biti!

O Karlobagu, Dinkićevoj zatvoreničkoj uniformi, slučaju "Mišković", spasavanju deteta i Vučića iz smetova, vozikanju u helikopterima i čamcima po Obrenovcu, i sličnim maglama neću ni da govorim!


U čemu je štos sa ovim narodom? Da li stvarno pada na Vučićevo dahtanje, stenjanje, demagogiju, konferencije za javnost s elementima grčke drame? Ne provaljuje foru s "Hiljadu i po Beograđana da se večeras okupi da branimo Šabac!"?


Mislim, kapiram ja da imamo taj vazalni gen koji nam se pet vekova podmuklo ugrađivao. Kapiram i da je ljubav prema Titu ostavila trajnije posledice, i da su mnogi i Slobu voleli ko da ih je napravio. Jasno mi je i da svaki nezreo narod ima potrebu za tzv. external father, ali ovaj naš narod može pravo u udžbenike da uđe! Bez kucanja!


Poslednje u nizu majstorstava demagogije je "Dragi prijatelji" obraćanje, putem novina. Spikerka informativnog programa Pinka ga već dva dana čita ko da odgovara na hotline telefon. Briga mene za pismo (ionako se prijateljima obraća), ali ne mogu a da ne razmišljam o tome koje ga vile gone da se još i pismom obraća. Ne silazi sa programa SVIH televizija (kanda je neko takmičenje otvoreno?), ovi njegovi ministri izgleda da imaju propisanu kvotu pominjanja Vučićevog imena u svakom gostovanju (i tu je, kanda, takmičenje u toku), pa šta će ti još i pismo, egomanijače?!


I opet, i za to bi me bilo baš briga, al' narod kupuje. Ne pita za cenu! Manje plate i penzije? Može! Skuplja struja? Može. Pretplata za RTS? Može. Sve može i sve prolazi. Dovoljno je da otrombolji donju usnu i počne teško da diše.


Pošto normalnog objašnjenja za loženje na najjeftiniju patetiku nema, ja mislim da je to posledica overloadovanja španskim, brazilskim i turskim serijama! 


To je taj pogled:



Samo nek je drame, nek je jeftino, nek je patetično.
Da se pušta Monti Pajton svakog dana, kliberili bi mu se svi u facu! A ovako, otupeli su nas, mozak nam isprali, biblioteke zvrje prazne, knjižare propadaju, podižu se šatre s gologuzim pevaljkama, prosveta ubija obrazovanost, kod lekara ne idemo sa uputom, nego sa kovertom i šarenim ukrasnim kesama. Život nam je sapunica i reality program. Živi se za Zvezde Granda. Lepa Brena se okliznula posle doručka. Seljančica iz Ranilovića (selo kod Aranđelovca) ugradila lift u kuću. Stanija slikala levi profil dupeta. Rektor Mića s mentorom imao plenarnu diskusiju o onanisanju. Mirjam zamenila "Više od igre". Novakova tašta organizovala baška svadbu bez mladenaca. Baba se još nije raščešljala (valjda dredove ima!).


Pa kad malo bolje pogledaš, mi i jesmo za Vučića. Boljeg bi smak'o snajper.



Prepoznajete izraze lica?
















27.07.2014.

RAZREDNI STAREŠINA - MAJKA ILI MAĆEHA?

Otkud majka i maćeha u naslovu teksta o razrednom starešinstvu? Otud što je, u nizu drugih prosvetnih poslova, i ovaj prepušten ličnom senzibilitetu i percepciji uloge razrednog starešine. Ako se izuzme birokratski deo posla, onaj suštinski se najčešće obavlja stilovima koje sam (slobodno) nazvala 'majka' i 'maćeha'.



Razredni starešina MAJKA




Ovaj razredni starešina se prema svom odeljenju ponaša kao najpopustljivija majka na svetu. Opravdava im izostanke zbog molećivog pogleda, moljaka kolege da im odlože pismeni zadatak, urgira da se popravi ocena (čuveno 'zbog uspeha'), pokriva đačke brljotine, brani ih u svim mogućim i nemogućim situacijama, neretko im ide na rođendane - ukratko, ima preterano zaštitnički stav u svakom kontekstu.


Učenici obožavaju ovakve razredne starešine. Kažu da su lafovi, carevi, da su super i cool. Učenici kojima je zapao onaj drugi tip starešine, im silno zavide.



Razredni starešina MAĆEHA





To je tip razrednog starešine koji je prema svom odeljenju neuporedivo stroži nego prema ostalim đacima. Taj ne opravdava izostanke ni uz lekarsko opravdanje, ako ga ne donese roditelj. Pre bi umr'o nego da pita kolege da poprave ocene. Ne dozvoljava nikakve izgovore za nerad i neodgovornost. Kod njega ono 'mrzi me profesor' ne prolazi. Ne da se slepo drži raznih pravilnika (o pravdanju izostanaka, odevanju u školi, kućnom redu i sl.), nego ga neprestano obogaćuje novim momentima.


Njega đaci ne zovu na rođendane. Ni sliku ne vole da mu vide! Plaše ga se više nego majke i oca. Stalno se pitaju šta su Bogu skrivili, da ih takav razredni snađe. Ne bih o tome kako ih nazivaju ;)



***


Kao i u roditeljstvu, i ovde je najbolje pronaći pravu meru. Međutim, u nedorečenom sistemu prepunom rupa, mnogo toga 'može, a i ne mora'. I zaista se sve svodi na nekakv lični doživljaj obavljanja ove, i te kako odgovorne, funkcije.


Verujem da i jedni i drugi gube meru iz najboljih namera. 'Majke' su ubeđene da svojim učenicima na taj način pomažu da se lakše izbore s školskim problemima, i stalno imaju na umu da će dovoljno nepravde istrpeti kad odrastu, pa hajde da im makar sada pomognu. 'Maćehe' misle da je za decu bolje da se što pre naviknu na odgovorno izvršavanje obaveza, jer ih sutra poslodavci neće maziti, već će trpeti penale za kašnjenje na posao, loše obavljene radne zadatke, i tome slično.


Moje iskustvo govori da su odeljenja 'majki' uvek slabijeg uspeha, da su to odeljenja u kojima ostali nastavnici mnogo teže drže nastavu, pa čak i da u tim odeljenjima često vlada nejedinstvo. Da li to opravdava 'maćeha stil'? Možda.



***

Mene od septembra, nakon višegodišnje pauze, ponovo čeka starešinstvo. Unapred me nervira silna dokumentacija koju ću morati da vodim, ali, Bože moj! Vodiću je baš kao i svaki put.

S druge strane, čeka me i bojazan da li ću od njih uspeti da stvorim kolektiv, pravi, u kome se ne cinkare drugovi, u kome je zajedništvo važnije od nekih malih ličnih ciljeva. Da li će i kod ove generacije upaliti moja rečenica "Mi ćemo vam biti profesori četiri godine, a vi imate priliku da jedni drugima budete prijatelji čitavog života."? I ne, neću im tolerisati 'uspavao sam se', 'zaboravio sam svesku', 'profesor me iznervirao pa sam tako odreagovao'. I na pitanje "Da li možete profesora matematike da pitate da mi zaključi četvorku?" odgovaraću sa "Zbog čega? Imaš zdravstvenih problema, porodičnih, ili si samo malo lenj i mrzi te da vežbaš?" I znam, pogledaće me kao Nemca, misliće da sam neviđeni baksuz, možda čak i da imam nešto protiv njega. Zavideće onom drugom odeljenju, sa 'majkom'. I neće ukapirati da će njegova zaslužena trojka biti vrednija od nečije poklonjene petice. Zašto? Pa, zato što nema dovoljno godina da shvati da će ono što ne nauči u školi kad-tad morati da nauči, jer će ga neznanje sutra koštati posla.
A ja ću, kao i obično, kao i kad je moje dete u pitanju, ostati da razmišljam zbog čega spremam decu na pošten i odgovoran rad, bez hvatanja krivina, kada ZNAM u kakvom će društvu živeti.


Da. 

Ja ću od septembra biti 'maćeha' jednom odeljenju, sve do pred sam kraj njihovog školovanja. Onda ću malo da smekšam, kao i svaki put, ali tek u tih poslednjih par meseci, a i to tek jedva primetno ;)

24.07.2014.

Zašto prosvetni radnici ne rade više sati dnevno? Zato što ne mogu. Nigde!

Prosvetni radnici su prst u oku široj javnosti iz dva razloga: godišnji odmor im traje najmanje tri meseca, i svakog dana rade po 3-4 sata. Tu javnost ne zanima što rešenje za odmor dobijamo oko 10. jula, a na posao se vraćamo sredinom avgusta, dok zimi imamo jednu nedelju (onu prvu oko Nove godine i Božića ne računam, jer je ima veći deo zaposlenih), koju najčešće provodimo na seminarima.
Što se tiče drugog povoda za bes zaludnih i neupućenih, ovde ćete naći statističke podatke koji kažu da je tako svuda. Ako pođemo od pretpostavke da nije baš ceo svet lud, valjda dolazimo do zaključka da se taj posao ne može na dnevnoj bazi obavljati duže.


OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development), kod nas poznata kao Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, obuhvata većinu evropskih zemalja, kao i SAD, Rusiju, Izrael, Čile, Australiju, Japan, Južnu Koreju, Kanadu, Meksiko, Novi Zeland, Tursku.


Ova organizacija je 2010. objavila rezultate istraživanja vršenih u periodu od 2000. do 2009. godine. Predmet istraživanja je, između ostalog, bio broj radnih sati prosvetnih radnika u osnovnoj školi i srednjoj, koju dele na nižu i višu, ali po uzrastu učenika je približna našem srednjem obrazovanju. Integralni tekst (na engleskom jeziku) možete pogledati ovde http://www.oecd.org/education/skills-beyond-school/48631419.pdf, a ja ću se u ovoj digest verziji osvrnuti na meni najzanimljivije podatke. Nadam se da će vam biti od koristi.


Istraživanjem su obuhvaćeni samo nastavnici državnih škola.




Koliko se sati provodi u nastavi


Broj sati (60', ne 45') u nastavi na godišnjem nivou iznosi u proseku oko 780 sati u osnovnoj, odnosno 680 u srednjoj školi (zbirno za viši i niži nivo srednje škole).To se deli sa brojem nastavnih nedelja, koji je u proseku 38. To znači da prosečno ima oko 185 nastavnih dana. Poređenja radi, mi imamo samo jednu nastavnu nedelju manje, Rusija i Francuska 2 manje od nas, a rekorder je Grčka, sa 32 nastavne nedelje godišnje. Prema podacima kojima raspolaže UNESCO, Indonezija ima najveći broj nastavnih nedelja - 44. 
To znači da nastavnik u osnovnoj školi prosečno provodi oko 20 sati držeći nastavu, dok je u srednjoj taj broj manji, i iznosi nepunih 18 sati. Većina zemalja ovde uključuje i kratke pauze između časova, odnosno đačke odmore.

Rekord drži Danska, sa 377 nastavnih sati u višoj srednjoj školi (u osnovnoj 648).


Koliko se vremena provodi u nenastavnim aktivnostima

Čitavom normalnom svetu je jasno da se radno vreme nastavnika ne svodi samo na broj sati nastave, već da podrazumeva i druge aktivnosti, kao što su (po OECD -u) priprema nastave, stručno usavršavanje, konsultativna nastava, priprema i ocenjivanje pismenih i domaćih zadataka, sastanci zaposlenih, rad sa roditeljima, i ostale školske aktivnosti (rad u timovima, pisanje izveštaja i sl. - prim. aut.). Odnos sati nastave i 'nenastavnog' rada u strukturi radnog vremena nastavnika (u originalu 'non-teaching activities'), varira od države do države. U 20 država je to jasno određeno, u nekim se razlikuje od škole do škole, dok u Švedskoj nije određeno uopšte. Neke države, pak, propisuju broj sati koje nastavnik u toku dana mora provesti ukupno u školi, držeći nastavu, i baveći se ostalim aktivnostima. Pretpostavljam da je preduslov da svaki nastavnik ima svoj računar, i da posao koji mi obavljamo kod kuće, može obavljati u školi.

U Danskoj, Mađarskoj, Islandu, Japanu, Poljskoj i Turskoj, smatra se da nastava čini manje od 40% ukupnog vremena koje nastavnik provodi radeći.To praktično znači da ako naš nastavnik ima 20 časova nastave nedeljno, država procenjuje da još 30 časova nedeljno provodi u nenastavnim aktivnostima. U 12 zemalja se smatra da je za nenastavne aktivnosti potrebno više vremena u srednjoj školi, nego u osnovnoj.


Razlika između osnovnih i srednjih škola

Primetno je da većina zemalja pravi razliku između osnovne i srednje škole, kod propisivanja broja sati u nastavi, i to tako što je nedeljni fond časova uglavnom veći u osnovnoj školi. Taj broj je za 30% viši u Francuskoj, Češkoj, Grčkoj, Izraelu i Južnoj Koreji, dok je u Indoneziji čak viši za 71%.  (S obzirom na to kakvi su u našim osnovnim školama nastavni programi, a tek udžbenici, mislim da to kod nas ne bi bilo fer.) U Poljskoj i SAD-u ta razlika je svega 3%, dok u mnogim zemljama ne postoji. Jedino je u Argentini, Engleskoj i Meksiku u osnovnoj školi manji nedeljni fond nego u nižoj srednjoj školi.


Prosečna dnevna nastava

Prosečno dnevno radno vreme u nastavi u osnovnim školama iznosi 4,2 sata, a u srednjim (zbirno) oko 3 sata dnevno. Zanimljivo je to da iako nastavnici najviše sati dnevno provode u nastavi u SAD-u, njihovi učenici ne pokazuju natprosečno znanje u odnosu na druge zemlje obuhvaćene istraživanjem.


Antička Grčka ;)

U Grčkoj (to je ona zemlja u kojoj se sindikati začas dogovore da sve stane kada treba braniti prava radnika!) se sa godinama staža provedenim u prosveti smanjuje nedeljni fond časova nastavnika. Tako, na primer, početnik ima fond od 21 sata, nakon 6 godina rada fond se smanjuje na 19, nakon 12 godina rada na 18 sati, a nastavnik sa 20 godina staža (pa do penzije, pretpostavljam) ima nedeljni fond od 16 sati.



Ovi podaci nam pokazuju gde se mi nalazimo.
A mogu i da posluže u raspravama sa večitim kritizerima prosvetnih radnika ;)
Znači, odštampajte i nosite sa sobom kad kod krenete u veću grupu ljudi ;)


23.07.2014.

Kada ste videli reklamu za svinjski but?

Zašto ne postoje reklame za hleb, svinjski but, pileći batak, jaja, jabuke? Zato što su to normalne stvari, svima potrebne, koje ćemo svakako kupiti.
Reklame postoje samo za ono što nam nije neophodno. I mada je došlo vreme da sve više nas može samo najneophodnije artikle da plati, i da ti 500 dinara na kraju preostane, i tih petsto će ti reklame napasti.

Dugo su artikle za zaludne ženske radnje reklamirali vrhunski modeli, a onda su se marketinški magovi dosetili, pa su za reklamu za deterdžent odabrali 'ženu iz komšiluka' - normalnu, prosečnu, sa nekoliko kilograma viška, okruženu sasvim običnom porodicom, koja kao da živi u mojoj kući. I identifikovale smo se. Mislim, ako me neka cica s nogama od dva metra, našminkana, nafrizirana, sa noktima od 5, a štiklama od 15cm, savetuje kako da odmastim rernu, naravno da ću joj reći: "Uf! Ti će mi kažeš!" A ovoj što liči na komšinicu sve verujem!

Reklama za dobar automobil (a da nije terenac) još uvek nije otišla level-up. I dalje neki frajeri, pa taman i od 65 leta, voze putem bez jedne jedine rupe, koji vodi kroz najzeleniju travu, sa najplavljim nebom iznad. Vreme je uvek lepo, nikada nikoga ne sretne na putu, a na kraju puta ga obavezno čeka ona cicka što je do juče odmašćivala rernu. I to kapiram. Ipak se ne prodaje nasušna potreba, već statusni privezak. Treba da ubede muškarca u krizi srednjih godina da će i njemu život postati bajka.


Za malo 'luksuznije' ženske potrebe, gde je i konkurencija veća, nude rođene mršavice, koje uz to i treniraju, za kreme protiv celulita, preparate za mršavljenje, čipkasti veš... Za šampone za jaku kosu poturaju one što od čukunbabe nisu zabeležile slabu kosu u familiji, s obe strane.


Međutim, mislim da su najdalje otišli katalozi za kozmetiku koja je u tzv, piramidalnoj prodaji. Znate ono - nema je u prodavnici, ali drugarica moje sestre radi s tim, pa možeš preko nje. Ima jedan sjajan marketinški vic: kada su petogodišnjeg klinca pitali šta hoće za rođendan, kaže da hoće always uloške. Zašto? Pa zato što sa njima možeš da jašeš konja, da igraš odbojku, da voziš bicikl, da skačeš, da se igraš s psom, da se provodiš s društvom. Videlo dete u reklami :) Pomenuti katalozi isto to rade i nama, iako imamo mnogo više od pet godina.Volja vam da kupite parfem od koga ćete postati samouvereni, senzualni i intrigantni, ili mleko za telo zbog koga ćete se osećati kao da ponovo imate 20 godina. Same birajte! Ako vam, na primer, nedostaje to samopouzdanje, par kapi parfema i zdravo! Samopouzdanje se, kao što svi znamo, i inače zasniva na mirisu jasmina i sandalovine. Ko drukčije kaže, kleveće i laže.


Ipak, najodvratniji od svih odvratnih marketinga jeste politički. Toliko je odvratan, da ne mogu njime da kvarim sebi veče. Samo ću vas podsetiti da su i šake sa spojenim prstima, stvar nauke. Ozbiljno je proučavano kako izgleda političar kome se veruje, kako treba da stoji, kako da sedi, kako da drži ruke, koliko da se smeje, kakvim tonom da se obraća u kojoj prilici. I onda se sa njima vežba, baš kao što glumac uvežbava predstavu. U našem slučaju - cirkuzantsku. (Dobro, ovaj naš se malo probrcnuo, oteo se kontroli, a i kontrola njemu.)


Uglavnom, kada kupujete, imajte na umu da timovi ozbiljnih stručnjaka ne rade samo na kreiranju proizvoda i reklame, već i na kreiranju potrebe za prozvodom (proizvod dolazi kasnije). To je najmanipulativniji segment marketinga. Podmukao za sve pare! Naše pare, naravno. Da li smo pre 20 godina mogli bez mobilnog telefona? Mogli smo. Da li je pre 15 godina mobilni telefon odjednom postao neophodan poslovnim ljudima? Jeste. Da li danas i moja baba ima mobilni telefon? Da je živa, imala bi, garant.


Jedan od modernijih zadataka antropologa jeste da proučava navike savremenog potrošača. Da ga bukvalno posmatra i beleži kada, šta, kako i koliko koristi. Da anticipira njegovu buduću potrebu i postojeći proizvod prilagodi na vreme, po mogućstvu pre konkurencije.


Ako nekada pomislite da imate maniju gonjenja, imajte na umu da to samo neki antropolog zarađuje honorar ;)



21.07.2014.

Društvo prepušteno savesti pojedin(a)ca

Definicija da je društvo skup pojedinaca, u našem društvu se zloupotrebljava (pazi čuda!), jer se polovično primenjuje. Polovina koja se NE primenjuje jeste ona koja dodaje da je to skup pojedinaca koji su 'stupili' u društvo radi ostvarivanja svojih pojedinačnih ciljeva, i ciljeva društva kao celine. Mi živimo u društvu koje računa isključivo na savest pojedinaca, i to na jedan krajnje manipulatorski  i pokvaren način. Gde država zataji, uskočiće savest pojedinca. Lični ciljevi pojedinca se nalaze sa druge strane granice zainteresovanosti države.

Imam utisak da živim u infantilnom društvu, koje je za demokratijom kukalo, dok je nije dobilo. Sada ne zna šta će sa njom. Uporno ne uspevamo da shvatimo da sa demokratijom, odgovornošću prema sredini (životnoj i društvenoj), tim toliko željenim boljitkom i sličnim kategorijama, moramo prvo da raščistimo u sopstvenim glavama. Da vidimo da li smo sa njima na ti, ili na vi.

S druge strane, država čini sve što je u njenoj moći (a mehanizmi kojima raspolaže nisu zanemarljivi) da nam taj posao oteža. Kao da je lakše pronaći i dokazati postojanje tzv. božje čestice, nego u Srbiji urediti inspekcijsku službu, na primer. Mi navikli da dajemo mito, oni navikli da primaju, i posle nam je đavo kriv. Samo da mi nismo krivi!


Međutim, ozbiljno zakazuje i redovna inspekcija, koja ne interveniše po žalbi, već po rasporedu, i u okviru svojih redovnih aktivnosti proverava rad raznih službi i sektora. Žale se na nedovoljne ljudske resurse, a onoliko lezilebovića zvrnda po raznim agencijama, zaposleno na mišiće, samo da bi im mišići kasnije atrofirali od nerada. 


Posledice osećamo svi na sopstvenoj koži.


Kako ćemo biti lečeni, zavisi od savesti lekara do koga smo stigli, ili sestre koja nas neguje u bolnici.


Kako će nam deca učiti, zavisi od savesti nastavnika koji ih uče.


Kako ćemo biti usluženi na opštinskom šalteru, zavisi od savesti službenika koji rade za šalterima.


Zakoni divni, izveštaji kao fotošopovane pevaljke - svi lepi i bajni!

Realnost - potpuno drugačija!

Kako se oseća čovek koji sve vreme radi po svojoj savesti, a nije slep za nesavestan rad drugih? Najkraće, oseća se kao magarac. I treba mu se diviti što i dalje istrajava. Ako ga se sete za Dan bezbednosti, sete. Ako ne, nikom ništa. Država će i dalje računati s tim da ima dovoljno pojedinaca sa savešću, tek toliko da sistem ne kolabira.


Da li je u prirodi čoveka da hvata krivine? Mi smo beše smislili krilaticu "Ne mogu oni mene toliko malo da plate, koliko ja mogu malo da radim"? Jesmo. Sve mi se čini da smo to smislili u trenutku kada nas je država zavitlavala kako je htela, a mi joj terali inat, čekajući obećanu demokratiju. Problem je u tome što je zavitlavanje nastavljeno. Čak su i usavršili veštinu! Da li i dalje teramo inat državi koja nam svakog dana poručuje da za svoje građane mari koliko i za lanjski sneg? Vrlo je verovatno da je tako. Brinem dokle će nas to dovesti.


U uređenim društvima građani, verovali ili ne, ne hvataju krivine. U uređenim društvima su naši gastarbajteri podjednako vredni i odgovorni, koliko i domicilno stanovništvo. Zna se šta je čiji posao, efekti rada se precizno mere, mehanizmi merenja su javni i dobro poznati, a zna se i kako penali izgledaju. Ti radiš ono što je do tebe, a država ono što je do nje. To je najvidljivije u skandinavskim zemljama, koje su socijalnu politiku dovele do umetnosti. Građanin je zaštićen u svakom smislu, nema neizvesnosti, nema straha. Na njemu je samo da svoj posao radi odgovorno.


S druge strane, kod nas vlada teror straha. Strahujemo šta će biti ako se razbolimo, da li ćemo na običan skener čekati osam meseci, da li će biti lekova ako zaglavimo u bolnici, ako ih nema da li ćemo imati para da ih kupimo, da li ćemo naleteti na onog što je preko veze završio medicinu, ili na istinskog lekara (i po pitanju znanja, i po pitanju čovečnosti). Strahujemo da li ćemo ostati bez posla. Znamo da drugi nećemo lako naći. Znamo da će socijalna davanja biti na nivou vica. Strahujemo da li ćemo moći da školujemo decu. Naše 'besplatno' visoko školstvo (govorim o studentima koji su na budžetu) roditelje koji ne žive u mestu studiranja deteta, košta na hiljade evra.


Ali, država računa sa onim "Samo da rata ne bude", "Ćuti, dobro je".


Da li oni strahuju od našeg straha, ne znam. Ponašaju se prilično samouvereno. Nadam se samo da kad dogori do noktiju nećemo implodirati. Neka eksplodiramo državi u lice, na ovaj, ili onaj način.


Naši strahovi su moćno oružje gospodara.

Šta bi bilo kada bismo mu ga oduzeli?

Da li bismo tada svi postali savesni pojedinci?
Ne znam. To je valjda na savesti svakog od nas.


Znam samo da ovako ne valja. Debelo ne valja.






18.07.2014.

Mi preko nišana, a dete između nastavničkih mogućnosti i roditeljskih očekivanja

Izgleda da je ovo društvo, osiromašeno i materijalno i duhovno, u tranziciji koja se otegla kao gladna godina, odabralo prosvetu da bude amortizer  svih pratećih pojava, od kojih nijedna nije dobra. Đaci ne smeju da budu isključeni iz škole, jer će biti prepušteni ulici. Moramo imati razumevanje za nasilničko ponašanje, jer nasilje je svuda oko njih.  Moramo shvatiti njihovu dekoncentrisanost i letargiju, jer žive u disfunkcionalnim porodicama, gde su svađe svakodnevne (siromaštvo na vrata, ljubav kroz prozor). Moramo ih vaspitavati više nego ranije, jer roditelji rade duže nego ranije - pola na belo, pola na crno. Moramo ih ubediti da je važnije znanje od Cecine nanogvice.






Negde, tokom tog procesa, od običnog amortizera, postali smo džak za boksovanje. Svi pljuju po nama, jer su svi išli u školu, pa se, logično, razumeju u obrazovanje.

A mi, otupeli, uplašeni najavljenom racionalizacijom, nepripremljeni na napade, jer smo se spremali za podučavanje, a bogme ponekad i baš beskičmeni (da prostite!) -  ćutimo i trpimo.


Nisam sigurna kada se to dogodilo, a nije bilo tako davno.
Roditelji i nastavnici su se našli na suprotnim stranama, tačnije - suprotstavljenim.


Pomislio bi čovek da je to zbog omalovažavanja vrednosti znanja, popularizacije estradnih polu-kriminalaca, Kursadžija i sličnih anomalija i pošasti, ali nije!
Da su odjednom postali nepopularni obrazovani ljudi i javni sektor, krenula bi hajka i na lekare, ekonomiste, inženjere u javnim preduzećima, i sl. A nije! Mislim, zdravstvo nikad gore, više ti se isplati da umreš, nego da se lečiš, po bolnicama Sodoma i Gomora, a ne reaguje niko! (Mislim na najširu javnost i stručnjake opšte prakse).


Svi samo prosvetne radnike komentarišu. Komentari se najčešće odnose na nesrazmerno velike plate naspram obima posla. Znate ono 'dva i po meseca raspusta', 'tri sata rada dnevno' i slično. Takvi ne zaslužuju da se njima ozbiljnije bavim, jer govore o nečemu u šta se nimalo ne razumeju. To su ti eksperti opšte prakse. Ali, i dalje ostaje pitanje zašto ne komentarišu višečasovno ispijanje kafe po bolnicama i domovima zdravlja.



***

Čija je odgovornost za takvo stanje u javnosti? Nas, prosvetnih radnika? Roditelja? Medija? Sistema? (Tog "Sistema" pod hitno treba privesti u prvu stanicu milicije! Mnogo je, brate, kriv!)


Red nalaže da se greške i odgovornost potraže prvo u svom dvorištu - znači, da krenemo od prosvetnih radnika. Čime smo doprineli da se javnost okrene protiv nas? Prvo, pristajemo na sve! Ne računam sporadična gunđanja po zbornicama, jer su uvek u odsustvu direktora, predstavnika školske uprave, i nekako služe samo nama samima. Organizovan protest protiv mnoštva stvari koje prepoznajemo kao pogubne po prosvetu je izostao. Stiče se utisak da se oglašavamo samo po pitanju plate, mada se, iskreno, ne sećam ni kada smo i to poslednji put uradili. Na šta pristajemo? 



  • Na pritiske da se lepe ocene dele i kapom i šakom (javnost posle komentariše da ne zaključujemo nedovoljne ocene, da ne bismo držali popravne ispite i pripremnu nastavu, tj. 'da ništa ne bismo radili u avgustu'). 
  • Kada isključimo učenika koji je to debelo zaslužio, a ŠU (školska uprava) ga vrati, da li je ikada NV (nastavničko veće) jedinstveno ustalo protiv toga i pobunilo se? Naravno da ne. Kamiondžije u Francuskoj bolje štite integritet svoje profesije od nas. 
  • Kad su krenuli oni besmisleni zahtevi koji su papirologiju višestruko povećali, da li smo zvanično pitali - čemu ovo? Naravno da ne. 
  • Kada su nam dali slobodu da o po nečemu i sami odlučujemo, šta smo uradili? Zloupotrebili je. Ima nastavnika koji udžbenike ne biraju po kvalitetu, već po ispomoći koju dobijaju od izdavača (planovi, pripreme). 
  • Kada su nam uveli obavezno eksterno usavršavanje, za koje opština nema para, pa treba sami da ga finansiramo, da li smo se organizovano pobunili? Naravno da ne. Idemo na seminare koje nam škola 'dovede', znamo da ne služe ničemu, ali ćutimo, trpimo i sakupljamo bodove.
  • Kada predajemo po udžbenicima koji su i nama teško razumljivi, ko se buni? Niko. Onda krenemo da diktiramo razumljivu verziju. Diktiranje u XXI veku? Pa, baš super!
  • U koliko škola se ispostavilo da bar unutar jednog stručnog veća kolege mogu da usaglase kriterijume ocenjivanja? Iskreno, ne baš često.
  • Kako se ponašamo kada se na kraju školske godine podižu ruke da bi se popravljale ocene za odličan uspeh ili sve petice? Oprostite kolege, ali "ćutimo i smrdimo". Kao ovčice dižemo ruke. Ne zameramo se. 
  • Kada su uveli modu da se roditelji izjašnjavaju o tome da li misle da ulaz u školu dovoljno pokazuje dobrodošlicu (!), šta smo uradili? Pa, sastavili anketu i sproveli je.
  • Kad vam u (srednju) školu uđe učenica obučena kao za plažu, šta radite? U mojoj školi ništa. Naravno da imamo pravilnik po tom pitanju, ali ko će još i da ga primenjuje. Moramo biti popularna i poželjna škola. Božemeprosti, k'o da smo starlete, ili bar udavača!
  • Kad roditelj ne odgovara na naše pozive (telefonske, pisane...), šta radimo? Prijavimo Centru za socijalni rad. I šta onda? Pa, ništa. Dete i dalje normalno (ne)dolazi u školu, pravi razne gluposti, ređa loše ocene, a mi čekamo dok teče 'procedura'. I na kraju, da li se utvrđuje nečija odgovornost. Ha-ha! Ha!
  • Kad nas je cela javnost oplela  na temu da zarađujemo i do milion dinara po ekskurziji, od dnevnica, jesmo li obustavili nastavu i tražili da nas Ministarstvo uzme u zaštitu i izađe sa zvaničnim podacima? Naravno da ne. Pravdali smo se skrušeno po svadbama i sahranama, objašnjavajući da uopšte nije tako.
  • Zašto smo pristali da se pravdamo svuda i svakome? E, to je zasebno pitanje.
  • Kada su nam uveli inkluziju da li smo zavapili "Aman, ljudi, nismo za to stručni!" ? Naravno da nismo. Em radimo nedovoljno stručno s tom decom, em druga deca dobijaju manje pažnje. Ne kažem da decu slabijih sposobnosti, ili otežanog psiho-fizičkog razvoja, treba izolovati, nego tvrdim da ja ne mogu na nekom seminarčiću naučiti ono što su defektolozi, specijalni pedagozi, psiholozi učili po 4 godine! To nije projekat za siromašnu državu, koja nema para za dodatne kadrove, lične asistente takvim đacima, i sl. Igra se sa nama ko kako hoće! A bogme, i s decom!
  • Da li nam je malo dozlogrdilo da dajemo maksimum? Bogme, jeste, i još nas samo ljubav prema pozivu i lična savest održavaju na ispravnom kursu. Sistem ne prepoznaje trud onih koji se zaista trude da pošteno zarade svoju platu. Neradnici (a ima ih taman koliko i u ostalim branšama!) prolaze nekažnjeno, a najbolji radnici nenagrađeno.

***


Gde je krivica u ponašanju roditelja?
 Ima je, i te kako. Ne možemo samo mi biti odgovorni za neuspeh i neznanje njihove dece. Nabrojaću neke od grešaka, a nadam se da će svima biti jasno da ne mislim da su svi roditelji takvi, niti da ima roditelja koji prave sve od navedenih grešaka.
  •  Od nas s punim pravom očekuju da njihovu decu naučimo gradivu. S druge strane, ne vole da čuju da mi od njih očekujemo da svoju decu nauče lepom ponašanju i radnim navikama, a to je u njihovom domenu.
  • Ne uče ih samostalnosti. Nude im privatne časove i kad treba i kad ne treba (ovo dokumentujem situacijom iz učionice - "Zašto ne slušaš o čemu govorimo na času, nego gledaš kroz prozor?" - "Meni će to privatni profesor da objasni.").
  • Izgubili su korak s vremenom - ni ne znaju šta njihova deca sve rade na internetu.
  • Ne postavljaju ograničenja i pravila u korišćenju slobodnog vremena - deca često imaju televizore u svojim sobama, koji ih vaspitavaju, a da roditelji pojma nemaju šta deca gledaju satima. Mislim, OK je da imaju TV, ali nije OK da gledaju stihijski, da roditelji to nimalo ne prate, i ne komentarišu makar te sestre Kardašijan.
  • Preopterećuju ih nekim aktivnostima, koje spadaju u roditeljske ambicije, tako da su deca nekada bukvalno premorena dok su na nastavi (primer: treninzi koji počinju uveče u 21 sat, a dete ide u prepodnevnu smenu).
  • Nemaju vremena (a neki ni naviku) da proveravaju da li je dete učilo dovoljno za sutrašnji dan, da li ima test, pismeni zadatak, da li usmeno odgovara sutra.
  • U školu dolaze kad mnogo moraju, a nekada ni tada.
  • Ako njihovo dete razbije prozor, plate, a dete prođe nekažnjeno.
  • Nemaju dovoljno kontrole nad večernjim izlascima kada je sutra radni dan. Ne brinu o tome što će dete koje noćas do 2 gleda TV, sutra do 12 biti pospano. Propadoše prva 4 časa!
  • Ne razgovaraju dovoljno sa svojom decom o lošim pojavama u društvu, lošim modelima u okruženju.
  • Pred decom govore s omalovažavanjem o diplomi, znanju, pa  i prosvetnim radnicima. Slažem se da imaju pravo na takvo mišljenje, ali nemaju svest o tome da na taj način oblikuju decu u nepoželjnom smeru.
  • Često se hvale da su najbolji drugovi / drugarice svojoj deci, što je glupost prve vrste - deca u tim godinama vape za autoritetom, kao stabilnim osloncem u životu.
  • Postavljaju nerealne zahteve - zahtevaju najviše ocene, uspehe na takmičenjima, čak i kada deca ne mogu odgovoriti takvim zahtevima. Strogost te vrste često vodi u otpor prema školi, ili besomučno bubanje i izolovanost od sveta.
  • Hoćete da vam deca budu bezbedna, a nećete da izglasate plaćanje obezbeđenja. Izvinite, ja ne znam borilačke veštine, i ne mislim da je moj posao da zaustavljam na vratima pijane i drogirane. Imam i ja porodicu, kojoj ne bi odgovaralo da dobijem pesnicu u glavu ili nož u stomak. A nismo mi krivi što je društvo postalo generalno manje bezbedno nego što je nekada bilo. Zakon nam ne dozvoljava da zaključavamo školu, a škola nema para da plaća obezbeđenje.
  • Imate ogromna očekivanja od nas, a ne shvatate da mi provodimo samo četvrtinu dana  sa vašom decom. Preostalih 18 sati, ona su vaša i samo vaša odgovornost. Ono što se tu pokvari, mi ne stižemo da popravimo, i to nemojte od nas očekivati.
  • Želite da vašoj deci pružimo obrazovanje za XXI vek, sa kojim će se sutra lako i dobro zaposliti. Napravite takvu atmosferu da na sledećim izborima glavna tema predizborne kampanje bude obrazovanje, saradnja sa tržištem rada, i opremljenost škola.
  • Roditelji često idealizuju svoje dete. Ne znaju da se opija skoro svakog dana, da je seksualno aktivno od 14. godine, da ujutru krene u školu, popodne se vrati kući, a da pored škole nije ni prošlo. Nama donese neko lekarsko opravdanje, i tu se priča završava. Idealizuje i njegove sposobnosti, i ne može se pomiriti s trojkama. Ocene su onda naša greška - do nas je, a ne do nerealnih roditeljskih očekivanja, ili slabijih sposobnosti deteta.
  • Ako dete iz škole dođe nezadovoljno, jer mu je bilo dosadno, roditelj ga ne pita "Izvini, a šta tebi nije dosadno?", već automatski grešku pripisuje nastavnicima.
  • Ne brinu o tome ko su heroji njihovoj deci, ko su im uzori.
  • Ne bave se dovoljno svojom decom, bilo iz nedostatka vremena, interesovanja ili umeća. (Odgovor tipa 'ni moja majka se nije bavila mnome, ili baba mojom majkom' može da stoji jedino ako je u životu vašeg deteta sve isto kao u vašem, ili babinom, u tim godinama).

***


Krivi su i mediji, nego šta nego da su krivi! Ali, ne zato što pišu o lošim primerima iz prosvete, već zato što ih dobri primeri nimalo ne interesuju. Ne pamtim da sam pročitala reportažu napravljenu sa omiljenim učiteljem, nastavnikom, profesorom u školi. Ne pamtim da su došli na jedan čas da vide kako to danas izgleda, pa o tome pišu.
Pa, naravno da nisu! To ne prodaje novine. Novine prodaju starlete, Ceca Nacionale i ljubavni život njene dece.

O sistemu ne bih. Nismo u ljubavi.


***


Koliko sam odmakla nakon ovoliko pisanja?
Hm... Pa baš i ne mnogo. Izlistala sam neke probleme, i ustanovila da i prosvetni radnici, i roditelji, od ovih drugih imaju neispunjena očekivanja.

Đaci se tu slabo pitaju. Oni se bave Stanijom, Sorajom, Kristijanom, Cecom i bicepsima Seke Aleksić. Škola im je dosadna, jer im niko nije objasnio da prioritet škole nije da bude zabavna, već da pruži znanje. Demotivisani su, jer im je jasno da se zaposliti neće, ako nemaju vezu. Ako je imaju, nebitno je kakve će im ocene biti.  U društvu u kome se diploma ne ceni, nije ni fer da od dece očekujemo da cene obrazovanje.

Ali, kada već tako stoje stvari, možda bismo makar mogli da ukapiramo da su nastavnik i roditelj na istoj strani - na strani deteta. To se u većini zemalja podrazumeva, što znači da nije nemoguće.




P.S. Ja sam i roditelj i nastavnik, a ovde govorim samo u svoje ime. Jesam odgovorna za napisanu reč, ali zadržavam pravo da imam svoje mišljenje. To mi nemojte osporavati, ukoliko se ne slažete s mojim mišljenjem. Ponavljam, ne mislim da su svi nastavnici, ili svi roditelji isti. Ima ih sjajnih na obe strane. I tu je deci najbolje.
Ali, ima i onih drugih, i u sve su većoj većini (nije pleonazam - ima razlike između većine od 51 i one od 98% ;) )


16.07.2014.

Aleksandar Martinović Vulin

Aleksandar Martinović Vulin je prepoznatljiva vrsta na srpskoj političkoj sceni. Na žalost, ne radi se o endemskoj vrsti. Otkako je ekosistem zagađen, stvorili su se povoljni uslovi za razmnožavanje, mutiranje i ukrštanje ove vrste sa ostalim, uglavnom kopnenim beskičmenjacima. Velika je sreća da avio-prevoz ne povećava rizik od širenja vrste u udaljenim predelima, jer su tamo na vreme sproveli mere zaštite.

Odlike vrste Aleksandar Martinović Vulin baš i nije lako nabrojati, jer je ova vrsta sklona izmenama sopstvenog skeleta, sastava tkiva, biografije i krvne grupe. To naučnicima zadaje mnogo muka, kao i autorima tekstova na sajtu Wikipedia. Taman se vrsta definiše na jedan način, kad ono nastupe radikalne promene koje dovedu do neprepoznatljivosti vrste. Radikalne promene najčešće nastupaju u julu. Još uvek nema naučnog objašnjenja za to.


Jedino što se zasigurno može tvrditi jeste da je A.M.V. oženjeni pravnik, rođen sedamdesetih u Vojvodini.


On je levičar, neoliberalne orjentacije. Odriče se Karlobaga, a kune u Hag. Ili je doktor nauka, ili nije. Ili je ministar, ili to želi da bude. Veliki je poštovalac lepe reči. To demonstrira na takmičenjima u besedništvu. Ne rizikuje lutanjem kroz razne teme, već se obično drži one koju je najbolje pripremio, i o kojoj može besediti u po dana, i u po noći: Uticaj lika i dela Kancelara na rad centra u slabinskom delu kičmene moždine. Neobrazovani svet bi to drugačije rekao, ali nećemo sada o tome. U trenucima emocionalne slabosti misli mu lete ka Podmoskovlju ili Sheveningenu. Razvio je zavidnu kontrolu nad ispoljavanjem takvih emocija.

Ili je uskog lica, ili okruglog, plavih očiju, ili smeđih. Voli da mu je kosa duga, pa se šiša na kratko. Uz takvu frizuru uparuje crne uniforme i plava odela.


Moramo vas upozoriti da je sasvim moguće da se vrsta u međuvremenu značajno promenila. Ipak je od trenutka kada ste pročitali naslov, pa do ovog trenutka, prošlo više od minuta.



Dnevnik prosvetnog radnika, oktobar 2023.



Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.

Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.


Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže - niti me viđa, niti donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.

Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru Kako skuvati ručak za dva dana, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim - ne, nikako! Ja bar imam posao. Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza - 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.

Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije, ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla. Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!


Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.

Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže - sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.  


Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!
Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.

15.07.2014.

Спасавање редова Просвете

I  ППроблеми који се могу решити одмах
§  Суштински изменити школски календар и садржај школске године – скратити зимски и летњи распуст, а увести већи број продужених викенда и једнонедељних одмора. Две недеље пре краја класификационих периода, увести 'дане за учење'.
§  Смањити број наставних дана, у корист обавезних излета, посета разним институцијама и установама, дана волонтера, друштвено – корисног рада и сл., и то радним данима, а не викендом. Овим би се поново ојачала васпитна улога школе, која је тренутно ослабљена, а и те како потребна.

§  Увести обавезан спортски дан, на пример једном месечно, и то радним данима. Планирати ове дане школским календаром. Тим данима би се одржавала разна спортска такмичења, масовни часови плеса, борилачких вештина, корективне гимнастике, јоге, пилатеса и сл. Тренутно ђаци (нарочито средњошколке) нерадо иду на часове физичког васпитања, и ескивирају их на све могуће начине.

§  Не оцењивати успех школе по средњој оцени успеха ученика, јер је то већ довело до масовног поклањања оцена. Уместо тога, увести најављено тестирање (не више од десетак дана раније) у последњем класификационом периоду, сваке године. Тестирати треба искључиво основне прописане садржаје, једнообразним тестовима за сваки образовни профил/смер и разред. У средњим школама при оцењивању узети у обзир и бодове ученика са уписа, да би праведно биле оцењене и школе које су уписали ученици слабијег успеха.
§  У средњим школама смањити квоту неоправданих изостанака за изрицање васпитно-дисциплинских мера. Тренутно стање охрабрује ученике на неодговорно понашање, што за резултат има и слабији успех у учењу и однос према обавезама.
§  Уместо понављања разреда увести превођење у следећи разред, уз обавезу да се до полугодишта поправе недовољне оцене. Ова могућност треба да се дозволи по једном у млађим и старијим разредима основне школе, и једном у средњој школи.
§  Увести кривичну и материјалну одговорност родитеља за дисциплинске прекршаје ученика, неоправдане изостанке, али и недоласке на родитељске састанке. (Можда увести праксу одржавања родитељских састанака суботом.)
§  Увести строгу забрану поправљања оцена због успеха на седницама одељењских већа. То не сме бити основ! Уколико ученик сматра да је неправедно оцењен,  има могућност полагања испита пред комисијом.
§  Вратити праксу да директор школе мора имати наставу у једном одељењу. Време је да се врате у реалност, јер полако губе везу са њом, нарочито ако нису у првом мандату.
§  Увести обавезно бодовање као основ давања оцене, за све предмете, и проценте за сваку оцену. Мислим да ово треба прецизно да пропише Министарство, а не да се одлука препушта школама и стручним већима. (На пример: енглески језик – укупно 160 бодова годишње, од тога 60 на писменим задацима, 40 на тестовима и осталим писменим проверама, 20 на домаћим задацима, 40 за рад на часу. За оцену 'одличан (5) од 85 до 100%, врлодобар (4)' од 70 до 84%, и тако даље.) Садашњи Правилник о оцењивању даје могућност да га тумачи ко како хоће.
§  Уколико желите да редовно држимо допунску и додатну наставу, секције и клубове, ученици средње школе не смеју имати више од 6 часова редовне наставе дневно.
§  Суштински редефинисати смисао школских управа. Обезбедити макар по једног саветника за сваки предмет. (Радим 20 година и никада за то време у Шумадијском округу није постојао саветник за енглески језик, а онолико сам питања и потреба за саветима имала.)
§  Не морате смањити обим папирологије којом се данашњи наставник бави, али јој макар проверите смисао. Чему рецимо служи План стручног усавршавања, ако знам да нећу моћи да идем на семинаре који ме интересују (из финансијских разлога)? Проверите и смисао постојања разних тимова, области провере квалитета и сл. Оне хиљаде страна извештаја би се паметније као папир потрошиле када би се дале наставницима за штампање додатног наставног материјала.
§  Променити Правилник о стручном усавршавању. Постојећи је довео до тога да са једне стране имамо мноштво бесмислених семинара, на којима се и од минорних ствари прави наука, затим се та 'наука' разводњава кроз често смешне радионице, а често их држи ко стигне, укључујући и запослене у школским управама. Наравно да ће директор позвати баш њих да у школи одрже семинар. Претпостављам да вам је јасно на какву рачуницу мислим. С друге стране, имамо бесмислено јурцање наставника за поенима. Ако општина нема пара да ми плати одлазак на семинар који ме заиста интересује, и који ми је потребан, наравно да ћу отићи на тај који ми директор организује у школи (најчешће носе 24 бода), и тиме испунити бонус. То је бесмислено. Такође треба разликовати потребу за усавршавањем приправника, и наставника са искуством. Признајем да у овом тренутку немам идеју како треба променити ствари, али је постојећи начин дубоко погрешан. Стручно усавршавање је обесмишљено, а потребно свима нама.
§  Можда увети праксу ротирања наставника (не око своје осе), на годину или бар две школске године. Тиме би се ученици нашли у равноправнијем положају – ако им 'западне'незаинтересован наставник, ипак би на крају школовања изашли са истим знањем као остала одељења.
§  Дневне припреме наставника треба да остану као веома смислен захтев, али опет треба правити разлику између приправника, и наставника са искуством. До стицања лиценце неопходно је радити детаљне комплетне припреме. Мислим да је у каснијем раду довољно радити неку врсту 'кроки' припрема, а знам да је то пракса у многим земљама.

II Средњорочни циљеви:

§  Писање уџбеника поверити строго наставницима, по могућству кроз коауторство, и то по конкурсу Министарства. Штампање уџбеника поверити издавачу изабраном путем тендера. (Нема никакве потребе, а ни оправдања,  да доктори наука пишу уџбенике за основну и средњу школу. За разлику од њих, наставник зна како ће свака написана реченица звучати у учионици. Велики проблем представља и то што данас многи наставници не бирају уџбенике по квалитету, већ по повољностима које издавач нуди: урађене припреме, глобални и оперативни планови, циљеви и исходи...)

§  Озбиљно ревидирати наставне програме. Озбиљно смањити оптерећеност ученика. Инсистирати на вертикалној повезаности градива у оквиру једног предмета. Увести обавезне 'пројекте' (не знам како да их другачије назовем) на крају сваке наставне теме, области, модула, у којима би се инсистирало на практичној примени стеченог знања, и на тај начин систематично радити на повећању  функционалне писмености.

§  Значајно пооштрити критеријуме при полагању практичног дела испита за лиценцу. Није довољно одржати један час пред комисијом.

§  Значајно пооштрити критеријуме при пријему наставника у радни однос. Заиста мислим да би требало увести и тест личности (или неку сличну проверу психичких способности за рад у разреду).

§  Министарство, а не предметни наставници, треба да утврди корелацију, односно хоризонталну повезаност градива и предмета, и да водећи се тиме прописује наставне садржаје. Можда чак и увести обавезне заједничке часове (неколико годишње) када се покаже снажна корелација између предмета. На тај начин бисмо и ученике учили да повезују стечена знања и стављају их у функцију.

§  Грађанско васпитање и веронаука треба да буду факултативни предмети.

§  Повећати избор обавезних изборних предмета, и могућност да ученици имају већи број таквих часова недељно.

§  Увести рану орјентацију ученика за даље школовање. Мислим да се у Немачкој то ради од 7. разреда, и мислим да је то добро. Мотивише ученике за озбиљнији рад у основној школи, и омогућава планирање уписне политике у средњим школама.

§  Напокон успоставити сарадњу са тржиштем рада, и на основу тога планирати образовне профиле и смерове. У складу са тим, олакшати процедуру увођења нових образовних профила и смерова у средњим стручним школама, па макар трајали по једну генерацију ђака. (На пример, зашто опет 'туристички техничар' ако ће већина ђака сутра радити у продавницама. Уместо тога увести неки трговачки смер. Свакако им предају економисти. Тражити од школа већу флексибилност по том питању, али им и створити услове за то.)


III Дугорочни циљеви

§  Извршити спајање сродних предмета. (Ово сматрам дугорочним циљем јер треба са њим ускладити школовање наставничког кадра)

§  Увести наставничке факултете, уз обавезан тест личности на пријемном испиту.

§  Увести обавезу једногодишњег педагошког дошколовавања оних који нису завршили наставничке факултете (на пример за правнике, економисте, лекаре, инжењере и сл. у средњим стручним школама).
§  Увести кантине.

§  Инсистирати на потпуно кабинетскј настави.

§  Даље не смем да пустим машти на вољу.