30.12.2014.

Ministarstvo, srećna ti Nova!

Ju, ju, ju! Grdna ja! Svima sam nešto poželela za Novu godinu, a Ministarstvo sam skroz zaboravila!

Dobro, de, ne volimo se. Mislim, vi i mi. To je jasno. Ali to nije razlog da vam ne čestitam Novu godinu.
Spremila sam vam nekoliko željica, realnih, ostvarivih.





Budite zdravi i srećni, svi vi koji tamo radite. Nije u redu bilo kome to ne poželeti. A i računam, ako ozdravite i ako vam se posreći, možda ćete s malo manje žara kidisati na nas. Zdrav i srećan čovek je obično dobronameran, sklon dogovoru, ima više razumevanja za nepravdu i one kojima je nepravda učinjena.

Nek vam se ukinu službena putovanja u inostranstvo. Kad god neko od vas ode u inostranstvo, vi dobijete dnevnice, a mi novi radni zadatak - da nam obrazovanje bude baš ko u tom inostranstvu. Aman, više! Nek vas šalju turistički, o trošku države. Manja je šteta.


Od malo ličnijih želja, pomenula bih samo nekoliko osoba poimence, one koje su mi naročito srcu drage:


- Kostiću želim da se penzioniše. Ako treba ja ću mu kupiti na poklon pribor za pecanje. Kad bi samo znao kako gledanje u vodu smiruje, sutra bi otišao! A red je i da pod stare dane nauči da somovi žive u reci. Razboleće se od tolike mržnje prema prosvetnim radnicima. Kad već ne može zakonom da nas ukine, onda neka bar ode u penziju dok je još zdrav. Mislim, kol'ko - tol'ko zdrav.


- Šuvakovu želim da postane Regan kad poraste, a kako je počeo da raste, pre će regal da postane. Ako ne uspe u pokušaju da postane Regan, ne gine mu da postane Kostić. Ispunjava sve uslove, a brkove će već nekako da pusti. I neka se ne kači više sa Jasnom. Gde će na stenu bez opreme?


-Pravnicima u Ministarstvu želim da nauče onu šaku jada zakona koji se bave obrazovanjem, i usaglase već jednom sve protivurečnosti između raznih zakona, uredbi, preporuka... Ako im je to prenaporno, onda neka ispijaju kafe i tračare.


- Eksternim komisijama želim gumi-defekt kad god krenu u vrednovanje (što bi reko kolega Đukanović - u SVRŠ, odnosno spoljašnje vrednovanje rada škole). Nek im pukne guma, pa rezervni točak, a najbliža tri vulkanizera nek su negde u kafani u to vreme. Naravno, niko da ne bude povređen, ali bi mogla da lije kiša ko iz kabla, na primer.


- Zavodima želim da malo odmore. Neka ništa ne rade jedno 3-4 godine. Mnogo su umorni. I povećajte im plate da lakše ne rade.


- Ministru želim da se vrati pisanju bloga, onog što ga je pisao jer ga niko ne sluša. Neka mu se vrati ta realnost u sagledavanju sopstvene pozicije. Želim mu i da bar jednom doživi to fantastično iskustvo kada hrabro ustaneš i kažeš šta misliš, bez obzira na posledice. Kad bi samo znao koliko je to dobar osećaj, sutra bi rekao Vučiću "Šefe, oladi malo!", ili onom iz panduracije "Izvini, ali Ministarstvo stvarno mora da oformi jednu nezavisnu komisiju", ili Vujoviću "Sram te bilo, poltrončino belosvetska!" Dobro, ne mora baš tim rečima, a i ne liči mi na nekoga koga žar borbe toliko može da ponese. 


Inače, svima želim da vam Deda Mraz padne pravo na glavu i objavi da stupa u štrajk, jer ga je sramota što nema paketiće za našu decu. Sram vas bre bilo! Zar i Deda Mraz zbog vas da bude ucveljen?!



28.12.2014.

Umesto čestitke

Helou, Deda Mraze.
Opet si došao da me zezaš, a? E pa, preš'o si se i to ozbiljno! Ovo ti je prelaz iz 2014. u 2015, bato moj. Ovo ti je 21. vek, i ti ćeš po svoj prilici da odgovaraš krivično, a u najmanju ruku ćeš na sebe da navučeš kritiku svih gurua savremenog doba.




Kao prvo, kad si poslednji put stao na vagu? Gledaj kolika ti je stomačina, kako si se zarumeneo, obrazi samo što ti ne puknu! Kako se ti uopšte hraniš? Garant imaš loš holesterol i trigliceride. I takav misliš deci da budeš uzor? E, neće moći, Deda! Da smanjiš unos masti i ugljenih hidrata, da povećaš unos svežeg voća i povrća (organskog, dakako!), slatkiše načisto da izbaciš i da ih više ne šalješ deci bez obzira na ona njihova pisma. To im i onako roditelji pišu, a oni su - kao što svi znamo - najveći neprijatelji dece! Tebe jedino oni dimnjaci mogu malo da iznerviraju, pošto s tom stomačinom možeš eventualno u gradsku toplanu da se spustiš.

Drugo, otkad te je Coca-Cola obukla u crveno ti kao da se ne presvlačiš. Je l' držiš ti uopšte do lične higijene? Je l' zna tvoja gospoja da sad ima onaj papirić što se tutne u veš-mašinu pa ti odelo ne pušta boju? A je l' znaš da ako staviš džigericu u čašu kokakole ona se do ujutru istopi? Stvarno je krajnje vreme da se obučeš u boje nekog proizvođača zdravih sokova, onih sa 2% voća i 16 aditiva. I da se javno izviniš Pepsiju!


Treće, društva za zaštitu životinja su veoma nezadovoljna tvojim ponašanjem. Malo ti je što maltretiraš one irvase da te vuku takvog debelog i zadriglog, nego još moraju i po nebu da te vuku! Jesi ti čuo uopšte za modernizaciju, za motorne sanke, za sanke na struju koje čuvaju životnu sredinu? To da se promeni smesta!


Četvrto, kako te nije sramota da izrabljuješ osobe sa posebnim potrebama? Patuljke i dalje koristiš da ti pakuju poklone i još si i ponosan na to, pa se slikaš s njima. Sram te bilo!


Peto, gde je uopšte tvoja žena? Samo smo je na nekoliko novogodišnjih čestitki videli, kako sedi i štrika. Kakva je to diskriminacija?! Je l' si ti neki muški šovinista? Ženi je mesto u kući? Sram te bilo!


I uopšte, žešće me smaraš. Nikad mi nijednu želju nisi ispunio. Zato ti postavljam ultimatum: ili ćeš mi ovu želju ispuniti, ili pokrećem peticiju na onom sajtu za peticije i tražim tvoje ukidanje!


A moja želja je:


Da svi moji prijatelji budu zdravi i srećni. Da svi koje vole budu zdravi i srećni. Da nauče da se štede, ali da se nesebično daju onda kada su zaista nekome potrebni. Da nauče da biraju oko čega će se nervirati. Da ne brinu unapred, da ne brinu unazad, da samo o sadašnjosti brinu i da im je ona što lepša.


Neka i moji neprijatelji, ako ih imam (po njihovom izboru, ne mom) budu zdravi i srećni. Možda će se onda manje baviti onim što ih se ne tiče.


Neka učitelje ostave na miru svi oni koji im uređuju posao, a da blage veze o tome nemaju.


Neka đaci budu radoznali i neka ne poveruju društvu koje ih uči da je znanje nebitno.


Učini da nestanu SVE fabrike petardi.


Ozdravi Vučića, taman i magiju koristio.


Naručila bih još i pihtije, rusku salatu i šnenokle, ako nije problem.



Srećna Nova godina svima koji joj se raduju!
Ostali neka se raduju nečemu drugom, ne pravim pitanje ;)

A ti, Deda Mraze, pamet u glavu! Gledaj da ne zabrljaš ovoga puta. I tek da znaš - Božić Bata je bolji frajer od tebe!


27.12.2014.

Vernici Kori Udovički

Nakon što je ministarka Udovički, inače MMF-ov kadar, poručila prosvetnim radnicima da se i sa 39 000 dinara može živeti i motivisano obavljati posao samo ako se ima vere, nema nam druge, nego da svi postanemo vernici - MMF sekte.

Položimo svi zajedno zakletvu, nađimo utehu u sabornosti, okupimo se oko genijalnih ideja i utešimo već jednom našeg večito ožalošćenog premijera.






"Zaklinjem se MMF-u, Svetskoj banci, Evropskoj uniji, Evropskoj banci, ali i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, NATO-u, Monsant-u i gej lobijima: 

  • da ću biti sluga pokorni
  • da ću biti najjeftinija radna snaga u Evropi
  • da neću nikada deci govoriti o važnosti znanja, već uvek i samo o funkcionalnoj pismenosti
  • da nikada neću insistirati na širokom obrazovanju, već samo na usko specijalizovanim veštinama neophodnim za zgrtanje kapitala kapitalistima
  • da ću se kloniti razvijanja svake individualnosti i, nedajbože, kritičkog mišljenja
  • da se nikada neću ugledati na bolje od sebe, i da ću stalno imati na umu da nam može biti gore
  • da ću biti iskreno srećan zbog plate kurira Direkcije za civilno vazduhoplovstvo, jer sam svestan značaja njegove profesije za budućnost ove zemlje
  • da ću spremno sačekati i visoko uzdignute glave prihvatiti svako naredno smanjenje plate, naročito ako bude praćeno povećanjem obima posla i rastom cena
  • da ću redovno od prvog dela plate plaćati sve račune
  • da ću štrajkovati ukoliko država ne poveća doprinose, poreze i sve ostalo od čega članovi upravnih i nadzornih odbora mogu imati koristi
  • da ću organima uredno prijavljivati svakog unutrašnjeg neprijatelja koji, makar i u šali, pomene štrajk ili građansku neposlušnost
  • da ću gledati samo informativni program Pinka
  • da ću insistirati da se sindikati napokon bave svojim poslom i omoguće nam da godišnju pretplatu na Informer platimo u dve rate
  • da ću životom braniti svoje pravo na neodlaženje na letovanja, zimovanja kao i proslave bilo kog tipa
  • da nikada neću gubiti vreme na čitanje knjiga, odlaske na izložbe i predstave (osim na Kursadžije), već ću umesto toga vreme koristiti za nalaženje drugog i trećeg posla
  • da ću iz novčanika izvaditi slike dece, supružnika, momka ili devojke, a umesto njih držati grupnu fotografiju Vlade i portret voljenog Vođe
  • da ću javno pocepati svoj pasoš i odreći se državljanstva i svojih sunarodnika ukoliko Vučić ne pobedi na sledećim izborima
  • da ću internet koristiti strogo za glasanje na modnim portalima i na taj način doprineti da naša prva dama i zvanično postane najlepša i najelegantnija žena sveta!"

Ne zaboravite da svakoga dana ponavljate mantru "Meni je dobro. Meni je dobro." Ako ne znate koliko puta na dan, svratite do lokalnog odbora SNS-a.

Napred u nove radne pobede, praznih novčanika, ali sa verom! Kori nas je održala, njojzi hvala!

24.12.2014.

Poštovani roditelji

Poštovani roditelji školske dece, vi koji ste zabrinuti zbog mogućeg nezaključivanja ocena na polugodištu, dozvolite da vam nešto pojasnim.

Lažu vas da bi se time dovela u pitanje školska godina - gradivo se predaje, deca se ispituju, ocene se nalaze u dnevnicima i u ličnoj evidenciji svakog prosvetnog radnika; nalaze se u rubrikama za prvo polugodište.



foto: Južne vesti


Ocena koja se zaključuje u junu i koja ide u svedočanstvo, nije ocena za drugo polugodište, već za celu školsku godinu.

Scenario 1:

Kada se štrajk završi, stvar je jedne jedine sednice da se pogleda rubrika za prvo polugodište i izvede zaključna ocena. Nimalo komplikovano, kao što vidite.

Scenario 2:

Ako štrajk potraje, a izgleda da hoće, na kraju školske godine nastavnik će pogledati ocene iz prvog i drugog polugodišta i zaključiti godišnju ocenu. Ništa komplikovano. (Ja tako radim i kada nema štrajka.)

Zato vas molim da ne dozvolite onoj bandi da vas svađa sa nama i prodaje maglu. Ocena s polugodišta je ništa više do merenje prolaznog vremena i najčešće je obična aritmetička sredina svih upisanih ocena, a ocene su upisane. Zato ministar i kaže da može bilo ko da ih zaključi umesto nas. Ne može bilo ko da predaje i ispituje, ali da sabere ocene i podeli s brojem ocena može zaista bilo ko.


Deca su vam oštećena jedino zbog toga što čas traje kraće, i imamo manje vremena i za predavanje i za ispitivanje. To je tačno. Ali, to je jedini način na koji nam država dozvoljava da štrajkujemo. I mi bismo više voleli da potpuno obustavimo nastavu, izađemo na ulice i protestujemo, pa da ako treba to kasnije nadoknadimo punim časovima, međutim, to nije po zakonu. S druge strane, država ne čini NIŠTA da se štrajk okonča. Baš ih je briga za prosvetu, jer im odgovara da u prosveti ništa ne valja. Dobra prosveta stvara obrazovane ljude, a oni ovoj vlasti ne trebaju. Ova vlast diplome kupuje na sumnjivim fakultetima, a mi smo im samo trn u oku. To je prava istina!


Drug-koji-jaše-na-čelu-kolone poslednjih dana patetično objašnjava da je nama smanjena plata da bi se uložilo u proizvodnju. Zaposleni u privatnom sektoru nas kritikuju uz čuveno "pređite kod privatnika ako vam se posao ne sviđa". Nama se naš posao sviđa, volimo ga, za njega smo se školovali (naravno da ima i zalutalih, ali se nadam da su u manjini; što se mene tiče, njih sutra treba razjuriti, ali o tome opet odlučuje država). Šta profesor književnosti, bilogije, fizike može da radi u privatnom sektoru? Zlobnici bi rekli - pa, nek voze taksi, prave kore za pitu kod privatnika, čiste kancelarije. Jeste li sigurni da u takvom društvu želite da podižete svoju decu? Jeste li sigurni da želite da im pošaljete poruku "Uči sine, školuj se, znanje je važno, možeš sa diplomom sutra taksi da voziš!"?


Kada neko kaže "Ja kod privatnika radim za 25 000! Šta hoćete vi, prosvetni radnici, kad vam je plata (bila) preko 40000?!", ja ga obično pitam koju je školu završio. Ako ima manje škole od mene, logično je da ima i manju platu. Ako smo istog obrazovanja, sramno je da ima toliko malu platu, dok mu se gazda sramno bogati, kupuje avione i kamione, svakoj ljubavnici po stan i kola, šalje decu u inostranstvo u školu, ženu u inostranstvo u šoping, a vi ni za hleba nemate. Ali razmislite - da li smo vam mi za to krivi. Mi, ili država koja ne ume da nađe mehanizme da vas zaštiti, već štiti samo "gazde"?


Verujte da nismo nimalo srećni što časovi traju 30, a ne 45 minuta, koliko god među vama bilo onih koji misle da smo presrećni, jer ranije idemo kući. Verovatno ima i takvih lenjih bubetina, i ja bih bila mnogo srećnija od vas da ih vidim isterane iz prosvete. Zašto ima i takvih ljudi u prosveti? Zato što najbolji neće u prosvetu u kojoj su plate niske, u kojoj đaci prebijaju nastavnike, u kojoj to nije profesija koju društvo ceni. Neće i u pravu su što neće. Ni ja svom detetu ne savetujem da se školuje za prosvetnog radnika. Ni vašem, dok je stanje ovakvo. Na privatnim fakultetima na kojima naši državni "prvaci" kupuju diplome i akademske titule nema prosvetnih smerova. I to bi moglo nešto da vam govori, zar ne? Ako nam spočitavate to što ne štrajkujemo zbog lošeg stanja u obrazovanju, već zbog plata, moram vas podsetiti na to da se sindikati bore za prava radnika, pre svega. Ali, u pravu ste ako tvrdite da obrazovanje ne valja, jer i mi to isto mislimo. Ne valja jer ga već 15 godina urušavaju oni koji primaju finu platu za to da ga reformišu. To nismo mi. To su oni koje, opet, država postavlja da donose odluke o tome šta ćemo i kako mi predavati, šta i kako vaša deca učiti. Protiv toga treba svi zajedno da ustanemo - i mi i vi!


I na kraju, možda mi i ne bismo štrajkovali, možda bismo pokazali solidarnost sa društvom koje se nalazi u teškoj situaciji, kada ne bismo videli hohštapleraj oko sebe. Naša su plate bile ispotprosečne i pre smanjenja. Ako premijer tvrdi da privatni sektor jedva da radi, čije su plate toliko visoke da su naše bile ispotprosečne (a 70% zaposlenih u obrazovanju je visokoobrazovano, dok Srbija ima ukupno 5% visokoobrazovanih!)? Previsoke su bile plate u državnoj upravi, u nebrojenim agencijama koje nikako da rasformiraju, u Telekomu, EPS-u, Srbijagasu, Narodnoj banci... Čitali ste o višemilionskim iznosima namenjenim nabavci viskija i indijskog oraha za EPS? Čitali ste o novogodišnjim paketićima od preko 8000 dinara u Narodnoj banci? Čitali ste o davanju preko 160 miliona evra Etihadu i ko zna koliko Srbijagasu (ušteda na našem smanjenju plata je 25 miliona evra, onako, uzgred)? Čitali ste o postojanju 63000 savetnika u javnom sektoru sa prosečnom platom od 109 000 dinara?  E, zbog toga štrajkujemo! Nema u ovoj državi iskrene brige za štednju i bolje sutra. Nisu srezali nenormalne i nepotrebne troškove, već su prvo smanjili onima koji su već bili ispod proseka. Nemam ništa protiv da neko misli - ćuti i trpi, može i gore da bude. Mi nećemo tako da razmišljamo. Ne osporavajte nam to pravo, jer nemate pravo na to.


Pogledajte ovaj tekst pre nego što podignete svoj glas protiv nas.


Zbog svega navedenog, poštovani roditelji, nemojte biti protiv nas. Bolji položaj prosvetnog radnika direkto utiče na bolje stanje u prosveti. Svuda u svetu motivisan radnik radi bolje od nemotivisanog. Zašto bi ovde bilo drugačije?

23.12.2014.

Za to vreme, negde u Engleskoj...

Jedna od mojih najvećih životnih radosti su periodi kada nam dođe moj rođeni brat sa porodicom u goste. Žive u Engleskoj, hronično sam ih željna, otplačem i odbolujem svaki njihov odlazak, ali to je druga priča. Tamo imaju jako lep i sređen život, zdravi su i srećni, pa sam i ja zbog njih srećna.
Elem, njihov mlađi sin je u avgustu napunio 4 godine, a u septembru krenuo u školu. To više liči na neko predškolsko obrazovanje po sadržaju, ali se odvija u školskoj zgradi, nose školske uniforme (košulja, džemper, štofane pantalone, cipele), na odmorima se druže sa školarcima...


   Stefan



U školi postoje tri odeljenja đaka tog uzrasta, sa po 30 učenika. Svako odeljenje ima tri učiteljice, od kojih je jedna glavna. Deca su u školi od 9 do 15:10. Skoro nikada jedna učiteljica ne radi sa celim odeljenjem. Rade po grupama, rotiraju se, mešaju se sa grupama iz drugih odeljenja, neke su učiteljice zadužene za čitanje i pisanje slova, neke za brojeve i matematiku, neke za umetnost, fizičke aktivnosti i sl. Deca često imaju produžene vikende, neradni ponedeljak i slično, i TADA učiteljice idu na stručno usavršavanje (ne vikendom, kao kod nas).

Brat mi je ovoga puta iskopirao i ukoričio izveštaj o Stefanovom napretku od 8. septembra do 15. decembra, koliko je trajao prvi klasifikacioni period. Uživala sam čitajući ga i razmišljala koliko je vremena trebalo da bude napisan. Većina aktivnosti je ilustrovana njegovim fotografijama na kojima se tim aktivnostima bavi. Sa naslovnom stranom ukupno ima 14 strana. I sada bi ministarstvo reklo: "A-ha! Je l' vidiš?!" Te ja malo bolje pogledah...


Svaka strana ima zaglavlje (sa naslovom dokumenta i Stefanovom sličicom) i dve aktivnosti sa datumom, a nekada i samo jednu. Otprilike se dve trećine opisanih aktivnosti odnosi na njega lično, a jedna na celu grupu ili odeljenje. Svaka aktivnost je podeljena u tri celine: beleška, naredni koraci i nešto što bi ličilo na ciljeve koji su tom aktivnošću ostvareni. Beleška sadrži opis u dve-tri rečenice. Na primer, evo prve, koja je ujedno i najduža:


"Prvog školskog dana Stefan je najviše interesovanja pokazao za slaganje kockica. Sa sobom je komunicirao na srpskom, dok je uživanje pokazivao smehom i osmesima. Uporno je pažljivo postavljao figuricu vozača krana, a kad bi ona spadala, on je nastavljao ponovo i ponovo."


U "narednim koracima" (rade se samo za aktivnosti konkretnog deteta, ne cele grupe) piše:


"Povećati samopouzdanje u komunikaciji na engleskom, sa sobom i sa vršnjacima."


U delu koji se odnosi na ostvarene ciljeve stoji:


  • Uživa u postizanju ciljeva koji je postavio.
  • Ne odustaje.
Tu su i inicijali glavne učiteljice, koja je očigledno bila zadužena za ovu opservaciju.

Dalje se kroz izveštaj opisuju razne motoričke sposobnosti, samostalnost u održavanju lične higijene, oblačenju, preobuvanju, napredak u pisanju slova svog imena, ovladavanje brojevima do pet, pa do deset, ali i timski duh, učestvovanje i ponašanje u grupnim aktivnostima, pregovaračke i liderske sposobnosti u grupi :)

Često u onom trećem delu stoji za koji je tačno uzrast ta aktivnost svojstvena, tako da se prati u čemu se uklapa u svoj uzrast, a u čemu je napredniji od svog uzrasta (inače je najmlađi u odeljenju). Zanimljivo mi je bilo da ispratim napredak u načinu na koji drži olovku. To se provlači kroz 4-5 opisa.

Opisi su nekada duhoviti. Recimo, 10. oktobra je zapitkivao učiteljicu o cveću u učionici. Zanimalo ga je zašto cveće mora da se zaliva. Kada mu je objasnila, zaključio je da cveće deluje mrtvo i da mora odmah da se zalije :) Drugom prilikom je sam napisao sastojke za svoju voćnu supu: šargarepa, piletina i jabuke. Rukopis i progutana slova učiteljica nije komentarisala :)

Pošto je Stefan veliki šmeker, učiteljica je 14. oktobra zapisala da je neverovatno ljubazan prema svojim vršnjacima i da primećuje i najsitnije povode da ih pohvali.

***
E sad, izvinjavam se ako sam udavila ovako detaljnim opisom. Znam da se poslednjih godina i kod nas piše nešto slično, ali nisam upoznata sa detaljima jer mi dete odavno nije u tom uzrastu. Nešto drugo mi je bila namera: odeljenje od 30 đaka ima tri učiteljice i svaka piše ponešto u tom izveštaju. Škola je divno opremljena! Imaju prostrane učionice sa svakojakim učilima, odvojene sale za muziku, fizičke aktivnosti, likovne aktivnosti. Učiteljice imaju svoj prostor, tehnički opremljen za izradu ovakvih i sličnih dokumenata (posao se ne nosi kući, ne štampa u sopstvenoj režiji).

I na kraju - poslastica! Ovde možete pogledati podatke sa zvaničnog sajta Odeljenja za obrazovanje britanske Vlade. Ukratko, početna plata je između 22 i 27 i po hljada funti, iskusni i najbolji mogu da zarade od 58 do 65 000 funti, dok direktori imaju između 42 i 114 000 funti (pretpostavljam da zavisi od grada, veličine škole i nivoa obrazovanja koji se u školi stiče). Neka nam to ništa ne znači, jer nemamo pojma kakvi su troškovi života, šta je tu neto, šta bruto, da li sami plaćaju zdravstveno osiguranje, i sl. Neka bude da ništa ne znamo o tome i da su nam ove brojke španska sela.

Međutim ima tu jedna "kvaka 22", a to je sledeća rečenica: 
"...početna plata u obrazovanju je visoka, u poređenju sa platama ostalih visokoobrazovanih početnika." Zatim:
"Nastavnici sa visokim postignućima mogu brzo napredovati kroz platne grupe, na osnovu svojih godišnjih rezultata."

Pa da zaključim:

Sram vas bilo, premijeru, ministre finansija i ministre obrazovanja! Boli vas uvo za prosvetu i obrazovanje onih koji će ovu zemlju sutra voditi i u njoj živeti. Nek ima za Bajatovića, Vulina i Jorgovanku, nek ima viskija i indijskog oraha za EPS, nek ima za Etihad! Nas u međuvremenu zamenite kursadžijama, apsolventima, polupismenim stranačkim kadrovima. A onda pljampajte zašto je kod nas toliko lošije nego na zapadu. Sram vas bilo!

Poštovani ministre, dozvolite da pomognem

Poštovani ministre,

Iskreno se kajem zbog neprimerenih reči koje sam o vama pisala, a koje su rezultat moje kratke pameti, nedovoljne brige za prosperitet otadžbine, sebičnog razmišljanja o mojoj porodici i mom detetu, umesto o nekim plemenitim, višim ciljevima.



                                                                                                                           Foto: Oliver Bunić, Blic


Ispratila sam vaša gostovanja na svim televizijama u danu kada su besni i obesni prosvetni radnici obustavili rad i paradirali Beogradom, sa sramnim transparentom 'Revolucija je jedina solucija'. Ispratila sam i nadahnute govore premijera u Skupštini i shvatila koliko nam on u stvari želi dobro.

Sjajno ste se dosetili kako da doskočite onoj razularenoj visokoobrazovanoj bandi, koja je onako nesnalažljivo završavala državne fakultete i time pokazala funkcionalnu naivnost. Divim se vašoj ideji da ocene na polugodištu zaključe neki drugi nastavnici, ako ovi razulareni ne budu hteli. U tom trenutku se u meni, onako ustreptaloj, dirnutoj i pokajničkoj, rodila ogromna želja da vam pomognem. Zato, dozvolite da vam predložim bar neka rešenja:


1) neka Dragan Vučićević, kao najelokventniji i najpismeniji od svih, zaključi ocene iz srpskog jezika;


2) neka Maja Nikolić zaključi ocene iz svih prirodnih nauka, jer ona jeste čudo prirode koje je i samu prirodu iznenadilo;


3) neka ocene iz stranih jezika zaključe starlete koje su se poslednjih godina zaposlile u Ministarstvu spoljnih poslova;


4) neka ocene iz umetničke grupe predmeta zaključi umetnik Saša Mirković;


5) neka ocene iz društvenih nauka zaključi Marijana Mateus, kao predstavnica elite u društvenom životu Srbije;


6) neka u mlađim razredima svih osnovnih škola ocene zaključi supruga Zorana Babića, učiteljica Nataša Babić.


Što se srednjih stručnih škola tiče, predlažem brucoše Megatrenda, Uniona, Singidunuma. Gde zafali, nek utrče omnipotentni magovi, intelektualne gromade i univerzalni eksperti koji u ime stranke pod kojom ministrujete rukovode javnim preduzećima i ustanovama širom Srbije, kao NKV, KV, VKV i tome slični stručnjaci.


Svi ovi divni ljudi bi đacima zaključili mnogo više ocene nego nastavnici (što zbog popularnosti, što zbog glasova), a ruku na srce, bolje bi ih i pripremili za Srbiju u koju ih vodite sa svojim drugarima iz Vlade.


Ne dozvolite da vas u nameri da obezvredite prosvetu i formalno obrazovanje, spreči ova visokoobrazovana rulja, kvalifikovana za nastavnički posao, koja se eto našla u tih pet posto obrazovanih u Srbiji. Šta bre oni misle?! Misle da samo nastavnici mogu da rade u školi? Što reče naš pokojni (nikad trezni) domar - "Profesor? Uuuu, jaka stvar! Uzmeš dnevnik i odeš na čas!" Pa to stvarno svako može!


Nadam se da su moji predlozi bili dovoljno korisni i konstruktivni, i da ćete uvažiti moje izvinjenje. Oprostite mi grešnoj. Ne znam šta mi bi.


Iskreno vaša.

20.12.2014.

Verbiću, imaš 116,7 minuta?

Zašto baš 116,7 minuta? Zato što je to 7000 sekundi (dve, gore-dole). Za ta nepuna dva sata mogu da te naučim osnovnim gramatičkim vremenima engleskog jezika (onog što ga ne voliš). Mogu, majke mi. Možda zato što nemam kurs, pa taman i Britanskog saveta, nego dobar stari filološki fakultet. Mogu zato što sam pohađala silne besplatne NEakreditovane webinare vrhunskih stranih metodičara, ali šta bi ti o tome mogao znati. Sedam hiljada sekundi je ozbiljna stvar. S druge strane, sedam hiljada dinara je uvreda, direktna, brutalna, bezobrazna, drska i neinteligentna. 





Ne znam kako ćeš moći prosvetnim radnicima na oči. Kako ćeš da posetiš sledeću školu? Jedino da ti Veliki Vučić organizuje one usiljene špalire zbunjene dece koja mašu zastavicama. Pitaj onog Malog od Regana, što voli da tvituje, da li od špageti vesterna voli samo "Za šaku dolara". Sramna šaka dinara koju nam bacate u oči je iz onog drugog - "Dobar, loš, zao". Bezmalo! Fali vam dobar. Kapiram ja da vi računate s iskustvom koje pokazuje da prosveta nije imala jaku sindikalnu snagu. Ali ne kapiram kako ne računate s tim da sada ne da nećemo pristati na izuzimanje iz smanjenja plata, već ćemo tražiti povećanje. Mislite da ćemo da ćutimo dok unezvereni Vulin mešetari kako hoće, Jorgovanka vileni po NBS kako joj koji valung naiđe, Evita Nikolić tera modu i leči komplekse, Grof od Šumadije zgrće hektare, a po našim leđima sve od reda?! 

Šta je bilo? Niste uspeli reformama da ubijete prosvetu, pa ćete sada da nas mrcvarite ponaosob? Da nam prodajete Potemkinova sela od kartona i ubeđujete da nam je u stvari baš super? Ma, važi. Limburga meseca.


Pozivam sve svoje kolege da na ovu 10% smanjenu platu tražimo povećanje od simboličnih 15% da bismo se samo vratili za pregovarački sto. Obustava rada 22. se podrazumeva. Nezaključivanje ocena takođe. Prvi nastavni dan u drugom polugodištu - nova obustava. Hitno uspostavljanje saradnje sa ostalim ugroženim resorima, i pravo u zajedničke proteste!


Verbiću, to što nemaš petlje da podigneš glas na sednici Vlade je stvarno tvoj problem. Mi imamo petlje. Nemamo para. I da nam volšebno vratiš 10%, to više nije dovoljno. Jbga, skočio evro dok se Jorgovanka šminkala. Nek MMF malo muze povlašćene, a nas malo zaobiđite u širokom luku. Ako je moja plata i pre smanjenja bila ispod prosečne, a onaj nabeđeni mesija tvrdi da privatni sektor ne radi, onda deo javnog sektora moju platu čini ispotprosečnom. E, tu režite. Na nas više nemojte da režite, jer ne damo. Neće moći! 


Ne čudi mene što plejada kupljenih diploma ne prepoznaje važnost obrazovanja. Zato ćemo vam pružiti priliku da upoznate prosvetne radnike. Napokon!


Kolege, znate šta vam je činiti! 



03.12.2014.

Gos'n Verbiću, imate minut?

Zbog načina na koji se vi sa nama zezate, da prostite, pitam se šta je uopšte vaš posao. Mislim, ja znam. A da li vi znate? 




Kada ste postavljeni za ministra imala sam samo jednu veliku zamerku. Pitala sam se kako čovek od nauke i integriteta može da pristane da bude deo Vučićevog tima, onako generalno. Pomislila sam da imate neke dečačke snove o boljoj školi (a stvarno nekada delujete malo pospano), da vam je nauka malo pomerila rakurs, da vas je Petnica navela da idealizujete đaka i da biste stvarno nešto da promenite.

Onda je krenulo ono sa kolegom koji je sada ministar panduracije, pa pomislih reći ćete sebi: "Alo, Srđane, šta ti ovo treba s plagijatorima da sediš na sednicama, koje su ionako smrtno dosadne?!", a vi - ništa! Tada ste mi postali sumnjivi. Onda sam bila prijatno iznenadjena kad ste rešili da nam skinete s vrata bar malo administracije kojom nas produžena ruka ministarstva (to su one školske uprave nad kojima baš nemate mnogo kontrole) guši poslednjih godina. Bilo je onih koji su rekli da promene i nisu baš velike, a mene su tada žuljali neki obrasci koje nisam htela da popunjavam jer su bolesni, pa mi baš beše lakše. Mnogi su se podsmevali ideji da nastavnici šalju predloge za poboljšanje školstva, koja se letos pojavila. Pola mene je mislilo da je odlično što se neko setio i nas da pita, a pola se nerviralo što prvo ne ukinete zavode i ne raspustite one kočničare po ministarstvu, nego nama uvaljujete njihov posao. Te dve polovine mene su i dalje u svađi. Međutim, i dalje sam vam davala šansu, mada sada ne znam šta mi tada bi. Valjda sam mislila da se ne može sistem ni čestito upoznati, a kamoli promeniti za dva-tri meseca. Kad ste se pojavljivali na TV-u mnogo me je nerviralo što vam treba pola dana da završite rečenicu, ali mi se sviđalo što bar ne nižete političke floskule kao Obradović, nego ipak pokušavate da kažete nešto i o obrazovanju.


A onda je krenula priča o smanjenju plata u javnom sektoru.


Ruku na srce, nisam očekivala da ćete se vi tu išta pitati, jer niste nikakva politička ličnost, pa logično niste ni jaka. Bolje da ste ćutali nego što ste izjavili da nam plate jesu male, pa dodali - ali biće još manje. Ali, ponavljam, nisam ni očekivala da ćete se suprotstaviti Velikom Vučiću. Usred te halabuke oko najavljenog smanjenja plate, lupili ste mi šamar, i ne znam šta vam je to trebalo. E, sad prelazim na "ti". Mislim, lupio si mi šamar. Tvoj vrli kolega je krajnje bezobrazno, neuko, pa i zlonamerno poručio prosvetnim radnicima da zbog "kratkog radnog vremena" mogu da potraže i dodatni posao ako su im plate male. Na stranu to što naši zakoni ne dozvoljavaju da radiš dva posla, osim na crno, na stranu i onaj ekonomski mag kome će svaka žena na pijaci opovrgnuti plan ekonomskog oporavka, jer i ona zna da kad se nema, ne može ni da se troši. Sve na stranu, osim tebe. Da li je moguće da nisi smeo da progovoriš i obratiš se javno kolegi ministru? Kako si mogao da u tom trenutku ne budeš na našoj strani i ne odbraniš nam dostojanstvo? Tim si nam nečinjenjem poručio da nisi na našoj strani. E pa, nismo ni mi na tvojoj! A prosveta smo mi, mnogo više nego ti. Ti si najviši činovnik u sistemu.


Sreća je velika da su se prosvetni radnici dozvali pameti i krenuli u štrajk. Biseri koje od tada nižeš me više ne iznenađuju i odavno ne vagam da li si u stvari dobro mislio, a loše rekao. Ipak, želim da navedem poslednja dva iz riznice ministarskih mudrosti, za slučaj da naletiš nekako na ovaj tekst.


UČENICI NE SMEJU DA TRPE


Tako je, ministre, ne smeju. Zašto onda ne razbucaš kvazi stručnjake koji im poslednjih 14 godina stihijski uvode reformu koja ne liči ni na šta? Zašto si potpisao rešenje o smanjenju broja časova geografije i stranog jezika turističkim tehničarima, na primer? Meni je samo to dovoljno da ti ne verujem da misliš dobro učenicima. Naravno, nisi ti mislio na svoje propuste i propuste dvoglave zavodove aždaje i skarabudženog Nacionalnog prosvetnog saveta.  Tu se vadiš na ingerencije, zakone, nezavisnost institucija. Mislio si na nas i na naš štrajk. Predložio si nam transparente. Da pokorno izvršavamo sve svoje radne obaveze, smislene, jednako kao i besmislene, a da u slobodno vreme (koga imamo na pretek) nosimo transparente! Samo da ne štrajkujemo, da deca ne trpe. Da trpimo mi i da podnesemo herojsku žrtvu zarad sumanutih ideja onog egomanijaka. Ko šiša Ustav, ko šiša međunarodne konvencije koje radniku garantuju pravo na štrajk u borbi za radnička prava? Pravo da ti kažem ja jedva čekam da ispuniš obećanje i ukineš nam pravo na štrajk skraćivanjem časova. Pa da onda lepo, ko ljudi, zamandalimo škole, zalepimo artiju "Škola ne radi!", i štrajkujemo kako treba. Smokva raste gledajući u drugu smokvu, ali ti se mani Vučićeve demagogije s tom patetikom o deci koja trpe. Izbori se za naš status, pa da vidiš kako niko više neće da trpi. 


Nego, da li uopšte smeš da pitaš na sednici Vlade što su naprednjaci zaposlili na hiljade novih činovnika, zašto drže 63 000 savetnika sa prosečnom platom od 109 000 dinara, i što Vulin više ne nosi crninu, nego molersko odelo? Šalim se, pitanje je retoričko. Znam da ne smeš.


NASTAVNICI DA PRIPREME PLAN NADOKNADE


Ne brukaj se više nepoznavanjem procesa rada, molim te. Ne možemo da nadoknadimo danas deo nastavne jedinice koju smo obradili pre, recimo, dva meseca. Ne bi trebalo da je teško da se to shvati. Uzgred, pitaj onog naučnika iz panduracije kako su policajci nadoknadili ono što je za vreme njihovog štrajka propušteno. Da li su naknadno naplaćivali kazne za propisno parkiranje, jer je možda za vreme štrajka bilo nepropisno? Kako lekari nadoknađuju? Teraju nas da pijemo lekove kad smo zdravi, jer su štrajkovali kad smo bili bolesni? Pa, mislim, stvarno...


Ne ide ti to ministrovanje. Jesi bolji od Tinde Kovač kojom su nam pretili, ali ne možeš biti dobar ministar ako nisi na strani prosvetnih radnika. Ne možeš da misliš na decu, a da ne misliš na njihove učitelje. Nismo mi veliki privredni sistem, pa da se postavljaš kao generalni direktor. Jeste da je Dositej Obradović jedno vreme bio direktor svih škola, ali nije to to. Znam da te je iznervirala ona učiteljica koja je imala amove na glavi dok je ocenjivala zadatak tvog sina. Otkud onda tvoja potreba da nam i ti staviš i amove i uzde? Stvarno misliš da ćemo to trpeti? Ne nadaš se valjda stvarno prekidu štrajka zato što si dozvolio i sindikatima da malo šminkaju ZOSOV? 

I još nešto - to što sam birala i vagala reči nije da bih prema tebi bila blaga. To je zato što mi i đaci čitaju blog. Samo zato.

Eto, ministre, to ti htedoh reći.
Za početak.

P.S. Eh, da! Kad već i dalje uvažavaš ministra finansija, poruči mu, molim te, da se ne blesavi, da ne šalje stalno nove pregovaračke timove, neupućene u prethodne razgovore, da im kaže da ne kasne jer je to u civilizovanom svetu nevaspitano, i uopšte - da se malo uljude. Ne mislim na fizički izgled.

01.12.2014.

Sindikalci, kovertirajte ostavke, časno i pošteno!

Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograda, izjavio je:

"Ako je plata profesora početnika 45 600 dinara, sa umanjenjem od 10% i zbog štrajka, on će primiti oko 27 000 dinara. Ukoliko se ne nadoknade izgubljeni časovi (...) plate će biti smanjene za 33%"



Kakve su ovo gluposti iz usta sindikalnih predstavnika?




Na koji je način ova ... osoba zaključila da će se nastavnicima koji su u zakonskom štrajku umanjiti plate za dodatna 33% (ukoliko ne nadoknade časove)? Puna norma čini polovinu naših radnih obaveza. Od te polovine može da se odbije trećina, što je šestina plate, a ne 33%. Ako se računaju i svi drugi oblici neposrednog rada s učenicima, dolazimo do 24 od 40. To su tri petine, pa od njih trećina, odnosno jedna petina plate može biti skinuta. A ne može ni ona, jer ne postoji odgovarajući pravilnik za vrednovanje rada.

Sindikalci, kad obustavljamo nastavu? Kakvi su planovi? Da li vam je jasno da ćemo vas ganjati motkama, a ne vlast, ako samo pokušate da nam proturite priču o tome da su vas uvrstili u pregovore oko ZOSOV-a, da eto napredujete sa PKU, pa neka i mi pokažemo malo dobre volje? Da li vam jasno da to neće proći ovog puta?

Da nas ne izveštavate o toku pregovora, na to smo već navikli. Donekle mogu i da razumem da se dok pregovori traju ne iznose baš sve stvari u javnost. Ali, nemojte da vam na pamet padne da nam prodajete za bubrege ono što bubrezi nisu. Nemojte nam za nekoliko dana predlagati zamrzavanje štrajka, a naročito ne puštajte ovakve "antiće" pred kamere i mikrofone. Odavno se sumnja da nismo baš uvek na istoj strani, i da neki sindikati nekada imaju sasvim svoju stranu. 

Valjda ste dovoljno pametni da ukapirate da vam to ovoga puta neće proći.

I nešto razmišljam, zašto ne zapušite jednom za svagda zlonamernima usta, i ne potpišete unapred ostavke koje će se aktivirati ako nam predložite prekid ili zamrzavanje štrajka pre nalaženja načina da se ispravi ova budalasta mera štednje koja nas je potkačila. Onako, da pokažete da ste moralni, časni ljudi.

A vi kolege, koji ste u štrajku, ne dajte da vas plaše potureni razbijači štrajka. Mislite svojom glavom, a ovoga puta i novčanikom. Stalno imajte svest o tome da je naša najveća snaga naša brojnost, koja je bez jedinstva beskorisna, ali je u jedinstvu vrlo ozbiljna pretnja nakaradnom sistemu. Pustite onu malodušnost "ma šta od mene jednog zavisi". Valjda ste pametniji od toga.

I na kraju, beskrajno mi je žao što ne postoji mehanizam da se "kolege" koje dostojanstveno drže čas 45 minuta, jer im je interes dece tobož iznad svega (u šta niko normalan ne može poverovati), izuzmu iz svega za šta će se štrajkači, nadam se, izboriti. Ja sa takvima više ni kafu u zbornici ne bih pila. Njihovo je ustavno pravo da ne štrajkuju, a moje da ih ne poznajem.

30.11.2014.

Deda Mraze, ni za tvoj posao nije potrebna škola

Nemam više kome da se tužim, što bi rekla Desanka Maksimović. Niko nas ne ferma. Svaka napirlitana sponzoruša, sumnjivi biznismen s čačkalicom, dobroudata gospoDŽa i njima slični, mogu da podignu nogu i da nas...(znate već šta). Novinarima smo zanimljivi samo ako seksi učiteljica deli seksi fotografije. Ministarstvu nismo zanimljivi, valjda zato što smo marginalni deo sistema obrazovanja. Političarima smo tek nezanimljivi jer smo često apstinenti na izborima. Ukućanima smo dozlogrdili, komšijama i familiji takođe. 


Zbog toga se obraćam Deda Mrazu, pošto u njega verujem više nego u Ministarstvo i Vladu zajedno. Ako mi ne odgovori, pisaću Jetiju i E.T.-u. I u njih više verujem. 





Dakle: 

Dragi Deda Mraze,

Znam da si ovih dana prezauzet čitanjem pisama i da ona deca svašta traže. Molim te da i meni ispuniš jednu želju, iako sam odavno još samo svojoj majci dete. 

Molim te samo da ukineš škole. 

Realno, obrazovanje je precenjeno i uopšte nije tako neophodno, kao što bi neki želeli da bude. Čemu, na primer, 12 godina školovanja, da bi neko u pekari rekao: "Dobar dan, izvolite. Tri kifle, dva jogurta i četvrt bureka sa sirom? Samo trenutak. Izvolite. Hvala, doviđenja."?

I ta funkcionalna pismenost je precenjena. Videla sam reklamu u kojoj tvoj mobilni telefon može sve da završi umesto tebe, čak i račune da plati. 

Ako slučajno imaš manjak samopouzdanja, to se svakako ne rešava dobrim obrazovanjem i čitanjem knjiga. Opet sam videla reklamu koja sve rešava, ovog puta u katalogu jedne kozmetičke kuće. Ako kupiš njihov parfem steći ćeš samopouzdanje i svi će te primetiti.

Da bi neko u fabrici pakovao proizvod u kutije, treba samo da ima zdrave prste na rukama. Dakle, kloni se reume, mani se škole. Ionako gazda najbolje zna, pa će te kroz dve lekcije ('Moraš' i 'Ne smeš') naučiti taman onoliko koliko treba da znaš.

Ni lekari nam više nisu potrebni. Na Google-u imaš sve. Ukucaš simptome, i izađu ti i dijagnoza i terapija. Lekovi se ionako plaćaju. Nadam se da će uskoro izaći neka rentgen aplikacija, pa se lepo i slikaš, a ako na snimku imaš nedajbože neku senku, naprslinu i sl., fotošopiraš snimak, i zdrav si ko dren!

Ni piloti nam ne trebaju, jer nemamo para za avionske karte. Ne trebaju nam ni pravnici, jer zakone niko ne zarezuje, pa u njima može da piše bilo šta. Predlažem sabrana dela braće Grim. Kad malo bolje razmislim, šta će nam i ti ekonomisti, kad imamo MMF!

Predlažem samo kraći večernji kurs za političare (četiri četvrtka uveče, recimo). Dovoljno je da izuče prodavanje magle, tj. politički marketing, a da onda na berzi zvanja po povoljnoj ceni kupe neko dr, mr, ekspert, nouhau, menaĐer. Ako treba da upravljaju nekim velikim javnim sistemom, dodaju još dva četvrtka, i zdravo!

Deda Mraze, da se razumemo, ni za tvoj posao ne treba škola. Ako ne umeš da čitaš, traži da ti deca šalju audio zapise umesto pisama, i problem je rešen. Irvase umeš da teraš i bez škole.

Generalno, to obrazovanje je jedna rupa bez dna! Potrebne su školske zgrade, tetkice da ih čiste, pare za grejanje, nameštaj, a o kredama da i ne govorim! Oni nastavnici ko da ih jedu, božemeprosti. Sreća je velika da nisu potrebne pare za plate nastavnicima, inače bi škole već bile ukinute.

Pomozi, molim te, ovoj našoj vlasti koja se muči da nađe rešenje. Ukinuli bi oni škole, ali se plaše da se neko ne pobuni. Crkva, na primer. Gde bi onda radili veroučitelji? Zato ti lepo ukini škole i zbriši u Laponiju. Tebe ne bi tužili ni Haškom tribunalu, jer Laponija nije potpisnica tog sporazuma.

Veruj mi da niko ne bi ni primetio kada bi ukinuo škole. Roditelji ionako znaju više od nastavnika, pa bi, ako ih baš uhvati neki alamprc da im deca budu obrazovana, mogli sami da ih nauče svemu što treba. 

O istom trošku možeš da ukineš i knjižare i biblioteke. Ajd se kladimo da niko živ ne bi primetio! Nijedne novine to ne bi objavile, niti bi bilo na Nacionalnom dnevniku.

Eto, to je moja želja. Znam da je kriza pa ne tražim ništa što košta. Ne treba mi poklon. Samo ukini škole i sve će biti u redu.

Mislila sam još samo tri stvari da ga zamolim:

1)  da negde oko Nove godine pošalje izvesnoj Dragici puno novih haljina, torbi i kompletića, i to kao anonimnu donaciju;

2) da izvesnom Tomi pokloni u moje ime bar neki intelektualni kapacitet;

3) da oživi Vebera, Bizmarka i Martina Lutera, bar na tri dana, i pošalje ih na jednu adresu u Beogradu, da nalupaju šamare slobodnom tumaču njihovih ideja.

Ali, plašila sam se da ne kaže da sam alava.

Zato prioritet dajem boljitku našeg društva i tom prosperitetu, koji je, takođe, precenjen.


27.11.2014.

Prosvetna parfimerija

Obrazovanje gori, a prosveta se češlja. U skladu sa atmosferom u čitavom društvu, sve se šminka, pegla, doteruje. Samo nek liči na uspešno. Neka se privid održava. Spolja gladac, a unutra jadac. Kapiram ja da "tamo neki" treba da opravdaju svoja radna mesta i plate, da deluju neviđeno stručno i u skladu s tim maksimalno zamrse stvari. Kod nas, u prosveti, važi sveto pravilo: ako nešto ne umeš jednostavno da objasniš, ili ne poznaješ materiju, ili se nisi dobro pripremio za čas. Pitam se zašto to i za njih ne važi, a stvari su više nego jednostavne. Hoćete bolje obrazovanje? Hoćemo i mi. Kako? Jednostavno:




1) prilagodite nastavne programe XXI veku i životnim i privrednim potrebama;

2) opremite SVE škole bar približno isto;


3) pooštrite kriterijume zapošljavanja u prosveti;


4) uvedite nastavničke fakultete sa određenim pragom bodova pri upisu;


5) smanjite broj predmeta, ukrupnite sve što se može ukrupniti;


6) pri izradi nastavnih programa vi ustanovite korelaciju, horizontalnu i vertikalnu;


7) rasteretite učenike - ne treba im više od 5 časova dnevno u osnovnoj, a 6 u srednjoj školi; ostavite im vremena za sekcije i ostale vannastavne aktivnosti;


8) ne folirajte se sa izbornim predmetima, jer učenici biraju po postojećem nastavnom kadru, a ne po svojim interesovanjima (uzgred, verska nastava i građansko vaspitanje su još uvek obavezni izborni predmeti?!)


9) terajte one što odobravaju udžbenike da ih makar pročitaju od korice do korice (isto važi i za seminare - nek ih neko pogleda pre nego što ih odobri!)


10) napravite kompromisno rešenje sa inkluzijom - dozvolite školama da formiraju specijalna odeljenja, uz obavezu organizovanja brojnih aktivnosti sa učenicima ostalih odeljenja;


11) pooštrite obaveze i odgovornosti učenika, da nam škole ne bi ličile na kaubojske, a usput uvedite i zakonsku odgovornost roditelja;


12) vratite predmetne savetnike da ne bih nekom učitelju preko veze zaposlenom u ŠU morala da objašnjavam da se strani jezik može predavati i "tihom metodom", za koju u životu nije čuo;


13) ako hoćete kvalitetan nastavnički kadar, poboljšajte nam standard i status u društvu, pa će najbolji dolaziti i najbolji ostajati;


14) obavežite lokalne samouprave da ispunjavaju obaveze prema školama, a ne da nikada nema para ni za šta;


15) dozvolite kolegama primljenim za stalno sa nepunim radnim vremenom, da ravnopravno konkurišu za dopunu norme sa ostalima.


Meni je za ovo trebalo manje od 15 minuta. Mojim kolegama će biti potrebno još manje da dopune ono što sam propustila. Za šta li vama treba onoliko godina reformisanja, da mi je da znam! Problem je što treba menjati po neki član zakona i u ostalim resorima?! Pa valjda govorite međusobno u Vladi, a? Problem je što postoje neki jaki lobiji? I vi na to pristajete? Sram vas onda bilo!


Draga državo, ako stvarno hoćeš bolje obrazovanje, lako ćeš naći načina. A ako ga nećeš, kaži lepo da nećeš, i skini nam se s vrata.


26.11.2014.

Nastavnik jeste važan, ali...

Intervju koji je Vigor Majić, doživotni direktor Petnice, dao za Glas Srpske izazvao je zanimljive reakcije među prosvetnim radnicima. Koliko su "teške" reči nekoga ko je osnovne studije završio u petoj deceniji, a iskustvo mu se bazira na radu sa najdarovitijom decom Srbije? Ovo su dva ključna argumenta kolega koji osporavaju njegove reči, dok oni koji su saglasni sa Majićevim stavovima smatraju da su se loši nastavnici prepoznali i zato burno odreagovali. Triput sam pročitala intervju, i moj prvi utisak je bio da se Majić prešao, pre svega, u tome što nije uvideo da riba smrdi od glave, a ne od repa. Rep smo mi, nastavnici, a i u štrajku smo (onako, uzgred). Kasnije mi se utisak donekle promenio.

(Uticaj dobrog nastavnika nikada ne može biti izbrisan.)


Po Majićevom shvatanju, najpre bi trebalo ukinuti "doživotnost" radnog mesta prosvetnog radnika. Njegov rad treba meriti i proveravati, te na osnovu rezultata rada produžavati ugovor o radu. Setih se nikad trezne nastavnice hemije u jednoj osnovnoj školi, nikad treznog kolege u mojoj školi, jednog kod koga uvek ima petnaestak jedinica u odeljenju, jednog kome žena ima studente, a on predaje klincima, pa u odeljenju održava pogrešan akademski nivo. Setih se i jednog kod koga nema manje ocene od četvorke. Znam još dva slučaja gde nastavnice nikada nisu ispredavale lekciju drugačije, do diktirajući učenicima, pa su, logično, od učenika tražile preciznu reprodukciju pri odgovaranju. Prva dva slučaja su školski primer kršenja radne discipline, a u školi ostadoše do penzije. Drugih pet ne krši radnu disciplinu, ali loše radi svoj posao. Sistem je nemoćan pred svih sedam. Da je država normalna, alkoholičari bi leteli s posla, a ovi ostali bi bili upućeni na pažljivo odabrane seminare, i nad njihovim radom bi nadzor bio pojačan, uz jasne rokove za ispravljanje nepravilnosti u radu.

Setila sam se i nekih divnih ljudi koji su sjajno obavljali nastavnički posao, imali rezultate i pobegli brzinom munje iz prosvete čim im se ukazala prilika da odu na bolje plaćeno radno mesto. Pametni ljudi.

Međutim...

Zašto dan-danas pamtim Mariju Stojanović koja mi je predavala matematiku u osnovnoj školi, Zvonka Šunjevarića koji mi je predavao srpski jezik i književnost, Ljiljanu Matić koja mi je predavala engleski jezik? Zato što su bili snažne ličnosti, jaki autoriteti koje nismo poštovali iz straha, već zato što su to zasluživali, bili su strogi i dosledni, ali pre svega odlični predavači. Njih troje su zaslužni što ta tri predmeta i danas najviše volim (osim biologije, koja me fascinira jer me fascinira planeta na kojoj živim). Zašto se nekim nastavnicima ni imena ne mogu setiti? Zato što nisu ostavili nikakav trag u mom životu. 

(Sa uvažavanjem se sećamo sjajnih nastavnika, ali se sa zahvalnošću sećamo onih koji su dotakli naša osećanja. Nastavni program je neophodan sirovi materijal, ali je toplina onaj vitalni element za biljku koja raste i za dušu deteta.)

I da se razumemo: tada se nije znalo za aktivnu nastavu, nismo imali radionice, nismo se zabavljali na času, postojao je samo po jedan udžbenik iz svakog predmeta, imali smo kredu, tablu i poneki slajd. To nas nije sprečavalo da odlično učimo, da idemo na takmičenja, i da stičemo ozbiljno znanje.

I tako ispade da je Majić u pravu. Osim loših udžbenika, hroničnog slepila Nacionalnog saveta, zavoda (i svih onih koji odlučuju) za stvarnost, stvarnog učenika u realnoj učionici prosečne srpske škole sa svim njenim (ne)mogućnostima, problem jeste i u nastavnicima. Može to da nam se ne sviđa, ali se istina zbog toga neće promeniti.

Pre provere rada nastavnika i merenja njegovih rezultata, treba promeniti politiku zapošljavanja, vratiti nastavničke fakultete (ili uvesti nove) i, kao najvažnije, učiniti nastavnički poziv poželjnim mladim ljudima koji tek odlučuju šta će studirati. Danas su fakulteti koji vode do rada u školi, izbor u slučaju da ne može ništa drugo da se upiše. Najbolji učenici upisuju fakultete koji ih vode do dobre zarade i statusa u društvu. Može li im se šta zameriti zbog toga? Naravno da ne može. Rad u školi nije prestižan ni na koji način. Postao je nužno zlo. Mali je broj odličnih nastavnika koji će po svaku cenu ostati u školi jer je to posao koji vole i žele da rade, bez obzira na nisku platu i podsmeh čitavog društva ka tom pozivu.

S druge strane, problematično je i diskreciono pravo direktora da, često na mala vrata, bez regularnog konkursa, u zbornicu dovode svoje ujne, sestre, komšije, prijatelje ili njihovu decu. Školski odbori su potpuno nestručni. Osim predstavnika NV, u njima se nalaze predstavnici Saveta roditelja čija je stručnost za odlučivanje o radu škole često zasnovana samo na tome što su bili zdravstveno sposobni da naprave dete. Onda su tu i tzv. predstavnici lokalne zajednice, obično partijski fićfirići, za čiji izbor čak ne postoji uslov da imaju određeni nivo obrazovanja. I posle se iščuđavamo što u školi radi ko hoće, tačnije, koga direktor hoće. Ako se konkurs i raspiše, bolji kandidat nema mehanizam da obori konkurs i bude primljen umesto ujne, ili kandidata sa stranačkom preporukom.

Izgleda da riba ipak smrdi od glave. Dok stignemo do merenja učinka rada svakog nastavnika i produžavanja ugovora o radu, ili prestanka istog, treba neke druge stvari ispraviti. Uzgred, hoće li nam rezultate rada meriti doživotno zaposleni u školskim upravama? Hoće li neki zaposleni u Ministarstvu biti doživotni pomoćnici svakog ministra? Da li će biti ograničen broj mandata doživotnim direktorima škola? Da li će, za početak, neko bar insistirati i dati već jednom rok za dobijanje licence za direktorski posao?

Tako da se istina, Vigore Majiću, nalazi negde na pola puta. Da se u prosveti nalaze mnogi kojima tu nije mesto - tačno je! Tačno je i da bi se teško zaposlili na nekom drugom mestu. Tačno je i da se država ne meša u način zapošljavanja spornih nastavnika. Tačno je i da ne čini ništa da prosveta postane izazov najboljima, a ne poslednji izbor onima koji su ispod prosečnih.

Znači, da smrdljivoj ribi prvo sredimo glavu, pa će rep sam ozdraviti.



(Samo jedan dobar nastavnik u životu može ponekad od delinkventa da načini dobrog građanina.)

21.11.2014.

Hronično nemoćno društvo

Ne mogu da prestanem da razmišljam o napadu dece na Rašu Popova. S decom radim, a uz Rašu Popova sam odrastala. Nespojivo mi je to.



Vesti o maloletničkim bandama koje haraju našom zemljom nisu nove. Setite se samo maloletnog šefa "maloletničkog podzemlja" u Novom Sadu. Pojava odavno nije nova, a država još uvek nije pronašla mehanizam da razreši situaciju. Razlika je jedino u tome što je ovog puta pretučen čovek koji je obeležio mnoga detinjstva, pa je pojava postala vidljivija medijima (mada ne znam zašto tek dve nedelje nakon samog događaja).

S pravom smo zgroženi i besni zbog saznanja da su dva deteta pretukla Rašu Popova jer nisu bila zadovoljna novcem koji im je dao. Ta deca imaju 10 i 11 godina. O njima brine Centar za socijalni rad. Imaju preko 300 prijava za razne prekršaje. Ali, i dalje su deca od 10 i 11 godina. Kolika je odgovornost društva što su ta deca ulični banditi, umesto da idu u školu, igraju se i imaju snove? Ko je njima ukrao detinjstvo? Nemarni roditelji? Da li su kažnjeni? Kada je o deci preuzeo brigu Centar za socijalni rad, sigurno je imao kompletnu sliku o socijalnoj karti porodice, o problematičnom ponašanju dece, o riziku po društvo. Čitam da su ta deca ponovo na ulici. Sinoć slušam Rašu Popova u jednoj emisiji kako kaže da oseća zebnju, jer znaju i gde stanuje. Navodi primere nekih starijih ljudi koji su sa njim podelili svoja iskustva sa maloletnim delinkventima. 


***

Istovremeno Srbiju zaokuplja predlog zakona o zabrani fizičkog kažnjavanja dece. Znači, ne o zabrani fizičkog maltretiranja, već ikakvog kažnjavanja. I taj zakon rasplamsava polemiku, ima pristalice i protivnike. Tanka je linija između kažnjavanja i zlostavljanja, naročito ako je postavlja sam roditelj, koji može biti ovakav i onakav. Priznajem da sam svoje dete istukla jednom u životu i nisam na to ponosna. Pristalica sam teorije da fizičkim kažnjavanjem roditelj iskazuje sopstvenu nemoć i propuste u vaspitavanju deteta. Nije na vreme postavio stvari na pravo mesto, i sada ne može drugačije da obuzda dete. 


Ne bi me iznenadilo da su deca (vidim da uporno insistiram na ovom terminu) koja su pretukla Popova, i sama bila tučena i maltretirana. Za njihov postupak opravdanja nema, naravno, ali mislim da nisu samo ona odgovorna za to što se događa.


***

Nas u školama teraju da pišemo pedagoške profile, prepoznajemo oblike ponašanja koji na bilo koji način odstupaju od onog koji se smatra "normalnim", pojačavamo pedagoški rad ili nadzor posle prvih naznaka da nešto nije u redu. 


(Uzgred, od svih IOP-a jedino bih mogla da uživam u tzv. IOP 3, koji radimo za nadarenu decu. U stvari, sviđa mi se ideja da kod prepametnog deteta otkrijemo šta u sistemu ne valja i ne odgovara detetu izuzetnih sposobnosti, pa rezultira njegovom nezainteresovanošću za školu.) 


Zanima me šta tačno Centar za socijalni rad radi kada dobije staranje nad decom poput ove koja su pretukla Popova. Koliko su im vezane ruke neprimenjivim zakonima, pisanim u neka bezbednija vremena? Da li bi država mogla prvo te zakone da sredi, pa onda da se bavi ovim modernim, uvezenim iz EU? Sigurna sam da i u Evropi nekada neka deca nekoga pretuku, ili čine prekršaje. Ali, NEKADA, NEKOGA. Kod nas je to postala svakodnevica.


I na kraju, nešto što možda nema baš mnogo veze sa temom (a možda i ima - nisam sigurna). Mnoge uspešne kompanije iz uspešnih evropskih i severnoameričkih država imaju svoje fabrike u manje srećnim zemljama, u kojima rade deca od 10 i 11 godina. Sve u svemu, ne valja nam ovaj svet ništa, a kod nas ne valja bar dvostruko više!

19.11.2014.

Radnici štrajkuju. A sindikati?

Obradovala me je današnja vest da se broj škola u štrajku povećava. Oprezni neki ljudi - prvo su sačekali da vide da li će išta od štrajka biti. Dok Ministarstvo uporno iznosi neke leve podatke, ne mogu a da se ne zapitam gde su sindikati.



Poznato mi je da sindikalni vrh prolazi neku obuku za delovanje u različitim situacijama. Ako je obuka plaćena članarinom članova sindikata, a verovatno jeste, možda bi trebalo da članovima vrate pare. Izgleda da su loše "đake" slali na obuke. Ništa nisu naučili.

Evo, završio se treći dan štrajka. Prva konferencija za novinare trebalo je da bude još u ponedeljak. Trebalo je obavestiti javnost o masovnosti štrajka, pojasniti onima koji ne rade u prosveti kakvi su to štrajkački zahtevi, objasniti zašto se razlikuju podaci sindikata od podataka Ministarstva; objasniti na koje se sve načine manipuliše statistikom, ali i kako se do podataka dolazi. I to ne da neki portparol izađe sam, nego sva četiri predsednika da budu tu, da odgovaraju na pitanja, da uozbilje priču.

Sva tri dana se informišemo preko društvenih mreža. Neki sindikati čak ni svoje članove nisu počastili običnim obaveštenjem o uspešnosti štrajka. Kad pročitam da u 4 popodne još uvek nemaju tačan podatak o broju škola, muka me uhvati. Kao da svaki okrug ima milion škola. Imaju valjda opštinski rukovodioci sindikata telefon, a imaju valjda i brojeve telefona predstavnika u školama. Kolika je to mudrost i koliki je posao okrenuti nekoliko brojeva i proslediti informaciju centrali?

Da ne govorim o tome koliko su sindikati inertni po pitanju pojačanog rada sa članstvom za vreme štrajka. Gde su obilasci škola, organizovanje tribina, skupova po gradovima, ohrabrivanje kolega, pojašnjavanje zasnovanosti pretnji koje stižu iz Ministarstva i školskih uprava?


Da li naši sindikati rade na dogovoru sa sindikatima ostalih resora u javnom sektoru? Da li planiraju zajedničko delovanje? Makar jedan jedini zajednički skup?


Izostaje još uvek svaka ozbiljna logistika. Zato, sindikati, uozbiljite se malo, da ne bismo i protiv vas štrajkovali! Smenjujte lezileboviće i mutivode. Počnite da radite svoj posao kako treba.

Mi štrajkujemo, ali zbog sebe - ne zbog sindikata. Hvala što ste nas organizovali, hvala što ste uspeli međusobno oko nečega da se usaglasite, što ste nas složno pozvali u štrajk. Ako mislite da je to dovoljno, onda ozbiljno ne kapirate stvari. Napravili ste onaj korak od nule do jedan, a sad se potrudite da ne bude uzaludan.



18.11.2014.

Na kafi kod premijera - 2017.

Otkad su prošle godine uveli praksu da u okviru emisije "Teški skeč" postoji rubrika "Na kafi kod premijera", Lutrija Srbije je ugašena, a Ambasada SAD više nema kome da podeli zelene karte. Svi sada željno iščekuju izvlačenje srećnog dobitnika petkom uveče, koje prenose sve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Srećnik koji je bio gost u poslednjoj emisiji, prosvetni je radnik, oženjen doktorkom, a roditelji su jednog srednjoškolca i jedne studentkinje. 

Prenosimo transkript dela emisije, koji počinje ulaskom srećnika u premijerov kabinet:






- Dobar dan, dobro mi došli!

- Dobar dan, gospodine premijeru. Bolje vas našao.


- Izvolite, sedite. Evo, i kafica stiže. Recite mi nešto o sebi. Kako ja mogu da vam pomognem?


- Znate, ja sam prosvetni radnik, a moja supruga je lekar. Imamo dvoje dece - jedno je u srednjoj školi, a dugo na drugoj godini fakulteta.


- Pa, to je divno! Deca su naše najveće bogatstvo, a prosveta i zdravstvo čine žilu kucavicu razvoja jednog društva. Treba da budete srećni i ponosni!


- Kako bih vam rekao, ponosan sam ja. Mnogo volim svoj posao, a deca su mi dobra, vaspitana. Dobro i uče.


- Vi, gospodine, onda nemate nikakvih problema. Verujte mi! Vaš život je divan i ispunjen. E, zbog takvih ljudi meni nije teško da radim do dva noću, da ustajem u pola pet, da učim strane jezike, da stalno nešto čitam i usavršavam se.


- Znam, gospodine premijeru. I ja volim i Vebera i Bizmarka, a Martina Lutera izuzetno poštujem. Govorim dva jezika, a trećim se služim kada pratim literaturu.


- Sjajno! Sjajno! Pa, neka neko posle kaže, dragi gledaoci, da u našoj zemlji nešto ne valja! To samo neprijatelji ove zemlje, koji podrivaju naše društvo, dragi gledaoci, mogu da tvrde. Je l' tako, gospodine?


- Jeste, samo ja sam o nečemu hteo da popričam sa vama.


- Naravno. Samo recite! Zato sam ovde. Ja sam svoj život, dragi gledaoci, posvetio pomaganju drugima. Recite slobodno u čemu je vaš problem.


- Pa... Nemojte pogrešno da me shvatite, ali otkad ste nam pre tri godine smanjili platu za 10%, pa pre dve za još 15, a prošle godine još za 10%, mi više ne možemo da školujemo decu.


- Čekajte, čekajte. Prvo, nismo vam mi smanjili, nego oni koji su do 2014. upropašćavali ovu zemlju! Drugo, ja jesam pravnik, ali sam ekspert za ekonomiju, jer sam savladao i čejndžing point i nou hau. Vama je plata ukupno smanjena za 35% i vašoj supruzi za 35%. To je zajedno 48%, je l' tako? Ali, drugo i treće smanjenje su bili za manju osnovicu od prvog, tako da je vama, u stvari, kućni budžet sada manji svega za 13%, je l' tako? Pa, razmislite malo, dragi čoveče, da li je to razlog za kukanje, kad toliko ljudi radi kod privatnika za mnogo manje para! Je l' tako, dragi gledaoci? Je l' sam u pravu? Samo kukaju, a plate im redovne! Male su? Jesu male. Ja to nikada od vas nisam krio. Lepo sam još 2014. godine rekao da moramo svi da se strpimo do 2023, i da ćemo tada svi osetiti boljitak. Ja svakoga mogu da pogledam u oči, jer meni niko ne može da kaže da sam ikada slagao. Dragi gledaoci. Željno iščekujem sledećeg građanina, kome ću u narednoj emisiji rešiti neki problem. Živela Srbija!


Kamere su ugašene, a premijer se okreće ka srećnom dobitniku, i tihim ozbiljnim glasom mu se obraća preko naočara:


- Znate, ja imam mnogo obaveza i moje vreme se ne traći tek tako. Je l' imate oba bubrega?


- Imam, gospodine premijeru.


- Je l' vaša supruga ima oba bubrega?


- Ima, Bogu hvala.


- I vi ne vidite rešenje, nego mene zamajavate?!


- "#%$&!*#%!*, gospodine premijeru!

16.11.2014.

Tipologija nastavnika pred štrajk

U našim šarenolikim zbornicama razlikujemo se na razne načine. Ima večito nasmejanih i večito namrgođenih. Entuzijasta i večitih gunđala. Ima smešnih, ima i poštovanja vrednih. Ima ih kao s modne piste, ima i zarozanih. Bogatih i siromašnih, duhom i novcem. Bude i primitivnih. Ima opsesivnih poštovalaca dobre knjige, i gledalaca rijalitija. Srbija u malom, reklo bi se, mada ne bi trebalo da je tako, što zbog obrazovanja, što zbog profesije.

Pred štrajk podela izgleda  malo drugačije, mada - nije da nema veze sa gorepomenutim kategorijama. Ponekad samo način manifestovanja karaktera bude drugačiji.




Ovako to izgleda iz mog iskustva, pred početak štrajka:

  • Večiti kontraš - On nema stalne stavove. Jedino mu je stalna potreba da tera kontru. Ako je većina u kolektivu ZA štrajk, on će biti PROTIV, i obratno. Od argumenata najčešće koristi sarkazam, a ni vikanje mu nije strano.
  • Baklja - On je ovih dana zažaren. Oči mu se žare, glas mu odjekuje, dramske efekte možete videti i u govoru i u neverbalnoj komunikaciji. Ide od grupe do grupe kolega, a obrađuje ih i pojedinačno. On voli štrajk i raduje mu se. Nije mu toliko bitan razlog za štrajk, koliko da se talasa, pa zbog čega bilo. Mnogo se nervira kad ostali ne dele njegov žar borbe protiv sistema (ili čega već).
  • Mudrac - Mudrac je već sve video i sve doživeo. Uvek mu sve liči na prošli put, eventualno pretprošli. Mrmlja sebi u dugačku sedu bradu, i čudom se čudi naivnima koji ništa iz iskustva ne naučiše. Neće minirati štrajk, ali neće ni da prestane s mrmljanjem u bradu i sitnim podbadanjima.
  • Šićardžija - Ovaj dežurni makijavelista trlja ruke mnogo češće od ostalih. Uvek ima neku šemu, zna u čemu da učestvuje, od svih propisa najbolje poznaje one koji regulišu za šta se može dobiti dodatak na platu. Pred štrajk posmatra iz prikrajka i kalkuliše da li mu se (ne)učestvovanje može nekako isplatiti, pa taman i na dugačkom štapu. Potencijalni je štrajkbrejker, jer je ponosno potkupljiv.
  • Na kratkom povocu - Radi na određeno, u tri škole. Nikada ništa ne odbija. Nalazi se u svim timovima, i svuda mu uvaljuju najteži deo posla, jer on ne sme da odbije. On ne štrajkuje. Izbegava sastanke na kome se o tome raspravlja, izlazi iz zbornice kad se štrajk pomene. Nada se da će jednom dobiti stalan posao, pa će i on smeti u štrajk.
  • Poltron - Ova gnjida ne propušta sastanke sindikata. O svom trošku ide na usavršavanje memorije, ne bi li precizno zapamtio ko je šta rekao, i onda sve odrukao direktoru. Ako mu je potrebna neka osveta, iskrivi bilo čije reči i prenese ih direktoru na način koji mu odgovara. Zalaže se kobajagi za štrajk, da ne bi bio uskraćen za neke insajderske informacije. Potencijalni je štrajkbrejker jer je gnjida.
  • Štrajkbrejker pre štrajka - Sebe smatra boljim i pametnijim od ostalih. Pobija svaki razlog za štrajk, jer misli da bi neki drugi razlog bio bolji. Pobija svaki oblik štrajka, jer bi onaj drugi bio bolji. Mami ga ideja da učestvuje, pa da posle trlja nos ostalima, rečima "Je l' sam vam rekao!", ali ipak ne štrajkuje. On se ne plaši štrajka, ali se grozi psihologije masa.
  • Miš - Ovo je najtužniji ljudski oblik. Nikada ni zbog čega nije ustao i rekao "Neću!". Nikada nije digao glas, nikada se nije pobunio. Svojim uplašenim očima posmatra šta se dešava, a da progovori ne može. Štrajkovaće ako baš svi ostali budu štrajkovali, da ne bude jedini s druge strane. On nikada nije bio jedini ni na jednoj strani.
  • Realni pesimista - Ovaj tip nastavnika želi da štrajkuje. Ne samo da će štrajkovati, nego mu nije problem ni da se potpiše da je za štrajk, ni da raspravlja sa neistomišljenicima. Problem je što mu sve vreme stoji knedla u grlu.
  • Kreativac - Jedva čeka neku akciju u kojoj će moći da iskaže svoju maštu. Na pamet mu padaju slogani, parole, majice sa duhovitim natpisom, pesmice, plakate... Silno ga nervira što bi neki samo da štrajkuju, bez propratnog programa. Po pravilu je dobroćudan, ali je nestrpljiv. Učestvovaće u štrajku sigurno, i svakog dana će se obraćati sindikalcu sa novim idejama.
  • Zabole me uvo - Ovo su prosvetni radnici kojih se ništa ne dotiče, jer im je prosveta dopunski posao, za džeparac. Oni već imaju neki biznis, a u školu samo svraćaju. Posao otaljavaju, ali ih direktori najčešće ne diraju. Na kolege gledaju s podsmehom. Da li će štrajkovati? Pravo da vam kažem - zabole me uvo!

Postoji i velika grupa prosvetnih radnika, koji su pomalo od svega pomenutog, ili nisu ništa od pomenutog. Oni će štrajkovati jer im je svega dosta. Osećaju se poniženo u ovom društvu i plaše se budućnosti koja nije nimalo lepa. Ne bave se politikom, ni onom stranačkom, ni sindikalnom. Bave se svojim novčanikom i standardom svoje porodice. 

Srećan nam početak štrajka!