08.04.2017.

Не називајте нам децу хулиганима!

Декани и професори су подржали својим потписом оно против чега су њихови студенти устали. 
Има ли веће срамоте за високошколско образовање? Има. 




Већа је срамота то што су катедре и департмане претворили у мала породична предузећа. Наравно да ће подржати власт и задржати предузећа. Потврђују валидност плагираних доктората политичарима. Да то не раде, можда би се неко досетио да их пита колико су им пута научни радови цитирани у светској стручној јавности. Наравно да је лакше да Мали и Стефановић буду регуларни доктори наука. Уместо да постављају своја предавања на интернету, студент не може да добије потпис ако не купи књигу свог професора. Па, наравно да је важно да подрже власт и задрже златну коку, јер им је до новчаника стало, а не до студената, науке и часног професорског звања. Трошкови студирања, чак и за оне који су на буџету, све су већи, док су нечији новчаници све дебљи. Па, наравно да ће професори подржати власт, јер власт одржава њихово благостање. Студенти су небитни.

Када њихови студенти буду дипломирали, и то тек након што свако на свом факултету успе да "савлада" оног једног код кога мора прво шест пута да се падне, посао ће наћи само ако се угледају на своје професоре, па и они подрже власт. Диплома и индекс су ништавни наспрам чланске карте.

Они којима образ не дозволи да се понизе и пљуну на своје образовање, изљубиће родитеље и пријатеље, спаковати кофере и отићи у неку земљу која није ништа нарочито наспрам Србије. Ваздух, земља, небо, градови, села, људи. Једино по чему се од Србије разликује јесте то што се зна ред. Поштују се закони. Криминалци су у затвору. Прво се запошљавају најбољи. Корупција је кажњива. Нико није изнад закона.



Сваки студент и млади човек кога ових дана видите на протесту, тамо је да не би паковао кофере, да би остао у својој земљи, овде стварао породицу, био уз своје родитеље кад остаре. Тамо је да би и он имао чиме да одгаја дете. Тамо је јер није нормално да деца свих политичара иду у стране школе, док наши млади родитељи немају ни за храну.

Тамо су и у име вас који сте уцењени пре гласања, који сте због уцена морали да пуните оне аутобусе, који се сами себи гадите због онога што сте морали, а морали сте да бисте могли да наставите да храните своју децу бар паризером и паштетом.

Тамо су због тога што им родитељи трпе гладни да би они могли да се школују.
Због тога што им уместо културе нудите естрадни шљам и ријалити блато.
Због тога што не желе да им председник државе митингује са осуђиваним криминалцем, певачицом која је казну провела у својој вили уместо у затвору, јер је Палмина другарица, Дачићева другарица, Вучићева другарица.
Тамо су јер их ваша комунална полиција прогања док свирају у Кнез Михајловој, док је њихов вршњак слободан и након што је прегазио девојку, јер му је тата Вучићев друг.
Тамо су јер им се гади онесвешћивање статисте у емисији у којој мама и тата причају о свом чеду од скоро 50 година.

Тамо су јер не пристају на обећања која је Вучић дао белосветским фирмама, да ће уСрбији наћи најјефтинију радну снагу. 

Тамо су јер нам на сваких недељу дана креирате нови потенцијални сукоб у региону, па се старији крсте и шапућу "само да не буде рата". А ове младе људе не занимају ваша звецкања оружјем, и ваши минималци. Желе само нормалан живот!
Тамо су јер сте у нефер условима покуповали све локалне телевизије, а националне држите у шаци. Ако вам не повлађују, забранићете свима да им плаћају рекламе. И послушаће вас фирме јер ако вас не послушају, прогањаћете их док се не угасе. Створили сте себи пајташку екипу с путером на глави, завршавате мутне послове између себе, а народ вам је све гладнији и болеснији.



Тамо су јер је одвратно лицемерје када они којима не смета Шредер 24. марта, праве од избледеле и испране мушеме "зид плача", па блате децу да им ништа није свето.

Тамо су јер су одвратне ваше манипулације јавношћу тиме што са својих телевизија не скидате слике две девојке са по пивом, а Дачић вам није сметао кад је мртав пијан водао стране државнике по Калемегдану.

Деци товарите Сороша на врат, а Драгица вам није сметала пет година, него сте се сада сетили да јој проверите фондацију. Да ли стварно мислите да у овој земљи више нико не уме да мисли?

Млади су на улици јер им детаљ из Фекетића вређа интелигенцију. Интелигенцију им вређа и покварена паштета коју су Алек и Андреј као мали појели, јер су васпитани да све поједу. 
На улици су јер им Бачић, Бабић, Ристичевић вређају интелигенцију.

На улици су због бирачких спискова који имају више покојника него студената.
На улици су јер су се спискови износили са бирачких места до оближњег аута.
На улици су јер је Вучић узурпирао 90% јавног простора током предизборне кампање.
На улици су јер не треба да подносе Вучићевићеве, Сарапине и Иванине салве увреда и глупости!

И баш су хулигани!
Након протеста покупе све за собом, током протеста им утихну пиштаљке кад пролазе поред болница. Паметни, млади, лепи, културни, а вама хулигани?!



О томе како се слушају страни налози можете предавање да им држите, а преко својих медија који су брука и срамота за струку поручујете да су ова деца страни плаћеници.

И на крају, млади су на улици и због својих вршњака који у том истом тренутку седе у неким страначким централама и испод сваке вести о студентском протесту куцају исто - "Сорошеви плаћеници", "Где вам је пиво", "Боље да нешто радите него што шетате", "Лењивци, књигу у руке", "Народ је изабрао свог председника, шта сад хоћете", "Хоћете да нам рушите нашу дивну земљу"... Мислим, зар стварно не видите колико сте провидни и немаштовити? Е, млади су на улици и због вас. За разлику од вас, они знају да су вас слагали када су вам обећали посао - "али само још ово да завршите". Разумеју и да вам је та дневница једино што имате. Не замерају вам. Боре се и за вас, да сутра можете без оваквог понижавања да нађете нормалан посао и без уцена гласате за кога хоћете.

Боре се млади само за нормалну земљу.
Ни за шта више.
Придружују им се и средњошколци.
И родитељи.
И професори.
И пензионери.
С њима су и потлачени радници, понижени војници и полицајци.

Зар су сви у овој земљи који су прозрели и презрели Вучића и оно што он представља хулигани? Тешко.
Јадна је власт која је против своје омладине.
Јадан је и професор који није уз своје студенте и ђаке.


(Све фотографије су преузете са друштвене мреже Фејсбук)

П.С. Након неколико дана уследио је позив студената упућен просветним радницима.
Можете га погледати ОВДЕ .

06.04.2017.

Ко пре првачићу, њему првачић




Овај текст пишем у знак подршке свим дивним учитељицама и учитељима који свој посао раде предано, уз много љубави, често далеко изнад граница на које их професија обавезује. Пишем га и у знак осуде оних који свој нерад камуфлирају шлихтањем директорима, док своје место не чувају добрим резултатима рада, већ подметањем ноге онима који раде боље од њих. И као апел родитељима будућих првака да, ако већ бирају код кога ће им деца ићи, покушају да добију информације од родитеља садашњих ђака и ни од кога другог.

И на крају, пишем  га и као опомену директорима који муљају, понашају се као да су газде Јуре, а не директори школа, који се не баве својим послом, али су успешни у бављењу најнижим, и по просвету понижавајућим и сумњивим радњама. Боље би им било да воде рачуна о квалитету наставе и да им једино то буде свето.




Прво желим да кажем да дубоко верујем у то да су учитељи најважнији део просвете. Важнији су од предметних наставника у основној и средњој школи. Учитељ је тај који формира ученика. Он од детета прави ђака. Не само да га описмењава, већ ради са њим на стварању радних навика, развијању односа према учењу, радозналости, знању. Учи га да поставља питања, да размишља. Васпитава га много више од свих нас осталих у образовном процесу. Зато мислим да је њихов посао најодговорнији и најтежи. Не бих имала ништа против да им и плата буде већа од наше.

С обзиром на одговорност коју овај позив носи, у идеалном свету би учитељске факултете уписивали најбољи ђаци и најбољи људи. То није позив за који је довољан факултет. То је позив за који треба да будеш човек достојан тога да деци будеш узор, а бићеш им, какав год да си учитељ, јер дете обично не упозна друге учитеље. Познаје само свог.

Пад наталитета и економска миграција довели су до тога да се у многим школама како знају и умеју довијају да имају довољно првака за формирање одељења. Некада сам мислила да се то довијање састоји у добром маркетингу, који предводе директор школе, стручна служба и учитељи који се спремају да од септембра добију нову генерацију. Мислила сам да се довијање састоји из одлазака у вртиће, састанака са родитељима предшколаца, дана отворених врата када предшколци могу да се упознају са будућом школом. Мислила сам да учитељи дивно сарађују на том послу, док се подршка руководства школе подразумева.

Класична идеализована слика школе.
Наивна, признајем.

У међувремену сам сазнала да постоје фиктивни ученици, који се уписују у први разред без комплетне документације, који никада не постану стварни ученици тих школа. Сазнала сам и да се са истуреним одељењима манипулише на све расположиве начине. Ђаци тих одељења се уписују и у матичне школе, фингира се број уписаних да би се задржао број одељења и сачувала радна места.

Сазнала сам, међутим, да има и школа у којима је ратно стање, а у љубави и рату све је дозвољено, беше? Ту се борба одвија између самих учитеља, а нарочито се захухтала ових дана, јер је недавно почео упис првака у школе. Колико год да разумем страх од губитка одељења, што код учитеља значи губитак целе норме, не могу да разумем и прихватим да су учитељи, они који би требало да су најбољи међу свим просветним радницима, стигли до нивоа активности које се не срећу ни у борби око тезге на вашару. Има их који ни од чега не презају.



Сазнала сам и да су у процес намицања броја првака понегде укључене васпитачице. Тачно се зна која за коју основну школу "ради". Индустријска шпијунажа, малтене! Регрутовани сарадници! Да ли је у реду, да ли је колегијално, да ли је етички - зар је битно? Развио се читав бизнис. "Договориш" се са васпитачицом да агитује код родитеља баш за тебе, а родитељи верују васпитачицама. Шта све тај "договор" укључује, срамота ме је и да напишем.

У целој причи највише страдају они који су мирни, који ни сањали нису да им осим посвећеног и квалитетног рада може требати и читава ратна стратегија да би добили одељење. Они се не сналазе у тој спрези директора, стручне службе, регрутованих васпитачица. Они и даље мисле да је најважније да буду сјајни учитељи. И баш такви ових дана пролазе кроз пакао. Под најненормалнијим изговорима им се наговештава прелазак у продужени боравак, одузимање одељења. Небитни су сви њихови успеси и успеси њихових садашњих и бивших ђака, све активности које им нису биле део решења о четрдесеточасовној радној недељи - приредбе, радионице, такмичења, украшавање читаве школе, школског дворишта, промоција школе у медијима - све је небитно. Нису се снашли. Нису знали коме да се додворе, где да агитују. Мислили су да њихов рад говори довољно речито и гласно. Нису рачунали са свим подлостима са којима се ових дана сусрећу.

Волела бих да имам неку идеју о томе како се овој појави може стати на пут. Немам је.
Знам само да ће за просвету бити огромна штета ако се сјајни учитељи повуку и у свом несналажењу извуку дебљи крај.

Ово је доба које не иде на руку најбољима.
Ово је доба када неквалитет побеђује свуда.
Најмање је важно како радиш.
И оно мало механизама за утврђивање квалитета рада тумачи се на вољу директора.
Посвећени директор од своје школе прави дивно место за рад и учење.
Директор који је изгубио компас и не схвата да ће временом изгубити све ђаке.

Чему ли се надамо, питам се по ко зна који пут.









05.04.2017.

Кажњени учитељи што нису видели невидљиве ђаке




Ако нисте знали, у првом разреду основне школе нема оцењивања, што значи да нема ни јединица, ни понављања, ни разредних испита. Сви који су ишли у први разред, ићи ће и у други. То се зове превођење у други разред.

Ништа необично. Постоје земље у којима нема класичног оцењивања до четвртог, или чак шестог разреда основне школе. То не значи да се не прати напредак ђака, већ само да нема класичног оцењивања и чувеног општег успеха, због којег се код нас штимују оцене кроз читаво школовање.

Као напредна земља, ми смо отишли корак даље. Ми не само да преводимо у други разред све ђаке који су ишли у први већ се, по најновијој памети, очекује да у други разред преведемо и оне који уопште нису ишли у први, већ су се само уписали у школу.


01.04.2017.

Некада је и коментар министра глупирање

Ученица осмог разреда једне основне школе из околине Крупња, почетком марта била је жртва поступка ученика исте школе, који се не може подвести под дечји несташлук, чак ни неслану шалу.



Четири ученика њеног одељења су у ветеринарској апотеци купила препарат велемизол, који се у ветеринарској медицини користи код крупне стоке за избацивање паразита. Садржај купљене кесице се раствара у 50 литара воде и даје животињама које могу бити тешке и читаву тону. Ти су ученици затим препарат сипали у флашицу воде ове несрећне девојчице, која има, по речима њених родитеља, мање од 50 килограма. Велика је срећа да је девојчица осетила да нешто није у реду са водом и испљунула гутљај који је узела.

21.03.2017.

Можда је време да наставник постане професионалац



Шта ми сами подразумевамо под професионалношћу?

Вероватно сличне ствари - добро познавање дисциплине коју предајемо, методичка и дидактичка знања, познавање педагогије и психологије, извршавање радних обавеза. Можда и одговарајуће понашање, одевање, писменост, примерену комуникацију, сарадњу са колегама и родитељима, тимски рад, одговорност.

Тачно је да нас све од наведеног чини професионалцима.

Међутим, постоји једна изузетно важна област у којој се, на своју штету, не понашамо професионално. Толико смо је несвесни, да своје непрофесионално понашање приписујемо људскости, солидарности, чињеници да радимо с децом и да нас то обавезује на другачији приступ од онога који има неко ко ради с папирима или машинама. И сама сам се небројено пута позвала на те аргументе када сам се због нечега данима нервирала или туговала, а да то уопште није било у "опису мог посла".

16.03.2017.

Да ли је наставник у Србији глинени голуб?




Данас у аранђеловачким школама није одржан први час, у знак протеста због инцидента који се пре неколико дана догодио у једној основној школи. Наш колега је физички нападнут, уз дављење и претње смрћу. Напао га је родитељ једне ученице. Помислио би човек да се наставник ко зна како и колико огрешио о дете, а он је само поступио по правилима - након што је неколико пута опоменуо ученицу да не користи мобилни телефон на часу, одузео јој је телефон и рекао да га родитељи могу преузети код одељењског старешине.

05.03.2017.

Министар рече да ће се радо бавити избором директора?




Е па, ево му прилике.

Поштовани министре, иако је и у постојећем и у будућем ЗОСОВ-у јасно наглашено да нема политике у школама, можда би требало да додате још само три речи - "а ни политиканства".

У школама широм Србије, осим што запослени на одређено време добијају листе за капиларне гласове Српској напредној странци, и што се један од председничких кандидата усуђује да при отварању тоалета и фискултурних сала по школама држи политичке говоре и вређа противкандидате, дешава се и појава која ће просвети наносити штету и по завршетку ове предизборне кампање. Штета ће трајати чак и дуже од мандата новог председника.
Штета коју лош директор нанесе једној школи, траје мало дуже.

Да је немогуће запослити се у државном сектору без добре везе, познато је годинама.
Да је немогуће запослити се у државном сектору без страначке чланске карте, познато је последњих година.
Да је данас немогуће постати теткица или домар у школи, ако ниси члан Српске напредне странке, такође је познато. Али, то некако све иде испод жита.

27.02.2017.

Такмичење ученика или иживљавање оранизатора?




Из неког разлога наставници основних школа заиста воле да воде децу на такмичења.
Злуради кажу да је то више због наставника, а наставници да деца воле да се такмиче.
Родитељи се често жале да наставници наређују добрим ђацима да се такмиче из свега живог, а наставници тврде да то није истина.

Да се ја питам, развијали бисмо дух солидарности и сарадње уместо такмичарског духа, али не питам се.

У средњој школи такође постоје такмичења.
Своје ђаке сам водила два пута на такмичење из енглеског језика. Када сам видела да се стручне школе такмиче заједно са гимназијама (различит недељни фонд часова, различити уџбеници, различит препоручени ниво знања по завршетку школовања), закључила сам да би моји ученици тамо само сазнали да су неуспешни. Чему то?

25.02.2017.

Дневник одељењског старешине, у сусрет такмичењу у боћању




Сваки просветни радник нарочито ужива у одљењском старешинству, па и ја. Срећан сам када могу да помогнем тим младим људима док се развијају у вредне и честите људе. Некада морам да им помогнем да превазиђу конфликте, некада да покушам да им усадим праве вредности ако видим да су на странпутици. Велика је то одговорност, а ја се сналазим како знам и умем.

Тренутно је међу мојим средњошколцима неко чудно комешање.
Најављено је школско такмичење у боћању. Школа је одлучила да ће се играти у паровима (два учесника против друга два), па смо се договорили да на часу одељењске заједнице направимо екипе за одељењско такмичење и одаберемо капитене.

Тада је настао хаос!

22.02.2017.

Ко нам даје инјекције и продаје лекове?



Просветне раднике одавно ништа не изненађује.
Све што је ненормално, постало је нормално.
Понекад се око нечега мало побунимо, истина стидљиво, подигне се мало прашине, а онда се све лепо слегне.

Нарочито је непопуларно говорити гласно о темама иза којих се крије машинерија за добру зараду. Занимљиво је да се ни шира јавност тиме не бави.

Па ипак, постоји нешто што нас с времена на време зачуди, рашири нам очи, подигне обрве.

Ситуација 1