13.09.2017.

Министре, на другој кравати је чвор који уводи ред



Док се ових дана бавимо креаторским решењем Драгане Огњеновић, и предложеним краватицама на школским униформама, министар нам поручује да ће увођење ђачких униформи увести ред у школе.

За то време, у Средњој школи "Свети Трифун" са Домом ученика, у Александровцу, догађа се сасвим другачије "завођење реда"


ЧИН НУЛТИ

Почетна ситуација, нажалост, није непозната у српским школама: ученик до јуна има већи број јединица, а онда напрасно поправља све, или му остаје само једна за поправни испит. Свака част колегама који нису у стању да одбране лични и професионални интегритет, и на крају подлегну мањим или већим притисцима. Ту ни Правилник о оцењивању не помаже. Кад сам наставник не разуме да од хроничне јединице од септембра до јуна, не може да испадне акутна двојка на крају наставне године, нико нам није крив. Здушно учествујемо у урушавању просвете, али то је већ друга тема.

Да се вратимо на Александровац и једног наставника који је поступио у складу са Правилником о оцењивању.


07.09.2017.

И тако поче још једна школска година





Почела ми је 24. школска година са ове стране катедре.
Свака претходна је прошла у ишчекивању промена набоље.
Свака се завршила уз констатацију да је последња била гора од претходне.
Након толико година, требало би да научим да ова држава није погодна за гајење наде. Не прија јој клима, ваљда.


НОВОСТИ ПРЕСТИЖУ ЈЕДНА ДРУГУ

И ова школска година почела је штрајком. Истина, стидљивим и неусаглашеним. Рек'о би човек - ево их просветари, опет штрајкују! Понеки просветни радник би можда рекао - ево их синдикати, ничему их искуство није научило! Небитно је. Лепо рече министар да штрајк неће много шкодити.

Образовање никада није било мање важно. Свакодневно нам показују да диплома ничему не служи. Ђаци нам не расту у људе, него у раднике. Вештине су преузеле примат.

Спремају нам се лоши закони. Лошији од постојећих, који такође нису добри. Ако је нешто и ваљало, не брините! Има ко ради на томе да ништа не ваља.

19.08.2017.

Просвета и патриотизам



ДА ЛИ СМО ПАТРИОТЕ?

Накарадно смо научени да је патриотизам исто што и национализам.
У једном тренутку, патриотизам је била пушка у ратовима које нисмо водили.
У другом, омаловажавање и подсмевање другим народима, нарочито онима који живе око нас.
У трећем је било потребно изсказати мржњу према разним друштвеним појавама, да би сте били прави патриота.
Или патриЈота.
Нарочито ако говорите срБски.

Обичан човек је почео да избегава изражавање патриотизма, јер га је било срамота да буде повезан са свим садржајима које смо додали патриотизму. Нашем ненавикнутом оку редовно би промакао детаљ у већини америчких филмова - америчка застава на скоро свакој кући, бар за време већих празника. Има ли ваша кућа српску заставу? Моја нема. Зашто? Не знам.

Паралелно са овим процесом радили смо здушно на потирању националне свести. Постали смо глобалисти иако не говоримо стране језике, светски људи који нису путовали даље од Бечића или Паралије. Постали смо геноцидни народ, народ убица, за сада једини заслужни за избијање Првог светског рата, а како смо почели да подижемо споменике немачким жртвама рата, ускоро ћемо постати одговорнији од нациста за почетак Другог светског рата.

Стидимо се своје историје, трудимо се да је не познајемо. Далеко од тога да није било срамних момената, али их је свакако било мање него у историји великих колонијалних сила којима данас љубимо скуте, клањамо се пред њима и гледамо у њих као у врхунска божанства демократије и праведног друштва. Без њиховог одобрења не смемо ни да кинемо, ни да прднемо. Ни да повећамо плате, ни да организујемо своју државу и друштво. Они су нам газде и послодавци.

13.07.2017.

Државо, а да ја теби дам отказ?

Рачунам, ја те плаћам, ја могу и да ти дам отказ.
Паразитираш на мојим парама, порезима и доприносима.
Кад год ти зафали за пиво, ил' ми смањиш плату, ил' измислиш таксу. Мене не питаш ништа, а ја те плаћам.

Па, где то има?!
Све сам ти поверила и платила те да о свему бринеш, а ти си све што је могло да се упропасти упропастила.



Поверим ти здравство, ти га доведеш до "молим вас купите ове лекове, ми то немамо у болници". Чека се на прегледе, чека се на лабораторијске анализе, штеди се на дијагностици, а оној мучној деци за коју код нас нема лека ми, грађани, сакупљамо паре за лечење. Смањила си плате лекарима и сестрама, повећала им бирократију, само нешто куцају и пишу, и - одоше сви у Немачку! Ко ће нас да лечи? И на све то, ти ми не даш да бирам да ли ћу здравствено осигурање да плаћам теби, или некоме коме ја хоћу! Никад више рака, никад више психички оболелих, а ти бројиш заменике помоћника саветника председника и хвалиш се колико ти је њих дошло на ракију.

16.06.2017.

Шта би све "сменила" смена проф. др Александра Липковског



Модерна (или "модерна") Србија је веома занимљива.
Карактеришу је бројне искључивости, својствене суштински неразвијеном друштву.
С једне стране, добили смо прву жену председника Владе, али и прву особу хомосексуалне орјентације на тој функцији. Феминисткиње су збуњене - не знају да ли да се радују.
С друге стране, Мирољуб Петровић познат по "под мач, бато!" има на хиљаде посетилаца на својим предавањима (или "предавањима").
У Србији данас или си интелектуалац, или верујеш у Бога.
Или си модеран, или си за Двери.
Или је Косово срце Србије, или нам је срце у ММФ-у.

Нигде средине.
Нигде сусрета на пола пута.
Нигде могућности да у духу праве толеранције и друштвене зрелости, о нечему конструктивно расправљамо и дођемо до компромисних решења.

15.06.2017.

Министре, ако сте се вратили из лова...


Док се министар бави спречавањем преписивања, заборавља на то да су баш прописи ресорног министарства одговорни за ученички став ка хватању кривина. 


Министар је напокон престао да прича о униформама.
Обукао је ловачко одело и отишао у лов на вештице.
Да ли ће их после потапати у воду или палити на ломачи - видећемо.
Искуство нам говори да се неће десити ама баш ништа, осим новинских наслова.




Док се министар бави спречавањем преписивања, заборавља на то да су баш прописи ресорног министарства одговорни за ученички став ка хватању кривина. Опет сте пропустили да у правилницима о оцењивању јасно нагласите да разлог поправљања оцене на одељењском већу НЕ СМЕ бити општи успех. Избацивање категорије "општи успех", као потпуно непотребне док постоји просечна оцена, билo би већ претерано револуционарно.

23.05.2017.

Домовино, шта да кажем матурантима?



Испраћам још једну генерацију.
Дивни млади људи, прилично сазрели од дана када су први пут крочили у моју школу, управо спремају матурске и пријемне испите. Спремају се и за матурско вече, мада са мање еуфорије од претходних генерација.

Недавно су ме две ученице питале за савет шта да упишу. Питају девојке шта би могло да буде перспективно. Знају колико ће родитељима бити тешко да их школују, не желе да дођу до дипломе тек да би је имале, већ да би сутра могле и да се запосле и осамостале. Обе су вредне, паметне и трезвене. Једини исправан одговор који сам могла да им дам био је - упишите СНС. Нисам им то рекла, али сам видела да је то њима већ јасно.

01.05.2017.

Неподношљива лакоћа постојања пролетаријата



Први мај је међународни празник рада, тако да га ни Србија никако не може избећи, како год рачунала време. Уколико слику о животу стварате гледајући телевизију, празник рада у ствари служи да се лакше преброди период између Ускрса и Ђурђевдана - таман на време је стигао повод за још мало прасића и јагњића на ражњу, или бар за роштиљ. Прилози о препуним излетиштима, необезбеђеној ватри усред шуме, гајбама пива, припитим излетницима од раног јутра, тј. уранка, преплавили су телевизијски програм. Дају изјаве новинарима, блажено срећни, раднички солидарни у окретању ражња.




За то време, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања упорно позива послодавце да исплате радницима празничне дневнице уколико данас раде. Иначе, у Србији никада ниједан послодавац није кривично одговарао због неисплаћивања зарада запосленима (не празничних, него оних редовних). 

Према неким подацима преко 300 000 запослених у Србији не прима плату на време, а кашњење се негде мери и годинама. Други извори тврде да око 70% запослених  у Србији плату не прима на време.

08.04.2017.

Не називајте нам децу хулиганима!

Декани и професори су подржали својим потписом оно против чега су њихови студенти устали. 
Има ли веће срамоте за високошколско образовање? Има. 




Већа је срамота то што су катедре и департмане претворили у мала породична предузећа. Наравно да ће подржати власт и задржати предузећа. Потврђују валидност плагираних доктората политичарима. Да то не раде, можда би се неко досетио да их пита колико су им пута научни радови цитирани у светској стручној јавности. Наравно да је лакше да Мали и Стефановић буду регуларни доктори наука. Уместо да постављају своја предавања на интернету, студент не може да добије потпис ако не купи књигу свог професора. Па, наравно да је важно да подрже власт и задрже златну коку, јер им је до новчаника стало, а не до студената, науке и часног професорског звања. Трошкови студирања, чак и за оне који су на буџету, све су већи, док су нечији новчаници све дебљи. Па, наравно да ће професори подржати власт, јер власт одржава њихово благостање. Студенти су небитни.

Када њихови студенти буду дипломирали, и то тек након што свако на свом факултету успе да "савлада" оног једног код кога мора прво шест пута да се падне, посао ће наћи само ако се угледају на своје професоре, па и они подрже власт. Диплома и индекс су ништавни наспрам чланске карте.

Они којима образ не дозволи да се понизе и пљуну на своје образовање, изљубиће родитеље и пријатеље, спаковати кофере и отићи у неку земљу која није ништа нарочито наспрам Србије. Ваздух, земља, небо, градови, села, људи. Једино по чему се од Србије разликује јесте то што се зна ред. Поштују се закони. Криминалци су у затвору. Прво се запошљавају најбољи. Корупција је кажњива. Нико није изнад закона.

06.04.2017.

Ко пре првачићу, њему првачић




Овај текст пишем у знак подршке свим дивним учитељицама и учитељима који свој посао раде предано, уз много љубави, често далеко изнад граница на које их професија обавезује. Пишем га и у знак осуде оних који свој нерад камуфлирају шлихтањем директорима, док своје место не чувају добрим резултатима рада, већ подметањем ноге онима који раде боље од њих. И као апел родитељима будућих првака да, ако већ бирају код кога ће им деца ићи, покушају да добију информације од родитеља садашњих ђака и ни од кога другог.

И на крају, пишем  га и као опомену директорима који муљају, понашају се као да су газде Јуре, а не директори школа, који се не баве својим послом, али су успешни у бављењу најнижим, и по просвету понижавајућим и сумњивим радњама. Боље би им било да воде рачуна о квалитету наставе и да им једино то буде свето.