23.05.2017.

Домовино, шта да кажем матурантима?



Испраћам још једну генерацију.
Дивни млади људи, прилично сазрели од дана када су први пут крочили у моју школу, управо спремају матурске и пријемне испите. Спремају се и за матурско вече, мада са мање еуфорије од претходних генерација.

Недавно су ме две ученице питале за савет шта да упишу. Питају девојке шта би могло да буде перспективно. Знају колико ће родитељима бити тешко да их школују, не желе да дођу до дипломе тек да би је имале, већ да би сутра могле и да се запосле и осамостале. Обе су вредне, паметне и трезвене. Једини исправан одговор који сам могла да им дам био је - упишите СНС. Нисам им то рекла, али сам видела да је то њима већ јасно.

Ових дана се растајемо.
Иду на наставу још недељу дана.
Треба да их испратимо у свет одраслих лепим и мудрим речима, жељама и понеким саветом. Треба да их охрабримо да одлучно иду ка свом циљу, да се школују, да једног дана марљивим и поштеним радом хране своје породице и допринесу развоју овог друштва.

Или треба да им кажемо нешто друго?

Треба да им кажемо да је небитно то што није неки студент генерације постао директор Коридора, него Бабић.

Треба да им кажемо да је небитно то што Безбедоносно-информативну агенцију неће водити највећи стручњак за безбедност, него керамичар Гашић.

Требало би и да их убедимо у неважност чињенице да нам државу води Мегатренд кадар, да долази време када ће прави доктори наука крити своје академско звање јер ће то "др" испред имена постати предмет вица.

Треба да их убедим да то што тренутно гледају у свом граду није важно. Неважно је што до јуче полуписмени локални никоговићи преко ноћи постадоше мастери неког чудног менаџмента са још чуднијих факултета и високих школа, за које нико жив није чуо, па заседоше у директорске фотеље по јавним предузећима и установама.

Или да им можда кажем да ће радити у страним фирмама за српски минималац и да са две такве плате неће моћи да се скуће и оснују породицу? Да им напоменем да сутра неће имати ко да лечи ни њих, ни њихову децу, јер ће сви лекари отићи у Немачку?

Да их на време обавестим да ће ова земља ићи низбрдо и само низбрдо, јер је воде најнеукији кадрови "у новијој историји Србије", јер нам је земља већ продата, јер ће пољопривредом моћи да се баве само ако им је Арапин послодавац, јер ће им ММФ држати будућност у шаци?

Да их информишем о томе да ће им, уколико се буду бавили приватним бизнисом, инспекција затварати локале због најмање неправилности и да се не угледају на кинеске радње у којима се фискални рачун не издаје НИКАДА, јер Кина је наш највећи историјски пријатељ, а пријатељима се у касу не гледа?

Или да их упутим на информативне емисије националних телевизија и свакодневне конференције за новинаре оне химере, што нит је лав, нит је змај, нит је коза, него је и премијер и председник? Тамо им је једино будућност светла, и добро нам је, ево, само што није.

Док се данашња генерација матураната школовала, држава је на њима вежбала све несувисле идеје о реформи образовања. Прошли су кроз све хирове и експерименте. На факултетима ће их сачекати наставак те праксе. Наћи ће се у такозваном болоњском систему, који поред болоњског студирања није прошао. Сачекаће их задрти професори који одавно не објављују радове, али редовно захтевају да се њихови уџбеници купе. Сачекаће их застарели програми, породичне катедре и бескрајно дуга листа трошкова, чак и ако буду на буџетском финансирању. Сачекаће их "истраживачки радови" у којима ће сваки студент добити по поглавље књижурине на страном језику, да га преведу о свом трошку, проуче, сажваћу и професору доставе презентацију. То ће им се звати семинарски рад, а професор ће сакупити те радове и објавити свој.

Сачекаће их велико разочарање уколико им очекивања буду нормална. Не велика, само нормална.

А матуранти, премда свесни света око себе, у очима и даље имају наду.
Види се страх од неизвесности, види се бреме које смо им ми натоварили на леђа, види се да схватају у каквој држави живе, али види се и та нада у трунчицу светлости на крају пута.

Зато је једино што могу да им пожелим да не остану без наде.
Ми смо сваку прилику за нормалан живот упропастили.
Нека моји матуранти такву прилику створе, зграбе је и не дозволе да им је ико упропасти.
То је једино што могу да им пожелим.
Једино.

Нико нема права да им одузме ту наду, чак и ако нам је јасно шта ће са њом бити.
Да ли је на крају тунела светло, или на њих јури брзи воз, откриће већ сами.

Путујте, драга децо, будите здрави и научите како да будете срећни упркос отаџбини која вам не пружа ништа, али ће од вас тражити све.



01.05.2017.

Неподношљива лакоћа постојања пролетаријата



Први мај је међународни празник рада, тако да га ни Србија никако не може избећи, како год рачунала време. Уколико слику о животу стварате гледајући телевизију, празник рада у ствари служи да се лакше преброди период између Ускрса и Ђурђевдана - таман на време је стигао повод за још мало прасића и јагњића на ражњу, или бар за роштиљ. Прилози о препуним излетиштима, необезбеђеној ватри усред шуме, гајбама пива, припитим излетницима од раног јутра, тј. уранка, преплавили су телевизијски програм. Дају изјаве новинарима, блажено срећни, раднички солидарни у окретању ражња.




За то време, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања упорно позива послодавце да исплате радницима празничне дневнице уколико данас раде. Иначе, у Србији никада ниједан послодавац није кривично одговарао због неисплаћивања зарада запосленима (не празничних, него оних редовних). 

Према неким подацима преко 300 000 запослених у Србији не прима плату на време, а кашњење се негде мери и годинама. Други извори тврде да око 70% запослених  у Србији плату не прима на време.

08.04.2017.

Не називајте нам децу хулиганима!

Декани и професори су подржали својим потписом оно против чега су њихови студенти устали. 
Има ли веће срамоте за високошколско образовање? Има. 




Већа је срамота то што су катедре и департмане претворили у мала породична предузећа. Наравно да ће подржати власт и задржати предузећа. Потврђују валидност плагираних доктората политичарима. Да то не раде, можда би се неко досетио да их пита колико су им пута научни радови цитирани у светској стручној јавности. Наравно да је лакше да Мали и Стефановић буду регуларни доктори наука. Уместо да постављају своја предавања на интернету, студент не може да добије потпис ако не купи књигу свог професора. Па, наравно да је важно да подрже власт и задрже златну коку, јер им је до новчаника стало, а не до студената, науке и часног професорског звања. Трошкови студирања, чак и за оне који су на буџету, све су већи, док су нечији новчаници све дебљи. Па, наравно да ће професори подржати власт, јер власт одржава њихово благостање. Студенти су небитни.

Када њихови студенти буду дипломирали, и то тек након што свако на свом факултету успе да "савлада" оног једног код кога мора прво шест пута да се падне, посао ће наћи само ако се угледају на своје професоре, па и они подрже власт. Диплома и индекс су ништавни наспрам чланске карте.

Они којима образ не дозволи да се понизе и пљуну на своје образовање, изљубиће родитеље и пријатеље, спаковати кофере и отићи у неку земљу која није ништа нарочито наспрам Србије. Ваздух, земља, небо, градови, села, људи. Једино по чему се од Србије разликује јесте то што се зна ред. Поштују се закони. Криминалци су у затвору. Прво се запошљавају најбољи. Корупција је кажњива. Нико није изнад закона.

06.04.2017.

Ко пре првачићу, њему првачић




Овај текст пишем у знак подршке свим дивним учитељицама и учитељима који свој посао раде предано, уз много љубави, често далеко изнад граница на које их професија обавезује. Пишем га и у знак осуде оних који свој нерад камуфлирају шлихтањем директорима, док своје место не чувају добрим резултатима рада, већ подметањем ноге онима који раде боље од њих. И као апел родитељима будућих првака да, ако већ бирају код кога ће им деца ићи, покушају да добију информације од родитеља садашњих ђака и ни од кога другог.

И на крају, пишем  га и као опомену директорима који муљају, понашају се као да су газде Јуре, а не директори школа, који се не баве својим послом, али су успешни у бављењу најнижим, и по просвету понижавајућим и сумњивим радњама. Боље би им било да воде рачуна о квалитету наставе и да им једино то буде свето.


05.04.2017.

Кажњени учитељи што нису видели невидљиве ђаке




Ако нисте знали, у првом разреду основне школе нема оцењивања, што значи да нема ни јединица, ни понављања, ни разредних испита. Сви који су ишли у први разред, ићи ће и у други. То се зове превођење у други разред.

Ништа необично. Постоје земље у којима нема класичног оцењивања до четвртог, или чак шестог разреда основне школе. То не значи да се не прати напредак ђака, већ само да нема класичног оцењивања и чувеног општег успеха, због којег се код нас штимују оцене кроз читаво школовање.

Као напредна земља, ми смо отишли корак даље. Ми не само да преводимо у други разред све ђаке који су ишли у први већ се, по најновијој памети, очекује да у други разред преведемо и оне који уопште нису ишли у први, већ су се само уписали у школу.


01.04.2017.

Некада је и коментар министра глупирање

Ученица осмог разреда једне основне школе из околине Крупња, почетком марта била је жртва поступка ученика исте школе, који се не може подвести под дечји несташлук, чак ни неслану шалу.



Четири ученика њеног одељења су у ветеринарској апотеци купила препарат велемизол, који се у ветеринарској медицини користи код крупне стоке за избацивање паразита. Садржај купљене кесице се раствара у 50 литара воде и даје животињама које могу бити тешке и читаву тону. Ти су ученици затим препарат сипали у флашицу воде ове несрећне девојчице, која има, по речима њених родитеља, мање од 50 килограма. Велика је срећа да је девојчица осетила да нешто није у реду са водом и испљунула гутљај који је узела.

21.03.2017.

Можда је време да наставник постане професионалац



Шта ми сами подразумевамо под професионалношћу?

Вероватно сличне ствари - добро познавање дисциплине коју предајемо, методичка и дидактичка знања, познавање педагогије и психологије, извршавање радних обавеза. Можда и одговарајуће понашање, одевање, писменост, примерену комуникацију, сарадњу са колегама и родитељима, тимски рад, одговорност.

Тачно је да нас све од наведеног чини професионалцима.

Међутим, постоји једна изузетно важна област у којој се, на своју штету, не понашамо професионално. Толико смо је несвесни, да своје непрофесионално понашање приписујемо људскости, солидарности, чињеници да радимо с децом и да нас то обавезује на другачији приступ од онога који има неко ко ради с папирима или машинама. И сама сам се небројено пута позвала на те аргументе када сам се због нечега данима нервирала или туговала, а да то уопште није било у "опису мог посла".

16.03.2017.

Да ли је наставник у Србији глинени голуб?




Данас у аранђеловачким школама није одржан први час, у знак протеста због инцидента који се пре неколико дана догодио у једној основној школи. Наш колега је физички нападнут, уз дављење и претње смрћу. Напао га је родитељ једне ученице. Помислио би човек да се наставник ко зна како и колико огрешио о дете, а он је само поступио по правилима - након што је неколико пута опоменуо ученицу да не користи мобилни телефон на часу, одузео јој је телефон и рекао да га родитељи могу преузети код одељењског старешине.

05.03.2017.

Министар рече да ће се радо бавити избором директора?




Е па, ево му прилике.

Поштовани министре, иако је и у постојећем и у будућем ЗОСОВ-у јасно наглашено да нема политике у школама, можда би требало да додате још само три речи - "а ни политиканства".

У школама широм Србије, осим што запослени на одређено време добијају листе за капиларне гласове Српској напредној странци, и што се један од председничких кандидата усуђује да при отварању тоалета и фискултурних сала по школама држи политичке говоре и вређа противкандидате, дешава се и појава која ће просвети наносити штету и по завршетку ове предизборне кампање. Штета ће трајати чак и дуже од мандата новог председника.
Штета коју лош директор нанесе једној школи, траје мало дуже.

Да је немогуће запослити се у државном сектору без добре везе, познато је годинама.
Да је немогуће запослити се у државном сектору без страначке чланске карте, познато је последњих година.
Да је данас немогуће постати теткица или домар у школи, ако ниси члан Српске напредне странке, такође је познато. Али, то некако све иде испод жита.

27.02.2017.

Такмичење ученика или иживљавање оранизатора?




Из неког разлога наставници основних школа заиста воле да воде децу на такмичења.
Злуради кажу да је то више због наставника, а наставници да деца воле да се такмиче.
Родитељи се често жале да наставници наређују добрим ђацима да се такмиче из свега живог, а наставници тврде да то није истина.

Да се ја питам, развијали бисмо дух солидарности и сарадње уместо такмичарског духа, али не питам се.

У средњој школи такође постоје такмичења.
Своје ђаке сам водила два пута на такмичење из енглеског језика. Када сам видела да се стручне школе такмиче заједно са гимназијама (различит недељни фонд часова, различити уџбеници, различит препоручени ниво знања по завршетку школовања), закључила сам да би моји ученици тамо само сазнали да су неуспешни. Чему то?